offline
- Loznicanin91
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Feb 2010
- Poruke: 573
- Gde živiš: Prva desno
|
- 25Ovo se svidja korisnicima: Username1000, Shomy, madza, Luka, amaterSRB, doktor1964, sasans23, Panter, sremac983, ssekir75, Ahenobarb, ikan, amstel, Toper, Milos1977, kybonacci, YU-UKI, sekretar, novator, Bane san, the zivotinja, natrix, ILGromovnik, proleter373, Mirage 2000N
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Данас сам био на помену Миленку Павловићу у Ваљеву. Поделио сам извесни број малих књижица у којима је песма о њему коју сам написао. Махом сам се трудио да делим деци. Сутра ћу имати ПДФ па ћу окачити овде а до тада ево о чему је реч. Ово је мој мали омаж херојском Миленку који никад не сме и неће бити заборављен. НЕКА ЖИВИ СЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈСКИ ПОДВИГ ЈУНАКА ИЗ ПОДГОРИНЕ.
 
а ево и текста песме:
Песма о Миленку Павловићу
Знаш ли сине где је Подгорина?
Где облаци над брдима вију,
одгајила јуначког је сина,
и послала да брани Србију.
Милорада оца, понос беше,
и Радмиле мајке, права дика.
Путеви га живота однеше,
у редове пилота - војника.
Истак'о се вештином и знањем,
јер је био пилот он изврсан,
потпуковник Павловић Миленко,
у свом крају познат као: Прсан!
И док има летове тренажне,
свога краја он се радо сети,
па звук МиГ-а, те машине снажне,
зачује се селом кад надлети.
Шта он ради, то не може свако!
Превазиш'о летачке ризике,
па авион свој доводи лако,
до граница закона физике.
Видели су из генералштаба,
то умеће и владање струком,
залсугама пилотским и људским,
дадоше му да управља пуком!
Правичност је свуда доносио,
умео је војника да чује,
цео пук се с правом поносио,
што им овај човек командује!
Кад на нашу драгу отаџбину,
непријатељ крену са запада,
деведесетдевете у марту,
поче ужас ваздушних напада.
Већ се вихор захуктао рата,
а Ваљеву непријатељ прети,
команда је већ била издата,
да се хитно у борбу полети.
За лет млађи официр се спрема,
ал Миленко телефоном зове,
зна да шансе наш авион нема,
надјачати авионе нове.
Јер људски му морал неда мира,
Преко везе тад колеги јавља,
да не креће он нигде са писте,
и да лет свој одмах обуставља.
Мало таквих на свет има људи,
да колегу с авиона скине,
и да викне из јуначких груди:
Ја ћу, а не он данас да гине!
Па ускочи у кокпит ко муња,
и полете он брже од метка,
ка родноме граду зајездила,
Миленкова двадесетдеветка.
Док Ваљеву лети у висини,
а мотори млазни љуто брује,
радар му се квари у кабини,
генератор струје отказује.
Неисправним авионом само,
неправедну започиње трку,
па иако сам је био тамо,
противнику унео је збрку.
Нису знале агресорске звери,
није њима било на памети,
док гађати циљеве су хтели,
да Обилић међу њима лети.
Бројчана је предност вел'ка била,
свих шеснаест дошли су са стране,
али само Миленкова крила,
родну кућу, и праг родни бране.
Деведесетдевете године,
над Ваљевом четвртога маја,
један живот младог команданта,
примаче се до самога краја.
Док сирене завијају љуте,
над градом се свило бојно поље,
српски вук се главе уздигнуте,
са чопором хијена сад коље.
Један соко јату лешинара,
маневрима својим пажњу скреће,
од планова својих одусташе,
Крушик данас бомбардоват неће.
Сунце стало, небо немо ћути,
тек је било мало прошло подне,
српски божур ту ће увенути,
изнад своје домовине родне.
Злочиначка док га циља спрега,
и док хуче страшни авиони,
две ракете захватају њега,
"ИМАЈУ МЕ", на радију звони.
Погођена кабина је била,
задњи пркос док му краси лице,
сиви соко изломљених крила,
запаљен се сруши код Петнице.
Олупина српскога витеза,
У Бујачић тада паде село,
а Ваљево обухвати језа,
док прихвати Миленково тело.
Док џелатска клика ужурбано,
о успеху команди се јавља,
поносни се витез црниљевски,
пред небеским царством сад представља.
Док НАТО-ви пилоти бездушни,
преко смрти каријере прте,
oплакују колегу Миленка,
витезови из "двеста четврте"
*
Тога дана примерима светлим,
и јуначким заслугама ратним,
своје име храбро си придод'о,
историји, са словима златним.
Понос ти је био део духа,
А част теби задатак највећи
па си цео напад из ваздуха,
сам преуз'о ти на своје плећи.
Свој си живот несебично дао,
јер ти гинут' беше много рађе,
него да си на писти остао,
и послао у лет смрти млађе.
Писале су у новине вести,
бранећ' своју домовину милу,
храбри витез Павловић Миленко,
полетео сам на ескадрилу!
Тога трена кад си полетео,
и свој живот несебично дао,
ти си храбри витеже небески,
у ред српских бесмртника стао.
Синђелића заболеле ране,
Мишић, Степа, Путник ти се диве,
у строј стаде ти уз великане,
што и после смрти вечно живе.
Још колеге памте твоје лице,
спомен собе сада ките њиме,
аеродром у сред Батајнице,
са поносом носи твоје име.
Док год буде младих нараштаја,
о јунаштву твоме ће да знају,
а сви плавци вечно ће да памте,
свог вољеног команданта Пају.
Ти Србији даде што је свето,
не претече из судњега боја,
а међ' твојим заслугама ето,
није орден народног хероја.
Можда реше да са тим раскрсте,
и да чују ове речи моје,
па ти име напокон уврсте
међу српске народне хероје.
Ипак нека чудна правда влада,
или је то само мис'о моја,
наш витеже у народу сада,
ти си много више од хероја!!!
Твој ће пример вазда да нас снажи,
новом снагом да нам пуни недри,
ако летиш на небеској стражи,
нека су ти хоризонти ведри.
Име твоје свуд ће да нас прати,
наш ћеш водич вечно бити прави,
слику нико неће избрисати,
хероја, са кацигом на глави.
Мирно спавај наш соколе сиви,
твој пример ће нацију водити:
"Благо оном ко довијека живи,
имао се рашта и родити".
Миодраг П. Стојнић
|
