Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, lacko
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@ Uniformista
Jedna proverena mudrost kaže sledeće: Da izbori mogu nešto da promene, odavno bi bili zabranjeni.
Dakle, da su boljševici čekali da pobede na parlamentarnim izborima, nikad ne bi preizeli vlast. Da su čekali da pobede na izborima npr. 1922. Rusija bi bila rasparčana na 10-20 država, od kojih bi većina bila pod kontrolom zapadnog imperijalizma. Klasa kapitala nikad neće dobrovoljno predati vlast, stoga je osmislila mehanizam (tzv. parlamentarna demokratija) koji joj omogućava privid demokratske vlasti, iako je očigledno da je parlamentarna demokratija najobičnije izrugivanje sa demokratijom kao vladavinom naroda. Ako misliš da narod zaista vlada nekom državom posredstvom delagata (poslanika u parlamentu), onda si užasno naivan. Državom vladaju kapitalisti posredstvom svojih političara, a ne narod.
Naravno, nikad neću tvrditi da je tzv. real-socijalizam bio demokratski, niti je to bio tzv. samoupravni socijalizam u jugoslovenskom slučaju. Međutim, ono što je (u jugoslovenskom) slučaju usledilo nakon urušavanja socijalističkog sistema bilo je sledeće: otimačina od strane nacionalističke buržoazije i rat kao dimna zavesa za pljačku naroda i nacionalnih resursa. Niko nije pitao narod da li se slaže sa privatizacijom društvene imovine. Na osnovu kog referenduma je izvršena privatizacija na prostoru bivše Jugoslavije? Ovaj proces pljačke izvršen je na osnovu kriminalnih zakona koje su izglasali tzv, "narodni poslanici", zapravo predstavnici građanskih partija, odnosno eksponenti klase kapitala. Sama ideja privatizacije (da nešto što je bilo opštedruštveno dobro postane vlasništvo nekoliko stotina privilegovanih porodica - umobolna je ideja). Ovo se odnosi kako na bivšu Jugoslaviju, tako i na bivše rpublike Sovjetskog Saveza gde je takođe izvršena neviđena pljačka i nova akumulacija kapitala u rukama pljačkaške bagre.
Što se tiče moje tvrdnje da je većina Rusa kao i većina Srba podržavala postrevolucionarnu vlast, ovu tvrdnju zasnivam na činjenici da su upravo Rusi najviše participirali u Crvenoj armiji, a Srbi u NOVJ/JA, kao i na osnovu činjenica da ogromna većina Rusa i ogromna većina Srba nije bila zadovoljna siromaštvo i bedom u kojoj je živela tokom perioda monarhizma (ovo se naročito odnosi na viševekovno silovanje ruskog naroda od strane ruske aristokratije i ruske krune, pri čemu ne treba zaboraviti ni na sramnu ulogu crkve). Nikad neću tvrditi da je sistem koji je usledio nakon revolucije bio idealan (pogotovo kada je reč o političkoj ili državnoj represiji, ili kada je reč o odnosu prema seljaštvu, koji je, naročito u ruskom slučaju, bio umnogome pogrešan), ali mnogo toga se izmenilo na bolje.

• 1Ovo se svidja korisniku: Eutropije
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:На основу чега си извукао овакав залључак? Па први слободни избори су одржани тек 1990. године !

ako se izborna manipulacija zove slobodom, onda ovi iz 1990 su bili slobodni
Citat:1990: Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji je, za razliku od većine zemalja jugoistočne Evrope, pobedila bivša komunistička partija koja svoje komunističke korene i nije krila – Socijalistička partija Srbije. Šta pobedila, zbrisala je opoziciju sa 2.320.587 glasova ili 46,1 odsto birača i zahvaljujući većinskom sistemu osvojila 194 poslanička mesta u Skupštini. Tada je SPO, kao druga po redu stranka na listi onih koji su ušli u Skupštinu, osvojio 794.789 glasova ili 15,8 odsto, ili samo 19 poslaničkih mesta. Demokratska stranka, koju je predvodio Dragoljub Mićunović (Zoran Đinđić je tada bio predsednik Izvršnog odbora DS-a, prim. aut.) osvojila je 374.887 glasova, u procentima to je bilo 7,4 odsto ili sedam poslanika po tadašnjem većinskom sistemu, koji je, valja podsetiti, bio ozbiljna deformacija volje birača, kako o tome piše Vladimir Goati u svojoj knjizi Izbori u SRJ od 1990. do 1998. Volja građana ili izborna manipulacija.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1041038

Na izborima za Narodnu skupstinu 1938 godine, glasalo je svega 3 008 307 ljudi.Na izborima za Ustavotvornu skupstinu, 1945, glasalo je 7 432 469 glasaca.Od tog broja Narodni front je dobio 90,48% glasova, a kutija bez liste 9,52%.
Izuzev nekih Srba u Srbiji, ( a i toje bila manjina), niko nije zeleo monarhiju, niti da mu Karadjordjevici sede na grbaci

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nedavno je prof. Todor Kuljić objavio jedan vrlo zanimljiv tekst na ovu našu temu. Tekst nosi naslov: "Bezalternativnost kapitalizma kao kontekst istorijskog revizionizma". Preporučujem svima da ga pročitaju.

