offline
- Pridružio: 02 Apr 2010
- Poruke: 271
|
Valjda nije bilo, a ako jeste onda modovi 'gumice u ruke' 
Citat:SOMBOR 21. 05. 2009
DAME VOJNICI
Po prvi put u našoj zemlji u Prvom centru za obuku, u kasarni na aerodromu Sombor, za profesionalnog vojnika obučava se 96 devojaka. One u ženskoj četi uče da postanu diverzanti, strelci na borbenom vozilu, vozači tenka, poslužilac na radaru. Njihova jednomesečna obuka u Somboru završava se sutra, a potom će biti raspoređene u kasarne širom Srbije.
Centar u Somboru je jedini u zemlji za obuku devojka kao budućih profesionalnih vojnika. Obuku obavlja osam profesionalnih instruktora. Devojke su smeštene u zasebnom objektu, u sobama sa po 20 kreveta.
Jelenu Popović (23) iz Trgovišta kod Vranja zatekli smo u rovu, maskiranu i sa šlemom na glavi, diskretno našminkanu. Objašnjava da je tu naviku ponela iz „civilnog života", zbog koje joj nije teško da ustaje pola sata pre drugih devojaka. Završila je višu poslovnu školu, smer carinik, sa prosekom 9,20. Ali, kaže, ni to nije bilo dovoljno da nađe posao u rodnom kraju. Nakon bezuspešnih pokušaja da se zaposli u struci i dve odbijenice iz policije, šansu je videla u Vojsci Srbije.
- Prijavila sam se na konkurs raspisan za mesto u čuvarskoj službi jedinice kopnene vojske u Nišu. Bila sam iznenađena kad su me pozvali na obuku, jer na osnovu dosadašnjih iskustava nisam verovala da bez jake veze mogu da dođem do posla. Sada, kad mi se ukazala šansa, neću je propustiti - priča Jelena.
Dragana Resanović (25) iz Novog Sada kaže da odluka nije bila laka jer je kod kuće sa suprugom ostavila i dve ćerke, od šest i dve godine, ali da sa jednom platom više nisu mogli da preživljavaju.
- Lakše mi je kad znam da su moje devojčice u sigurnim rukama tate i baka, a sve ovo činim da bi njima bilo bolje - kaže Dragana, kojoj je i otac bio vojno lice.
Na obuci je i Sanja Milić (23) iz Pančeva, studentkinja Policijske akademije. Iz vojničke je porodice, otac zastavnik u penziji, majka zaposlena u vojsci kao civilno lice. Osim roditelja, veliku podršku je dobila i od dečka.
- Dečko je bio istovremeno začuđen i oduševljen, dajući mi podršku. Pošto mi i roditelji rade u Vojsci, nekako je bilo logično da nastavim porodičnu tradiciju. Sigurna sam da ću uspeti da položim obuku, mada mi je dosta naporno - kaže Sanja.
Zorica Stojković (22) iz Surdulice konkurisala je prošle jeseni.
- Sa srednjom ekonomskom školom nemam šanse za zaposlenje, tako da sam konkurisala jer nisam imala izbora. Momak mi je na odsluženju vojnog roka u Batajnici, i on razmišlja da postane profesionalac - kaže Zorica, koja je jedina umesto vojničkih čizama na nogama imala patike, jer je zbog žuljeva dobila poštedu.
Iako okružene sa nekoliko stotina vojnika, devojke nisu doživele nijednu neprijatnost ili provokaciju od svojih muških kolega. Za sve njih je ovo posve novo iskustvo.
A po pravilu službe, devojkama vojnicima kosa mora biti uredno zavezana, ne sme da prelazi preko ušiju, šminka diskretna, nokti uredni i podrezani. Uniforma im je ista kao i za vojnike muškarce.
Uporne na obuci
Komandir ženske čete kapetan Radovan Miladinović kaže da obuka teče besprekorno.
- Fascinantno je sa koliko volje, želje i truda devojke prilaze svim zadacima i koliko su uporne da ih savladaju. Vojska je najveći poslodavac u Srbiji i ovo im je velika šansa da dođu do zaposlenja. Čak i kad zbog bolesti ili povreda dobiju poštedu, odbijaju je samo da ne bi izostale sa nastave ili vežbi. Ako je i bilo skeptičnih pred njihov dolazak, sada ih sigurno nema, jer su dokazale da se ravnopravno mogu nositi sa svojim muškim kolegama u svim zadacima koje pred njih postavljaju njihovi instruktori - kaže Miladinović.
