offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26129
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Ovu priču sam objavio na glavnom MC na temi - ''Pošiljka vraćena - adresa nepoznata''. Nadam se da mi ne zamerate što ću je ovde ponoviti jer priča o ratniku i ratnicima, posebnom soju ljudi, svojevrsnoj ratničkoj internacionali. Siguran sam da bi se svi ratnici ovoga sveta odlično razumeli, ako ništa drugo, bar u tome da jednu stvar najviše mrze na svetu - rat. Ova priča je posvećena dvadesetogodišnjici smrti moga oca.
Oprosti mi, pape...
Nisam hteo odmah da napišem ovo pismo bez preporuke i adrese. Ni ovo pismo neće stići do primaoca, ali to možda sada nije ni važno. Stići će do nečijeg srca, do nečijih misli i , možda, nekome pomoći da ne ponavlja greške koje sam ja činio...ako su to uopšte i bile greške.
Pre nešto više od mesec dana, početkom decembra, navršilo se dve decenije od kako se svojim ratnim drugovima preselio moj dobri otac. Zvao sam ga Stari, čak i onda kada sam ja bio derište, a on mlad čovek u punoj snazi. Krajišnik, ratnik. Pošao je sa šesnaest godina od kuće, izneo glavu na ramenima, ranjen dvocifren broj puta i služio ovoj zemlji u najgore vreme, sve do 1956. godine. Onda je cela njegova generacija ratnih oficira, izmučenih, istrošenih i izranavljenih, potezom pera otpisana i poslata u građanske poslove. Svoj radni vek su proveli po Narodnim odbranama, Vojnim odsecima, i raznim institucijama gde nije bila potrebna uniforma, ali veza s vojskom, vojnički red, sistematičnost i iskustvo svakako jeste. Dobili su boračke stanove (stančiće), kartu K-15 da se voze gotovo besplatno, razne invalidnine , odnosno ’’invalide’’ kako su ih popularno zvali, boračke penzije i ostavljeni da oksidišu na sporednom koloseku. Setili bi ih se za državne praznike kada bi po školama deci, sveže vezanih pionirskih marama, pričali svoje uspomene iz rata. Moj Stari to nikada nije radio. Za njim je kao senka išao ćutljivi oreol knojevca i oznaša, prvoborca Druge proleterske, čoveka koji je prošao sva mesta o kojima smo mi učili iz čitanki i udžbenika istorije. Sutjeska, Neretva, Sremski front...Doselili smo se u kraj koji nije ni ostio rat, pa su nas naši vršnjaci , ali i komšije, uvek posmatrali sa pomešanim osećanjem zadivljenosti ali i surevnjivosti; gotovo da smo mi morali da se osećamo krivim što oni nisu bili deo te slavne, istorijske epopeje. Bili smo i ostali ’’dođoši’’ i gotovo decenije su bile potrebne da se nekako priviknu na nas.
Stari, rekoh, nije nikada o tome govorio, a čak ni njegovi ratni drugovi iz naše zgrade nisu, po navici, mnogo zapitkivali. Pretvorio se u pedantnog činovnika, a njegove reči mogle su se brojati na prste jedne ruke. Tih sudbonosnih godina (a naše godine su sve bile uzbudljive i sudbonosne) jedinim televizijskim programom i vestima Radio Beograda prohujala je vest da su na Ibarskoj magistrali poginuli Slobodan Penezić Krcun i Svetolik Lazarević (ime ovoga drugoga možete da tražite koliko hoćete po netu, nećete naći; on je bio najtalentovaniji organizator i operativac jedne institucije koja je umela da ’’sve dozna’’). Dan kasnije pred našom skromnom zgradom zaustavila se limuzina kakvu u životu nisam video – ’’Oldsmobil’’ Saveznog izvršnog veća. Automobil je došao da mog oca odveze na Krcunovu sahranu. Tada smo , opet uz šapat, saznali da je Stari bio njegov lični pratilac pa je fama , gotovo ćuteći, kružila našim gradom. Nisu to bila vremena kada je čovek bilo čime smeo da se pohvali, jer bi se moglo dogoditi da već sutra heroj postane izdajnik. ’’Vunena vremena’’, kako reče pesnik. Tek pred samu smrt, otac mi je nekoliko detalja iz tog perioda ispričao, ali i to šturo, onako kako je navikao. Mislim da je znao da sam jezičara i da moja radoznalost i elokvencija ništa dobro ne bi doneli.
Nekoliko godina posle penzije dopao je postelje. Stigle su ga silne rane, gladi, umori, bolesti. Svoje poslednje dane provodio je u polusvesti na VMA. Jedne večeri vratio sam se sa VMA da uzmem poklon za moju kćerku kojoj smo tog dana slavili drugi rođendan, naravno, stišano i svedeno, onako kako je kad je u porodici bolest sa izvesnim ishodom. Posle desetak minuta su me zvali sa odeljenja i saopštili neumitnu istinu. Moj dobri Stari se odmorio, baš na rođenan svoje unuke koju nije ni video jer posete s bebama nisu bile dozvoljene. Tako, sada kada slavimo rođendan, uporedo se setimo i Starog. Nabujali život i neumitni kraj uporedo.
Zašto pričam ovu priču? Zato što nikada s mojim Starim nisam mnogo pričao! Umeli smo da budemo relativno često zajedno. Išli smo na Moravu na kupanje, učio me je gađanju, nekoliko godina smo zajedno bili u Vrnjačkoj Banji – ja zbog žutice, a on zbog pet vrsta bolesti. Nikada, ali nikada on meni nije nešto direktno pričao, savetovao ili mudrovao. Ponekad bi ponešto prokomentarisao na svoj zagonetni način, nikada direktno upućeno, očekujući da ja , ako sam pametan i umem da slušam, iskoristim to što je on govorio. Nisam to nikada lično primio jer to je bio moj Stari, moj ratnik koji je naučio da ćuti i da ne priča mnogo. Šta tu ima i da se priča. Prema meni se ponašao kao gorštaci prema psu – baci ga u vodu, pa ako ume da pliva, preživeće. Surova Krajina imala je svoje vaspitne metode. Sada, kada imam sina koji je već brucoš, već godinama nemoćan konstatujem da ne pričam mnogo s njim! Ponekad nešto posredno primetim i ja , kao i moj Stari, očekujući da on to iskoristi na svoj način. Ne popujem mu mnogo. Na svu sreću, upisao je fakultet koji je bio i moja želja i pasija, pa se , eto, nađe nešto tema za razgovor.
Moj otac, siguran sam, sedi negde, na nekoj koti sa svojim ratnim drugovima , ćuti ili se seća najtežih bojeva. Možda i jaše svog konja Sultana koji je u Tetovu umeo sam da dođe od kasarne do kuće. Ko zna, možda je ponovo uz svoga komandanta, Krcuna i vijaju bandu po Romaniji. Ume on da se snađe. Samo da mu je cigara i njemu nije dosadno. Šta da mu kažem za to što ni ja ne umem lako da progovorim sa svojim sinom? Nema potrebe da izmišljam, jer je pesnik odavno spevao i napisao pesmu iz naslova ove priče:
’’Oprosti mi, pape sad razumin tebe gledan tvoju sliku gledajuci sebe...’’
|