Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 1Ovo se svidja korisniku: apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uz dozvolu drugog sagovornika (Primorska) prenosim na otvoreni deo foruma prepisku koju smo imali putem pp, a koji se direktno odnosi na temu istorijskog revizionizma. Preskočiću samo nekoliko uvodnih pp koja su nastala zbog početnog nerazumevanja i stoga nisu bitna za širi auditorijum. (naravno, ako Primorska misli da su i oni važni postaviću i njih)Eutropije ::
Primorska,
mislim da sam ispravno procenio Vašu prvu privatnu poruku. Naravno, moguće je da sam pogrešio. To ćete Vi najbolje znati. Ako to dakle nije bio pokušaj provokacije - primite moje izvinjenje (mada mi ton i činjenica da govorite o "prikupljanju obožavalaca" i dalje govori da jeste)
Ponoviću da u realnom svetu imam sasvim dovoljno radova i da nisam konformista novih političkih elita. Što se tiče razloga mog sajber postojanja, oni su sadržani u činjenici da je po raznim forumima potrebno čuti i zagovornike strane kojoj su revanšističkim nacionalizmom oduzeti svi atributi antifašizma, bilo kog oblika pravednosti pa ako hoćete i ljudskosti.
Naravno, dozvoljavam da Vi ne delite to mišljenje.primorska ::Nije bio pokusaj prvokacije, (jer da jeste, pisao bih Vam na otvorenom delu foruma) ali u redu da smo se razumeli.
Naravno, ne delim Vase misljenje i smatram da "revizionizam" u istoriografiji ne postoji i da je kao termin izmisljotina. Taj trend u istoriografiji je po meni opravdana reakcija na ideolosku istoriografiju 45/89 koja jeste bila poluvekovni revizionizam.
Sa druge strane, u ovdasnojoj istoriografiji nema radova koji bi na naucnoj osnovi i sa konkretnim podacima opovrgli "revizionizam" koji navodno vlada u nasoj istoriografiji. Naime terminom "revizionizam" se upravo sluze one kolege/koleginice koji se naucno ne bave Drugim svestkim ratom, nemaju velike bibliografije radova niti se vidjaju u arhivima kako istrazuju.
Ali upravo oni lako potezu gotovo staljinisticke optuzbe na racun tzv "revizionista".
Zato sam rekao bolje je da ste sistematizovali svoje stavove u naucni clanak pa onda otvorili naucnu polemiku. Prostora ima.
P.Eutropije ::Kažete da je revizionizam kao termin izmišljotina, a onda u drugoj rečenici poratnu istoriografiju nazivate "poluvekovnim revizionizmom". Pa, postoji li taj termin ili ne? Naravno da postoji i prisutan je i u svetskoj istoriografiji, ali sam već govorio da on ima bar tri pojavna oblika u zavisnosti od mesta nastanka. Ali pp nisu mesto o kome bi se o tome raspravljalo (mada i možemo ako želite).
NAravno slažem se sa Vama da je i poratna istoriografija bila revizionistička.
Nema radova? O čemu V govorite? Mi očito ne čitamo ista štiva.primorska ::Moguce je da privatne poruke nisu mesto za raspravu.
U pravu ste trebalo je i poluvekovni "revizionizam" da oznacim navodima. Ali zaista ne mislim da je to adekvatan termin za istorigrafiju koja je imala za cilj popunjavanje istorijskih belih mrlja.
Kad kazete da "Nema radova? O čemu V govorite? Mi očito ne čitamo ista štiva" ja mislim upravo to sto sam Vam i rekao. U poslednjih desetak i vise godina nisam naisao na naucne radove ili monografije koji opovrgavaju ono sto su tzv revizionisti izneli u svojim radovima. Naravmo ne racunam novinske tekstove ili intervjue. Molim Vas ispravite me ako gresim.
Verujem da citamo ista stiva, samo na drugi nacin.Eutropije ::Vi zaista zastupate stav da revizionizam kao termin ne postoji? Pa taj termin koristi se i u anglosaksonskoj literaturi, (mada i u pozitivnom i negativnom kontekstu), koristi se kao obeležje istoriografije još počevši od Drajfusa i revizionista nekih Marksovih teza. Šta je sa Faurisonom, Irvingom, jesu li oni revizionisti ili ne?
Radova naravno ima. Pa šta su radovi Kljića, Milosavljevićke, Stojanovićke... ? Nemojte me razočaravati pa i njih podvoditi pod intervjue i novinske tekstove.primorska ::Nisam mislio na inostranu produkciju, vec samo na onu kod nas, a tako i u Hrvatskoj i Sloveniji.
Moram da Vas razocaram. Nikoga od ovo troje koje ste naveli, ne bavi se Drugim svetskim ratom u Srbiji/Jugoslaviji na nacin koji to tzv "revizionisti" cine. Dakla na klasican istrazivacki. Ne istrazuju u arhivima i nisu ponudili ni jednu istrazivacku studiju sa novim podacima o bilo kom problemu II svetskog rata kod nas.
To su mahom radovi na bazi postojece litearature, "nove" interpretacije, i sl. I naravno prisutnost u naklonjenim medijima. Ako pogledate, niko od njih troje nije istoricar Drugog svetskog rata u osnovi (ni Duda S. ni Olja M, ni Kuljic), a takodje im je naglasen tzv. levicarski politicki profil.
Ono sto mene odbija od takvog pristupa je nerazumevanje teskoce vremena u kome je bila okupirana Srbija/Jugoslavija, i svodjenje posmatranja na pogled iz komforne danasnjice.
Slicno je kod kolega u Hrvtskoj i Sloveniji.
Ne znam. Mozda Vam je previse dopisivanja preko PP.
P.Eutropije ::Nema problema što se tiče dopisivanja.
Ni ja nisam istoričar Drugog svetskog rata. Moj glavni predmet interesovanja je sasvim drugi istorijski period.
Inače, zaista sam mislio da ste (kao istoričar, ako to jeste) prevazišli tu dihotomnu podelu na "levicu" i "desnicu". Znači, važi samo ono što kažu Nikolić i Dimitrijević koji nisu levičarske provenijencije. A šta su oni? Neutralci?
Ako pak mislite na Samrdžićeve i Dinčićeve radove iskreno ću biti razočaran Vašim shvatanjem naučnosti i poštovanja metodoloških uzusa jer u njihovim "delima" o tome nema ni reči.
Ali. Badnje veče je. Za večeras je od mene dosta uz želju za srećan praznik.primorska ::Eutropije
Pravo da Vam kazem, ja sam mislio da je ta levica/desnica podela odavno prevazidjena. Zato sam i napisao sa onim "tzv." ispred. Ali upravo ti tzv "levicari" ove druge stalno stigmatizuju da su "desnicari". Eto, niste mi naveli ni jedan rad od to troje kolega.
Ne bih komentarisao radove Samardzica, ni Dincica.
Radove Nikolica i Dimitrijevica zaista postujem, jer iako su ocigledno anti-komunisti, iako im je ton nekad "naklonjen" temi, ipak daju dovoljno novih istrazivackih cinjenica da se moze stvoriti kompleksna slika dogadjaja. A to mi se cini najvaznije.
U pravu ste, Badnje je vece. Pozdrav
Hristos se rodi!Eutropije ::primorska ::
Eto, niste mi naveli ni jedan rad od to troje kolega.
Izvinjavam se, ovo sam prevideo, a ne bih želeo da ostanem dužan odgovora.
Naravno, nema "klasičnog istrazivackog metoda" kako ste se izrazili. Zar mora da bude? Nadam se da mi nećete reći da svi istoriografski radovi moraju da budu istraživački. Postoje valjda i radovi kojima je za cilj sistematizovanje već dostupnih znanja i kritika radova zasnovanih na novom načinu tretiranja određenih istorijskih tema. U ovom smislu radovi pomenutih (ne mogu da ih oslovljavam nadimcima jer nisam toliko blizak sa njima) su i stručni i naučni iako ih Vi možete pomatrati više kao sintetičke radove.
Uostalom i "Ulje na vodi" i "Potisnuta istina" a i neki Kuljićevi radovi su vredniji (za mene naravno) od radova Nikolića i Dimitrijevića koji imaju deklarisanu naučnost, ali ne mogu da u potpunosti izdrže kritiku načina formulisanja i izvođenja zaključaka kao i način korišćenja izvora.
Ne sporim Vaše pravo da "zaista poštujete" radove Nikolića i Dimitrijevića. Ja sam međutim prestao da ih cenim kada sam pročitao Nikolićev pamflet u vidu Udžbenika za istoriju za srednje škole i kada sam uvideo Dimitrijevićeva permanentna zalaganja za Nedićevu rehabilitaciju.
To je opet moje pravo.primorska ::Licno mislim da treba da bude vise novih istrazivanja nego novog nacina tretiranja odredjenih istorijskih tema. Jer ako donosite sudove i pisete sinteticke radove na bazi ranije ideloske istoriografije, ne vidim sta je tu doprinos. Zato mi vise "lezi" pristup Nikolica i Dimitrijevica, jer donose obilje novih podataka, i kao sto rekoh svojevrsnu kompleksnost. Za udzbenike nisam zaista kompetentan, ali ne vidim nista lose u tome da se govori o Nedicu i da se njegova uloga u ratu vrednuje na novi nacin, u skladu sa teskocama tog vremena kao sto su aprllski slom, ustanak, rerpesalije, itd.
Ako bi poredio tri imena koje ste Vi naveli vrednije mi deluje Potisnuta istina od O. Milosavljevic ... u koju je ulozen znatan istrazivacki napor, nego radovi ovo dvoje...
Postuje Vas
P.Eutropije ::...Što se tiče vaše izjave da niste kompetentni za udžbenike - ne razmem je. Zar kao istoričar niste pozvani da sudite i o ovoj sferi interpretacije istorije? Zar udžbenici nisu stručni istorigogarfski radovi o kojima treba da iznesete svoj sud? Još jednom moram da izrazim svoje čuđenje.
O Nediću zaista ne bih trošio reči.
Vidim da zastupamo dijametralno suprotna stanovišta što mi zaista ne smeta. Ono što me je potaklo na ovu prepisku je zapravo ton Vašeg inicijalnog obraćnja, ali taj nesporazum smo, nadam se, razrešili.
Najiskrenije vas pozivam da se priključite raspravi, ne naravno zbog mene nego zbog činjenice da su forumi mesta na kojima se isto tako mogu videti rasprave visokog kvaliteta. Vaš doprinos bi svakako bio značajan.
S poštovanjem
P.S.
Uz Vaše dopuštenje prikazao bih na otvorenom delu foruma ovu našu prepisku zato što smatram da je ovo jedan od primera da se može razgovarati na civilizovan način pritom zastupajući potpuno drugačije stavove.primorska ::Uvazeni E.
Kako hocete, ako smatrate da je ovo znacajan doprinos raspravi, pustite na otovreni deo foruma, sto da ne...
Ja licno nemam mnogo zivaca da danas, 2013. a posle svega sto nam se desilo, ulazim u polemiku o dogadjajima iz 1941 sa ljudima koji su mozda ostrasceni na jedan ili drugi nacin, zeljni rasprave i prepucavanja ili sa ko zna kojim motivima su na forumima... Poogotovo sto je proteklo vreme donelo nove istorijske ili istoriografske dileme...
Mislim da general Nedic i okupriana Srbija zasluzuju nova i nova istrazivanja i razumevanje van prostog odabira> za ili protiv. Kao sto rekoh, posledice bombardovanja 6 IV 41, efekat aprilskog sloma drzave, okupacija, ustanak, i najvise represalije... Bez toga mislim da ne moze biti kompleksnog suda o njemu.
Uostalom kao i o generalu Mihailovicu gde se sada diskusija svodi na pitanje da li ga treba rehabilitovati, da li ga je izdao Kalabic ili nije, gde je sahranjen? Trivijalnosti koje zamalgljuju sustinu problema pokreta otpora pod okupacijom.
A potom i o Ljoticu, jer i on ima svoj kontekst koji je samo uproscen na pitanja njegov idelogije ili saradanje sa okupatrom.
Naravno da imam svoje misljene oko udzbenika. Meni je licno drago sto oni sadrze nova tumacenja i domete novih istrazivanja. Ali milsim da se oko njih dize prevelika prasina. Pogotovo sada kad imate vise razlicitih udzbenika koje nastavnik moze da izabere. Sa druge strane, verujem da je to posao gde se i dobro zaradjuje, pa i to dodatno motivise tenziju oko njih.
Konacno, ono sa pocetka smo razresili, nije bilo lose namere sa moje strane.
PozdravEutropije ::...Za kraj mogu samo pomenuti da ne vidim razloga da Nedić i Ljotić zaslužuju "nova istraživanja". Naravno, mogu se naći neki novi momenti i eventualno dokumenti (mada iskreno sumnjam u to) ali oni niukom slučaju ne bi mogli izmeniti sud o njihovom otvorenom kolaboracionizmu. Ne vidim da je taj trend preispitivanja prisutan kod reinpretacije uloge Petena i Kvislinga. Zapravo može se naći istorijska paralela između Nedića, Ljotića i još jednog kolaboracioniste - Hortija. I njemu je u Mađarskoj po dolasku desničarskih snaga (eto i ja koristim ovaj termin) otpočeo proces rehabilitacije. Prošle godine su mu osvetili spomen ploču, a i neki trgovi su dobili njegovo ime. verovatno to i nas čeka u budućnosti.

