Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Dec 2012 21:02

nemosav1 ::uniformista ::Једна ствар коју би требало размотрити су такозвани народноослободилачки одбори.

kakve pa oni imaju veze sa "revizijom istorije"? Зато што су они били представници своих села или заселака и пред НДХ и пред четницима и пред партизанима. Значи нема појма о некаквим органима партизанске власти!

Dopuna: 16 Dec 2012 21:05

6.lickadivizija ::
Mnogo na ovoj temi nema ama bas nikakve veze sa istorijskim revizionizmom! Било би лијепо да одговориш на постављена питања.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Koja pitanja?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Dec 2012 21:27

Gospodine Samardžiću kad se već pozivate na naučni aparat kako to da kad vam ne odgovara e onda puj pike ne važi. Da uzmemo primer "herojskog" oslobođanja Kruševca od strane Keserovića. Nemačka, nedićevska, ruska i partizanska dokumenta se u dlaku slažu da u Kruševcu 14. oktobra 1944. godine nije bilo nikakve borbe. Ni Keserović u svojim izveštajima iz oktobra i novembra 1944. godine ne govori o nikakvim borbama u Kruševcu. Tek u jednom izveštaju iz početka aprila 1945. godine navodi kako je bez borbe 14. oktobra zarobio određeni broj Nemaca i njihovih saradnika u Kruševcu. Jedino Kramer govori o herojskom jurišu četnika na grad i pogibija Nemaca. I premda Nemci pojma nemaju da je i jedan njihov vojnik stradao u Kruševcu a ni nedićevske vlasti vi ipak ostaje pri svom tvrđenju. Što se tiče napada na voz u Stopanji Nemci izrikom tvrde da su ih iznenada s leđa napali toplički četnici koji su povlačili zajedno sa njima i to isključivo da bi opljačkali voz. E vama ova dokumenta ne odgovaraju već Kramer koji je svoj izveštaj pisao naknadno. A koliko je Kramer pouzdan dovoljno govori podatak da su se po njemu preko Kruševca povlačile nemačke jedinice iz Prizrena za Niš !!!!

Dopuna: 16 Dec 2012 21:33

Objasnite mi zašto bi Nemci u svojim dokumentima lagali da su njihovi tenkovi i artiljerija pomagali Keserovićeve četnike u borbi protiv partizana početkom oktobra 1944. godine oko Žitkovca (naspram Aleksincu) u cilju zaštite pruge za koju vi tvrdite da su je četnici stalno rušili. Činjenica je da Nemci nisu pomogli Keserovića u Temniću septembra ali čim je prešao Moravu aktivno su ga pomagali artiljerijom sve do borbi u Župi. To piše u originalnim nemačkim dokumentima. A vi tvdrite da je Keserović oslobodio Kruševac od Nemaca.

Dopuna: 16 Dec 2012 21:43

Radio sam ja recenzije vaših tekstova a i vaših istomišljenika za više časopisa. To izgleda ovako uzmete knjigu nekog bivšeg četnika pisanu u emigraciji i onda na osnovu nje napišete tekst o nekom "uspešnom" napadu četnika ili nekoj njihovoj operaciji. Ginu ljotićevci, ginu Nemci krv lije potocima (mislim Nemačka) a onda kad krenem da proveram nemačka i nedićevska dokumenta o tome nema ni reči ili samo kratko u policijskoj akciji tu i tu uhapšeno 5 nacionalističkih bandita ostali se razbežali. Otpora gotovo nije ni bilo. Gubitaka nije bilo. Utrošeno 24 metka i 3 ručne bombe. Zaplenjeno 8 pušaka i 124 metka. A kod vas prava Kolubarska bitka. E toliko o naučnoj metodologiji kod vas. To da nemačka, nedićevska ili ne daj bože partizanska dokumenta drugčije navode kod vas nema ni za lek.

Dopuna: 16 Dec 2012 21:52

Da ne budem dosadan zbog navođenja Kruševca al upravo je to slučaj koji jasno kao dan prikazuje metodologiju gospodina Samardžića&comp. Tu stvarno ništa nije sporno, dokumenti, stotine živih svedoka niko pojma nema o borbama u tom gradu al ne vredi ništa. Ako istina ne odgovara mom stavu tim gore po istinu.

Dopuna: 16 Dec 2012 22:04

Još 1990. ili 91. godine smo kolega Slave Bojića i ja dali spisak OZNA-e o stradalim pripadnicima neprijateljskiih formacija iz kruševačkog kraja tadašnjem OO SPO Kruševac. Oni i još neki njihovi istomišljenici evo već dvadeset godina popunjavaju taj spisak. O njihovim rezultatima sam napisao na jednom postu. Znači sa 99% pouzdanosti postoji poimeničan spisak ukupno svih stradalih na bilo koji način od ruku partizana sa prostora Kruševca i okoline. Najvažniji deo tog spisak je objavljen pre nekoliko godina. I bitnijih dopuna nije bilo (možda dva tri imena). I opet po Samardžiću ne zna se tačan broj stradalih u Kruševcu po oslobođenju grada. Pa šta treba da se nađe da bi on poverovao. Prvo kaže ne postoje spiskovi pa kad mu nađeš spiskove oni nisu pouzdani pa onda dađ pročetnički nastrojenim aktivistima da ih oni popune i oni ih popunjavaju već više od 20 godina i opet nije dobro. Pa šta treba da se nađe da bi se gospodin Samardžić uverio da u Kruševcu nije streljano 7000 srpskih patriota kako je svojevremeno napisano u Pogledima već da je cifra oko 70 (sedamdeset) puta manja.