Dopuna: 27 Avg 2010 23:23
Citat:11. 04. 2010
Ratnice 21. veka
Mnoge armije sveta u svoje trupe sve više uključuju žene. U početku su bile uglavnom u medicinskoj službi, a danas su borbeni piloti, vojni policajci, pa čak i generali. Stručnjaci ipak ističu da su najbolje kao ratni pregovarači i obaveštajci
Iako se vojna služba smatra muškim zanimanjem, danas se sve više žena pridružuje armijskim trupama. Do 20. veka žene su učestvovale u ratovima, ali skoro da nema onih koje su odlazile u najkrvavije bitke kao danas.
Uglavnom su se poslovi koje su obavljale svodili na volontiranje u administraciji ili ispomoć u medicinskim službama. Danas žena vojnika ima najviše u američkoj armiji, više od 356.000, ili 16 odsto u ukupnom skoru. U 2009. godini 57 žena u američkoj vojsci imalo je činove generala i admirala, što je dvostruko veći broj od onog iz 1999. godine. Amerika se na kraju vijetnamskog rata suočila sa razbijanjem svih iluzija i opadanjem interesovanja muškaraca za vojsku. Pravi prelom je nastupio kada su 1973. godine oformljene dobrovoljačke jedinice. Žene su ubrzo stigle i na „Vest Point", kao i na ostale akademije. Danas ih ima u svim rodovima vojske, a američko vazduhoplovstvo ima čak i žene borbene pilote. Ipak, do 2001. godine nije bilo žena na prvoj borbenoj liniji, ali je intervencija u Avganistanu i Iraku u velikoj meri to promenila. Doktor Nagel, predsednik Centra za novu američku bezbednost, naglašava da SAD ne bi mogla da se bori u tim ratovima bez žena.
Borbe u Iraku zahtevale su drugačiji pristup bitkama. Zapovednici su bili prisiljeni na brisanje polnih granica. Prema mišljenju Petera R. Mansura, penzionisanog pukovnika, rat u Iraku uzrokovao je punu integraciju žena u vojsci, pa su one stekle poverenje i poštovanje muških kolega. Prema pravilima, njih nema u pešadiji, ali zato u borbe odlaze u oklopnim, specijalnim i artiljerijskim jedinicama
Od 121 žene koja je smrtno stradala u Iraku, 66 ih je ubijeno u borbama, a ostale su stradale u nesrećama, samoubistvima i zbog bolesti. U Iraku je ranjeno ukupno 620 žena.
En Danvudi je prva žena koja je dobila čin generala sa četiri zvezdice, što je najviši čin koji se može dostići u američkoj vojsci. Prošle godine dve žene su dobile srebrne zvezde, jednu od najviših vojnih počasti, a istraživanja su pokazala da je veliki broj žena nagrađen medaljama za hrabrost.
Međutim, aktivno učešće žena u vojsci i na bojnim poljima nije prošlo bez problema. Osim što su suočene sa polnom diskriminacijom, najveći problem su silovanja, i to od strane kolega vojnika. Svaka treća žena koja je učestvovala u ratnoj misiji američke vojske bila je silovana, dok je njih čak 90 odsto bilo bar jedanput zlostavljano. Prema istraživanju sprovedenom u američkim oružanim snagama, žene vojnici su se u Iraku više bojale ljudi s kojima su delile hranu nego talibana.
Britanski pukovnik Sajmon Vendeler kaže da su žene potrebne za mnoge vojne specijalnosti zbog karakternih i socijalnih osobina, sposobnosti zapažanja i bolje organizovanog mozga.
- Odlične su kao intendanti, na poslovima održavanja radio-veza, u održavanju sofisticirane opreme, kao logističari, pregovarači, vojni policajci. Dvadeset odsto britanskih vojnih policajaca su žene - kaže Vendeler. On ističe da nema mesta priči o feminizaciji vojske. Zapravo, ono gde većina eksperata vidi lepši pol jeste funkcija pregovarača, osobe koja kreira, što znači da se u uslovima izmenjene bezbednosti sveta na ključna mesta dovode osobe koje umeju da primene „soft power", tj. meku silu, kako bi ili predupredile sukob ili ga na vreme stišale.
