|
sekretar ::GnaeusDomitiusAhenobarbus ::
Da smo imali normalnu vlast (vlasti), nijedan rat od 1918. do danas ne bismo vodili. Od modela po kome je stvorena Kraljevina (prvo Kraljevstvo) SHS do razlaza sa Crnogorcima.
Stvarno, kao da je to samo od nas zavisilo?
Što od 1918. što ne od Berlinskog kongresa.
Vidi, možemo mi ovako u krug do sutra da pišemo. I svako će imati neke svoje nepobitne argumente, obično izvučene iz konteksta, vremenskog i političkog.
Poenta je da smo mi Srbi u poslednjih dvesta i kusur godina jako često pokušavali da zagrizemo i progutamo više nego što možemo da zinemo, da smo trpeli stravične gubitke i kada je to moglo i kada nije moglo da se izbegne. Od neprihvatanja Bukureškog mira, odnosno tačke koja se ticala ustaničke Srbije, do nerazumevanja da je Berlinski zid pao, da se SSSR raspao i mnogo pre 25. decembra 1991. godine, i da veštačka država, tampon zona, našminkana gangrenozna rana - takozvana Jugoslavija, u obliku u kome je postojala od 1945. godine Zapadu više nije potrebna.
Retko smo imali na čelu države ljude koji su bili svesni da smo mali narod, da ne može "šut sa rogatim", da sukobe u kojima su šanse gotovo nikakve treba izbegavati, da se treba dogovarati sa onima koji su u tom trenutku i na tom prostoru najjači ako želimo da ostvarimo neki nacionalni interes, ma da očuvamo fizičko postojanje države i naroda.
Muka mi je više od toga što Srbi znaju junački da ginu, što imamo običaj da guslamo samo o porazima i herojskim pogibijama u sukobima sa neuporedivo jačim neprijateljima, što smo praktično razvili neki nacionalni kult smrti i stradanja.
Da se razumemo, bio bih najsrećniji kada bi nas bilo jedno sto miliona, kada bismo imali nuklearno naoružanje i kada bismo mogli i Zapadu i Rusima da kažemo: "Marš, jeb*mo vam mater!" Kao Iran, tipčan primer snažne i jako ozbiljne i, po sve one koji bi da ga raščerupaju, opasne države.
Ali nismo, mali smo, jadni, sa užasnom demografskom slikom, nikakvom ekonomijom...
Gadi mi se NATO, zločinačka organizacija u službi krupnog kapitala koja nas je pre dvadeset godina ugazila i napravila nam štetu od koje se još dugo nećemo oporaviti. Ali mi je isto tako žao što još pre "veselih" '90-ih nismo imali ljude koji bi nas vodili i ka NATO i ka evropskim integracijama, jer nam je to bilo u navećem interesu. A kako danas iole normalan čovek da kaže "idemo u NATO" ili "dajemo Kosovo"? E, dotle nas je dovela ludačka politika, mnogo starija i od ovog psihopate danas koji predaje Kosovo, i od Miloševića koji je označen kao glavni izazivač svih problema koje danas imamo i koje ne možemo da rešimo.
|