Dopuna: 16 Dec 2012 22:11

I još nešto od ukupnog broja streljanih bar 80% bi bilo streljano i u De Golovoj Francuskoj. Samo oko 20% možemo da tretiramo pod terminom politički protivnik.

• 1Ovo se svidja korisniku: Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Dec 2012 0:54

@Itkolonel,
Posto sam ja iz okoline Krusevca, mogu da kazem da je nemoguce da je u Krusevcu 1944. godine streljano 7.000 ljudi jer sam grad Krusevac tada nije imao toliko stanovnika! Slican je slucaj i sa Jagodinom. Ono sto znam jeste da su cisto cetnicki krajevi poput Temnica i leve obale Zapadne Morave koja pripada opstini Trstenik postedjena ne samo od streljanja, mada je i tu bilo nekih nesumnjivo ratnih zlocinaca u cetnickim redovima, ali to je dosta praktican svet, pa su na vreme promenili strane i bacili kokardu u blato, a na glavu stavili petokraku i tako se izvuklo. Takodje, u krusevackom kraju desio se i paradoks da su partizanska sela, planinski krajevi prema Jastrepcu u doba posleratnih prinudnih otkupa davala mnogo vecu kolicinu namirnica od nekadasnjih cetnickih uporista u Pomoravlju. Razlog je prost. Komunisticki rukovodioci hteli su po svaku cenu da dokazu svoju pravovernost, dok su se Pomoravci opet snasli, kao i tokom rata.
Sto se tice samog streljanja, zaista ne znam koliko je ljudi streljano 1944. godine na Bagdali. Tacno je da su zatvori bili puni, ali isto tako je tacno i da je velika vecina pritvorenih pustana jos u toku rata bez ikakvog sudjenja i kazne kuci.
Ono sto je svojstveno nasem kraju je revizija secanja. Pre 1990. godine su se ljudi hvalili da su prvoborci, a ispadalo je da primaju boracke penzije iako su 1941. godine imali po 12-13 godina. U pricama koje sam slusao "rekorder" je neki "bombas" koji se hvalio da je rasterao patrolu Bugara sa dve bombe iako u krugu od vise kilometara nije imao ni jednog partizanskog saborca! Sto je najgore, ljudi su mu verovali, ali kada je umro, na krstaci mu je pisalo da je rodjen 1933. godine!?! Tesko da je bioo Bosko Buha na moravski nacin!
Posle te 1990. godine nasatala je jos jedna revizija secanja. Isti oni koji su na svadbama i ispracajima u vojsku pevali "Od Djerdapa pa do Triglava" i "Racunajte na nas", poceli su jos grlatije da pevaju "Ko to kaze, ko to laze" i "Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore" (uzgred, sto bi rekao Predrag Bulatovic - "cuvaj ledja, ide Pedja" - od Topole do Ravne gore ima 20 i nesto kilometara, pa i nije neka distanca!). Oni kojis u organizovali "hodocasca" na Ravnu goru i kupovali, izmedju ostalog, i knjige g. Samardzica i pokazivali mi ih kao kakva cetnicka jevandjelja, samo desetak godina ranije upisivali su se u knjigu zalosti povodom smrti druga Tite. I to ne samo tek reda radi, neki su sa suzama u ocima ispisivali dirljive stihove, a neki su po kafanama plakali kada su im molbe za prijem u SKJ odbijane pismenim putem! Sto bi rekao NJegos "pucina je stoka jedna grdna"!

