offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5743
|
Moj deda po ocu, sin inače onog austrougarskog zugsfuhrera sa slike gore  bio je artiljerac u Vojsci Kraljevina Jugoslavije. Kao malog naučio me sve što se može znati o Škodinoj haubici. Aman i kao klinac sam naučio kako Škodina haubica puca - ima jednu uzicu koja se povuče, pa sam kao klinac naučio da kad opali cev trgne unazad i da se posle vrati unapred jer je potiskuje glicerin iz kočnice. Ma sećam se i kako mi je to sve crtao na papiru! Svašta je u ratu prošao ali tu haubicu nikad nije zaboravio pa to ti je, i celog života mu je ta haubica bila u glavi. Možeš artiljercu da uzmeš topa ali ne možeš top iz artiljerca uzeti nikad!
Elem, počeo je Aprilski rat. Bio je na frontu prema Albaniji i tukli su italijane koji su se razbežali. U stvari to je bio jedini deo fronta za gde su se stvarno spremili za rat i gde je sve makar prvih dana odlično funkcionisalo, čak su krenuli u Albaniju.
Medjutim, usput oficiri su počeli da im se osipaju, a oni sa konjskim zapregama su išli napred u Albaniju - sve dok im u susret niej došla nemačka kolona- i zaustavila ih. Naime, na putu su se susreli sa nekoliko nemačkih izvidjača u motociklima sa prikolicom- koji su prošli pored njih! Verovatno su javili komandi da neke budale sa topovima idu napred.
Elem, zaustave ih a oni pojma nisu imali šta se dešava, mislili su da dobijamo rat.
Razoružaju, odvedu u zarobljeništvo. Medjutim tamo su ih podelili po nacionalnosti i u principu su samo Srbi i Slovenci ostali u zarobljeništvu.
Pošto je deda bio Madjar imao je veliku sreću da ga puste.
Onda je otišao kući u Vršac. U tim prvim danima psole Aprilskog rata svi su još zajedno sedeli u kafanama, Srbi, Nemci i Madjari- ali nemci su odjednom sedeli u crnim uniformama. Niko ih više niej voleo od tih prvih dana rata. Deda je govorio da su se nemci ponašali osiono, nadobudno, nadmeno, i da su iz zbog izdaje svi mrzeli. Nisu ih podnosili jer su im bili kompije i da su odjednom izdali državu.
"Država" kod lala, Panpnaca, kako hoćete ili svih naroda koji žive u Vojvodjni nije neka odredjena država, Madjarska, Srbija ili slično.
Kod njih je "Država" neki apstraktni pojam, kome se pokoravaš i kome si dužan da služiš i budeš lojalan.
Tako su Nemci prekršili taj neki Panonski kod ponašanja koji je vekovima postojao. Vekovima su Srbi, Madjari i Nemci zajedno služili državi- Bila ona Madjarska, Austrougarska ili Jugoslavije- država je država i morala je da se poštuje, a ti Nemci su to - izdali.
U stvari takav pojam izdaje bio je ne čuven u Vojvodini, niko nikada takvo nešto nije uradio, čak i kada su 1848 Srbi i Madjari ratovali medju sobno ni ejdan od dva naroda niej izdao neku državu, Srbi su bili lojalni Austriji, Madjari Madjarskoj. Čak ni u I svetskom ratu Srbi nisu izdali Austrougarsku iako je ta zemlja ratovala protiv njihove matice Srbije.
Ali Nemci sada jesu. Deda je rekao da od tog trenutka niso od Madjara i Srba Nemca više niej smatrao za časne ljude, ili ljude u opšte smatrali su ih otpadnicima i kasnije pokazaće se da su madjari više voleli da sklapaju brakove sa kolonistima iz Like i Bosne nego sa preostalim nemcima.
Odoh u offtopic, ali kad već pripovedam....
Uglavnom, deda ode u kafanu i tamo su sedeli svi zajedno, ali nije više bilo kao pre. Dedi je maćeha bila nemica i bio je podložan - vojnoj obavezi.
Uglavnom, njegovi predratni drugovi - Nemci mu kažu "Djula, slušaj ovi naši će da dodju po tebe a ti vidi šta ćeš ili beži u šumu ili se spremaj za vojsku"
I tako deda odlući da ode u šumu. Sad jebi ga, deliblatska peščara, nemamo drugih šuma.
I sad najinteresantnije. Pošto su rodom iz Bačke, a Bačka anektirana- druga država. I seti se pradeda (onaj cugsfuhrer sa slike) da pošalje pregršt unapred ispisanih razglednica i poštanskih karti svom prijatelju u Bačku da ih ovaj u dedino ime svakih par nedelja šalje u Vršac- i time da dokazuje da je deda u stvari - u bačkoj, tj drugoj državi.
Tako i bi. Deda ode u partizane da bi izbegao da ga dobrovoljno mobilišu u nemačku vojsku.
Bio je u peščari tokom leta. Tokom zime- jel i nije valjalo ratovati, hladno je jelte.. Onda pradeda dogovori sa jednim starim nemcem, inače vlasnikom robne kuće čiji je sin bio jedan od visokih oficira u diviziji "Princ Eugen" da primi tokom zime dedu da radi kod njega. I matori švaba nije bio lud, znao je da mali ide "kod rodjaka" čim dodje proleće, i znao je da ide u peščaru, ali je ćutao.
I tako dve godine, sve dok nekako, ni sam ne znam kako
Deda završi u Kruševcu.