Ovim završavam našu prepisku putem pp. Ako želite rado ću je sa Vama nastaviti na otvorenom delu foruma.
Pozdravprimorska ::
Mislim da vise od novih istrazivanja Nedic i Ljotic u Srbiji i Rupnik u Sloveniji, trebaju da dobiju novo razumavanje okolnosti i teskoce vremena i okupacije u kojima su funkcionisali 1941-45.
Kako god hocete, ali nesto ne izgaram od zelje da o ovome raspravljam u sirem auditorijumu.
Pozdrav

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na brzinu su sam preleteo preko vase prepiske Eutropije moram da se slozim sa Primorskim da nema istoricara kojima je uza specijalnost Drugi svetski rat a da je ukrstio koplja sa revizionistima iz Instiuta sa savremenu istoriju( NIkolic Pavlovic Dimitrijevic).

Na zalost, iako ima obilje literature i izvora da se pobiju njihovi navodi.

Stose tice njihovog kopanja po "zivoj gradji" "arhivama" to je prazna prica. KOji su to epohalan dokument(dokumenta ) oni licno pronasli pa da mi promenimo opstu sliku rata? To je moje pitanje za primorca.

Evo ga jedan ocit primer

Kakva objektivnost krasi Kostu Nikolica koji u svom udzbeniku za srednju skolu prilikom opisivanja nastanka ustanka nije naveo Apel srpskom narodu od 13.08.1941 kojim je komesarska vlada po nalogu nacista pozvala narod da se usprotivi komunistickom ustanku???



Citat:

Српски народ доживљава тешке дане. У овим судбоносним часовима, дужност је сваког Србина, сваког правог родољуба, да свим својим снагама помогне да се у земљи сачува мир и ред, јер је само тако могуће да се успешно изврши велико дело националне обнове отадџбине и нашем напаћеном народу обезбеди боља будућност.

У тренуку када огромна већина нашег народа јасно увиђа да је то једини пут нашег националног спасења, шака туђинских плаћеника и саботера по наредбама злочиначког бољшевизма својом безумном акцијом доводи у питање све напоре на сређивању наших прилика и намерно покушава да у земљи изазове пожар уништења и истребљења, у варљивој нади да ће тиме нешто помоћи својим господарима. Разбојничке банде, састављене од комуниста и одбеглих робијаша, који су се одметнули од власти, упропашћују народну имовину, убијају и пљачкају наше суграђане и угрожавају животе невиних жена и деце.

Овим својим неделима ти злочинци доводе у питање опстанак целокупног нашег становништва, целе српске нације.

Сваки трезвен и паметан Србин, сваки добронамеран син ове земље који мисли својом главом схвата опасности које нам прете. Његова су страховања оправдана када се имају на уму опасности којима је једна побеђена земља изложена када се у њој помути мир. Његово је гнушање изазвано нарочито када се на понуду победника за лојалну сарадњу, одговара пуцањем из заседе. Овакав мучки и недостојан начин борбе неодговара витешком духу нашег народа, и баца тешку љагу на цео српски народ. Наш народ није комуниста, нити има ма какве везе са овим међународним рушиоцима насветијих тековина европске културе. Због тога не смемо више скрштених руку гледати како нас они на наше очи гурају у понор.

Не смемо допустити да услед њихових злочина и овај део наше земље, ово острво спасења целокупног српског народа, буде угрожено, а наш народ десеткован и прогнан из својих домова. Куцнуо је последњи час да се пренемо и устанемо у одбрану свог опстанка.Дужност је сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклене намере комунистичких злочинаца.