Dopuna: 17 Dec 2012 1:44

Ono sto bih sada da napisem i da se vratim na nesto sto korespondira sa naslovom teme, ustvari, se nadovezuje na ovo sto sam napisao.
Dakle, istorijski revizionizam kod nas i u okruzenju, dakle u skoro identicnoj drustvenoj atmosferi, nije vezan samo za Drugi svetski rat i njegov osnovni uzrok nije zelja za rasvetljavanjem proslosti, nego potraznja za novim identitetom.
Jedna paradigma koja je kod nas bila dominantna od 1945. do 1990. godine i koja je pokusavala da prekrije sve delove drustvene stvarnosti, ocigledno, nije uspela da da odgovore na brojne probleme i dozivela je 1990. godine imploziju. U teoriji javnog mnjenja koristi se sintagma "spirala tisine" koja objasnjava kako se jedan dugo vremena dominantan i neupitan ideoloski sklop polako povlaci iz javnosti, a termini koji su se ranije svakodnevno i sa osobitom paznjom upotrebljavali ubrzano postaju anahronizmi. Tu terminologiju nadomestava nova koja popunjava praznine.
Kod nas su preko noci nestale parole tipa "proleteri svih zemalja ujedinite se", a zamenjeni su necim u slobodnom prevodu receno "Srbi svih srpskih zemalja ujedinite se". Nekada se jos u osnovnoj skoli isticalo da je "samoupravni socijalizam najdalji stadijum do koga je socijalizam stigao na svetu", a opet za komunizam se tvrdilo da je "najsavrseniji oblik drustvenog razvitka". Umesto toga, preko noci se cuje da su Srbi najstariji narod na svetu, da su svi oko Srba ili sadasnji ili bivsi Srbi ili vekovni srpski neprijatelji. Umesto heroja iz NOB-a paznju privlace sada junaci kosovskog mita, a umesto Jugoslavije kao "rajskog vrt" ili "niske zlatnog djerdana", kao "zemlja obecana" vidi se Dusanovo carstvo.
Metamorfozu moraju da prezive i istoricari. Oni koji to zele i koji su navikli na privilegije u drustvu imaju prilicno jednostavan nacin, da preko noci od "drustveno-politickih radnika" postanu "nacionalni radnici". U metodoloskom pristupu to nije nista komplikovano. Stavise, lakse im je da od idolopoklonstva prema titoistickom konceptu stvarnosti u Jugoslaviji prevale put ka nacionalistickom konceptu, nego da postanu uistinu hladnokrvni istrazivaci istorijskih zbivanja sa jasnom naucnom distancom u odnosu na materiju koju proucavaju.
Trziste (narod) trazilo je neke nove biografije i nove idole. Nekada Boska Buhu, Savu Kovacevica, Ivu Lolu Ribara, Boru i Ramiza po ubrzanom postupku zamenjuju Banovic Strahinja, Hajduk-Veljko, Stevan Sindjelic, Bosko Jugovic...
U sustini narodi u okruzenju suceljeni su sa krizom identiteta i ponovnim traganjem za njim. Jedna prilicno idilicna slika raspala se u komadice i coveku, koji je u psiholoskom smislu bice celine i bice koje u svojim stavovima nastoji da sto pre postigne konzistentnost, sto pre je potrebna nova slika koja ce ga kognitivno i emotivno zadovoljiti.
Od te boljke nije imun ni jedan narod. Hrvatska istoriografija belezi slucaje istorijskih revizionista koji u potrazi za identitetom pokusavaju da se odmaknu od slovenskog porekla i kulturnog nasledja. Asocijacije na pripadnost Balkanskog poluostrvu i slovenskom jugu pre 20 godina izazivali su podozrenje medju hrvatskim masama. Zato su na odlican prijem naisle teorije o gotskom (Ante Pavelic) ili persijskom poreklu Hrvata (Franjo Tudjman). Medju posebno citirane autore revizionisti iz Hrvatske isticu Vjekoslava Klaica, premda ni navodi Ante Starcevica u kojima se kao "Hervat" pronalazi i Milos Obilic ne mogu da se pozale na losu paznju u medijima. Isticanje razlike u odnosu na kulturni nivo okruzenja, prevashodno Srba, ali i drugih susednih balkanskih naroda su dominantni. Preterano se istice znacaj samostalne srednjovekovne hrvatske drzave, a licnost kralja Tomislava i njegov doprinos ne samo usko nacionalnoj istoriji hrvatskog naroda, vec i susednih se preuvelicava preko svake mere. Hrvatski revizionisti imali su i nekoliko neugodnih zadataka koje im je ponovno bujanje etnocentrizma kad mu vreme nije zadalo. Na primer, valjalo je opravdati ideal "granice na Drini", pa su osobito na ceni bili "dokazi" o tome da je Bosna istorijski gledano hrvatska teritorija. Osim toga, diskretno, a nekada i otvoreno opravdanje postojanja NDH je takodje bio komplikovan zadatak, a posebno nastojanje da se dokaze da je ona, prema tezi koju je postavio sam Tudjman na osnivanju HDZ-a 1990. godine, bila izraz istorijskih teznji hrvatskog naroda za samostalnom drzavom. Zatim, tu je teznja da se Hrvatska prikaze kao iskljucivo drzava hrvatskog naroda, a nemali srpski doprinos njenoj izgradnji kroz vekove, zakljucno sa NOB-om umanji ili totalno ponisti. Vrlo smelo se izricu ocene da su se hrvatski partizani, zapravo, borili za nezavisnu Hrvatsku, samo za razliku od ustasa, u pitanju je bio socijalisticki projekat. Najzad, pljustale su i ocene da je polozaj Hrvata i u Kraljevini Jugoslaviji, i u socijalistickoj Jugoslaviji bio ponizavajuci preko svake mere.
Bosnjacki istoricari reevizionistickog kova otisli su za korak dalje od srpskih i hrvatskih kolega. Kao i kod Srba i Hrvata, i ovde je cilj istorijskog revizionizma isti - u doba teske krize kolektivnog identiteta treba pronaci uprosceno i srcu prijemcivo objasnjenje na osnovno pretpoliticko pitanje svake zajednice koje glasi:"ko smo"? Kod Bosnjaka je to pitanje osobito neugodno jer, za razliku od Srba i Hrvata, tokom druge Jugoslavije medju njima nije bilo uticajnijih i organizovanih skladnih disidentskih grupa. Stepen sigurnosti unutar Titove politicke zajednice bio je za Bosnjake izuzetno visok, pa otuda i veliki stepen osecanja jugoslovenskog zajednistva medju njima. Odjednom, medjutim, mimo njihove vecinske volje, drugi odlucuju da te zajednice vise nema. Oni su prinudjeni da u trenutku kada Bosni i Hercegovini preti razaranje tragaju za identitetom. Neko je taj identitet primakao islamskom i turskom pozivajuci se na ugledne begove koji su, kao ekonomska elita, prigrabili islam kao izlaz ka zastiti privilegija. Ipak, sve brojniji su oni koji pokusavaju da daju evropski identitet Bosnjacima. Jako znacajno mesto dobijaju teorije o piramidama, a za razliku od Hrvata gde su asocijacije na Ilire zbog iliraca LJudevita Gaja izbegavane u izgradnji novog nacionalnog identiteta teorije o ilirskom poreklu i autohtononosti kao njihovom komponentom su, takodje, isnosene danas u SArajevu. Ipak, najvise prostora imamo u zapazanjima prema kojima je bosnjacka nacija, zapravo, naslednik bogumilske tradicije pri cemu dolazi do komicne napetosti izmedju nekadasnje pripadnosti jednoj lokalnoj, sticajem okolnosti u Bosni primljenoj hriscanskoj sekti i danasnje privrzenosti islamu.
Najzad, istorijski revizionizam dobio je na znacaju i u savremenom crnogorskom drustvu. On je od samog starta podstican od drzave i vlasti koja ne bira sredstva u izgradnji novog crnogorskog identiteta. Najistaknutiji predstavnici crnogorskog istorijskog revizionizma su Novak Adzic i Serbo Rastoder. Od njiih prvi uopste nije istoricar po struci vec diplomirani pravnik, a drugi se osim pisanjem istorijskih studija i clanaka bavi i zastitom manjinskih interesa Bosnjaka u Crnoj Gori. Obojica imaju dobre neformalne pozicije u aktuelnom crnogorskom rezimu.
Za razliku od ostalih revizionizama crnogorski ima vrlo malo osvrta na izmenu tradicije NOB-a. Njegova tezisna tacka su zbivanja uoci jugoslovenskog ujedinjenja 1918. godine, mada se osvrcu i na periode vezane za poslednje godine samostalnog razvitka Crne Gore u XX veku i na zbivanja izmedju dva svetska rata. Crnogorski revizionist su pazljivo uocili da je kljuc nacionalne diferencijacije Crnogoraca izuzetno buran period od 1918. do 1941. godine. Komunisti su samo ozvanicili nacionalno izdvajanje Crnogoraca iz srpskog nacionalnog korpusa. To se, uistinu, desilo pre Drugog svetskog rata.
Kao osnovu za izgradnju novog crnogorskog identiteta savremeni revizionisti istorije uzeli su Bozicnu pobunu uz primese odanosti dinastiji Petrovica. U sustini zivot prepun gladi, siromastva, kulturne zaostalosti i plemenskog atavizma unutar male drzavice u kojoj je na vlasti jedan apsolutista kakav je bio kralj Nikola slika se ruzicasto. Jedna lokalna dinastijska pobuna protiv Podgoricke skupstine iz 1918. godine velica se kao kljucni dogadjaj u nacionalnoj istoriji Crnogoraca. Mesto bitke na Mojkovcu ili 13. jula 1941. godine, kao vrhunskih istorijskih dogadjaja zauzima protivljenje pojedinih odanih oficira kralju Nikoli i jednog dela naroda ujedinjenju sa Srbijom. Pritom se toj pobuni sa malo sukoba i zrtava na obe strane, a jos manje izgradjene ideologije pridaje jedan opstenarodni karakter iako je ona zahvatila samo neke krajeve Crne Gore poput Cetinja, Katunske nahije ciji stanovnici do danas nisu uspeli da se pomire da su te 1918. godine izgubili primat u vodjenju oslobodilackih ratova i Rovaca.
U sustini, moze se konstatovati da svi nacionalni revizionizmi imaju dosta slicnih karakteristika. Zajednicko im je, pre svega, da motivi preispitivanja proslosti nisu naucni, vec poltiicki i ideoloski. Zatim, zajednicko im je da preispitivanje proslosti nije univerzalno i principijelno, vec parcijalno. Biraju se trenuci u nacionalnoj istoriji koji su ocenjeni kao kolektivne neuralgicne tacke. Kod Srba to je uzlet srednjovekovne drzave ili ujedinjenje 1918. godine ili sukobi tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Kod Hrvata to su teorija o poreklu, NDH i tzv. "Domovinski rat" koji u trenucima histerije kod izvesnih slojeva dobija razmere mita o stvaranju necega, u ovom slucaju samostalne drzave, ali, kazem, iz mitskog, a ne realnog istorijskog i pragmaticnog ugla. Kod Bosnjaka to je, opet, teorija o poreklu, ropstvo pod Turcima i najnoviji rat sa eksploatacijom u politicke svrhe teskih zrtava koje je taj narod podneo. Kod Crnogoraca to je "retusiranje" lika kralja Nikole i zelenaskog pokreta bez jasne odrednice njegove ideologije. Dodao bih tome i projekat makedonske drzave koje od Skoplja pravi grad sa arhitekturom tematski vezanom za antiku. U praksi to je vrhunski kic sa drzavnom podrskom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija ::Koja pitanja? Преостала питања на сродној теми.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

