Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Khaless ::

Nem nikako ja to ne tvrdim.

Samo postavljam pitanje kako je JVUO bila legalna kada je tvrdila da je nastavljač kraljevske vojske - koja je kapitulirala?
Pa problem je baš u tome. Vlada JE PRIZNALA kapitulaciju vojske- vlada je anredila vojsci da kapitulira - i sad su potpisali kapitulaciju, mišljenje Mihajlovića je ne bitno- posebno Nemcima.
Sa nemačkog stanovišta, vojska se rpedala i ima da položi oružje ili će biti progonjeni.

A partizani nisu potpisali kapitulaciju, i 1943 su i od strane nemaca priznati kao legitimni protivnici.
Господин је лепо приметио те чињенице око капитулације.

Чујем ја већ неко време како се проносе гласине око "не признате" капитулације, па бих да поткрепим предходну тврдњу.

Да не бих цитирао себе, ја ћу пренети мој суд о томе, са једне друге теме:

http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/NOVJ.....ml#1118748

Априлски рат
Од 14-18. априла дошло је до потпуног расула југословенске војске на свим фронтовима. Највећи део био је концентричним продорима нападача опкољаван, раздвајан и заробљаван. Југословенска влада је на седници 13-14. априла одлучила да напусти земљу, одређујући само новог начелника Врховне команде Данила Калафатовића, дотадашњег команданта позадине. Генерал Симовић предајући дужност начелника штаба Врховне команде издао је 14. априла Калафатовићу у својству председника Министарског савета наређење да одмах затражи примирје са немачко-италијанским снагама, наводно да би се добило у времену и олакшала ситуација војске. У ствари било је то наређење за капитулацију..........

............ Новоодређени начелник штаба Врховне команде истог дана је предузео мере ради закључења примирја. Међутим, Немци и Италијани нису то прихватили, већ су продужили наступање захтевајући безусловну капитулацију, југословенске војске. Они су 14. априла заузели Книн, Јајце, Добој, Зворник, Ваљево и Крушевац. Сутра дан су заробили Врховну команду и заузели Шибеник, Сплит, Сарајево, Ужице, Краљево и Рашку, а 16. априла Мостар, Прибој, Сјеницу, Нови Пазар, Косовску Митровицу и Подгорицу.

Следећег дана Италијани су ушли у Боку. Читава флота и остали бродови ратне морнарице, осим једне подморнице и две моторне торпиљерке који су Јадранско море и прешли британској флоти у Средоземљу, и разарача Загреб који су поручници бојног брода Милан Спасић и Сергеј Машера уништили, пали су неоштећени у италијанске руке.

Бугарска је 15. априла прекинула дипломатске односе с Југославијом и њене трупе запоселе су источну Македониј и неке делове источне Србије.
Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова владе, која је оборена 27. марта и генерал Радивоје Јанковић, потписали су 17. априла безусловну капитулацију.
Тога дана окупирана је Црна Гора, Херцеговина и Јужна Далмација, а 18. априла у 12,00 часова (по Немачком времену) обустављена је борба, сходно одредбама безусловне капитулације.

Југословенска војска већим делом одведена је у заробљеништво, а територија Југославије је према Хитлеровом упутству подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније...."
крај цитата, ВЕ том 1, Бгд 1970 (доштампано 1978), страна 190.

Обично, Немци са заробљеницима нису преговарали - моје лично запажање.

А сад цитата из Википедије, с обзиром да се многи позивају и на њу:

"Опуномоћеници Врховне команде југословенске владе, бивши министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивој Јанковић, потписали су у згради чехословачког посланства у Београду, акт о капитулацији оружаних снага Краљевине Југославије, који им је издиктирао немачки командант, генерал Максимилијан фон Вајкс. Трећи рајх је наметнуо безусловну, потпуно, неограничену капитулацију, војска Југославије је углавном одведена у заробљеништву, земља је подељена између Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Југословенска ратна морнарица припала је Италији."

А где сте ви нашли, да је Калафатовић, како сте већ написали....