Зато позивамо целокупан српски народ да одлучно у свакој прилици и свима средствима помогне наше власти у борби противу ових злотвора српског народа и његове будућности.


ПОТПИСНИЦИ:

Епископ ниски др. Јован; епископ зворничко-тузлански Нектарије; епископ будимљански Валеријан; викар Њ. Св. Патријарха; др. Кошта Кумануди, бив. претседник Народне скупштине; др. Мирослав Спалајковић, посланик у пензији; Александар Цинцар-Марковић, бивши министар иностраних послова; Јосиф Костић, сенатор и армирски ђенерал у пензији; Петар В. Кошић, армиски ђенерал; др. Велизар Јанковић, министар у пензији; Драгутин Пећић, бивши министар; Александар Мијовић, бивши министар; Милан Аћимовић, бивши. министар; др. Светислав Поповић, бивши министар; Душан Летица, бивши министар; Димитрије Љотић, бивши министар; Риста Јојић, бивши министар; др. Лазар Марковић, бивши министар; Жижа Рафајловић, бивши министар и ban; Ђура Јанковић, бивши министар; Спасоје Пилетић, бивши министар; Панта Јовановић, бивши министар; Војислав Ђорђевић, бивши министар; Васа Јовановић, бивши министар; Душан Пантић, бивши министар; Угрин Јоксимовић, бивши сенатор; др Јован Радоњић, сенатор и члан Српске Краљ. академије; Момчило Јанковић, адвокат и бивши народни посланик; Таса Динић, пуковник и бив. народни посланик; Ђура Котур, бив. сенатор; Јован Радуловић, бив. народни посланик; Милан Стоимировић-Јовановић, бив. народни посланик; Драгомир Стојадиновић, бивши народни посланик; др Александар Белић, председник Српске Краљевске академије наука; инж. Петар Мићић, ректор Универзитета; Русомир Јанковић, претседник Касационог суда; Милан Н. Јовичић, председник Апелационог суда; Драгиша Леовац, заменик претседника Државног савета; Миливоје Пурић, претседник Главне контроле; др. Милан Радосављевић, гуверне Народне банке; Тома Росандић, вајар и ректор Уметничке ликовне академије; др Александар Јовановић, ректор Економско-комерцијалне школе; Петар Коњовић, ректор Музичке академије; др Милосав Стојадиновић, претседник Београдске општине; Никола Беловић, претседник Трговачке омладине; др. Јован Мијусковић, потпредседник Лекарске коморе; Влада Илић, председник Индустријске коморе; Михаило L. Ђурић, председник Трговачке коморе; Милан Стојановић, таснер и претседник Занатске коморе; инж. Душан Глишић, претседник Инжењерске коморе; Иван M. Милићевић, потпредседник Београдске општине; Бошко Богдановић, помоћник министра просвете у пензији; Вељко Петровић, књижевник и члан Српске Краљевске академије наука; Ђока Јовановић, вајар и члан Српске Краљевске академије; Ранислав Аврамовић, помоћник министра у пензији; др. Лажа Станојевић, проф. Универзитета; др. Светомир Ристић, проф. Више педагошке школе; Велибор Јонић, професор; др. Михаило Илић, проф. Универзитета; др. Љубомир С. Дуканац, проф. Универзитета; Радивоје Николић, држ. сав. у пензији; др. Милош Радојковић, проф. Универзитета; др. Милош Московљевић, проф. Више педагошке школе; Радоје Јанковић, министар на страни у пензији; Милош Лазаревић, министар на страни; Бранко Лазаревић, министар на страни; др. Милан Хорватски, помоћник министра; Мирко Костић, проф. Универзитета и бив. нар. посланик; Никола Станаревић, директор Пошт. штедионице; др. Милан Кашанин, књижевник и директор Музеја; др. Светислав Стефановић, књиж.; инж. Милосав Васиљевић, др. Стеван Иванић, помоћник министра; инж. Станислав Јосифовић, помоћник министра; Буда Цвијановић, помоћник министра; Алекса Матановић, државни саветник; Драгиша Здравковић, државни саветник; Добра Петковић, члан Гл. контроле; др. Кошта Луковић, књижевник и новинар; Јован Тановић, новинар и претседник издавачког предузећа „Политика" А. Д. Јован Томић, проф. Универзитета; др. Бранко Милетић, проф. Универзитета; др. Иван Арковљевић, проф. Универзитета; инж. Ђорђе Мијовић, проф. Универзитета; др. Реља Поповић, проф. Универзитета; Владимир-Велмар Јанковић, књижевник; Ђорђе Перић, новинар; Шима Пандуровић, књижевник; Ратко Парезанин, новинар; Дамљан Коваћевић, књижевник; др. Виктор Новак, проф. Универзитета; Дарко Петровић, инж.; др. Милан Будимир, проф. Универзитета; др. Љубиша Вуловић, проф. Универзитета; др. Воја Младеновић, проф. Више педагошке школе; Теофан Ристић, доцент Економско-комерцијалне школе; Милорад Димитријевић, инж.; Душан Васић, протојереј; Милорад Михаиловић, протојереј; Божидар Прокић, судија Апелационог суда; Милан Божић, судија Апелационог суда; др. Ђорђе Пешић, претседник „Југораса"; Алекса Поп Митић, трговац; Рада Димић, индустријалац; Радомир Пуљевић, трговац; Лазар Петровић, трговац; Никола Шимић, трговац; Михаило С. Швабић, директор Хипотекарне банке Трг. фонда; Миливоје Костић, извозник; Свет. Ј. Јелић, директор Извозне банке; Димитрије Богојевић, директор Трговачке банке; Јован С. Обрадовић, дир. Осигуравајућег друштва „Дунав“; Илија Богдановић, грађевинар; Милутин Поповић, посл.; инж. Драг. Петровић; инж. Јован Милосављевић; Миодраг Кузмановић, адвокат; Фрања Галијан, адвокат; Слободан Д. Суботић, адвокат; Драг. Саичић, инжењер; Влад. А. Богдановић, претседник Савеза угоститеља; др. Бранимир Малеш, нац. Министар. просвете; Владимир Вујић, књижевник; Петар Ј. Одавић, књижевник; Светозар Спажачевић, новинар; Љубомир Алексић, нац. Мин. просвете; Стеван Станковић, секр. Акад. ликовне уметности; Синиша Кордић, књижевник и директор гимназије; Милан Недељковић директор школе за прим. уметност; Михаило Поповић, протојереј; Илија M. Паракос, директор „Дириса"; Момир Вељковић, управник Народног позоришта; Момчило Милошевић, управник државне штампарије; др. Јован Гашић, главни секретар Београдске берзе; др. Цветко Грегорић, главни секретар Савеза индустријалаца; Никола Петровић, трговац; Никола Живковић, трговац; Атанасије Урошевић, трговац; Маринко Грујићић, извозник; Петар Младеновић, директор Чиновничке банке; др. Јосип Спољар, директор Осигуравајућег друштва; др. Милош Тривунац, декан и професор Универзитета; др. Михаило Радовановић, професор Више педагошке школе; др. Павле Вујовић, професор Универзитета; др. Боривоје Г. Милојевић, професор Универзитета; др. Милан Мирковић, доцент Универзитета; др. Станко Скерљ, професор Универзитета; др. Вукић M. Мичевић, ванредни професор Универзитета; др. Димитрије Antic, професор Универзитета; др. M. Видановић, професор Универзитета; др. Филип Медић, професор Више педагошке школе; др. Слободан Поповић, проф. Универзитета; др. Милан Тодоровић, проф. Универзитета; др. Радивоје Кашанин, проф. Универзитета; др. Димитр. Стефановић, проф. Универзитета; др. Драг. Аранђеловић, проф. Универзитета; др. Ванлић, професор Више педагошке школе; Милутин Јовановић, директор банке; Васа Петровић, директор банке; Милан Дивјак, индустријалац; Ђорђе Анђелковић, штампар; Драгутин Урошевић, трговац; Р. Јовановић, извозник; Љубомир Сарачевић, извозник; M. Крсмановић, протојереј; др. Бранислав Крстић, директор Женске учитељске школе; инж. Андра Поповић, инж. А. Петровић, Сергије Baltic, приватни чиновник; др. Душан Узелац, директор Народне банке; др. Милоје Стоиљковић, професор Универзитета; др. Ђока Слијепчевић, доцент Универзитета; др. Јован Ђорђевић, професор Универзитета; Стеван Јовановић, начелник Министарства просвете; Панта Аранђеловић, начелник Банске управе; др. Јован Ердељановић, проф. Универзитета; др. Милутин Миланковић, професор Универзитета и члан Српске Краљевске академије; др. Тома Живановић, проф. Универзитета; др. Ђорђе Тасић, професор Универзитета; др. Миодраг Ибровац, професор Универзитета; Ђурђе Стојановић, приватни чиновник; Никола Б. Јовановић, генерални секретар Удружења глумаца; Владета Драгутиновић, члан Народног позоришта; инж. Душан Ђорђевић, оперски певач; Никола Цвејић, оперски певач; др. Адам Богосављевић, виши