uniformista ::6.lickadivizija ::Koja pitanja? Преостала питања на сродној теми.

Ne znam stvarno ni koja su pitanja, ni koja je to srodna tema.

• 2Ovo se svidja korisnicima: ltcolonel, Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pošto Samardžić ne želi raspravu sa mnom (nečim sam ga uvredio?), što je naravno pravo koje mu ne mogu sporiti, nosio sam se mišlju da odem sa foruma bez odgovora o kontributivnim razlozima njegovog ravizionističkog populizma. Mislio sam da ću neki suvisli pokušaj odgovora dobiti, ako ne od njega, a ono bar od vrlog njegovog saradnika, mog "mladog kolege" Dinčića koji među profanim apologetama četništva slovi za istoriografsku veličinu.
Ali - duplo golo. Niti mi Samardžić odgovara, niti Dinčić napušta sigurnost "Pogleda" (lakše je naravno pročitati na ovom forumu pitanje pa zatim na "Pogledima" odgovarati na njega, nego se ovde suočiti sa različitim mišljenjima).
Ali, ostavimo to - svako je čovek na svoj način. Ja ću se rukovoditi onim što mi savest nalaže (dixi et salvavi animam meam) a drugi... pa, sami će se odrediti.
Razlog zašto pišem ovaj komenatar su zapravo dve stvari sa kojima sam se susreo u nekoliko poslednjih dana. Prvi je eklatantan primer naučne metodologije revizionista, a drugi je poražavajući rezultat koji je taj moderni nacionalizam/revizionizam iznedrio.