Kako je tamo završio - Pradeda je bio železničar i po službi jer se Banat nalazio u Nedićevoj Srbiji, pošalju ga u Kruševac. Pošto je bil azima, i deda morao sa njim, pa je ratovanje u Banatu ostavio za neki drugi put.
Tamo upoznade moju babu, inače SKOJ-evku. I da znate da je istinit onaj dogadjaj kad iz kruševca vatrogasni orkestar izmaršira iz grada i ode u partizane. Potpuno je istinit i deda mi ga je pričao. Samo je rekao da se sve desilo neplanirano,m to jest da niko nij eplanirao da pobegnu do dan pre toga kada su na brzinu pokupila malo odeće i odlučili da okušaju sreću.
Pričao mi je kako je kod njih kući u Kruševcu jedno veče neko zakucao na vrata. Grupa nemaca u crnim uniformama. Noge im se odsekle, mislili da su došli po dedu. Kad ono- komšije iz Vršca.
"Ah, šanjika, (mom pradedi) mi čuli da su te prekomandovali službom ovde pa došli da te posetimo! Deru se oni na vratima a pradedi se tek sad odsekle noge. bar deset ljudi s aulice ga gledalo kako ga grli grupa SSovaca. Niej za zajebanciju pošto se u to vreme za slično dobijao metak na spavanju ili nož na pijaci. Ilegalci su delovali tako da kad su hteli da ubiju nekog, čekaju da ode na pijacu i počnu da se deru odjednom, okruže ga i izbodu noževima- isfoliraju neku tuču koja se završila nožem.
Elem, primi njih pradeda i tako dolazili par dana, sve dok nije prevšilo. Kaže im prdeda "Nemojte da se ljutite, ali znate ovde je jako gusto, može neko da mi pobije porodicu što dolazite kod mene." Nisu se ljutili, šta više ostavili su mu svoje džepne satove.
"Šanjika, mi sad idemo za Bosnu, a sumnjam da ćemo da se vratimo odande jer se vidi kako će da se završi rat, ostavljamo ti satove da ih predaš našoj deci ako ih posle rata negde nadješ"
tako je i bilo. Nisu se vratili.
Ostala su četiri džepna sata, koje i sada imamo kod ans u kući- sinove i ćerke im nisu zatekli kada su se vratili u Vršac. Nisu zatekli nikog.
I bolje. Svi su ih mrzeli. Kada su stigle prve priče o zlodelima "Princ Eugena" u Bosni, nemci više nisu izlazili u kafane. Njihove porodice više niko nije hteo da primi u kuću, ni Srbi ni madjari ni Rumuni. Vojnici su oduvek iz Banata nekud išli da ratuju, ali ovaj put ratovali su protiv "svojih" protiv komšija koje su streljali i ubijali za sitnicu.
Elem, baba mi je tamo za ilegalske zasluge dobila i neki orden, koji je sada kod tetke, kako nismo u najboljim odnosima, ne znam koji je u pitanju, nažalost.
Nekako deda završi u Drugoj proleterskoj brigadi. I sa njom ode dalje na front, ali- nikada o tome mi deda ni reč nije pričao. Ne znam zašto, ali ni reč Iako je moj učitelj zajedno bio sa njim u brigadi, nikada ni reč.
negde pre ili psole toga je čak bio i na ruskom minolovcu na Dunavu i tu mi pričao kako brod za sobom vuče neki balvan i njime aktivira mine.
I većina Nemaca iz Vršca - niej proterana za divno čudo. Najveći deo su sami otišli posle rata, deo pre dolaska oslobodioca. Kednostavno niko više u njima nije video ljude ni komšije već otpadnike. Poslednja veća grupa otišla je 1955 gpdine.
Da ostane zapisano, nove vlasti su organizovale i nastavu za nemačku decu. Štaviše hteli su od nas da uzmu jednu sobu da usele učiteljicu koja bi predavala nemačkoj deci.
Pradeda je tada podmitio nove vlasti sa jednim zlatnikom, pa smo sačuvali sobu.
Inače smo izgubili i dosta vinograda i zemlje i dve kuće, ali nikada se deda nije žalio na to. Baš interesantno, nikada ni reč protiv toga nije rekao.
Samo su za vreme rata morali da prodaju jednu kuću nekom secikesi koji je koristio tešku situaciju i nakupovao se njiva i kuća od sirotinje, kupovao od nesrećnika kuću - za jednu jedinu kravu! neki Nikola rodom iz kikinde. Imao je običaj kad mu je slava da drži slavu u svih pet kuća koje je pokupovao od sirotinje i da zove celu ulicu na čast.
Treći dan posle oslobodjenja je streljan kao pas, kuće su mu oduzete i date kolonistima.
Verovatno će da nas da ga rehabilituju kao "žrtvu komunizma"....
I zamalo da nas strelaju Rusi. Jedno jedino slovo razlike izmnedju prezimena moje porodice i prezimena jednog ogorelog SSovca! K i H kod rusa je zvučalo gotovo isto, palatalizacija šta li. Došli kamionom i da pokupe porodicu, deda bio još u brigadi jer se vratio tek posle kraja rata.
U Kući samo pradeda i ženskinje. Na sreću bio neki Dalmatinac oficir JA sa rusima i skočio odmah da nas brani i da se raspravlja sa Rusima da su pogrešili. Izvinuše se rusi i odoše.
Uglavnom to je to, iam i posleratnih priča, možda podjednako zanimljivih ali nisu tema ovog foruma....
Sledeći put ću da pišem o maminoj strani porodice i njihovom učešću u ratu.
|