BEZALTERNATIVNOST KAPITALIZMA KAO KONTEKST ISTORIJSKOG REVIZIONIZMA
KLASNO DRUŠTVO BEZ KLASNE BORBE

Autor: Todor Kuljić

Gornji nadnaslov bio je naslućen već u članku onog neodmerenog Amerikanca sa japanskim prezimenom iz Baltimora 1989. i sistematizovan u njegovoj knjizi iz 1992. Tvrdnja da je slom evropskog socijalizma obeležio kraj istorije široko je otvorila vrata istorijskom revizionizmu.

Od tada se neoliberalni trijumfalizam smišljeno neguje. Evropski kapitalizam je doživeo trijumf 1989, ali je iste godine počela i najnovija kriza kapitalizma. Čim je porazio svog neprijatelja pobednik je oslepeo. Svakom trijumfu nedostaje oprez. Čim je urušen istočnoevropski socijalizam, na zapadu Evrope je ukinuta socijalna država. Nestao je paranoidni strah od širenja komunizma, pa je Zapadna Evropa ukinula ustupke nezaposlenima i sirotinji. Čim je na srušenom Berlinskom zidu kapitalizam trijumfovao, socijalni kompromis je postao luksuz. Istorijski revizionizam postao je jedan od važnih osigurača bezalternativnog kapitalizma. Rezolucije Saveta Evrope o zločinačkom i totalitarnom karakteru komunizma (a ne socijalizma) jeste hegemoni okvir istorijskog revizionizma. Parolu „nikada ponovo Aušvic“ Brisel postupno pretvara u dekret „nikada ponovo komunizam“.

Godina 1989. je modifikovala istorijsku svest, počelo je „novo doba“, pa je i nova sadašnjica tražila novu prošlost. Ponovo je procenjivano ne samo šta se zbilo nego i šta je važno od onoga šta se zbilo. Odnos prema fašizmu poslužio je mnogim zemljama kao mera odnosa prema nestalom socijalizmu. U antitotalitarnim rezolucijama saveta Evrope ukinuta je neuporedivost fašizma i holokausta zarad pravdanja bezalternativnosti kapitalizma. U raznim političkim liturgijskim performansima crveno je postalo isto što i mrko.

Najamnička inteligencija

Tvrdnja da su ključni akteri istorijskog revizionizma bivši levičari nije površni moralizam, nego signatura dubokih idejnih tektonskih promena s kraja 20. veka. Već time što je dojučerašnja marksistička stvaralačka inteligencija odmah prihvatila dogmu o bezalternativnosti kapitalizma, novo stanje je još više normalizovano. Međutim, nije nebitno ni to što su stari kritičari socijalizma ostali bez posla čim su marksisti konvertirali. U inflaciji poslecijalističkih antikomunista postao je neaktuelan M. Đilas. Došlo je do nove podele antikomunističkog rada u globalnim razmerama. Tržište i liberalna država su preko noći izmoralizovani zato što je nestala ranija ogromna moralna eksplozivna snaga marksizma, utemeljena na jednakosti, solidarnosti i internacionalizmu. Još više od toga, porastao je i prezir prema socijaldemokratskom kompromisu. Dakle, nije neoliberalizam postao normalnost zahvaljujući eksplozivnosti Fukujamine teze o kraju istorije, nego zato što su njegovu nenormalnost poništili upravo oni koji su ranije živeli od njegove nenormalnosti. Pokazalo se da se socijalizam nije oslanjao na organsku nego na režimsku najamničku inteligenciju. Zato je od tada ustoličena hegemonija neoliberalizma postala ogromna evropska sudnica, u kojoj se bez prisustva advokata suvereno propisuje razlika između legalnog i kriminalnog, između dobra i zla. Advokati levice (bivši komunisti) nisu se pridružili javnim tužiocima (neoliberalima), nego su i sami postali inkvizitori vlastite prošlosti. Naporedo s tim revizija prošlosti oktroiše se odozgo. Rezolucijama raznih parlamenata u Evropi socijalizam je bezostatno kriminalizovan kao totalitarizam. Dekretiran je okvir za novo čitanje prošlosti, nova osnova solidno profitabilne industrije komunističke prošlosti. Antikomunizam je postao visoko tiražna roba. Revizija prošlosti teče u atmosferi arogancije novca. Zato je teško i misliti antikapitalizam. Nema kritike temelja sistema, pa su intelektualci u klasnom društvu bez klasne borbe samo tehnolozi.

Rasuti otpor

Postupno je kapitalizam pretvoren u postulat kome je bila izlišna dalja normalizacija i moralizacija. Jednostavno, to je to. Međutim, od poslednje krize neoliberalizma počinju ovaj sistem da dovode u pitanje studenti i razne alternativne međusobno nepovezane grupe. Ali u Evropi još nema organizovane levice koja bi antikapitalizam pretvorila u hegemonu svest. Otpor je rasut i decentriran. Zato su i višestranački izbori još uvek u osnovi trka sa jednim konjem. A pluralna neoliberalna javnost nije filter uma, nego filter moći. Iako je sve očevidnija kumulacija rizika, nema kumulacije socijalnog bunta.