Још једном о крају "Југословенске војске у отаџбини"

"Пред Техеранску конференцију, за време сусрета у Каиру од 22. до 26.новембра 1943.године, премијер Черчил је придобио председника САД Рузвелта, да подржи британску замисао о пружању савезничке помоћо НОВЈ. Обојица су тада указали југословенском краљу да је неопходно прилагођавање савезничке политике нашем НОП, који даје огроман допринос у борби против заједничког непријатеља, а борба је суштинско питање од кога треба полазити.

Убрзо је уследио Черчилов притисак на југословенског краља и председника његове владе да отпусте Дражу Михајловића, јер се компромитовао својом отвореном сарадњом са окупаторима земље, да би 8. јануара 1944. јавио писмом председнику Националног комитета ослобођења Југославије маршалу Титу како британска влада неће више пружати помоћ вођи четника, веђ сву војну подршку давати само партизанима. Напокон британски премијер је 22. фебрура, говором у британском парламенту, назвао Дражу Михаиловића сарадником окупатора Југославије, а Тита херојем који предводи јуначке партизане. ратнике против непријатеља Антифашистичке коалиције.

Влада Совјетског Савеза је, у поруци влади Велике Британије од 21. децембра 1943.године, такође изјавила да је Михаиловић дискредитован, а Тито прави вођа патриотских снага које стварно владају у Југославији."

Уследили су притисци Черчила. да се дозволи краљу да дође у отаџбину ради поспешивања борбе против окупатора, што је Тито одбио, везујући се за одлуке Другог заседања АВНОЈ.

"Британски премијер је принудио југословенског краља да отпусти постојећу владу и 1. јуна 1944. потпише указ о именовању др Ивана Шубашића за председника нове владе која ће преговарати са вођством НОП о будућем уређењу Југославије.
Нови председник владе је 9. јуна, у пратањи британског амбасадора на југословенском двору, кренуо из Лондона за Југославију. Стигао је 14. јуна на Вис."

Саме преговоре и одлуке сам споменуо у предходним постовима, а овде желим да истакнем хронологију пропасти организације коју називамо "ЈВуО"

Овај споразум имао је великог одјека, како код савезника, повољан, тако и међу органима нове власти у Југославији, неповољан. Ипак Совјетски Савез је већ 19.јула поздравио сарадњу , а 30. јула и влада САД је одобрила споразум.
Тито је 6. авгусат одлетео у Казерту, где се прво срео са командантом савезничких снага за Средоземље генералом Хенри Вилсоном, а сутра дан и са командатном савезничких копнених снага у Италији, генералом Харолдом Александером.
12. августа сусрео се и са британским премијером Черчилом у Напуљу, а сутра дан имао је заједнички сусрет у присуству и председника намесничке владе др.Шубашићем, с којим је 14. августа стигао на Вис.
Крај цитата.

И те преговоре са самим текстом споразуме, сам презентовао овде на форуму, када смо заједно констатовали да је формално престало постојање ЈВуО.

Тито је објавио 17. августа званичном изјавом да је НОП политичка основа борбе за ослобођење. Позвао је Југословене, који се налазе у противничким војним формацијама, окупаторским и колаборационистичким, да напуштају непријатеља отаџбине и прелазе у НОВЈ.
Видели смо и колико је јединица и припадника којих формација ступило у редове НОВЈ.

Међутим, "Вођство четничког покрета је огласило (20. јула) своје противљење краљевској влади: одбацило је њен споразум с НКОЈ и тражило да влада поднесе оставку.", и не само то,
"Краљ је на предлог владе Указом од 29. августа одузео команду Дражи Михаиловићу и признао маршала Тита за јединог вођу југословенских снага отпора". Ово потписивање указа има своју посебну причу, о томе другом приликом.

"Слично се против краљеве владе и њеног споразумевања са партизанском владом изјашњавају истакнути припадници или читава вођства свих грађанских странака (изузев Земљорадничке) у земљи и емиграцији."

Ипак је то био трновит пут, а и савезници се нису баш тако лако одрицали бивши сателита.

