Sirius ::Хвала! Мени је сваки одлазак у Русију ходоћашће, без обзира на конкретни циљ посете. Тако треба сваком Словену да буде. Нек у Јерусалим иде ко хоће, не браним. Нека качи оно -Хаџи уз своје презиме, ни то ми не смета, мада није исто кад се ишло пешице и сад кад се одлети за три сата. Међутим, Словенима је Москва срце света и тако треба да се понашају.
Pa ne bih se bas slozio 100%. I Poljaci su sloveni i Hrvati su sloveni, pa im nije Moskva srce sveta, naprotiv...
Rusi i mi (Srbi) smo ne samo sloveni (trebalo bi...) vec i Pravoslavni! A to je nesto mnogo vise od krvi. Moskva jeste centar sveta za svakog Pravoslavnog Srbina (cesto i za nepravoslavnog pa i nesrbina... istorijsko pamcenje...). Jer Moskva je treci Rim (poslednji) i zemaljski cuvar Bozjeg poretka - jedina brana antihristu na zemlji. Pa iako je 1917. Sveta Carska Rusija tesko obogaljena, ocigledno Pokrov Presvete Deluje i preko komunske Rusije...
Ova tema je o ponosnim ratnicima, evo jednog primera koji je do 1940. bio klasican. Prepricavam napamet pa su verovatne greske u tekstu.
1878. Turci od Kolasina nadiru ka Podgorici, 14000 vojnika i 24 topa. Treba da po prvi put u istoriji prodju (kroz) Manastir Moraca zaduzbinu Nemanjica (koji nikada nije bio plenjen od Turaka, te je u njemu dosta toga sacuvano). Komanda Crne gore, naredjuje Mrdu Janketicu da sa svojih 20 Perjanika ode od Manastira da brani drugo mesto. Mrdo odbija sa recima: "Moji su Manastir branili 300 godina, branicu ga i ja po cenu zivota". I tako dolazi do "bitke" gde se 21 covek ODUPIRE grupi od 14000 ljudi... Turci posto su isto bili ponosni ratnici (a isto su potajno i voleli Manastir...) ne koriste topove, vec idu na sablje. Tri dana su se sekli medjusobno u Manastirskoj porti! Kazu da su nasima bukvalno pucali misici od silnog napora, na zahtev turaka da skinu zastavu Mrdo naredjuje da nasi okace JOS dve... Posle TRI dana secenja Turci ODLAZE nazad ka Kolasinu...
Eto tako je sacuvan Manastir Moraca od Turske (verovatno) pohare, da bi partizani u 2.ratu vrsili nuzdu u Njegovom oltaru... Ovo sam naveo jer svi ti "komunisti" junaci, nisu produkt komunizma, vec Pravoslavnog pamcenja Hriscanskog morala, koga i nisu (bas) svesni... Setice se nekad...
Inace Mrdo je poginuo prvog dana, kao i jos sest Perjanika. Taj Mrdo je jos poznat i po tome sto je posle jedne bitke sa Turcima tvrdio da je posekao pet Turaka (svi ostali po jednog, ili dva...), pa je bilo: "Dal..?". On je na sumlje cutao... U sledecoj bitki opet su se duvali ko je vise odsekao glava, jedan dve, drugi jednu, treci tri... A Mrdo 11! Opet je bilo "Dal..?", a Mrdo onda skinu dzak sa konja i izvadi 11 Turskih glava...
Eto jedan primer iz istorije kakvi su bili ponosni ratnici. Ove perjanike inace svrstavaju u zadnje vitezove sveta, jer je kod Termopila bilo (valjda) 72 spartanca (sa po bese 11 pratioca svaki) + 50000 Vojske levo + 20000 vojske desno... A ovde je bilo cisto 21:14000. I da dodam bili su to SRBI iz Crne gore ne neki drugi nastali 1945... Moze da se ljuti ko god hoce, Mrdo i slicni su bili SRBI po NJIHOVIM recima, pa ovi novokomponovani nemoj ni da pokusaju da ih prisvajaju po "zemljackoj" osnovi.
Ima primera junastva naseg naroda BAS mnogo (Hvala Bogu i Svetome Savi) a evo ga i jedno junastvo i "ponos" svoje vrste, po meni vece od ratnickog. Ziveti u Siriji 600 godina kao Pravoslavan pod Muslimanima nije lako strahotna je to borba i "ponos", ali eto i Siriskim Muslimanima je za pohvalu da su sacuvali svoje komsije od svakakvih trenutaka u istoriji:
Tek sada sam otkrio ovu temu u kojoj možemo da kažemo nešto o primerima i osobama iz naše porodične istroije na koje smo ponosni (hvala Sirius).