Nestabilnost je neprogresivna zato što se sve debate završavaju u bezalternativnosti (kapitalizma i EU) i zato što je od demokratije preostala procedura. Demokratija je fasada za smenu oligarhija. Ali bez alternative nema demokratije. Desničarski mitinzi su ventili šovinizma, a levičarskih mitinga, koji bi tražili bratstvo i jednakost, nema ni u snu. Bratstvo ne, jedinstvo da, ali nacionalno. A za ukras, može malo i multikulturalizma. Brisel pažljivo nadzire nove performanse i igrokaze i boduje stabilnost delova raskomadanog zapadnog Balkana. Ako hoćeš u EU, moraš slaviti nadziranu toleranciju kao istinsku demokratiju. A socijalna sigurnost? Nema je. Kako bi je i bilo kada se na sve strane deli moralna neoliberalna vakcina da je nezaposlenost odsustvo preduzimljivosti i da je siromaštvo dokaz nepreduzimljivosti, a ne eksploatacije. Politička ekonomija je iščezla, a bezalternativna jedina moguća neoliberalna ekonomija jeste humus revizionizma. Sa njene proceduralne osmatračnice socijalistička prošlost ispada nužno totalitarna.

Sudar dve nostalgije

Uprkos svemu antikapitalizam ne iščezava. Na periferiji je umotan u nostalgiju. Razne nostalgije su izraz neprogresivne nestabilnosti. To su romantične kritike. Na pomenute tektonske izmene epohalne svesti uticala je 1980-ih i idejna zasićenost realnim socijalizmom. Već deceniju kasnije zasićenost socijalizmom počela se preobražavati u nostalgiju za socijalizmom. I zasićenost i nostalgija su kolebljive i varljive svesti.

U situaciji kada beda i eksploatacija sužavaju demokratiju - ponos kapitalizma, javlja se i u Zapadnoj Evropi nostalgija, ali za regulisanim kapitalizmom iz 1970-ih, koji je bio pitomi pas u odnosu na današnjeg divljeg neoliberalnog vuka. Svedoci smo sudara dve nostalgije: one za socijalizmom i one za regulisanim kapitalizmom. U mreži rasutog nezadovoljstva ne sme se zaboraviti ni kritika kapitalizma zdesna, čije su poruke rasističke. Šta drugo radi Lepenova ćerka? Svaki desničar jasno razlikuju vrle produktivne nacionalne preduzetnike od globalnih antinacionalnih kaišara i nezaposlene sunarodnike od uljeza, stranaca koji ih ugrožavaju. Etnička segregacija unutar eksploatisanih klasa stalno se zaoštrava usled globalnih migracija. Etnizaciju socijalnog prati retradicionalizacija i reklerikalizacija. Kao da se na periferiji uz popove može izdržati više nejednakosti.

Lako je pojmljivo da je u novom moralnoteološkom sklopu otežana potraga za realnom alternativom kapitalizmu. Ako se katkad i stidljivo pominje alternativa kapitalizmu, reč je o slobodnolebdećoj kulturnoj himeri. Dovoljno je pomenuti domaće stanje. Na Balkanu je jugokomunizam odavno tvrdi sinonim izdaje nacionalnog interesa. U Hrvatskoj nema klasne borbe zato što je oslobođena hrvatska lisnica konačno u hrvatskom džepu. A čuva je hrvatska strojnica, koja je takođe o hrvatskom ramenu. I na drugim stranama je slično. Svuda je nacionalno „oslobođenje“ blokiralo klasno. Nova revizionistička selektivna prošlost centrirana je oko vlastite nacije kao žrtve. U etnokratskom liberalizmu solidarnost je sužena na istu krv i na istu veru.

Verski rat na tržištu

Ali u restaurativnom udaru iz 1989. nisu samo obnovljeni nacija i vera, nego je i sam kapitalizam postao vera, religija ekonomije, kako je još pre sedamdeset godina zapazio Valter Benjamin? U novoj robnoj religiji dužnici su grešnici, krivica se meri novcem, nedužan je samo onaj ko raspolaže novcem, a dug, kreditni odnos i investiciono poverenje regulišu oproštaj grehova. Rečju, danas svi pojmovi imaju dvostruki ekonomski i religijski smisao: investicije nose iracionalnu nadu u spasenje, a motivi kapitala, koliko god bili svetovni, nose isti hilijazam akumulacije, gomilanja bez granica. Već žar ulaganja krije u sebi nadu spasenja. Marks je davno upozorio da je i samo hrišćanstvo teološki izdiferenciran kreditni sistem. Današnji globalizovani kapitalizam je svojevrsni verski rat na tržištu, a reklama je pretendovanje na pravovernost, istinsku veru i pravi kvalitet na tržištu. Globalizacija stvara moderno dužničko ropstvo, čiji su obrasci pravdanja preuzeti iz religije. Moralnu ekonomiju društva reguliše tržište. Ako je plaćen porez na profit, osigurano je poštenje kapitala. Plati porez pa nastavi sa eksploatacijom. Porez na profit čisti od greha bogate. To je patriotizam bogatih, moralni čin da ne može moralniji biti. I ovde je istorijski revizionizam važan osigurač koji demonizacijom socijalizma normalizuje neoliberalizam. Od slike prošlosti zavisi vizija budućnosti i pravdanje sadašnjice.