"Британске мисије, међутим, отишле су из четничких штабова, последњи официр у мају 1944.
А влада САД је одобрила да њена служба за Блиски исток и Балкан и даље дотура оружје и опрему четницима, и послала им своју војну мисију. Она се, долетевши авионом, спустила ноћу између 27. и 28. августа на четири аеродрома код Прањана, у западној Србији.
Винстон Черчил је поручио (1. септембра) председнику Рузвелту да се боји потешкоћа због одласка мисије САД међу четнике.
Рузвелт је тада наредио да се мисија повуче. Отишла је у ноћи 31. октобра са планине Озрена у источној Босни, где се тада налазила Врховна команда четника након бекстваиз Србије испред НОВЈ."

Тиме је дефинитивно стављена тачка на све четничке напоре да себе прикажу као савезнике Антихилеровској коалицији.

Зашто је касније генерал Драгослав Дража Михаиловић, одликован од Трумана, другом приликом.

Текстову у наводницима преузети из
"ЈУГОСЛАВИЈА 1941-1945 за победу и слободу", група аутора, ВИЗ, Београд 1985.

• 1Ovo se svidja korisniku: cinoeye
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Khaless ::Gospodine, kapitulacija je potpisana po nalogu vlade, dakle potpisao je zvanični predstavnik vlade samim tim kada je dobio ovlaštenje, prestao je da bude ratni zarobljenik i psotao je opunomoćenik kraljevske vlade.
Potpisana je u ima vlade i za celu vojsku.

U svakom slučaju kapitulacija je kao ideja donesena od vlade, legitimno i legitimno je i potpisana. Niko nogde niej iakda doveo u pitanje njenu validnost. A ako s epojedinim istoričarima ne svidja, njihov je problem.
Sramotna jeste bila, ali je bila legitimna.

Citat:godine Opunomoćenici Vrhovne komande bivše jugoslovenske vlade, šef diplomatije Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković, potpisali su u Drugom svetskom ratu, u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu

Dakle ministar vlade i general su potpisali kapitulaciju- nema tu šta dalje da se priča.
Није било капитулације Априла 1941. Будите љубазни па прочитајте барем један чланак, пре него што одговорите:


Силе осовине напале су Краљевину Југославију 6. априла 1941. Од почетка је кренуло по злу, јер је хрватски део Југословенске војске практично одмах прешао на страну агресора, који су и иначе били бројнији и боље наоружани.
После девет дана, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише'' (опширније: ''Априлски рат 1941'', Београд, 1987; страна 750 и даље). Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.
Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност датог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи. Немци за то нису превише марили, већ су извршили притисак на Калафатовића, па он одређује делегате за наставак преговора. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Јанковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције и без икаквог службеног положаја. Штавише, он је 27. марта развлашћен управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима.
Због свега тога, документ под насловом ''Одредбе о извршењу примирја између немачких и југословенских оружаних снага'', који су 17. априла 1941. године у Београду потписали генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар Марковић, био је неважећи.
Немци су потом саставили још један документ, који је 18. априла у Сарајеву наводно потписао и Калафатовић. Наглашено је да је овај документ пуноважан само на немачком језику, што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:
''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и Сила осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:
Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''
Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу.
Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. Међутим, о формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима Сила осовине, пошто носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.
И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:
''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.
Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''
Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.
Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

G. Samardžiću Cincar-marković je potpisao kapitulaciju u češkom poslanstvu u Beogradu uz njega je potpisao general Janković.
Kapitulacija je potpisana shodno medjunarodnom pravu. Potpisnici su imali ovlašćenje krlajvske vlade. To je sasvim dovoljno i po medjunarodom pravu.
To što se Vama ne svidja- Vaša stvar.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

M. Samardzic ::Khaless ::Gospodine, kapitulacija je potpisana po nalogu vlade, dakle potpisao je zvanični predstavnik vlade samim tim kada je dobio ovlaštenje, prestao je da bude ratni zarobljenik i psotao je opunomoćenik kraljevske vlade.
Potpisana je u ima vlade i za celu vojsku.

U svakom slučaju kapitulacija je kao ideja donesena od vlade, legitimno i legitimno je i potpisana. Niko nogde niej iakda doveo u pitanje njenu validnost. A ako s epojedinim istoričarima ne svidja, njihov je problem.
Sramotna jeste bila, ali je bila legitimna.