Na jednoj temi već sam pisao o mom dedi čiji je život ostavio veliki trag u meni i relatvno odredio moj život jer sam velikim delom i zbog njega počeo da se bavim istorijom. Moj deda Janko bio je od ljudi koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu to ti ostane urezano u sećanje. Uvek se setim njegove dve izreke (bilo ih je naravno još): "Sinko, mora se samo umreti i srati " i "Sinko, nemoj se ženiti radi noći - noću možeš i spavati. Ženi se radi dana".
Elem, deda je bio iz relativno dobrostojeće predratne porodice, ali je uprkos tome bio borac za radnička prava i jedan od organizatora štrajkova u svom gradu. Postoji priča da su štrajkovi počinjali kada bi "Janko skočio na sto". Još pre rata je bio zatvaran i odležao je neko vreme u zatvoru. Za vreme Aprilskog rata bio je zarobljen i deportovan za Nemačku odakle je pobegao i raznim kanalima se vratio u zemlju 1942. Odmah je stupio u partizane kao običan borac, ali je do pred kraj rata postao politički komesar bataljona i pomoćnik političkog komesara brigade (još uvek imam hrpu njegovih odlikovanja) Posle rata je napustio položaj komesara i priznat mu je vojni ekvivalent njegovog političkog čina tako da je kao kapetan I klase učestvovao u posleratnim borbama protiv ostataka četničkih jedinica po Bosni (najviše na Romaniji protiv Gojka Borote i Save Derikonje). U tom periodu njegova žena, a moja baba bila je zatvorena u sabirnom logoru za Nemce (bila je domaća "Švabica"). Deda je to saznao, dojurio iz Sarajeva i zahtevao od komandanta centra da pusti babu i sve one za koje je znao da su bili dobre komšije i da ničim nisu okrvavili ruke. Kada je ovaj to odbio, deda je izvadio pištolj, nabio ga drugu majoru u usta i izveo destak ljudi (i babu naravno) iz logora. Za nekoliko sati bio je uhapšen. U zatvoru je odležao samo jednu noć jer su Jovo Vukotić (komandant KNOJ-a) i Kosta Nađ čuli za njegovo zatvaranje. Ovo nije priča tipa "Rambo protiv svih" nego postoje i svedočenja drugih aktera koja su potvrdila taj događaj.
Posle toga deda je bio jedno kratko vreme predavač u Oficirskoj školi ali je na sopstveni zahtev demobilisan 1949. Kasnije je govorio da se razočarao u ljude koji su "izokrenuli ideje za koje se borio". Umro je mnogo godina kasnije i sahranjen uz sve vojne počasti.
Imam nekoliko njegovih slika a pokušaću da postavim (ako nađem dobar aparat) dve njegove slike. Jedna je iz oficirske škole, a druga na konju u periodu kada je boravio u Bosanskom Brodu.
Otkrijo sam ovu zanimljivu tematiku, pa bih dodao nešto i o svom dedi, Jožku Kolariču . Rodijo se 12. 3.1882 u selu Jastrebci u Sloveniji ,zapravo u tadašnjoj Avstrougarskoj. Početkom prvog svetskog rata postao je dobrovoljac. U Rusiji se je sa svojim odjeljenjem predao u zarobljeništvo Ruske vojske. U godinama 1916-1917 završiji ji korpusnu oficirsku školu u Rusiji . Godine 1917 priključijo se 5. pešadijskom puku druge divizije dobrovoljaca.
Kasnije je bijo razpoređen kao vodnik u 3. četu Prvog bataljona 12. pešadijskog puka Šumadijske divizije. Početkom 1918 dobiva divizijsku pohvalu za hrabrost ,a kod preboja Solunskog fronta bijo je odlikovan sa srebrnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima za hrabrost. 1919 godine bijo je jedini između oficira 12. pešadijskog puka odlikovan francuskim vojnim križem sa palmama. Poslje prvog svetskog rata postao je rezervni kapetan kapetan 1. klase. Sva ta vremena bijo je ponosan Slovenac i Jugosloven, zato su ga njemci krajem 1941 proglasili kao" dvostrukog izdajicu" i odvezli ga u logor Oswieczim, gdje je 1942 preminuo.