Američko-kineska napetost

U idejnom pogledu današnje stanje se pre može nazvati paralizom. Neoliberalizam jeste u krizi, ali je lišen alternative. Pobednik je još uvek slep zbog euforije, ali ni poraženi nije izvukao pouku. Otuda, uprkos krizi, nema subjekta promene. Zašto? Najčešći je odgovor da je nacionalizam oduzeo klasnim sukobima antagonistički potencijal. To svakako stoji. Čim su antagonizovane međunacionalne napetosti, odmah su pacifikovani klasni sukobi. Zato u poslehladnoratovskom dobu i imamo klasno društvo lišeno klasne borbe. Odsustvo ideološke ravnoteže snaga i slabljenje levice nije unazadilo samo marksizam, nego i socijaldemokratiju i socijalliberalizam. Prosto rečeno, rizično društvo nije kadro da traga za subjektom oslobođenja. Zašto? Kako zapaža marburški politikolog Frank Depe, najpre stoga što usložnjavanje „mozaičke levice“ prati usavršavanje strategija samoregulacije kapitalizma za smirivanje klasne borbe. Centri klasne borbe sele se na periferiju kao i kapital. A sama levica nije razvila strategiju duge bitke za nametanje hegemonije vlastitih vrednosti u uslovima očuvanja ustavnosti i prava o čemu je pisao A. Gramši. Nema dovoljno produbljene kritike kapitalizma.

Da je ova paraliza eksplozivna svedoče i reči Erika Hobsbauma, koji je maja 2009. u intervjuu hamburškom nedeljniku „Štern“ ocenio da smo u današnjem kapitalizmu svi na Titaniku, koji će naići na ledeni breg. Kritikujući radikalnu moralnu teologiju tržišta i globalizacije, britanski marksist je dodao da u budućnosti ne isključuje oružani rat SAD i Kine. „Krv će poteći, mnogo krvi“, zaključio je nedavno umrli britanski marksist. Da li će se blatom i krvlju isprskana kola globalizovanog kapitalizma prevrnuti? Ako se to i desi, to svakako neće biti na izborima. Izbori su paravan kozmetičkih, a ne sistemskih promena. Jer kada bi izbori mogli nešto bitnije promeniti, bili bi sigurno ukinuti.

Kraj politike, a ne kraj istorije

Zato još jednom treba već pomenutog Fukujamu ispraviti. Slom evropskog socijalizma nije doneo kraj istorije, nego kraj politike. U kom smislu? Ako politika živi od alternativnog mišljenja onda je bezalternativnost neoliberalizma uništila istinsko političko nadmetanje. Nemački sociolozi H. Bude i A. fon Luke pišu o kraju sna o pravednom društvu, o nestanku socijalne svesti i o današnjem klasnom društvu bez klasne borbe. Uljuljkana u sigurnost koju joj daje Brisel, posednička buržoazija je provincijalizovana. Bogati se ne legitimišu kulturnom misijom. Ni pravdom, već mantrom o zaštiti ljudskih prava. Iza pluralizma koji brane EU, NATO i SAD krije se tvrda bezalternativnost. Ratovi su humane intervencije, a ne imperijalizam moćnih. I neke nove balkanske države našle su identitet u prljavom građanskom ratu, koji je nakon oslobođenja od Jugoslavije pozlaćen u raznim oslobodilačkim mitovima. Konstruisana je i nova prošlost. Revizionizam je dakle i Staatsraison.

Topla nacionalna i konfesionalna zajednica

Kada su u pitanju domaće prilike nije teško uočiti da je na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru nacija progutala klasu sa najmanje otpora. Svuda dominira bezalternativna desnica sa raznovrsnim nacionalnim ili verskim ključnim simbolima: od Majke Božje i pape u Hrvatskoj, preko vehabija u BiH do Dveri i Obraza u Srbiji. Slično je i kod drugih bivših bratskih republika. Svuda se nudi topla nacionalna i konfesionalna zajednica istovernika i sunarodnika. Manje je važno to što je ova topla zajednica smeštena u hladno kapitalističko društvo prepuno nesigurnosti i nezaposlenosti. Pluralizam je pobedio u bivšim socijalističkim državama, ali je cena bila hegemonija konfliktnog nacionalnog. Nije reč o tolerantnom samorazumljivom nacionalnom identitetu, nego o agresivnom. Istini za volju, kod nas nije lako ni povući razliku između normalnog nacionalnog samoviđenja s jedne i ekskluzivističkog i agresivnog s druge strane. Ne samo što je malo etničke tolerancije u novim osobenim uslovima poslesocijalističke represivne tolerancije, nego je naprotiv, obnavljanjem nacionalnog i verskog, kapitalizam, koji inače živi od kritike, skepse i nepoverenja, samo usavršio mehanizme zaštite od kritike. Nova internetom osigurana sveopšta dozvoljenost svakako oduzima sistemskoj kritici subverzivnu snagu, ali to nije jedina vakcina kapitalizma. Ima i drugih osigurača.