Citat:godine Opunomoćenici Vrhovne komande bivše jugoslovenske vlade, šef diplomatije Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković, potpisali su u Drugom svetskom ratu, u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu

Dakle ministar vlade i general su potpisali kapitulaciju- nema tu šta dalje da se priča.
Није било капитулације Априла 1941. Будите љубазни па прочитајте барем један чланак, пре него што одговорите:


Силе осовине напале су Краљевину Југославију 6. априла 1941. Од почетка је кренуло по злу, јер је хрватски део Југословенске војске практично одмах прешао на страну агресора, који су и иначе били бројнији и боље наоружани.
После девет дана, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише'' (опширније: ''Априлски рат 1941'', Београд, 1987; страна 750 и даље). Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.
Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност датог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи. Немци за то нису превише марили, већ су извршили притисак на Калафатовића, па он одређује делегате за наставак преговора. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Јанковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције и без икаквог службеног положаја. Штавише, он је 27. марта развлашћен управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима.
Због свега тога, документ под насловом ''Одредбе о извршењу примирја између немачких и југословенских оружаних снага'', који су 17. априла 1941. године у Београду потписали генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар Марковић, био је неважећи.
Немци су потом саставили још један документ, који је 18. априла у Сарајеву наводно потписао и Калафатовић. Наглашено је да је овај документ пуноважан само на немачком језику, што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:
''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и Сила осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:
Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''
Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу.
Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. Међутим, о формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима Сила осовине, пошто носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.
И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:
''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.
Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''
Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.
Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.

Da li ste citali Slobodana Jovanovica, koji je bio vrstan pravnik i pravni teoreticar, a jedno vreme i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglistvu? On tvrdi da je Jugoslovenska kraljevska vojska kapitulirala, ali da drzava u politickom smislu nije prestala da postoji! Znaci, regularna vojska, po Jovanovicu i svim saveznickim predstavnicima ne postoji nakon 17. aprila 1941. godine! General Draza Mihailovic dobija iz Londona "propagandnu injekciju" pocetkom 1942. godine kao "vodja gerile", dakle ne kao jugoslovenski vojnik, nego kao "vodja gerile", neke nove vojske, koja je potekla iz naroda! Pazite malo na cinjenice, gopsodine Samardzicu!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@M. Samardzic

Ja ne razumem samo ovo. Upustate se u pricu o istorijskim cinjenicama, a pravite "faktografske ispade". Prepucavate se sa sagovornikom u deset postova o tome kada je usvojena Haska konvencija i sl.

@all
Ljudi (bar oni koji kazu da nismo kapitulirali) pomirite se sa tim. Vojska Kraljevine Jugoslavije je pokusala da se odbrani, nije imala sanse ni u teoriji, izgubila je, zatrazeno je primirje potpisana je kapitulacija i kraj. Mi smo bili okupirani, vlast je prestala da postoji, vrh je pobegao u toplije krajeve, a uprava je bila pod okupatorskim nadzorom (sto bi uspostavljali vladu Nedica i ostalih ekipa? Zato sto su "oslobodili" Srbiju? Ma dajte, pa sam Nedic je rekao da je Beograd prvi oslobodjeni grad od jevreja u Evropi). Nije bitna nacionalnost zandarma koji su ubijeni vec je bitno bili da li rade za oslobodjenje ili protiv toga. Po ovim izjavama okupacija Iraka 2003. g. nije bilo, a Ameri su samo nasledili institucije od Huseina koje danas, gle cuda, ne postoje kao sto su bili pod njegovim rezimom. Kada neko dodje u vasoj kuci, zauzme celu kucu i imenuje nekog da "odrzava red" vi ga necete sacekati sa baklavama i krempitama. Analogija je ista i za Kraljevinu Jugoslaviju.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gama ::@M. Samardzic

Ja ne razumem samo ovo. Upustate se u pricu o istorijskim cinjenicama, a pravite "faktografske ispade". Prepucavate se sa sagovornikom u deset postova o tome kada je usvojena Haska konvencija i sl.