Primer 1.
Elem, pre nekog vemena ulogovao sam se na "Poglede" da se na izvoru sveukupnog znanja obavestim o najnovijim istraživanjima i istorijskim istinama. Pažnju mi je privukao naslov jedne teme Slika: Lenjin i Hitler igraju šah 1909. godine ( http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=21.....u+%C5%A1ah ). Prvo sam pomislio:"Pa dobro, zabava i tema za četničke priče oko logorske vatre", ali kada sam malo bolje razmislio uočio sam uzuse i pravila kojima se po definiciji masama zamagljuje poged. Naime, uvodničar je bio Samardžić, međutim to je bio i jedini njegov komentar na temi. Preneo je tekst iz nekih novina bez ikakvog javnog određenja o njegovoj istinitosti. Nije naravno rekao da je dokazana istina da je taj susret bio faktički nemoguć iz više razloga, da "Lenjin" uopšte ne liči na sebe, da je njegov potpis falsifikovan... i da je to u raspravama različitog tipa i nivoa uočeno još dve godine pre nego što je Samardžić linkovao pomenuti naslov. Naravno, to više nije ni važno jer je cilj postignut - otkrivena je "istina" o saradnji i zaveri fašista i boljševika/komunista koja je eto trajala još od početka veka, a glavni lideri su bili u tako prijateljskim odnosima da su sudbinu sveta rešavali za šahovskom tablom.
Neistina biblijskih razmera!

Primer 2.
Šezdesetogodišnji nastavnik istorije moje ćerke je čovek kome je partizansko nasleđe odavno upisano u genetskom kodu. Blizak rođak partizanskog komandanta jedne ratne Armije, raniji profesor marksizma i ONO i DSZ, čovek za koga sam mislio da ima nesumljive moralne kvalitete i koji ne podleže imtelektualnim prostituisanjima bilo koje vrste. Ali...
"Tata, da li je istina ono što nam govori nastavnik?"
"O čemu?"
"O četncima."
Nadajući se da bar ta starina ima neki uravnoteženi odnos naivno postavljam pitanje:
"Šta nastavnik kaže o četnicima?"
"Pa da su bili rodoljubi koji su učinili mnoga dobra dela"
"A šta nastavnik kaže za partizane?"
"Ništa. Nije ih pominjao. Rekao je samo da su bili protivnici četnicima"
Frapirao sam se i zaista sam nekoliko trenutaka ostao bez teksta. Kroz glavu su mi letele razne varijante odgovora ćerki za koje sam unapred znao da nijedan nema povoljanan ishod po njeno saznanje i sazrevanje. Ako kažem da nastavnik ne govori istinu dovešću ćerku u situaciju da povede polemiku (tatino dete ) sa njim koju zbog mladosti i nedovoljnih znanja ne može dobiti. Ako pak prećutim pitanje, time ćerki uskraćujem ponos zbog njenog porodičnog nasleđa i stavljam je u situaciju da se stidi svojih predaka. Bože moj, pa njene pradede su bile na partizanskoj, gubitničkoj strani, na strani onog nedefinisanog i minornog pokreta koga je odredila jedna jedina rečenica nastavnika da su se borili protiv četnika (kako su jel'te četnici bili dobri momci partizani po definiciji moraju biti loši).
I šta činiti? Objasnih ćerki svoje viđenje i time joj podarih još veću konfuziju.
Ali, što bi rekao Radovan III, ne budem lenj. Odem do škole, "kuc, kuc" "dobar dan" "dobar dan" "izvolite sedite" "neka hvala, stajaću". Objasnih nastavniku razloge mog dolaska i moje sumnje i iznenađenje u njegove javno izrečene stavove.
"Znate kolega, intencije ( ) savremenog obrazovanja su takve"
Iz poštovanja prećutah psovku: "Ali gospodine, to je potpuno naučno neutemeljeno i jednostrano. Da meni student tako odgovarana na ispitu vratio bih ga u srednju školu"
"Možda Vi "veliki magistri istorije" (baš je taj izraz upotrebio sa kiselom grimasom na licu) na fakultetu imate taj luksuz ali ja se moram rukovoditi onim što piše u udžbeniku i moram razmišljati o svom poslu. Šta ću ako dođe prosvetna iinspekcija?"
Ponovo ostadoh bez reči. Čovek pred penzijom iz efemernih razloga uči mlađe u suprotnosti sa svojim stavovima. Konformizam par ekselans.
Ostalo mi je samo da se pozdravim, da se vratim kući, posadim ćerku na stolicu ispred sebe i da joj pokušam pojasniti neke stvari.