саветник Мининсарства просвете; Михаило Вонцина, трг.; Стеван Шкорић, претс. Удруж. трг. млеком; Јездимир Милосављевић, трг.; Душан Лазић, трг.; Риста Ракочевић, школски надзорник; Тодор Димитријевић, управитељ школе; Миодраг Јанковић, управитељ школе; Владан С. Лапчевић, управитељ школе; Драган Додош, трговац; Александар Богојевић, директор банке; Димитрије Милосављевић, трговац; др. Велимир Михаиловић, управник Опште државне болнице; др. Никодије Благојевић, шеф Оделења Опште државне болнице; др. Миодраг Марковић, лекар; инж. Светозар Матијашевић, инж. Никола Лалић; инж. Васа Тодоровић; др. Миодраг Врачевић, лекар; др. Жика Марковић, лекар; др. Властимир Ивковић, лекар; др. Милица Мићић-Иванић, лекар; др. Шима Илић, лекар; др. Милан Влаинац, професор Универзитета; др. Никола M. Поповић, професор Универзитета; др. Војислав Мишковић, професор Универзитета; др. Сава Јанковић, приватни доцент; Миодраг M. Матић, управник Главног телеграфа; Никола Радовановић, заменик директора Пошта, телеграфа и телефона; Веља Павловић, инспектор; Чеда Радојковић, вице-гувернер Народне банке; Славко Теокаровић, индустријалац; Милан Јаношевић, трговац; Бранислав Јаношевић, трговац; Лука Солдатовић, трговац; Драг. А. Штула, индустријалац; Бранко Стојановић, трговац; Мило Сеферовић, виши саветник; инжењер Петроније Јокић, саветник; др. З. Миладиновић, в. саветник; др. Лазар Мирковић, професор Универзитета; др. Боривоје З. Милојевић, проф. Универзитета; др. Љубомир Бајаловић, проф. Економско-комерцијалне школе; инж. Драгомир Јовановић, професор Универзитета; др. Иван Ђаја, проф. Универзитета; др. Илија Пржић, професор Универзитета; др. Душан Поповић, професор Универзитета; др. Милосав Лутовац, проф. Економско-комерцијалне школе; др. Мил. В. Јовић, проф. Економско-комерцијалне школе; др. Симеон Гаћеша, проф. Економско-комерцијалне школе; др. Фехим Барјактаровић, проф. Универзитета; др. Јован Ловчевић, проф. Универзитета; др. Душан Глумац, проф. Универзитета; Светислав Петровић, професор Више педагошке школе; др. Бранислав Станојевић, проф. Универзитета; др. Милан Фотић, професор Универзитета; др. Владимир Р. Петровић, професор; др. Милоје M. Милојевић, професор Музичке академије; др Радослав Брасован, професор Универзитета; Радослав Брасован, професор Универзитета; др. Душан Борић, професор Универзитета; др. Гојко Ружић, професор Универзитета; др. Милан Владисављевић, професор Универзитета; др. Јован Ј. Туцаковић, професор Универзитета; др. Бранислав Шљивић, професор Универзитета; Божидар Стојковић, професор Више педагошке школе; др. Илија Ђурићић, професор Универзитета; др Радослав Грујић, професор Универзитета; др. Растислав Марић, професор Универзитета; Душан Милојкови, начелник Министарства; Станоје Протић, члан Главне контроле; Влад. Бублик, директор Осигуравајуће банке; Спасоје Спасојевић, трговац; Живко Сајковић, трговац; Јован Костић, виши инспектор Народне банке; Антон Вошић, трговац; Петар Младеновић, трговац; Бор. Јанковић, цл. фирме Маричић и Јанковић; Мил. Стокић, члан фирме Тодор Мраовић; Жежељ Андра, инспектор; Радуловић Бранко, саветник Министарства; Васа Јовановић, потпредседник Индустријске коморе; Божа M. Вићентијевић, адвокат; др. Ст. Нижетић, лекар; др. Бора Поповић, лекар, др. Добривоје Максимовић, лекар, шеф Одељења Опште државне болнице; Света Јовановић, управник поште; Илија П. Жаржевић, управник поште; др Милош Радојчић, доцент Универзитета; инзњер Ђорђе Димитријевић, доцент Универзитета; др. Никола Константиновић, професор Економско-комерцијалне школе; др. Лажа Костић, професор Економско-комерцијалне школе; Боривоје Јосимовић, школски надзорник; Тодор Лилић, професор; Димитрије Поповић, директор гимназије; Никола Поповић, професор; Спасеније Прича, директор гимназије; Никола Кузељ, професор; Живојин Ђерђевић, директор гимназије; Даринка Стојановић, директор гимназије; инж. Бранислав Којић, доцент Универзитета; др. Риста Песарич, доцент Универзитета; инж. Милош Мартић, доцент Универзитета; Панта Шобајић, директор гимназије; Д. Л. Спасић, директор Осигуравајућег друштва; Милош Петровић, трговац; Т. Тутунковић, трговац; Радослав Павловић, учитељ; Душан С. Томић, професор Универзитета; Стеван Стевановић, доцент Универзитета; инж. Шима Милутиновић; инж. Александар Б. Дамјановић, универзитетски доцент; Јордан Петровић, инжењер; Душан Ј. Витас, инжењер; др. Милош Мисирлић, лекар; др. Владимир Чавка, лекар; др. M. Јовчић, лекар, шеф Одељења; др Стевановић Цупара, асистент; Јован Поповић, инжењер; Лажа Савков, инжењер; др. Стеван Васојевић, лекар; др. Милован Банић, лекар; др. Петар Мартиновић, лекар; Велислав Томашевић, инжењер; Милутин Максимовић, инжењер; Павле Ђорђевић, инж; др. Јованка Маговцевић, лекар; др. Павле Туцаковић, лекар; др. Павле Радосављевић, лекар; др. Душан Грегорић, лекар; Душан Костић, инжењер; Јелена Ђорић, инжењер; Богдан Лалковић, инжењер; Стеван Христић, професор Музичке академије; К. Манојловић, професор Музичке академије; инж. Симеон Корецин, асистент Универзитета; Радивоје Гајић, школски надзорник; Богдан Поткоњак, управитељ школе; Даринка Митрановић, директор гимназије; Кошта Николи, директор гимназије; Катарина Јовичић, директор гимназије; Миомир Синобад, директор гимназије, Павле Вујић, студент права; Младен Вуковић, студент права; Момчило Кнежевић, студент ветерине; Милан Васовић, канд. инж.; Векослав Мандић, студент; Мијо Пушић, радник; Љубомир Максимовић, графичарски радник; Љубомир Миленковић, машински радник; M. Коларић, трговац; Ранко Стамовјевић, трговац; Милан Мојић, трговац; Васа Васиљевић, трговац, Драгутин Милићевић, трговац; Мил. С. Милошевић, учитељ; Драг. Милановић, управитељ школе; Растимир Јовђевић, учитељ; Србисав Петровић, учитељ; Стеван Петровић, учитељ; Драган Грбић, управитељ школе; Влад. Пишчевић, студент права; Душан Вуковајац, студент; Жарко Ћакић, ст. права; Миладин Јевтић, механичар; Милорад Ђуришић, радник; Милан M. Милић, граф; Јевта П. Колаковић, радник; Душан Ћирић, обућ. радник; В. Тадић, трговац; Д. Марковић, учитељ; Драг. Митровић, учитељ; Милан Поповић, музич.; Фрања Позарковић, приватни намештеник; Бранко Дивјан, радник; Драган Додош, радник; др Павле Вукасовић, лекар; др. Сава Шаулић, лекар; др. Бојан Пирц, лекар; др. Владимир Коростовец, лекар; Предраг Анић, учитељ; Милан Шапинац, управитељ школе; Драг. Ђорћевић, управитељ школе; Александар Поповић, учитељ; Тихомир Јевтић, учитељ; Ђорђе П. Јелачић, управитељ школе; Чеда Вуковић, тргова; М. Радивојевић, трговац; др. Надежда Станојевић, лекар; др Милорад Чортановић, лекар; Витомир Миленковић, управитељ поште; Душан Бркић, трговац; Марко Лазаревић, трговац; Живадин С. Богдановић, референт; др. Влад. Пилетић, начелник Санитетског одељења; Цветко Цветковић, в. саветник; др. Никола Белосавић, лекар; др. Ст. Новаковић, лекар, шеф одељења; Ратомир Милићевић, економ; Љуба Марковић, трговац; Чедомир Нешковић, радник; Васа Мучибабић, радник; Војислав Јеленковић, радник; Тоша Анђелковић, радник; Александар Николајевић, радник; Милорад Вујићић, радник; Љубомир Смеглић, радник; Миле Јовановић, трговац; Павле Зарић, трговац; Петар Борисављевић, инжењер; Ђура Илкић, предузимач; Мића Димитријевић, новинар; Тоша Милетић, трговац; Бранко Карановић, индустријалац; Милан Креманац, адвокат; Драгиша Стефановић, индустријалац; Душан Ђурић, марињски официр у пензији; Александар Дамјановић, инжењер; др. Димитрије Гостимировић, лекар; О. Рош, привредник; Миливоје Димитријевић, ресторатер, Јован Петровић, трговац; Сава Ђурасиновић, типограф; Бора Матић, јувелир, В. Полић, трговац; Сава Шарић, трговац; П. Д. Тодоровић, трговац; С. В. Цвијановић, инжењер; Антон Грубер, књиговезац; Јован Живадиновић, књижар.