Bugarska vojska, koja se od kraja osamdesetih teško otvarala prema ženama, danas ih u svojim redovima ima oko 2.000 i šalje ih u mirovne misije. Šveđani su, kao i većina Skandinavaca, dozvolili svojim ženama da postanu pravi trupaši. Norvežani su, na primer, prvi primili žene u službu na podmornicama, ali i u sve ostale rodove. Francuzi su još sedamdesetih ženske trupaše izjednačili sa muškim, ali sve do osamdesetih godina nisu pravili ozbiljnije korake kako bi stvarno poboljšali integraciju žena u trupu. Danas Francuskinje učestvuju u mirovnim misijama. Belgijanke su počele da ulaze u vojne redove još sedamdesetih, ali ih danas ima oko sedam odsto i većina služi u logistici i administraciji. Španija je počela 1988. da regrutuje žene, a Portugal je to učinio 1992. godine. Iako Portugalke zvanično mogu da konkurišu za sve rodove, u stvarnosti nemaju šanse da postanu marinci ili bilo kakvi specijalci.
Grčka je 1979. godine počela otvaranje prema ženama, ali su visoke vojne škole ostale zatvorene za njih sve do 1990. godine. Grkinje i danas imaju ograničen pristup kako trupama, tako i vojnim školama. Tek 2000. godine je prva Grkinja služila u mornarici. Dok su u Poljskoj žene dugo služile isključivo kao medicinski radnici, u Češkoj i Mađarskoj je ovaj proces već odmakao. Ipak, i u vojskama ovih zemalja žene ostaju uglavnom u tradicionalnim ulogama. U Rumuniji jedna žena ima čak i čin generala.
Zemlja koja može da se pohvali pravim ratnicama je Izrael, gde su žene obavezne da služe vojsku. Merama od pre dve godine one imaju mogućnost obuke u svim vojnim jedinicama, pa čak i među komandosima. U ovoj zemlji muškarci imaju vojnu obavezu dugu tri godine, dok kod žena ona traje uglavnom dve godine. One su do pre nekoliko godina uglavnom obavljale administrativne poslove, ali je bilo i instruktura u tenkovima, vojnih policajaca, tehničara i spasilaca.
Gadafi ima žensku gardu, a i papa se premišlja
Još otkad je 1969. preuzeo vlast u Libiji, o bezbednosti Moamera el Gadafija brinu se njegove telohraniteljke. Koliko su važne, Gadafi je pokazao i osnivanjem prve ženske vojne akademije. Time je celom svetu poručio da su one jednako dobri čuvari kao i muškarci. I u Vatikanu su sve skloniji razmišljanju da u telohraniteljsku službu treba regrutovati žene. Naime, Švajcarsku gardu zaduženu za čuvanje pape čine isključivo mladi Švajcarci katolici od 19 do 30 godina. Iako postoji mnogo prepreka za ulazak nežnijeg pola u poznatu službu, kao što je premali prostor, zatim nemogućnost smeštanja žena u zasebne prostorije za presvlačenje i higijenu, o toj odluci se ipak raspravlja. Postoji i teorija da je žena bodigard poželjna u obezbeđenju VIP ličnosti jer je snajperisti, kako god on bio obučen, teže da povuče obarač na telohraniteljku i da mu je za to potrebno pet sekundi više nego kada puca u muškarca.
Sposobnije smo od 70 odsto muškaraca
Trenutno ima malo problema sa tetivom na desnoj ruci. Kaže da je pre nekoliko dana tri sata bez prestanka bacala nož. U tome uživa, kao i u pucanju iz pištolja CZ 99. Ona je Nataša Jovanović, stariji vodnik i sekretar komandanta garde, prva žena koja je bila zaposlena u „Kobrama". Vojnički poziv bio je njen logičan životni put. Odrasla je u porodici vojnih lica i sama je želela da nastavi porodičnu tradiciju. Karijeru je započela pre 15 godina i to kao vojnik po ugovoru na mestu veziste u korpusu specijalnih jedinica. Nakon kursa kriptozaštite, postala je komandir odeljenja - vodnik, a zatim se aktivirala kao profesionalni podoficir. Trenutno ima čin starijeg vodnika.