Eto Samardžiću - Vaša opcija je odavno odnela pobedu. Deca već godinama uče iz nakaradnih udžbenika istoriju po meri novih političkih elita, istoriju koja je od sredine osamdesetih zavladala na ovim prostorima kao sluga i paradigma ideologije paranoičnog srpskog nacionalizma. Revizionistima je maksima postala izreka P. Merimea "Šta može hladna i gola istina protiv blistavih čari laži?"
A mi ostali? Gde smo u ovoj priči? Nalazimo se na malobrojnim ostrvcima otpora koja još uvek nisu podlegla konformističnom i dupeuvlakačkom (dozvoliću sebi ovaj prostaklizam) mentalitetu sitnih duša.
Ko zna, možda je ovaj rat odavno izgubljen. A možda smo samo deo istorije o kojoj govori O. Milosavljević:Citat:Gotovo da treba zavideti istoričarima koji će 2059. na primer, imati prilike ... da čitaju ... i da gledaju ... kako ideologija pokušava da smrvi nauku, kako se po hiljaditi put, bez znanja i bez ikakve svesti o sopstvenom mestu u vremenu i prostoru, ponavljači trude da pokažu da istorija počinje od njih i završava sa njima... Ali i taj besprizorni napor će jednog dana ući u neke druge udžbenike kao primer patologije jednog vremena koje je volelo da se zove „demokratskim“, koje je relativizovalo sve, pa i sam fašizam, koje je bilo spremno na svaku nepodopštinu samo da se dnevno okoristi, koje se udvaralo najnižim instinktima, koje je primalo laž za istinu, koje je pretilo sudom antifašistima za „ratne zločine“ („jer zločin nikada ne zastareva“, osim ako je kolaboracionistički), koje je blatilo antifašizam u ime odbrane kvislinštva.

• 1Ovo se svidja korisniku: Jovan Nenad
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lička divizija
Citat: . . .Evidentno je da u doba utopijske, moralne i ekonomske krize juznoslovenski narodi opsesivno tragaju za identitetima nesigurni u ono sto im je sistem od 1945. do 1990. godine ponudio. . .
Kakva je to "utopijska" kriza ?
Citat: . . . Trziste (narod) trazilo je neke nove biografije i nove idole. Nekada Boska Buhu, Savu Kovacevica, Ivu Lolu Ribara, Boru i Ramiza po ubrzanom postupku zamenjuju Banovic Strahinja, Hajduk-Veljko, Stevan Sindjelic, Bosko Jugovic...
Druže,kada pogledamo ko je živeo u koje vreme,od gore navedenih, pravi je čas da se zapitamo ko je izvršio reviziju istorije i moralnih vrednosti pa junaka Stevana Sinđelića pokušao da zameni ,švercerom duvana,oceubicom i dželatom kakav je bio Sava Kovačević.On nije ni u svojim Banjanima smatran za junaka već za ludaka.
Kako Boško Jugović može biti novi idol ?Za koga je on novi?Za mene ne,meni su devet braće Jugovića i Sinđelić od malena idoli,pre Mirka i Slavka,koje sam takođe obožavao.Pozz

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Dec 2012 12:15

[quote="victoria"]6.lička divizija
[quote]
Kakva je to "utopijska" kriza?Citat:

Utopija se definise kao jedna ideja, jedna imaginacija za sveobuhvatno resenje drustvenih problema. Mi danas imamo krizu utopija jer niko, nijedna snaga u drustvu, nema utopiju kako nesto resiti na ovom prostoru. Zato je utopijska kriza kriza resenja, krizan nade i drustvo je osudjeno da trpi posledice svog raspada ne znajuci kada ce se on i kakvim koracima zaustaviti i prevazici.

Druže,kada pogledamo ko je živeo u koje vreme,od gore navedenih, pravi je čas da se zapitamo ko je izvršio reviziju istorije i moralnih vrednosti pa junaka Stevana Sinđelića pokušao da zameni ,švercerom duvana,oceubicom i dželatom kakav je bio Sava Kovačević.On nije ni u svojim Banjanima smatran za junaka već za ludaka.
Sta mislis za kakvog je smatran Stevan Sindjelic u svojoj Resavi? Da li znas kakav je on bio lokalni kabadahija u tom kraju?
Poenta je, medjutim, u necem sasvim drugom. Ja sam, zapravo, hteo da kazem ono sto si i ti. Od naroda se ocekuje da se detinjasto ponasa. Od Mirka i Slavka su napravljeni idoli. U jednom trenutku Mirko i Slavko imaju harizmu koja je ozbiljno nagrizena. Umesto da se okrenemo kriticki ka stvarnosti kada je vec nagrizena harizma Mirka i Slavka, ali i Valtera, Tihog, Prleta, Ridjana, Dimnjacara itd., oni koji su vodili ovu zemlju pronasli su novu bajku za narod, pa su u doba mog detinjstva ulogu pomenutih preuzeli Ivan Kosancic, Milan Toplica, Stevan Sindjelic itd. Bez ikakvog kritickog odnosa prema njima! Vrlo lako vlast je nasla podobne istoricare da takve price plasiraju i popularizuju u narodu, a cesto su ti ljudi bili isti oni koji su ranije velicali kult Boska Buhe.
Drugim recima, po istom receptu stvara se kult Stevana Sindjelica, Valtera, Ratka Mladica, Ante Gotovine ili Adema Jasarija.