Na kraju se postavlja pitanje kako dovesti u sumnju bezalternativnost kapitalizma u čijem je jezgru istorijski revizionizam? Treba li čekati da ekološki destruktivni otpad i promena klime ugroze i kapitalizam u centru? Hoće li ona situacija kada pijaća voda postane luksuz biti spontani revolucionarni detonator koji će srušiti logiku profita? Neće. Treba raditi na tome da solidarna ekonomija i pravedno društvo postanu hegemone ideje ne čekajući da ih destruktivna akumulacija kapitala i konkurencija spontano izbace u prvi plan. Za to su potrebni intelektualci, ali i umešni aktivisti kadri da misao pretvore u parolu i strateški usklade razne vrste nezadovoljstva kapitalizmom. Šarolike pobune bez programa treba na novi način zgusnuti u revoluciju sa projektom.

Revizija prošlosti preko grobova

Kod nas revizija prošlosti teče i preko groba. Pre upotrebe smrt treba obraditi. Žrtva unosi smisao u prošlost, sa žrtvom nepregledni haos postaje jasniji. Politici nikada nije dosta žrtava. Vremenom se smisao grobova i spomenika menja, jer ovi podležu dekontekstualizaciji i rekontekstualizaciji. Nakon sloma Jugoslavije Titov mauzolej je izmešten iz svog izvornog konteksta pravdanja socijalističke i multinacionalne sadašnjice, pa je 1990-ih bilo i predloga da se ukloni. Ipak je ostao, jer Milošević nije hteo da se kocka sa antititoizmom. Antikomunistički i nacionalistički duh u građanskom ratu 1990-ih na novi način je uokvirio smisao Titovog groba detronizujući njegov značaj. Kuća cveća je danas snabdevena novim značenjima. Titov grob ne treba srpskom kapitalizmu, ali treba srpskom turizmu. Početkom 21. veka u „šoku tranzicije“ buknule su nejednakosti i napetosti divljeg kapitalizma koje su podstakle titostalgiju, pa je i Titov grob postao simbol, doduše bezuticajni, obnovljene sumnje u kapitalizam. Sa protokom vremena prostor sećanja na svakog uglednika neumitno se sužava, pa i njihovi grobovi spontano i lagano gube izvornu simboliku. Grobovi nacionalnih lidera su otporniji zubu vremena od grobova klasnih heroja. Dugoročno gledano unosnije je braniti naciju nego sirotinju.

Tanatopolitički gledano i sudske rehabilitacije su važan činilac revizionizma: slučajevi kneza Pavla, Slobodana Jovanovića i proces oko D. Mihailovića koji je u toku. Ako je decembra 2011. u Beogradu s razlogom rehabilitovan knez Pavle, koji je potpisao pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu 25. 3. 1941, ispada da treba suditi vojsci i narodu koji su ga zbacili 27. marta. A antifašističku parolu „Bolje rat nego pakt“ valja javno denuncirati kao veleizdaju. Čak je i „levičar“ I. Dačić dočekao kosti kneza Pavla, a pre nego što je sastavio vladu išao kod patrijarha. Vlast se naravno pribojava radikalnog anti-antifašizma i pokušava da vodi dvostruku politiku. Prva je sezonski antifašizam, a druga je strukturna, ali banalna patriotizacija promašenog profašističkog kursa. Premda je povremeno bučan, antifašizam je još uvek epizoda, a anti-antifašizam je struktura. Kako drugačije nazvati politiku države koja je samo u poslednjih godinu dana iskazala posthumnu čast jednom šefu države i jednom predsedniku vlade koji se nisu borili protiv fašizma, nego su 1941. odmah pobegli iz zemlje?

Potraga za grobom D. Mihailovića i sudski proces na kom se odlučuje o njegovoj rehabilitaciji treba da budu krunsko svedočanstvo komunističkog nasilja nad srpskim rodoljubom, žrtvonošom nacionalnog oslobođenja? Markiranje ključne žrtve uvek je ubedljivije od bezlične martirologije. Ubistvo važnog pojedinca (S. Radića, kralja Aleksandra, D. Mihailovića) može čak biti osnova novog nultog časa: od tada je krenulo sve naopako. Eventualnom rehabilitacijom D. Mihailovića bio bi reakcentovan antifašizam. Partizanski antifašizam bio bi ozbiljno uzdrman. Kako bilo, autentični zemni ostaci bili bi impozantan simbolički „dokaz“ Čičinog stradanja, a njegov grob bi se verovatno pretvorio u zavetno mesto sećanja na najveću srpsku žrtvu. mesto sećanja aktivira afektivni potencijal. To je moralna ekonomija groba. Grobovi imaju važno mesto u ekonomiji pamćenja. Intronizacija novih svetlih grobova markira izmenu istorijskog pamćenja. Neretko je to opredeljivanje za novi identitet. U tom smislu i monarhističke kripte nisu obične rake, nego grobovi koji dodatno emocionalizuju revizionističku polarizaciju na dželate i žrtve u Srbiji i njegovim pristalicama osiguravaju krupan simbolički kapital u političkoj utakmici.



