offline
- gavrilon
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Nov 2010
- Poruke: 939
|
Prenosim sa fejsbuka vrlo interesantan (i poučan) tekst devojke/žene koja je do pre 2 godine letela u Bugarskom RV i PVO.
Dajem link za originalni tekst i sliku na fejsbuku a ispod će biti tekst preveden na srpski.
Betina Dikova poučna priča
Citat:Ovu fotografiju je u novembru 2014. snimio Ognyan Stefanov. Ovo je bio atipičan trenutak za bugarsku vojnu avijaciju, jer je prvi put organizovan simpozijum sa SVIM pilotima u bugarskoj vojsci, izuzev onih koji su trenutno bili na dežurstvu. Prisustvovali su čak i piloti kadeti (ja sam bila jedan od njih) i to je bila velika čast za sve nas.Na taj dan, general Rumen Radev (ne predsednik, ne političar, već pilot, ČOVEK, jedan od nas) održao je prezentaciju o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti bugarske avijacije.
Napisaću u svoje ime o tome kako sam ja to u tom trenutku doživela, ali čvrsto vjerujem da su se i drugi slično osećali. Očekivala sam da će ovo biti još jedan "protokolaran" dan, kada će nam pričati koliko smo važni, kako će sve biti savršeno, kako su neverovatne visine pred nama i put posut cvećem i ružama. Pogrešila sam.
General Radev nam je svoje obraćanje započeo pričom o dve najvažnije korpe u životu svakog pilota bugarske vojske (kao i u svetu uopšte) - svoju karijeru i vazduhoplovni život započinjemo sa jednom korpom punom sreće i jednom praznom korpom koja predstavlja naše iskustvo. Poželeo nam je da svoju korpu sa iskustvom napunimo pre nego što uspemo da ispraznimo korpu sa srećom. Bila sam vrlo impresionirana upotrebom ove jednostavne ali savršene metafore - tj. načinom na koji nam je prezentovao ovu činjenicu pilotskog života.
Nažalost, prema mojim zapažanjima/iskustvima, korpa sreće se isprazni mnogo, mnogo pre nego što se druga korpa napuni iskustvom i to se ne događa zato što smo mi neozbiljni, lenji ili neodgovorni, već zato što nam bugarska stvarnost to ne dopušta.
Svaki dan kad sam ustajala u 4.30 ujutro na letove, moji školski drugovi iz škole dolazili su kući iz diskoteke. Ne želim da zvuči kao da se žalim, želim samo opisati život dvadesetogodišnjaka u vojsci. Završila sam vojnu akademiju sa 45 sati naleta. Za pet godina obuke. Tokom svog desetog leta prvi put sam letela sama, a onda nakon toga nisam prišla avionu 9 meseci. Kad sam dobila vozačku dozvolu, morala sam voziti više od 26 sati sa instruktorom da bih mogla voziti sama.
Naravno, ove dve stvari su krajnje neuporedive, ali to se događa ne zato što je lakše leteti avionom, već zato što nema dovoljno resursa (opreme, goriva, instruktora) za više naleta. Iz tog razloga se vojska oslanjala uglavnom na starije pilote, one koji su učili u „staroj školi“ i koji su akademiju završili sa 5-6 puta većim letačkim iskustvom (preko 300 sati naleta). U mojim očima to je bilo kao da gledam neke životinje "ugrožene vrste" tj. pred izumiranjem, ljude koji su uspeli puno toga da vide i prođu tokom staža od 20-25 godina i preko 2000-3000 sati leta.
A biti pilot nije profesija, to je način života. I svi moji rođaci, prijatelji, poznanici morali su se prilagoditi mom načina života. Verovatno su zato nakon nekoliko godina samo kolege ostale u mom najužem krugu ljudi - bili smo zajedno i na praksi, na letovima, na predavanjima i u slobodno vreme. Bili smo i prijatelji i porodica. Sve je bilo podređeno letovima, čitav svakodnevni život, jelo, spavanje, slobodno vreme - sve su diktirali letovi. Potrebna je krajnja predanost i svako od nas je tako živeo. Većina i dalje tako živi. Ili barem oni koji su još živi.
2011. godine priključila sam se vojsci i četvero ljudi sa ove fotografije više nije s nama. Ako u nekome počnem tražiti grešku, mogla bi je naći kod desetine ljudi i nikada neću zaključiti da li je to u pilotu, instruktoru, tehničaru ili kontroloru. To neće biti ni u samoj tehnici. Budući da svaki od njih činio nemoguće, nije davao i daje 100% sebe, već najmanje 150% da bi ispunio svaki zadatak.
Možda je to i problem! Dugo sam bila ljuta što smo bili previše uporni i nismo odustajali. Da se nismo pobunili i rekli "DOSTA! Ovako više dalje ne može!"
Za sve te godine nisam uspela da počnem da se osećam kao pravi pilot, nisam videla svetlo na kraju tunela i izgubila sam nadu da ću i ja jednog dana biti iskusan pilot, poput mojih instruktora tj. autoriteta u mojim očima. Moj lični revolt bio je taj što sam napustila vojsku 2019. godine, pilotsku profesiju i potražila svoju sreću na nekom drugom mestu. Da li sam bila u pravu ili ne, pitanje je lične percepcije.Ipak od mog odlaska nije prošao dan u kojem me nije zanimalo šta se dešava u bugarskom ratnom vazduhoplovstvu. Od mog vremena u vojsci bilo je nekih promena nabolje, ali današnji događaji pokazuju da to nije dovoljno.
Još uvijek postoji veliko nerazumijevanje javnosti o važnosti ratnog vazduhoplovstva i resursima potrebnim za njegovo funkcionisanje.
Molim vas - nemojte tražiti greške na najnižim nivoima, tamo svi rade sve što je u njihovoj moći, čak i više od toga, ali je krajnje nedovoljno. Ne zavisi sve od njih.
Danas smo ispunjeni tugom za Terzom - još jedan pilot je odleteo u nebesku eskadrilu. I sanjam dan kada će tehničari bez straha i hiljade molitvi Bogu poslati avione i helikoptere da se piloti vrate živi i zdravi, da oprema bude spremna za drugi let i da piloti imaju prepune korpe iskustva bez da se pitaju/razmišljaju da li su možda "potrošili" svoju korpu sa srećom.
Ja bih nakon ovoga rekao samo jedno.Avijacija su na prvom mestu LJUDI!
Obučeni, osposobljeni, uvažavani, zadovoljni svojim statusom i položajem....to je zdrava baza na kojoj se gradi sve ostalo! Ako toga nema ne vrede mnogo ni najnoviji Migovi, F-ovi, Spartani, Mi-17, Pume itd itd...
|