Dopuna: 17 Dec 2012 12:23

Razlika izmedju revizionistickog i naucnog pristupa istoriji je sledeca. Dok se naucnik bavi svojim poslom kako se bavi i lekar, inzenjer, pravnik itd, dakle "ni po babu ni po stricevima" i pred sobom od hrpe dokumenata pokusava da napravi nauke dostojnu analizu i sintezu i ponudi akademskoj i siroj javnosti rezutlate svog naucnog rada, revizionista ima jedan jasan cilj: da promeni sliku istorije svojim delima u korist onih snaga ciji je deo ili za koji navija ili koji ga placa. Da se ne lazemo, mnoge fondacije (inostrane i domace) finansiraju istorijsku reviziju radi nekih svojih dnevnopolitickih ili ekonomskih interesa.
Dakle, za razliku od istoricara koji ima kriticki pristup gradji, revizionista pre nego sto je dodirnuo ijedan papir nekog dokumenta zna rezutlat svog rada, tj. zakljucak. Njegovi zadaci su da unapred doneseni zakljucak potkrepi primerima ili da u izlaganju odabere publici najdopadljiviju argumentaciju. Selekcija dokumenata koje ce prikazati, takodje, je unapred odredjena kriterijumom postizanja cilja.
To je ono sto ja sve vreme pokusavam da objasnim.
Ojno sto je porazavajuce je da je nas 1990. godine, dakle u trenucima kada se istoricarima otvaraju do tada neslucene sanse za novim otkricima u nauci kojom se bave, zahvatio talas najprimitivnijeg nacionalizma koji po dometima nije ni blizu nacionalizmu XIX veka! Taj nas savremeni nacionalizam, koji za kratko vreme potucen na svim poljima i zbog njega ne ispastaju samo nacionalisti, nego celokupno drustvo, pun je nejasnih mesta i ambivalentnosti stavova, a to se ogleda i u delima istorijskih revizionista kojima nije lako da izmire neke stvari koje strce jedne spram drugih. Zato je ucenim ljudima njihova pozicija tragikomicna, ali sirokim narodnim masama svasta moze da se proda...za bubrege!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:[quote="Eutropije"]
Primer 2.
Šezdesetogodišnji nastavnik istorije moje ćerke je čovek kome je partizansko nasleđe odavno upisano u genetskom kodu. Blizak rođak partizanskog komandanta jedne ratne Armije, raniji profesor marksizma i ONO i DSZ, čovek za koga sam mislio da ima nesumljive moralne kvalitete i koji ne podleže imtelektualnim prostituisanjima bilo koje vrste. Ali...
"Tata, da li je istina ono što nam govori nastavnik?"
"O čemu?"
"O četncima."
Nadajući se da bar ta starina ima neki uravnoteženi odnos naivno postavljam pitanje:
"Šta nastavnik kaže o četnicima?"
"Pa da su bili rodoljubi koji su učinili mnoga dobra dela"
"A šta nastavnik kaže za partizane?"
"Ništa. Nije ih pominjao. Rekao je samo da su bili protivnici četnicima"
Frapirao sam se i zaista sam nekoliko trenutaka ostao bez teksta. Kroz glavu su mi letele razne varijante odgovora ćerki za koje sam unapred znao da nijedan nema povoljanan ishod po njeno saznanje i sazrevanje. Ako kažem da nastavnik ne govori istinu dovešću ćerku u situaciju da povede polemiku (tatino dete ) sa njim koju zbog mladosti i nedovoljnih znanja ne može dobiti. Ako pak prećutim pitanje, time ćerki uskraćujem ponos zbog njenog porodičnog nasleđa i stavljam je u situaciju da se stidi svojih predaka. Bože moj, pa njene pradede su bile na partizanskoj, gubitničkoj strani, na strani onog nedefinisanog i minornog pokreta koga je odredila jedna jedina rečenica nastavnika da su se borili protiv četnika (kako su jel'te četnici bili dobri momci partizani po definiciji moraju biti loši).
I šta činiti? Objasnih ćerki svoje viđenje i time joj podarih još veću konfuziju.
Ali, što bi rekao Radovan III, ne budem lenj. Odem do škole, "kuc, kuc" "dobar dan" "dobar dan" "izvolite sedite" "neka hvala, stajaću". Objasnih nastavniku razloge mog dolaska i moje sumnje i iznenađenje u njegove javno izrečene stavove.
"Znate kolega, intencije ( ) savremenog obrazovanja su takve"
Iz poštovanja prećutah psovku: "Ali gospodine, to je potpuno naučno neutemeljeno i jednostrano. Da meni student tako odgovarana na ispitu vratio bih ga u srednju školu"
"Možda Vi "veliki magistri istorije" (baš je taj izraz upotrebio sa kiselom grimasom na licu) na fakultetu imate taj luksuz ali ja se moram rukovoditi onim što piše u udžbeniku i moram razmišljati o svom poslu. Šta ću ako dođe prosvetna iinspekcija?"
Ponovo ostadoh bez reči. Čovek pred penzijom iz efemernih razloga uči mlađe u suprotnosti sa svojim stavovima. Konformizam par ekselans.
Ostalo mi je samo da se pozdravim, da se vratim kući, posadim ćerku na stolicu ispred sebe i da joj pokušam pojasniti neke stvari.


....čovek kome je partizansko nasleđe odavno upisano u genetskom kodu. Blizak rođak partizanskog komandanta jedne ratne Armije, raniji profesor marksizma i ONO i DSZ, čovek za koga sam mislio da ima nesumljive moralne kvalitete....


Овај део не разумем баш најбоље. Да ли је у моралним квалитетима овог човека пресудан био марксизам, ОНО и ДСЗ или његов породични педигре. Или вас ја нисам добро разумео.