@all
Ljudi (bar oni koji kazu da nismo kapitulirali) pomirite se sa tim. Vojska Kraljevine Jugoslavije je pokusala da se odbrani, nije imala sanse ni u teoriji, izgubila je, zatrazeno je primirje potpisana je kapitulacija i kraj. Mi smo bili okupirani, vlast je prestala da postoji, vrh je pobegao u toplije krajeve, a uprava je bila pod okupatorskim nadzorom (sto bi uspostavljali vladu Nedica i ostalih ekipa? Zato sto su "oslobodili" Srbiju? Ma dajte, pa sam Nedic je rekao da je Beograd prvi oslobodjeni grad od jevreja u Evropi). Nije bitna nacionalnost zandarma koji su ubijeni vec je bitno bili da li rade za oslobodjenje ili protiv toga. Po ovim izjavama okupacija Iraka 2003. g. nije bilo, a Ameri su samo nasledili institucije od Huseina koje danas, gle cuda, ne postoje kao sto su bili pod njegovim rezimom. Kada neko dodje u vasoj kuci, zauzme celu kucu i imenuje nekog da "odrzava red" vi ga necete sacekati sa baklavama i krempitama. Analogija je ista i za Kraljevinu Jugoslaviju.


Mislim da bi bila dobra nova tema: "Cetnicki pokret i njegov karaker - antifasisticki, kolaboracionisticki ili fasisticki?" Mislim da je taj pokret u razlicitim fazama Drugog svetskog rata bio sve po malo od ovoga!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Četnički i partizanski pokreti nikada nisu bili fašistički, nemoj im sad još i to prišivati u p.m.

• 1Ovo se svidja korisniku: putinofil
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Khaless ::Uzelac2106 ::Citat:A partizani nisu potpisali kapitulaciju, i 1943 su i od strane nemaca priznati kao legitimni protivnici.

Pa kako su je i mogli potpisati u Aprilskom ratu? Da, vojska je kapitulirala, ali je deo vojske odbio da kapitulira i vlada je rekla da nastavlja otpor i borbu te je zato pukovnik Mihailović i postavljen za ''načelnika generalštaba''.

Citat:Ovo nije politički forum, pa do sada niakda nismo ni pričali o politici niti to treba da činimo na dalje.
Nas rat zanima čisto sa vojnog stanovišta- tako da neki pokušavaju da unesu politikanstvo ali ne verujem da će uspeti.

Slažem se, nije politički, ali istorija 20. veka teško može bez politike. Samo sam dao komentar.

Citat:Naravno da se slažem da su komunisti nametnuli dogmu i da su bili subjektivni. Ali, da li to sada znači da narednih 50 godina treba da slušamo dogmu sa druge strane da bi došlo do nekakvog potiranja, pa ćemo tek posle toga pokušati da govorimo istinu?
Ne shvatajte moje postove kao odbranu komunista nego kao glas protivljenja revizionizmu radi dnevnih interesa vladajuće elite.

Ne trebamo da slušamo ničiju dogmu, već da sami na osnovu svih izvora formiramo mišljenje.

Potpisana kapitulacija važi za celu vojsku, nema tu šta ko da odbije.....ko odbije sebe je stavio van zakona.

Khaless jesi li ti bio u vojsci? Ako si bio, gde i kada si sluzio?

Evo ovako. Ja sam u septembru 2.000-te godine otisao u VJ i u prvom mesecu smo ucili koje naredbe vojnik ima pravo da odbije.

Vojnik ima pravo da odbije naredjenje koje je protiv zenevske konvencije, dakle pucanje u civile itd. i ima pravo da odbije kapitulaciju!!!

Dajte bre, mislim svasta se ovde pise. Te cetnici su bili fasisti, koljaci, ma svasta, te partizani su bili andjeli, ne znam kako su uspeli da vode rat, verovatno su protivnika ubijali sa puno ljubavi. Neke diskusije nemaju smisla.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kibo ::Khaless ::Uzelac2106 ::Citat:A partizani nisu potpisali kapitulaciju, i 1943 su i od strane nemaca priznati kao legitimni protivnici.