* Saopštenje podneto na međunarodnom okruglom stolu „Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam“, održanom u Beogradu 12. i 13. oktobra 2012. Oprema teksta redakcijska

• 2Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, Khaless
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija ::Gorski car :: Ja isto jedva cekam da izadje drugi deo Vickovih memoara . Na sajmu knjiga momak koji je radio ispred izdavacke kuce koja stampala knjigu rece da ce biti sledece godine. Vicko je bio pravi jugoslovenski orijentisan Hrvat iz Dalmacije.
Mislim da je drugi deo o ratovanju i prvim posleratnim godinama, a treci deo je o Vickovom zivotnom putu u drugoj Jugoslaviji. Bio je u vrhu, pa se mnogi u Hrvatskoj, a i sire plase tih njegovih ocena. Valja sacekati.
Inace, licno poznajem jednog Dalmatinca iz okoline Makarske, sada zivi u Zagrebu, ali je cesto u Beogradu koji o bitci na Neretvi kaze:"Pricao mi je dida da su cetnici bizali ka zecevi!"
Uvek kada polemisem sa cetnickim postovaocima, setim se ove recenice!

U prilog cetnickoj bezaniji iznosim ustasko-domobranski dokument u kome oruzane snage NDH vrse pritisak na cetnike da se bore protiv partizana

ps oni koji veruju da su cetnici pobedili na Neretvi nek ne citaju dokument koji sledi

Citat:IZVJEŠTAJ ZAPOVJEDNIŠTVA ŠESTE PJEŠAČKE DIVIZIJE
OD 1 APRILA 1943 GOD. O POKUŠAJIMA ČETNIČKIH
JEDINICA DA PREDU U NAPAD NA JEDINICE NARODNOOSLOBODILACKE
VOJSKE

GLAVNI STOŽER „OP"
HRVOPO—SUŠAK
III. SBOR „Glst".


Četnici tučeni na Trusini. Partizani zauzeli Šipačno (15
km zapadno od Gacka) i Fojnicu i napreduju prema Bileću
i Stolcu.

Pokušavam uticati na četničke vođe da netučenim jedinicama
napadnu partizane, kako ne bi Kula, Gacko i Stolac bili
napadnuti premoćnim i bolje oboružanim partizanima.
Javljeno Glavnom stožeru, Hrvopo-u i III. sboru.
6. divizija Op. Br. 3253/tajno
Zapovjednik, pukovnik,
Šarnbek
ZAPO V JEDNI ČTVO
6. PJEŠAČKE DIVIZIJE
Op. Broj 3253/taj.
U Mostaru, dne 1/IV 1943

Original, pisan na mašini, nalazi se u arhivi Vojnoistoriskog
instituta pod reg. br. 14/4—3, k. 103.



Pazite samo ovaj detalj: NDH-ovci mole tzv.JVuO, srpske zastitnike da napadnu partizane da ne bi pala Kula! (MIsli se na Fazlagic Kulu jedno od najjacih ustaskih uporista u hercegovini moja prim.).



Necu mogo da maltretiram temu al posto je citaju Samardzic i njegovi cetnikoljupci zelim da dam jos malo detalja o saradnji hecegovackih cetnika i ustasa iz Fazlagic Kule:
Citat:
ZAPOVJEDNlCTVO
6. PJEŠAČKE DIVIZIJE
Op. Br. 3306/taj.
U Mostaru, dne 2. travnja 1943.
Predmet: Dnevno izvješće
Broj 91.—
— GLAVNOM STOŽERU ORUZ. SNAGA ,.OP" . . .
— HRVOPO-U S U Š A K
— III. DOMOBRANSKOM SBORU (Glst.)
— III. D. S. PODRUČJU (Glst.)
— II. SEKTORU (POPUNIDBENO SINJ)
— S A S T A V A K . —
STANJE PREMA PRIKUPLJENIM PODACIMA TOKOM 2. TRAVNJA
1943 GOD.
B) Djelatnost podređenih četa i pojedinosti o neprijatelju:
Borba protiv partizana u istočnoj Hercegovini svodi se za
sada još na prikupljanje četničkih snaga i pojedinačne dvoboje
između partizana i naših milicionera i domobrana odnosno
četnika. Za sada su partizani nadmoćniji.
Noću 1./2. IV. dvije partizanske brigade2 jačine oko 2.000
ljudi napale su četničku skupinu kod Fatnice; napad je odbijen.
Jedna četnička skupina tokom 1. IV. zauzela je postave
između Meke Grude i Plane, a druga između Plane i Fatnice.
Danas je otpočeo napad Crnogoraca, Gatačkog četničkog
bataljona i naših milicionera i domobrana od Gacka ka Fojnici.
Desno od puta napadaju Crnogorci, a lijevo od puta dio naših
milicionera Kule Fazlagića sa polu satnijom domobrana iz
Gacka i dvije čete gatačkog četničkog bataljona; lijevo krilo
osigurava milicija Kule Fazlagiča demonstracijom u smjeru
s. Sipačno. Otpor partizana je jak, ali naši ipak polako napreduju.
Partizani pokušavaju obilazak Gacka sa sjevera; danas
im je uspjelo zauzeti s. Vrba (10 km sjeverno od Avtovca).
Pukovnik Stanišić naložio je protunapadaj za povraćaj s. Vrba.
Danas je otpočeo i napad četničkih skupina od Mostara
i Berkovića.
Talijanske čete i naša 17. satnija 13. p. p. nalaze se na dosadan
j im postavima.