Njegov unuk JOŽKO KOLARIČ
dodajem sliku
još jedna slika u civilu
Dopuna: 19 Feb 2012 18:01
Malo za šalu-" več su stari ljudi rekli da krv nije voda ". Dedino unuče ! Rizvanbegovič, Kolarič i Nikolič
То што сам написао је тачно, као што је тачно и ово твоје - да није свим Словенима у срцу. Знамо и зашто - због бандитског унијаћења од стране папске власти. Знамо кад је Ватикан још поставио своју границу на реци Буг, но то је нека друга прича и није за ову тему...
Htio bih dodati još nekoliko podataka o dedi Jožku kako mi kažemo , a u zvaničnim dokumentima pravo je ime JOSIP KOLARIČ .
Radi njegovih izjava protiv Avstrougarske, te njegove poznate izjave "svinja je ko če puca na brata Srbina " u gostioni ispred avstrougarskih vojnika bijo je več prije prvog rata radi toga u zatvoru. Kasnije je bijo mobilizovan u tu istu vojsku , došao 1914 u Galiciju i onda se predao u Rusko zarobljeništvo.Više puta je pisao u novine "Slovenski jug" koje su izdavali dobrovoljci u Odesi o željama dobrovoljaca da se uključe u rat ali jih serapoljske vlasti u tome sprečavaju. U tim novinama u uredništvu bijo je i njegov brat FRANJO KOLARIČ ,rezervni podporučnik ,odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost, također dobrovoljac. Pao je kod Kokarde na Dobrudži.
U Odesi je Josip završijo oficirsku školu i dobijo čin narednik . Godine 1917 napustili su Rusiju ,ukrcali se na brodove , ali su se radi napada njemačkih podmornica morali iskrcati na sjeveru Škotske. Dalje su putovali preko Anglije u Franciju,gdje su jih preobukli, naoružali , te preko Italije poslali u Grčku. U Solunu krajem 1917 dočekao jih je regent Aleksandar. Četa Jožka Kolariča bila je dodjeljena u 1. bataljon kao treča četa 12.pešadijskog puka Šumadijske divizije. Več u pripremame na solunski front ,radi hrabrosti bijo je predlažen za medalju Miloša Obilića ,ali je umjesto toga dobijo divizijsu pohvalu. Poslje toga bijo je prebačen na Vetrenik gdje je bila glavna ofanziva. U tim borbama bijo je kod preboja sa svojim vojnicima vrlo uspješan ,ali i višeputa ranjen.
Godine 1919 bijo je odlikovan za odlično junaštvo "francuskim križem sa palmama", a 1. decembra 1920 bijo je izdan" Ukaz za odlikovanje Karađorđevom zvjezdom sa mačevima, za zasluge stečene u ratu g.1917, 1918, 1919."Kasnije dobiva čin rezervni pešadijski kapetan 1.klase.
O njegovoj hrabrosti pisale su čak i novine "JUTRO" br.147, pod naslovom -Josip Kolarič je" brezumno" prebijal solunsko fronto na Vetreniku .
Ali eto ,dođe drugi svjetski rat ,odveden je sa sinom Brankom u njemačke zatvore u Maribor ,a kasnije obadvoje u logor Auschwitz, gdje su 1942 godine preminuli.
Evo da i ja doprinesam sa svojom pričom.
Moj otac je otišao u rat oktobra 1991 godine na zapadno slavonsko ratiste u sklopu banjalučkog korpusa.Učestvovao je u proboju Koridora dje je i pognuo 06.0ktobra 1992. godine u akciji oslobođenja Bosanskoga Broda.Bio je pripadnik 16.Krajiške MTBR čuvene GARAVE kao nišandžija na tenku T-55.Po priči njegovih ratnih drugova taj nemili dotgađaj se zbio da je pred samo oslobođenje grada te njihov izlazak na Savu kod mosta pored njihovog tenka prošao bijeli Golf te je u jednom momentu iz golfa izašao HVO vojnik koji je ispalio zolju te pogodio njihov tenk.Nakon pogotka izasli su svi osim vozača koji je bio povredjen od pogotka te je moj otac krenuo da ga izvlači i tu biva pogođen najvjerovatnije snajperskim metkom pravo u srce.
Odlikovan je poshumno Medaljom zasluge za narod i ordenom Miloša Obilića
Vječna mu slava i pomen!!!
" i "Sinko, nemoj se ženiti radi noći - noću možeš i spavati. Ženi se radi dana".