Pa kako su je i mogli potpisati u Aprilskom ratu? Da, vojska je kapitulirala, ali je deo vojske odbio da kapitulira i vlada je rekla da nastavlja otpor i borbu te je zato pukovnik Mihailović i postavljen za ''načelnika generalštaba''.

Citat:Ovo nije politički forum, pa do sada niakda nismo ni pričali o politici niti to treba da činimo na dalje.
Nas rat zanima čisto sa vojnog stanovišta- tako da neki pokušavaju da unesu politikanstvo ali ne verujem da će uspeti.

Slažem se, nije politički, ali istorija 20. veka teško može bez politike. Samo sam dao komentar.

Citat:Naravno da se slažem da su komunisti nametnuli dogmu i da su bili subjektivni. Ali, da li to sada znači da narednih 50 godina treba da slušamo dogmu sa druge strane da bi došlo do nekakvog potiranja, pa ćemo tek posle toga pokušati da govorimo istinu?
Ne shvatajte moje postove kao odbranu komunista nego kao glas protivljenja revizionizmu radi dnevnih interesa vladajuće elite.

Ne trebamo da slušamo ničiju dogmu, već da sami na osnovu svih izvora formiramo mišljenje.

Potpisana kapitulacija važi za celu vojsku, nema tu šta ko da odbije.....ko odbije sebe je stavio van zakona.

Khaless jesi li ti bio u vojsci? Ako si bio, gde i kada si sluzio?

Evo ovako. Ja sam u septembru 2.000-te godine otisao u VJ i u prvom mesecu smo ucili koje naredbe vojnik ima pravo da odbije.

Vojnik ima pravo da odbije naredjenje koje je protiv zenevske konvencije, dakle pucanje u civile itd. i ima pravo da odbije kapitulaciju!!!

Dajte bre, mislim svasta se ovde pise. Te cetnici su bili fasisti, koljaci, ma svasta, te partizani su bili andjeli, ne znam kako su uspeli da vode rat, verovatno su protivnika ubijali sa puno ljubavi. Neke diskusije nemaju smisla.

Ne znam šta je sporno u onome što sam napisao, ti si nešto mene pogrešno citirao.

• 1Ovo se svidja korisniku: Barkman
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloga revizionizma nije da negira uspehe NOP protiv okupatora, vec da ukaze na njihov politicki karakter.
Nije to bio samo oslobodilacki pokret, vec i politicki, a svoju borbu je iskoristio za promenu politickog sistema. Dakle nije bio pre svega nacionalan i antifasisticki, vec pre svega politicki pokret. A kao takav je rat iskoristio za nasilnu promenu politickog sistema i nametnuo nam jednopartijski, nedemokratski, bezbozni, antisrpski politicki sistem koje je zatim kreirao svoju istoriju.

Ja prosto ne mogu videti partizane samo kao borce za slobodu, vec kao komunisticke revolucionare. Oni ni na koji nacin ne polazu prava na antifasizam.
Ako cete reci da nisu svi partizani bili komunisti, bicete potpuno u pravu. ALi isto tako, se to moze reci i za drugu stranu, da nisu svi bili monarhisti.
Da nisu svi imali ista politicka gledista, to je nesporno, bas kao i to da je srz NOP bila usmerena na uspostavljanje diktature proleterijata.
Otvorena drustva imaju i levicu i desnicu, i komuniste i fasiste, a mi smo zaglavili u jednopartiskom jednoumlju 50 godina zbog NOP!
Da smo mi imali otpor poput drugih drzava, nacionalan i neideoloski, sve bi bilo drugacije. A na Srbe je zadesilo trostruko zlo. Da nama vlada -
-Jednoumni jednopartijski sistem,
-anacionalan i antisrpski
-bezbozan
Voljom velikih sila, istorijskih okolnosti i nesposobnosti i neorganizovanosti druge strane (JKVuO)oni su dobili moc, a onda su oni kreirali svoju ne samo istoriju, vec su zagadili umetnost, kulturu, drustvo, religiju i duh srpskog naroda. Sve ovo sto nam se desava danas i u zadnjih 20 godina, direktna je posledica njihove pirove pobede.