Original, pisan na mašini, nalazi se u arhivi Vojnoistoriskog
instituta pod reg. br. 12/4—1, k. 103.

Dakle NOVJ vs. NDH & JVuO

• 1Ovo se svidja korisniku: Gorski car
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Gorski care,
U tome i jeste lepota rasprave sa cetnickim postovaocima. Narocito je lepo kada ustanovis njihovu "principijelnost". Naime, kada se postiraju dokumenta o ustasko-cetnickoj saradnji, oni otprve ustanovljuju da je to falsifikat ili, kada im vec nema druge, onda je to "takticka saradnja zarad ocuvanja nacionalnih interesa". Naravno, partizani SVUDA i UVEK saradjuju sa ustasama i to da bi zatrli Srbe!

• 2Ovo se svidja korisnicima: Gorski car, Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gorski car ::
Pozdrav Gorski.
Mogu li da ti ponudim odgovor?
Reč je o proizvodu (pro)četničke domišljatosti, kako u ratu tako i sada. Naravno, radi se o fenomenu "legalizovanih" i "nelegalizovanih" četničkih jedinica. Znači kada se potpisuju ugovori sa NDH, kada se vojno sarađuje sa Italijanima, Nemcima i Nedićem - to onda rade legalizovani četnici i to po automatizmu iznosi pretpostavku njihove nevinostii jer su sve to radili (naravno, podrazumeva se, očito...) zarad viših interesa i očuvanja srpskog nacionalnog bića. Nelegalizovani četnici nemaju nijednu od tih mrlja i nikada nisu sarađivali sa okupatorima, nego su se borili protiv nelegalne vojne formacije kojoj je glavni cilj bio da zatre srpsko seme.

P.S.
Moram da priznam da mi je ovo trenutno stavljanje u poziciju apologeta JVuO veoma prijalo. Metod je veoma blagorodan, lagodan i lak za odbranu. Sve ono što je istorijski upitno i negativno samo uključim u korpus (ne)dela legalizovanih četnika. "Pravi" četnici time ostaju i postaju istinske patriote i borci za slobodu bez vidljivih mrlja u biografiji.
Jednostavno, zar ne?
Ali, ko nam je kriv što se nismo prvi setili pa izmislili kategorije legallizovanih, polulegalizovanih, polunelegalizovanih , nelegalizovanih partizana

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

[quote="Lažni Kalabić"]Napisano: 22 Dec 2012 1:49

@ Maksim3
kada govorimo o zločinima crnogorskih četnika, uvek treba imati na umu da su crnogorski četnici najveće zločine počinili prema muslimanskom stanovništvu u crnogorskom delu Sandžaka (opštine Bijelo Polje i Pljevlja). Primera radi, četnici su na teritoriji opštine Pljevlja ubili blizu 1.500 muslimanskih civila, od tog broja je 1/3 muslimanske dece. Postoji precizan spisak Muslimana opštine Pljevlja stradalih od četničke ruke tokom rata, koji sadrži osnovne podatke: ime, očevo ime, prezime,godina rođenja, mesto rođenja, mesto stradanja, datum stradanja. Spisak je objavljen u knjizi Vladimir Dedijera i Antuna Miletića, Genocid nad Muslimanima, Sarajevo, 1990. Nadam se da nećete Antuna Miletića nazvati ustašom (njemu su neoustaše 1993. ubile oca u Slavonskom Brodu, lično mi je pričao). Sem toga, Dedijer i Miletić su priređivači kapitalnog zbornika: Proterivanje Srba sa ognjišta, Beograd, 1991, a Antun Miletić je priređivač 4 knjige dokumenata o logoru Jasenovac.
Sem toga, crnogorski četnici su učestvovali u zločinima nad Muslimanima na području opština Foča i Čajniče, gde je počinjen velik broj zločina nad muslimanskim civilima, bez obzira na poli i uzrast.

Ako govorimo o zločinima četnika nad Crnogorcima, predlažem vam da pročitate sledeću knjigu: Колашински четнички затвор 1942-1943, Зборник радова са научног скупа одржаног у Колашину 14. и 15. маја 1984, (ур. Јован Р. Бојовић), Титоград, 1987. (knjiga ima 868 stranica)
Sem toga, pokušajte da nađete nešto o zločinima četnika popa Radojice Perišića na području između Nikšića i Gacka.

