offline
- Mercury
- Legendarni građanin
- Pridružio: 21 Jul 2008
- Poruke: 10407
|
Na godišnjicu NATO agresije na SRJ 24. marta televizijski kanal "Rusija danas" premijerno će emitovati dokumentarni film pod nazivom "Zašto?" o NATO zločinima u Jugoslaviji.
Ovaj film govori o svedocima tragičnih događaja iz 1999. godine kada je Srbija bombardovana 78 dana od strane NATO sila.
"Ono što je izgledalo kao horor film, postalo je stvarnost za celu naciju", navodi se u trejleru koji donosi i autentične prikaze srušenih zgrada i uznemirujuće prizore mrtvih i ranjenih.
Ekskluzivni dokumentarac delo je srpkinje Jelene Milinčić i amerikanke Anisse Naouai koje su razgovarale sa svedocima tragičnih događaja iz kobne 1999. godine kada je stradalo više od 2.000 civila, uključujući i 88 dece.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
15 ГОДИНА ОД АГРЕСИЈА НАТО-А
Политичка терминологија: од агресије до кампање и назад
После петооктобарских промена преовладавали изрази „интервенција” и „бомбардовање”, а последњих година овај рат се поново назива агресијом
Србе треба бацити на колена; Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат; требало би ђаволски да бомбардујемо Београд; српска деца се више неће смејати; Срби спроводе терор и силују албанску децу; предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије – само су неке од порука које су западни лидери, шефови држава и министри, одашиљали посредством водећих медија с пролећа 1999. године, у јеку ваздушне кампање НАТО-а.
Кампање? Или је то била злочиначка агресија? Јер, управо између ова два терминолошка екстрема углавном се кретала званична политика Југославије и Србије у последњих деценију и по.
Судећи по наведеним изјавама Била Клинтона, Тонија Блера и других, кампање је свакако било. И то веома жестоке, пре свега медијске. А српски политичари и медији већ 15 година нису у стању да се коначно определе како назвати тромесечно бомбардовање суверене државе осиромашеним уранијумом, без мандата Савета безбедности УН, са масовним цивилним жртвама, уништењем виталне инфраструктуре и откидањем 15 одсто њене територије. Али, ако Срби још нису сигурни, бивши немачки канцелар Герхард Шредер, један од оних који је командовао нападом на нашу земљу – сада више нема дилему. Напад на Србију представљао је кршење међународног права, оценио је Шредер пре неколико дана.
Током 1999. и 2000. на снази је била званична директива, па су домаћи медији углавном извештавали о „злочиначкој” и „зликовачкој агресији”, да би после октобарских промена дошло до приметне промене реторике и преовлађивања термина, као што су „бомбардовање” и „интервенција”. Тек, негде од 2012. године, у наступима државних лидера поново почињу да преовлађују другачији тонови, када говоре о рату НАТО-а против Србије. Тако је бивши председник Борис Тадић, 24. марта 2012, на полагању венаца у „српској Хирошими” – Алексинцу, поручио да је „тај рат био злочин против наше земље и против нашег народа”, што је већ било приметно одступање од званичне реторике након петог октобра.
И већ следеће године, у својству првог потпредседника владе, Александар Вучић је у Земуну, приликом полагања венца на спомен-обележје припадницима РВ и ПВО, недвосмислено поручио: „Данас је време да се сетимо оних који су били најхрабрији у одбрани од НАТО агресије, који су, не марећи за своје животе, штитили Србију и показали да им је Србија преча од свега.” Вучић је такође подвукао да је посао данашње власти да гледа у будућност, размишља о перспективи деце, али и да их васпитава у духу оних који су знали да заштите нашу отаџбину.
Посматрајући непрекидан низ медијских извештаја о НАТО агресији од 1999. године до данас, приметно је да политичка и медијска терминологија одражава спољнополитички курс земље. Пред крај владавине Слободана Милошевића, новински ступци били су оивичени таквим терминима као што су „зликовци”, „злочинци”, „злотвори”, „варвари”, „фашисти”, „неоимперијалисти”, „кукавице”, а са друге стране „хероји”, „патриоте”, „родољуби”, „победници” и „слободари”. Популарна је била и поезија у којој су описиване све патње и ратне страхоте, али и нада у боље сутра.
Међутим, већ следеће, 2001. године, није било трага таквој еуфорији. Медији су пренели „Изјаву председника СРЈ поводом 24. марта – Дана сећања”, у којој Војислав Коштуница поручује да сарадња са међународном заједницом мора да се темељи на истини о прошлости и садашњости. Коштуница у читавом тексту није поменуо ни НАТО ни агресију, заменивши ове речи „Северноатлантском алијансом” и „бомбардовањем”, и поручивши да наша будућност јесте сарадња са међународном заједницом.
Године су пролазиле, служени су парастоси поводом Дана сећања, уз приметну медијску и реторичку суздржаност. Тако, на пример, 2002. године, 24. марта, насловне стране водећих листова освануле су без икаквог подсећања на трагична дешавања од пре само три године, уз тек кратке прилоге у дну средишњих страница. Годинама су коришћени термини попут „ваздушног похода”, „рата”, „напада” и „оружаног напада”, „сукоба”, „акције”, „ваздушних удара”, „војне кампање”, а тек понегде би се споменуло етничко чишћење Срба са КиМ и агресија НАТО. Највиши државни званичници су се таквих израза клонили.
Негде од 2005, ипак су почели да се враћају у оптицај и ови термини, али и већ помало заборављени, као што су „НАТО солдатеска” и „агресорске бомбе”, да би од 2008. то постало већ сасвим уочљиво, а термин „НАТО агресија” поново стекао пун легитимитет. Већ од 2012, реч „агресија” вратила се и на насловне стране новинских издања. Ипак, чекало се све до прошле године да неко из самог државног врха то поново изговори. Био је то Александар Вучић.
Бојан Билбија
објављено: 23.03.2014
I jos nekoliko dobrih tekstova Politike u susret petneastogodisnjici NATO agresije:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