Nije slucajno zaobisao taj politicki proglas koji potpisalo preko 400 najistaknutijih javnih politickih kulturnih radnika Srbije!

Naime tu se ne spominju nacionalni elementi i Draza kao pokretac "Treceg srpskog ustanka" u maju 1941 godine. Ne uklapa se u njegovu semu da je ustanak poceo 31 avgusta oslobadjanjem Loznice.

Svi nemacki dokumenti govore o komunistima kao pokretacima ustanka.Gde je on pronasao tu "zivu gradju"??( mogu i njih da okacim ako neko izrazi sumnju)
Ili da se u udzbeniku ne spominje desant na Drvar?
Da su cetnici imali moralnu dilemu da li da napadnu partizane na Neretvi dok kod partizana ta dilema nije postojala (!? )

Da ne govorim o lazima da je Djilas potpisao sporazum o saradnju sa Nemcima u martovskim pregovorima, da cetnici nikad nisu saradjivali sa Nemcima, da su Italijani planirali da predju na stranu saveznika preko cetnika(!?)

O Dimitrijevicu tek ne zelim da trosim reci.

Opet kazem nazalost nema ljudi istoricara koji se bave Drugim svetskim ratom a da su im se ostro suprostavili, ali to ne znaci da je istina na njihovoj strani.

Cim cujem da neko hvali NIkolica i Dimitrijvica kao kopace arhivske gradje, objektivne istoricare meni dodje da glavom


Pa 90 % nemackih dokumenata iz NAV-a koje je gorran okacio na znaci.net oni nisu pomirisali

• 2Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gorski car ::Na brzinu su sam preleteo preko vase prepiske Eutropije moram da se slozim sa Primorskim da nema istoricara kojima je uza specijalnost Drugi svetski rat a da je ukrstio koplja sa revizionistima iz Instiuta sa savremenu istoriju( NIkolic Pavlovic Dimitrijevic).
Na zalost, iako ima obilje literature i izvora da se pobiju njihovi navodi.

Gorski, pre svega jedna primedba. mislio sam da smo odavno prestali da persiramo jedan drugom pa te molim da nastaviš na taj način.
Kao drugo, nemoj tako oštro zamerati što "nema ljudi istoricara koji se bave Drugim svetskim ratom a da su im se (revizionistima, prim.E.) ostro suprostavili"
Pre svega, u akademskoj zajednici prosto je bilo nemoguće objaviti neki afirmativni rad o partizanima u nacionalističkom ludilu koje je zahvatilo ove prostore.
- Mi sitni, jadni i bedni profesori i magistri smo imali realna ograničenja, jer je klima u društvu jednostavno onemogućavala i obesmišljavala naše napore (većina se naravno nije ni trudila iz konformističih razloga). Znaš li koliko košta objavljivanje jednog naučnog rada, samostalno štampanje i distribucija (jer nijedna institucija nije spremna da stane iza tebe), pogotovo o temi koja je u to vreme interesovala samo uzak krug ljudi? Da ne govorim o "prijateljskim" savetima tipa: "Kolega, ostavite se toga bar na neko vreme".
- A ova velika imena (Kuljić, Milosavljević, Stojanović...) su činila ono što su u datim vremenima i ograničenjima mogla. Ali ne očekuješ valjda da se iko od njih baci na prašinarski rad u Arhivu (pogotovo zato što tu i nema mnogo šta da se otkrije). Zato su pisali više stručne (a ne istraživačke radove) koji su jezički i stilski bliži beletrističkom načinu izlaganja što im naravno ne umanjuje stvarni naučni doprinos.
Na suprotnoj strani je naravno sve prolazlo. Dimitrijević koji je bio Tadićev "ravnogorski istoričar" je naprasno postao istoričar Drugog svetskog rata. Drugi su svoje višetomne radove objavljivali uz recenzije istoričara koji su javno rekli da rukopis nisu nikada ni pročitali, a kamoli da su napisali recenziju... i sve je to moglo.
Ni sada ne cvetaju ruže, ali je možda malo bolje stanje.
Videćemo.

• 2Ovo se svidja korisnicima: apostata, Eutropije
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Među starijom generacijom istoričara koji su se istraživački bavili temom Drugog svetskog rata, bilo je i onih koji su u poslednjih 15-20 godina reagovali u javnosti. Pomenuću Dragoljuba Petrovića, Miroljuba Vasića, Žarka Jovanovića, Venceslava Glišića. Problem je u tome što su oni odavno u penziji, neki su u međuvremenu umrli (Dragoljub Petrović). Neki od njih nisu pokazali naročit entuzijazam u demistifikovanju revizionističkih falsifikata, pri čemu je presudnu ulogu odigrala činjenica da su zašli u godine, kao i činjenica da nisu imali institucionalnu podršku.
Dakle, problem je u tome što su njihove reakcije bile vrlo malo prisutne u medijskoj sferi, gde je revizionistički diskurs zavladao i vulgarizovao svaku raspravu o Drugom svetskom ratu, tako da su neki od starijih istoričara sa indignacijom odustajali da se suočavaju sa bulažnjenjima pojedinih revizionista. Sem toga, reč je o starijoj generaciji koja je na određeni način bila konsternirana i paralisana društvenom i političkom realnošću nakon 1990. (raspad zemlje, rušenje socijalizma, etnički ratovi, unesrećeno društvo, nacionalističko divljanje...)

Ipak, bilo je primera uspešne demistifikacije revizionističkih falsifikata i ukazivanja na diletantski pristup pojedinih (tada) mlađih istoričara, ne samo kada je reč o tematici Drugog svetskog rata. Pada mi na pamet polemika koja je vođena u nekoliko brojeva časopisa Istorija 20. veka, tokom 1994. i 1995, između istoričara Tome Milenkovića i Koste Nikolića, povodom nekih proizvoljnih zaključaka i površnog pristupa u Nikolićevoj knjizi Boljševizacija Komunističke partije Jugoslavije, 1919-1929. (Beograd, 1993). Toma Milenković je bukvalno deklasirao Kostu Nikolića. Jednostavno - razbio ga je. Nažalost, takvih polemika nije bilo mnogo u poslednjih 20 godina. Zapravo, akademski istoričari izbegavaju polemike. Tokom 1970-ih i 1980-ih bilo je potpuno drugačije. Dovoljno je prelistati tadašnje istorijske časopise.
Jedna od poslednjih velikih polemika vođena je tokom 1980-ih, u više navrata, između Branka Petranovića i Veselina Đuretića. Nema potrebe isticati koliko je Patranović dominirao u ovoj polemici.