- Kao vojnik po ugovoru počela sam da radim u korpusu specijalnih jedinica koji, nažalost, više ne postoji. To je bila naša najelitnija jedinica gde sam radila u bataljonu veze kao teleprinterista, a onda sam prošla obuku kriptozaštite i postala komandir odeljenja. Kada je rasformirana ova jedinica, došla sam u komandu Prve armije. Tu sam radila kao referent na obaveštajno-izviđačkim poslovima, na kojima sam provela tri godine. Ubrzo sam aktivirana u čin vodnika i to u protivterorističkoj jedinici „Kobre". Tamo sam radila pet-šest godina i sad sam stariji vodnik - priča Nataša, kojoj kao tehničkom sekretaru garde nedostaju teren i više fizičke aktivnosti.
- Imala sam 22 godine kada sam ušla u vojsku i nikada nisam zažalila zbog toga. Pre 15 godina bilo je vrlo neobično da se žena opredeli za vojni poziv, ali sada je to postalo normalno. Nikada se nisam pokajala, jer kolika god da je kriza, vojska pruža sigurnost i društveni status.
Nataša kaže da je uporedo sa muškarcima izvršavala sve zadatke. Izdržala je sve terene, razne zadatke, poslove obezbeđenja. Završila je kurseve informatike, a i obučila se za vožnju u svim uslovima i na svim motornim vozilima.
- Nekada je bilo dosta terena, a sada je mnogo mirnije. Istina, tada nije bilo radnog vremena i bio si aktivan 24 časa. Kad god te pozovu, moraš da budeš spreman za zadatak. Danas je znatno mirnije.
Nataša je bila aktivna i u vreme bombardovanja. Nalazila se u Prvoj armiji kada su zgradu u kojoj je boravila pogodile bombe. Prve tri je dočekala unutra, a kada je pala četvrta, izašla je iz zgrade. Inače, ta četvrta bomba pala je direktno u njenu kancelariju. Najponosnija je na takmičenja iz streljaštva na kojima je uvek visoko rangirana.
- Odlično rukujem raznim vrstama oružja, kao što su nož i pištolj. Dobro mi idu i veranje i skijanje, dok me borilačke veštine manje interesuju. Volim oružje jer sam talentovana za streljaštvo i to mi zaista ide od ruke. Bili smo na Svetskom prvenstvu u Norveškoj, gde smo osvojili 12. mesto posle samo nekoliko meseci pripreme. Sada imamo nove pištolje, pa će nam i rezultati biti bolji. Nedavno smo bili na regionalnom takmičenju u Sloveniji. Bio je to prvi put da je naša vojska poslala žensku ekipu. Uzele smo sva prva mesta. Takmičila sam se i u rodu veze i tu sam tri godine zaredom bila prva. I na takmičenjima u skijanju redovno sam imala odličan plasman.
O položaju žene u vojsci Nataša kaže da nije imala problema sa muškim kolegama i da su oni uvek tu kad treba da se pomogne.
- Ne bih da se poredim sa muškarcima i mislim da svako treba da radi ono u čemu je najbolji. Na terenima dolazi, uslovno rečeno, do problema, ali se oni rešavaju na licu mesta. Treba odvojiti ženske toalete i kupatila, pa mi to sve same radimo. Nas nekoliko napravimo kupatilo uz pomoć šatorskih krila, mada nam i muškarci pomažu oko toga. Žena treba da se trudi bar 25 odsto više od muškarca da bi postigla isti efekat i rezultat. Ipak, tvrdim da su u mojoj sadašnjoj jedinici žene sposobnije od 70 odsto muškaraca. Postoji jedna oblast u kojoj je ženski mozak „zbog bolje organizovanosti" superiorniji, a to su vojnoobaveštajna i vojnobezbednosna služba.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/111077/Ratnice+21.+veka.html
Dopuna: 27 Avg 2010 23:40
Prijatno!
|
Plastični kirurzi su imali posla na njoj .