Citat:Eto Samardžiću - Vaša opcija je odavno odnela pobedu. Deca već godinama uče iz nakaradnih udžbenika istoriju po meri novih političkih elita, istoriju koja je od sredine osamdesetih zavladala na ovim prostorima kao sluga i paradigma ideologije paranoičnog srpskog nacionalizma. Revizionistima je maksima postala izreka P. Merimea "Šta može hladna i gola istina protiv blistavih čari laži?"
A mi ostali? Gde smo u ovoj priči? Nalazimo se na malobrojnim ostrvcima otpora koja još uvek nisu podlegla konformističnom i dupeuvlakačkom (dozvoliću sebi ovaj prostaklizam) mentalitetu sitnih duša.


Зар не мислите да је овај и овакав приступ био заступљен и током педесет година комунистичке владавине. Зар не мислите да се и тада, баш као и данас, историја у школама учила по принципу добрих и лоших момака. Партизана са једне и свих осталих са друге стране. Зар све што смо у школама учили и о чему су нам професори предавали није посматрано из перспективе класне борбе. Без обзира на период који обрађујемо. Те се тако добро сећам лекција о Србији Немањића где се критикује феудализам и кметски систем и наглашава класна подела која је за саму тему мање битна. (?!?). Онда дођемо до 19.века и оснивања савремене Србије где, након првих неколико лекција у којима се обрађује Српски устанак (признаћу, доста похвално) долазимо до поновне критике недемократске власти, од Кнеза Милоша до регента Александра (о овом потоњем нисте могли чути ни реч хвале, он је ваљда био најомраљенији због ,,Обзнане,,)
И онда долазимо до Другог рата и те фамозне поделе на добре момке (партизане) и лоше момке (четнике, усташе, балисте, Немце итд) без икакве класификације. Те су тако Срби у НДХ , побијени од стране усташких фашиста, иако су устапе пре свега били хрватски националисти па тек онда припадници неког интернационалног фашистичког блока. Четници се, по свим уџбеницима скоро па изједначавају са усташама. Тачније, само их неке нијансе одвајају од усташа (и то само код мало заинтересованјијих ђака). Четници су били толико омражен термин да су чак и онима из Првог рата, којима ништа негативно нису могли да прикаче, тај термин заменили термином комити.
Пошто су усташе, муслимани, јел те кољачи Срба, онда су четници јел те кољачи свих осталих. Изнад свих њих налазили су се безгрешни партизани који, осим оних ,,левих скретања,, (која се у уџбеницима обрађују у једва неколико нејасних реченица) за собом немају ни један злочин и права су витешка војска, на чијем челу је њихов безгрешни вођа Тито. Четници су дакле постали највеће зло у српском народу, те су се ђаци-потомци истих морали стидети својих предака.
Е сад, нисам вам се обратио да би разглабали да ли се ја морам стидети мојих предака (углавном четника из Васојевића) или ви ваших (припадника партизанских одреда). На крају, у ту расправу не желим да улазим. Међутим оно што је битно је да мој деда није могао (односно није смео) да покуца на врата професора историје у оближњој гимназији и да протестује због таквог ,,третмана,, четника у званичним уџбеницима, односно третмана ученика. Шта више, питање је да ли је другачије, па макар и погрешно смео да учи своје дете. Ви сте колико видим смели да одете код тог вашег предавача ДСЗ и ОНО и да га поштено испљујете због ,,моралног пада,,. И не само да сте смели, него вам након тог разговора није фалила ни длака с главе. Ви сте данас у прилици да без икаквих последица браните ваше претке. Да ли је то било могуће пре 50ак година? Управо ми је због ових и оваквих чињеница ,,нешто труло у држави данској,,. Ако су баш толико били добри што забранише толико тога? Што неки Самарџић није о овој теми могао да пише онда. Што неко није јавно могао да оспорава рецимо Велебита на начин на који ви данас оспоравате Самарџића, Карапанџића, Димитријевића....



Да допуним....
Не видим разлог одбојности појединаца према ревизионизму, као правцу у историји. Ја сам лаик те не бих да будем непристојан да стручњацима и историчарима по образовању износим дефиниције. Међутим, мишљења сам да је ревизизионизам у историји је итекако битан, управо због ове и овакве проблематике - Да је званична историја углавном писана руком победника а да ревизионистички приступ служи да, ако већ не може да открије потпуну истину, а оно онда да нам укаже на грешке у рукопису победника. Свако време има своје историчаре, а сваки народ своју писану историју. Мислите да је у турским уџбеницима отоманска владавина приказана као зло за народе Балкана? Где се и како се ту помиње злочин над Јерменима? Управо због оваквих примера ревизионизам је потребан
Сваки, ама баш сваки период људске историје је подложан ревизији. Проблем је што ми на специфичан начин гледамо на ревизију Другог рата. За то има много разлога. Један је можда што на један чудан начин ми још увек живимо Други рат. Још увек се многи од нас присећају комунизма (лепо или ружно, небитно). Још увек су остаци сукоба Другог рата присутни међу нама, како у националном, тако и у деолопком смислу. Још увек има оних који потражују своје одузете куће, одузете њиховим дедовима, и оних чији дедови су насилно упали у те куће. Они дакле, хтели или не, живе Други рат.
Ипак, и поред свега, морамо да тежимо да се на историју и на историјска открића односимо, у најмању руку амбивалентно. Да покушамо да сваки догађај сагледамо као да је еонима далеко од нас.