• 1Ovo se svidja korisniku: lacko
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:("Istorija", za III razred prirodno-matematičkog i IV razred društvenog smera; autori:
Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović i Zorica Špadijer; Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd 2002.)
Najnoviji udžbenik istorije za gimnaziju solidno je urađen kada je reč o svemu – osim o
našoj novijoj istoriji. U tom delu udžbenik je tužno ogledalo mitova i zabluda one
nacionalističke desnice koja do dana današnjeg nije razumela zašto je poražena u Drugom
svetskom ratu. To je ona kukavna nacionalistička desnica kojoj su svi krivi osim nje
same, koja živi od samosažaljenja i od teorija zavere, sve nadajući se da će revizijom
istorije dokazati kako je onomad bila u pravu. U tom smislu njeni napori podsećaju na
podjednako dirljive napore hrvatske vladajuće nacionalističke elite da Nezavisnu Državu
Hrvatsku proglase "dijelom antifašističke koalicije": i jednima i drugima krivi su
pobednici u Drugom svetskom ratu; ni jedni ni drugi ne mogu da prebole ishod Drugog
svetskog rata, niti su shvatili njegovu suštinu.
KOMUNISTI I SRPSKA ELITA: Drugi svetski rat suočio je čovečanstvo s isključivim
(ili-ili) moralnim izborom planetarnih razmera – izborom između apsolutnog zla nacizma
i apsolutnog dobra borbe protiv nacizma. Nije tu bilo velike pameti, niti teških dilema:
borba protiv nacizma bila je stvar elementarne pristojnosti, lepog vaspitanja i obične
pameti. Nije da je ta borba bila anđeoski čista, niti je mogla biti: tu se računala samo
efikasnost; u strateškom i taktičkom planiranju činjene su greške, ali i svesna žrtvovanja
nevinih jer su moralni izbori često bili teški (masovna tepih bombardovanja, na primer).
Ali – tako je u svakom ratu. U današnjem svetu smatra se – skoro bez izuzetaka – da je
ishod Drugog svetskog rata bio srećan i da je vredelo boriti se tako kako se borilo.
Naknadna pamet, politički motivisana pri tom, tu ne vredi ništa: bili biti pametni kad je
trebalo, a ne danas. Bilo bi dobro da je kraljevskoj vladi u izgnanstvu i Jugoslovenskoj
vojsci u otadžbini pošlo za rukom da organizuju i vode uspešni gerilski rat i pokret
otpora, da uspešno presecaju nemačke komunikacije, vezuju značajne trupe za svoj teren,
nanose neprijatelju ozbiljne gubitke i, uopšte, budu pokret otpora sličan onima u Italiji,
Danskoj, Poljskoj, Norveškoj, Francuskoj. Na taj način bili bi sačuvali simpatije i pomoć
saveznika, možda bi ih bili uverili da se ipak iskrcaju na Jadranu (što se i dalje čini
neverovatnim) i bili bi uračunati u sile pobednice. Ali nije tako bilo; bilo je ovako kako je
bilo, pa – prema tome – valja preispitivati sopstvene greške i slabosti, a ne kukati na
pokvarenost komunista i velikih sila.
Vratimo se, međutim, ovom udžbeniku. Period Kraljevine Jugoslavije tu se opisuje kao
nepovoljan po Srbe, čija je "elita" loše štitila "nacionalne interese sopstvenog naroda".
Naime, "Iskušenja kroz koja je srpski narod prolazio između dva svetska rata uslovila su
velike ideološke podele i istrošila su nacionalnu ideju. Lutanja i nesnalaženja srpske elite
i vladajućih krugova najbolje su iskoristili jugoslovenski komunisti koji su 1941. godinu
dočekali sa jasnim idejama i prečišćenim stavovima.". I inače je ratove i krize najbolje
dočekivati s jasnim idejama i prečišćenim stavovima, pa bi se valjalo zapitati zašto su baš
komunisti to učinili, a ne "srpska elita". Biće da su zato i bili uspešniji.
Period Drugog svetskog rata u ovom udžbeniku je definitivno najgore obrađen, politički
pristrasan i uopšte konfuzan. Ukupni utisak je da su autori rešili da iskoriste priliku i da
odu u potpunu negativnu krajnost u odnosu na udžbenike istorije iz komunističkog
vremena. Kao da su pomislili da im se ta prilika ukazala baš sad, u vreme kad se
nacionalistička desnica ohrabrila da ispuzi ispod kamena pod koji se zavukla 5. oktobra i
da svoje usluge ponudi jednoj od političkih opcija u Srbiji. Iz ovog udžbenika ispada da
se trebalo držati Trojnog pakta; pa, kad smo to već uprskali tim nesrećnim udarom od 27.
marta, e, onda je trebalo ćutati i čekati, tajno se organizovati i skupljati oružje za kasniji
ustanak, praviti manje sabotaže i širiti lažne vesti među nemačkim vojnicima. "Akcije su
morale biti usklađene s razvojem situacije na savezničkim frontovima", kaže se; ukazuje
se i na "štetnost preuranjenih dejstava".
E, sad: "razvoj situacije na savezničkim frontovima" nije bio baš povoljan po saveznike u
proleće 1941. Našim galantnim saveznicima tada je očajnički trebao nekakav pokret
otpora na Balkanu da nešto uradi i olakša pritisak Vermahta, a ne da čeka na "razvoj
situacije". Oba pokreta otpora, istini za volju, dočekala su početak rata s donekle
preteranim optimizmom u brzu pobedu svojih saveznika (Engleske i SSSR-a), ali je
partizane optimizam brzo prošao – iako je bio veliki ("zgaziće njih Rus do jeseni"). Ovaj
udžbenik, međutim, do kraja će se držati ne ekvidistancije, izjednačavanja dvaju pokreta
otpora, nego će sistematski simpatisati četnike i gde treba i gde ne treba, tražeći im
opravdanja i pljujući partizane gde stigne.
KEC K’O VRATA: Na stranama 168 i 169 Draža Mihajlović i Josip Broz dobiće po
jedan okvir sa slikom, ali i pristrasno obojene kratke biografije. Draža je imao "dobro
vojno obrazovanje. Prošao je herojsku školu Prvog svetskog rata iz koga je izašao s
mnogim odlikovanjima... Bio je ogorčeni protivnik nacizma... Ukazivao je najvišim
vojnim strukturama... ali nije nailazio na razumevanje... Bio je frankofil... uveren u vojnu
moć Francuske. Vaspitavan je u duhu odbrane otadžbine i vernosti domu Karađorđevića".
Sve u svemu heroj, ljubi ga majka, osim što se malo preračunao s "vojnom moći
Francuske", ali neka... Broz je, pak, opisan kao belosvetski hohštapler: "Mnogi detalji iz
njegove biografije nepoznati su i do danas... (Da vam kažem u poverenju, slatka moja –
on je vanbračni sin mađarskog grofa!) Pod vidom borbe za radnička prava organizovao je
demonstracije i terorističke akcije... Imao je negativnu ulogu u stradanju jugoslovenskih
komunista u Staljinovom teroru... Uoči rata reorganizovao je KPJ i pretvorio je u
militantnu i fanatizovanu organizaciju, oslanjajući se na mlađe komuniste. Dosledno je
sprovodio politiku koja je bila uperena protiv nacionalnih interesa srpskog naroda."... Ah,
da: Nemci su ga ispratili kada je krenuo da komanduje partizanima.
Imamo, dakle, "nacionalni pokret" s jedne, Dražine, strane – i komunjare, bandu
anacionalnu, s druge, Brozove, strane. S nemačke tačke gledišta, naravno, "najveća
opasnost ležala je, pak, u stvaranju jedinstvenog ustaničkog fronta i masovnom dizanju
srpskog sela, što su mogli da izvedu samo srpski nacionalni borci", kažu autori
udžbenika. Desilo se, međutim, da "srpski nacionalni borci" zbog nečega nisu uspeli da
dignu selo i stvore jedinstveni front, od čega je Nemcima svakako bilo lakše. KPJ je, pak,
krenula "ofanzivno" i na veliko.
Vratite se, vrli čitaoče, u slatke gimnazijske dane: ustanite i odgovorite na tri pitanja koje
ovaj udžbenik sugeriše nastavnicima na strani 169.
1. "Ocenite ratnu strategiju četnika";
2. "Šta mislite, da li je 1941. srpski narod imao snage da pokrene ustanak?";
3. "Da li je ofanzivna koncepcija KPJ bila opravdana?"
Ako ste u odgovorima pošli od opštepoznatih istorijskih činjenica, možete da sednete:
dobili ste keca k'o vrata. Ako ste bistriji od toga, odgovori glase: na pitanje 1. "Mudra";
na pitanje 2. "Nije"; na pitanje 3. "Ne".
Đeneral Milan Nedić provukao se i ovde, jer je bio "svestan da će se ishod Drugog
svetskog rata rešiti na velikim frontovima" i jer se "protivio nepromišljenim pokretima
protiv okupatorske vojske". Mita Ljotić, međutim, loše je prošao; jedini kompliment za