Dopuna: 22 Dec 2012 2:11

Ako već upoređujete zločine partizana i četnika u Crnoj Gori, navedite u kojoj su crnogorskoj opštini partizani pobili 500 dece? Za četnike znamo - reč je o opštini Pljevlja. Uzalud ćete tražiti odgovor jer partizani nisu ubijali decu u Crnoj Gori (ne isključujem pojedinačne primere, naravno). U tome je suštinaska razlika između partizana i četnika - četnici nisu birali da li ubijaju boračko ili neboračko stanovništvo (iako su i partizani u manjem broju slučajeva ubijali žene, ali nigde masovno, i nigde - klanjem, što je bilo prilično uobičajeno za četnike, naročito za srbijanske - pod komandom Draže Mihailovića).

Ja sam govorio o zločinima četnika nad crnogorskim pravoslavnim stanovništvom i upoređivao sa partizanskim zločinima nad tim stanovništvom . Što se tiče zločina počinjenih nad muslimanskim stanovništvom oni su bili brojni ali ni muslimansko stanovništvo nije ostajalo dužno pravoslavnima.Već su i njihove milicije zajedno sa albancima, i ustašama počinile velike zločine nad stanovnicima Crne Gore i Hercegovine kao i drugim mjestima. Tu je riječ o jednom daleko dubljem sukobu i daleko ranijem nego što je 2.svjetski rat . Sukobi na tim područjima traju vjekovima. Istina je doduše da je samo komunistička partija mogla ponovo da stvori Jugoslaviju u tom momentu . Međutim sa propašću komunističke ideologije , pokazalo se da je bratsvo i jedinstvo ipak samo iluzija.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lažni Kalabić ::@ Uniformista
Dakle, da su boljševici čekali da pobede na parlamentarnim izborima, nikad ne bi preizeli vlast. Значи не можемо рећи да су бољшевици на власт дошли вољом народа, већ силом оружја противно народној вољи. Ако би овај твој аргумент сматрали нормалним, онда бисмо могли рећи да Хитлер никада не би дочекао да југословени пристану на присуство њемачке војске у Југославији, па ју је једноставно окупирао!

Господо будите опрезнији у изношењу закључака!
Нисам џабе јуче питао о држави рођења дјетета које је рођено 14.05.1944. године у селу Горњи Смртићи срез Прњавор.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 22 Dec 2012 17:29

@ Maksim3
Poznati su mi zločini 21 SS divizije Skenderbeg (sastaljena od Albanaca i delom od sandžačkim Muslimana) na srpskim stanovništvom u selima oko Plava i Andrijevice, 1944. O zločinima pripadnika muslimanskih milicija nad srpskim stanovništvom u Crnoj Gori nemam podataka, iako ne sumnjam da su ovi zločini bili mogući (ali, koliko znam, u opštini Pljevlja oni nisu bili učestali, niti su bili masovni). Kada je reč o zločinima muslimanskih milicija nad pravoslavnim stanovništvom, oni su bili najprisutniji u Hercegovini i, koliko znam, u okolini Novog Pazara i Sjenice. Voleo bih da me neko dopuni (možda vi, Maksime). Pozdrav

Dopuna: 22 Dec 2012 17:34

uniformista ::Lažni Kalabić ::@ Uniformista
Dakle, da su boljševici čekali da pobede na parlamentarnim izborima, nikad ne bi preizeli vlast. Значи не можемо рећи да су бољшевици на власт дошли вољом народа, већ силом оружја противно народној вољи. Ако би овај твој аргумент сматрали нормалним, онда бисмо могли рећи да Хитлер никада не би дочекао да југословени пристану на присуство њемачке војске у Југославији, па ју је једноставно окупирао!

Господо будите опрезнији у изношењу закључака!
Нисам џабе јуче питао о држави рођења дјетета које је рођено 14.05.1944. године у селу Горњи Смртићи срез Прњавор.

Grešiš, Uniformista, kao i uvek. Boljševici su na vlast došli silom, ali voljom naroda, jer je smena omraženog carizma bila odraz volje naroda. Narod je mrzeo cara, krunu, dinastiju, aristokratiju i druge gulikože. I ta mržnja nije nastala 1917. Ona je rezultat viševekovnog silovanja naroda od strane ove gospode. Ali 1917. su se stvorili povoljni uslovi za revolucionarni prevrat. Boljševici bi bili budale da nisu iskoristili ovu retku istorijsku priliku, i u tome je istorijska veličina Lenjina i drugova. A ovu tezu o Hitleru okači mačku o rep, pa nek' landara čaršijom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::M. Samardzic ::
Дозволите да Вас подсетим да сте рнаије, на моје питање, одговорили да се слажете да су партизани убили више људи него четници.

Molim Vas da me podsetite kada sam ovo rekao i u kom kontekstu. Da li je bilo reči o ukupno ubijenoj i neutralisanoj živoj sili neprijatelja, o civilima, o međusobnim ubistvima četnika i partizana...? Ja se toga zaista ne sećam. Linkujte mi taj komentar ili me bar podsetite na diskusiju (ili bar na forum) gde sam to izjavio.

Hitler socijalista? Ne želite da opravdate tu svoju tezu?
Не могу да линкујем требало би ми много времена. Реч је о убијеним цивилима.
Не бих желео да ширимо причу око Хитлера и Лењина, јер је очигледно да нисте прочитали ни др Ентони Сатона. Тако да полемика о томе не би имала смисла. Покушаћу да конкретизујемо главна питања.