njega je "ideološki fanatizam" njegovih dobrovoljaca, "veći i od komunističkog. Za
partizane nisu imali milosti".
Na pitanje "Da li je ta vlada (đen. Milana Nedića) bila kvislinška ili iznuđena?",
odgovorićete uspešno ako ste savladali prethodna pitanja.
Isto vredi i za sledeće pitanje:
"Da li su velike žrtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoružani i
neiskusni borci uvode u borbu protiv najjače vojske na svetu?"
Čestitamo, položili ste prijemni ispit za gimnaziju u okupiranom Nedićevom Beogradu.
"Srpski ustanak ugušen je u krvi". Tako je ovaj udžbenik sahranio četrdeset prvu i
ustanak i sve. Jedini rezultat bio je "srpsko-srpski raskol koji će ostaviti najdugotrajnije
posledice po dalji razvoj rata..." Zanimljivo je da se, na primer, Prvi srpski ustanak i Prvi
svetski rat ne mere istim takvim aršinima u ovom udžbeniku. Naime, i 1804. i 1914.
srpski se narod suočio s mnogostruko nadmoćnijim vojskama i bio ispočetka gadno
poražen, ali se to ne naziva avanturizmom, nego herojstvom.
NACIONALNI I DUHOVNI INTERESI: Sasvim očekivano, početak ustanka u
Hrvatskoj vezuje se isključivo za spontane pobune Srba protiv ustaških pokolja i tu se
staje. Nema ni reči o ulozi KPJ u tome, a pogotovo ni reči o hrvatskim partizanima, kojih
je bilo poprilično, ako niste znali, ali nisu ni bili četnici ni ustaše, pa nisu ni pomenuti u
udžbeniku koji je iskopao svaki, pa i najblesaviji detalj o četnicima. Ali zato imate još
jedno pitanje:
"Zašto su ustaše imale veliku podršku u hrvatskom narodu?"
Prva proleterska brigada, ako niste znali, formirana je da bude "čelična pesnica u borbi
protiv reakcije i pete kolone"; okupator se tu ne pominje. Sasvim u skladu s tim, đeneral
Mihajlović je početkom 1943. "nastojao da po svaku cenu spreči partizanski pohod na
srpske zemlje", ama mu nije uspelo. Onda se čuveni Avnoj sastao u Jajcu da bi "suzio
srpske nacionalne teritorije i dao državnost narodima koji je do tada nisu imali
(Makedonci, Albanci, muslimani)".
Pitanje: "Da li su avnojevska rešenja bila u skladu s nacionalnim interesima srpskog
naroda?"
"Razmislite: zašto su srpski nacionalni i duhovni interesi tako tretirani na Drugom
zasedanju Avnoja?"
Uloga saveznika takođe je bila drugačija nego što se to inače misli: "Od Amerike se
očekivalo da uzme u zaštitu legalne jugoslovenske institucije i spreči pobedu NOVJ-a";
to, naime, autori udžbenika misle da su "srpski nacionalni radnici" očekivali. Verovatno
je bilo budala koje su tako nešto očekivale; bilo ih je i koji su 1993. očekivali da konjičke
divizije donskih kozaka dojašu u galopu preko Karpata, Srpstvu Vaskolikom u pomoć.
Pošto nikakvoj Americi na pamet padalo nije da "spreči pobedu NOVJ-a", a perfidni
Albion nas je – po običaju – izdao, ispade da je "sudbina demokratije u ovom regionu
žrtvovana radi univerzalnog principa na kome je počivao ceo sistem posleratnog uređenja
– podela sveta na interesne sfere". Tako se desilo da su se "sve tri strane (Staljin, Čerčil i
Ruzvelt) složile da partizane treba maksimalno vojno pomoći. Jugoslavija je na taj način
postala deo sovjetske interesne sfere". Sve što ste do sada o tome znali – nije, dakle,
tačno.
Pitanje: "Zašto su zapadni saveznici odbacili četnike?"
Mogući odgovori i ocene: "Zato što su se partizani uspešnije borili protiv sila Osovine"
(1);
"Ne znam" (2);
"Zato što su odustali od iskrcavanja na Jadranu" (3);
"Zato da bi bacili Srbe Staljinu u ralje" (4);
"Zato što oduvek mrze Srbe zbog njihove duhovnosti" (5).
PRISTALICE DIKTATURE: Zabrinuti zbog Avnoja i izdaje saveznika, četnici su o Sv.
Savi 1944. godine održali Svetosavski kongres i usvojili stavove o budućem državnom i
političkom uređenju Jugoslavije: "buduća država biće uređena kao trojna federacija u
obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije"; odluke Avnoja ocenjene su kao
"bezuspešni pokušaj uzurpiranja narodne volje".
Tada je, 1944, đavo već bio odneo šalu: Nemci su se ubrzano povlačili i skraćivali linije
fronta, a – otkriva nam ovaj udžbenik – "udarnu snagu partizanskoj vojsci davali su Srbi
iz zapadnih srpskih pokrajina, koji se nisu dvoumili i spremno su jurišali na svoje
sunarodnike u Srbiji". Ti Srbi iz "zapadnih srpskih pokrajina" (a nisu iz Čačka, Užica i
Valjeva) igraće i dalje negativnu ulogu u ovom udžbeniku.
Pitanja:
1. "Ocenite razloge KPJ za napad na Srbiju 1944. godine". A? Ničim izazvana KPJ
mučki "napada Srbiju 1944." A?
2. "Koje su odluke i kakav je karakter Svetosavskog kongresa? Da li je to rešenje bilo
prihvatljivije za srpski narod?" A?
3. "Zašto su prekodrinski Srbi partizani s nemilosrdnom žestinom napadali svoje
sunarodnike u Srbiji?"
"Najteži udarac gen. Mihajlović i njegovi vojnici dobili su ipak s one strane od koje se to
najmanje očekivalo: od svog vrhovnog komandanta", saznajemo iz ovog udžbenika.
Naime, 12. septembra 1944. kralj Petar II pozvao je "sve Srbe, Hrvate i Slovence" da se
ujedine u Narodno-oslobodilačkoj vojsci pod komandom maršala Tita. E, tu je piscima
udžbenika prepuklo srce junačko i ravnogorsko: "Srpske rojaliste napustio je njihov kralj
o kome su pevali pesme za vreme rata i umirali noseći u srcu njegovo ime"... (šmrk,
šmrk!). A taj mučki udarac snašao je Jugoslovensku vojsku u otadžbinu, "JVUO", u
trenutku kada je njena strateška pretpostavka i "ideja vodilja bila: ishod rata će se
preokrenuti zbog sukoba Zapada i Sovjetskog Saveza"; odakle nam je ta "ideja vodilja"
poznata? Milovan Bojić? Slobodan Milošević?
Ovom udžbeniku treba priznati i da je Drugi svetski rat ipak apsolvirao na sledeći način:
"Iako je ovaj rat imao i svoju imperijalnu dimenziju (borba za novo gospodarenje svetom
po slamanju nacizma i fašizma), on je ipak u svojoj suštini predstavljao odbranu od
najvećeg zla u dotadašnjoj istoriji čovečanstva". Uf! "Ipak"! Ali, taj rat i pobeda u njemu
imaju jednu strašnu i neizlečivu manu: u njemu nisu pobedili četnici (hrvatska braća u
Kristu naših pisaca istorijskih udžbenika rekli bi "ustaše").
Sad – kako je, tako je: "Kada je Drugi svetski rat završen, u Srbiji su od radosti zbog
pobede nad okupatorom bile jače i vidljivije ucveljenost i tuga zbog poginulih, kako u
ratu protiv okupatora, tako i za onima izginulim u građanskom ratu među samim
Srbima", otkrivaju nam autori udžbenika. Pa onda sledi očajnički vapaj u pitanju za đake:
"Zašto diktatura, ma koliko surova bila, uvek nalazi pristalice u sopstvenom narodu?"
Zašto, zaista?
Ostatak naše i svetske istorije spakovan je pri kraju knjige kako-tako. Đaci, između
ostalog, treba da znaju odgovor i na pitanje: "Da li su na adekvatan način bili zaštićeni
interesi jugoslovenske krune?"; u posleratnom periodu, to jest. Nisu, a i zašto bi bili i šta
se to tiče maturanata? A onom belosvetskom probisvetu Brozu preko volje je priznato da
je uspeo da izradi onog propalog bogoslova Staljina. Osma sednica CK SKS-a pomenuta
je korektno, kao i uloga Slobodana Miloševića, sve u jednom malom okviru. Ali, ukupna
ocena jugoslovenskih ratova 1991–1999. tumači se tvrdoglavo kao nastavak Drugog
svetskog rata: "Nezavršeni rat nastavio se tačno posle 50 godina", zaključuju pisci
udžbenika, sasvim logički neizbežno, u skladu sa svojim političkim frustracijama.
"Nezavršeni rat" posle 50 godina nisu i neće dobiti četnici i đeneral Draža, naprotiv:
srpski nacionalni interes upropašćen je u tom ratu temeljitije nego ikada, upravo
avanturističkom politikom srpskog nacionalizma, ali to se u ovom udžbeniku
maturantima ne objašnjava. Naprotiv: preko tog monumentalnog poraza prelazi se olako,
usput, u jednom okvirčiću. U odnosu na štetu koju je srpskom nacionalnom interesu
naneo ovaj naš tupi i nedopečeni kleptokratski nacionalizam, komunistička nacionalna
politika bila je mila majka.


Miloš Vasić

• 4Ovo se svidja korisnicima: apostata, Eutropije, Lažni Kalabić, sevenino
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 07 Jan 2013 21:03

Više je nego jasno da je istorijska struka doživela debakl u konfliktu sa žutom tabloidnom kvazi-istorijskom publicistikom. Kad je naišao nacionalistički cunami, jedan deo se pridružio, jedan (najveći) se pritajio, a oni koji su pokušali da spasu čast struke, njihova borba u opštoj galami ostala je potpuno neprimećena.

Pripadao sam grupi koja je pokušala da se suprotstavi konceptu važećeg (od 2002) udžbenika istorije - štampan je i omanji neugledni zbornik koji je poslat na adrese škola. To što niko i ne zna za pokušaj, dovoljna je ilustracija donkihotske prirode tog pokušaja.

Ipak, mislim da postoje i unutrašnje slabosti u istorijskoj (ili. istoričarskoj?) struci. Jedna je prilično očigledna jednom broju članova ovog foruma (uključujući meni). Naime, znatna većina istoričara su "civilni istoričari", u smislu da nemaju dublje razumevanje vojne problematike (uključujući npr ovde pohvaljenog Petranovića). Zato oni ne uspevaju da shvate rat kao rat, nego stalno teže da ga shvate kroz politiku, ideolgiju, bla-bla komunizam, bla-bla nacionalizam, interesne sfere i tako to. Štaviše, nisu u stanju ni da shvate da nešto propuštaju. A tu su, sa ideološkim zemljotresom koji se desio 1989, na gostujućem terenu, koji savršeno odgovara revizionistima.

A postoji i jedan opštiji i širi hendikep. Naime, radi se o shvatanju istorije i njenog mesta u celini društvene stvarnosti.
Istorija je nauka o prošlosti. Ali je isto tako i značajan deo sadašnjosti. Od nje se traži da odgovori na pitanje identiteta - na pitanje, ne samo ko smo bili, nego isto tako ko smo mi uopšte, i ko smo mi danas i sutra. Profesionalna, stručna istorija (iz razumljivih razloga) uglavnom odbija da se bavi tako širokim i nejasno definisanim pitanjima.
Istorija, tj razumevanje istorije, odigralo je veoma značajnu ulogu u zasnivanju i sklapanju društvene svesti koja je dominirala (i još dominira) dvadeset i kusur godina. Ali, to je "živa" istorija, primenjena, angažovana, ideološka - a ne akademska. Istoričari-profesionalci su naprotiv obavezani na neutralan, "naučni", sterilni pristup. Zbog toga oni se u pravilu specijalizuju za neke uže oblasti, periode, ličnosti, detalje... i tako svojim minuciozno obrađenim i referenciranim radovima ne doprinose gotovo ništa živom društvenom procesu.

Dakle, imamo na delu dve istorije - jednu živu, "prljavu", aktivnu i aktuelnu, koja igra ogromnu ulogu u determinisanju naših stavova, naše stvarnosti i budućnosti.

I, s druge strane, stručnu, naučnu, koja je profesionalna, ozbiljna - ali istovremeno i sterilna, irelevantna i marginalna.

Ali - ako ne stručni, profesionalni istoričari - ko onda uopšte treba da se bavi živom, stvarnom, današnjom identitetsko-političko-ideološkom istorijom?

Mislim da nase iskustvo u poslednjih 20 i kusur godina otvara pitanje šta je to uopšte istorija "kao nauka", i da li ona možda treba da redefiniše svoj predmet, ciljeve i metode.

Dopuna: 07 Jan 2013 21:15

nemosav1 ::Miloš Vasić
Taj legendarni (i još uvek dominantni) udžbenik zasnovan je na jednom veoma arhaičnom konceptu - na konceptu etničke istorije. To nije istorija ljudskog društva, položaja pojedinca u društvu, nego istorija jednog istorijski nepostojećeg subjekta - srpskog naroda. Tako se svi istorijski događaji ne mere svojim značajem za civilizaciju, ili u konkretnom istorijsko-političkom sklopu, nego jedino time koliko je to dobro ili loše za jednu vanvremensku fiktivnu kategoriju - "srpski narod uopšte".
Otuda imamo te popularne koncepte večitih neprijatelja, zavera koje drugi prave protiv nas, nezahvalnih naroda, izdajničkih naroda koji samo čekaju da nam zabiju nož u leđa, i tako dalje.
Ukratko, to uopšte nije stvarna istorija, nego u činjenični narativ slabo prerušena nacionalna mitologija.
Malo je reći da je to nenaučno - to je pripremni kurs za fašističku instruktažu.

Najgore je što je i u drugim ex-ju zemljama manje-više isto.

• 1Ovo se svidja korisniku: apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zaboravio si još na potpuni hendikep koji klasični historičari imaju u vezi ekonomije. Mislim da je taj deo obrazovanja namerno dan na stranu da se kretanje novca što manje vidi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

gorran ::...
Pripadao sam grupi koja je pokušala da se suprotstavi konceptu važećeg (od 2002) udžbenika istorije ...
Moram da napišem mali off.

Interesantna godina.
Ja se već duže od godinu dana bavim analizom jedne važne oblasti (nema veze sa istorijom), koja je uspešno funkcionisala decenijama, a koncept se urušio negde oko 2002-2003. godine.

• 1Ovo se svidja korisniku: Eutropije
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vesna Mušeta-Ašćerić
Pojam istinitosti kroz historiju – historijska istina kao pitanje moralne istine

http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/files/93/historijska-istina.pdf

• 1Ovo se svidja korisniku: Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

gorran ::Istoričari-profesionalci su naprotiv obavezani na neutralan, "naučni", sterilni pristup. Zbog toga oni se u pravilu specijalizuju za neke uže oblasti, periode, ličnosti, detalje... i tako svojim minuciozno obrađenim i referenciranim radovima ne doprinose gotovo ništa živom društvenom procesu.

Dakle, imamo na delu dve istorije - jednu živu, "prljavu", aktivnu i aktuelnu, koja igra ogromnu ulogu u determinisanju naših stavova, naše stvarnosti i budućnosti.

I, s druge strane, stručnu, naučnu, koja je profesionalna, ozbiljna - ali istovremeno i sterilna, irelevantna i marginalna.

Ali - ako ne stručni, profesionalni istoričari - ko onda uopšte treba da se bavi živom, stvarnom, današnjom identitetsko-političko-ideološkom istorijom?


Gorane, slažem se sa tvojom analizom stanja. Ali sam kažeš da su tvoji napori ostali bez ikakvog odjeka.
Ja sam isto napisao jedan članak povodom Nikolićeve knjige. Misliš li da je objavljen? Ja nisam ni Miloš Vasić, niti sam šef katedre da moje ime nešto znači u poređenju sa Nikolićevim.
S druge strane, kako da nateraš Kuljića da vodi polemiku sa Samardžićem, ili Milosavljevićku da raspravlja sa Dinčićem. Stojanovićka je vodila velike polemike sa Kostom NIkolićem - da li se van usko-stručnih krugova zna za to? Koliko vas je uopšte čulo/pročitalo za reakcije Olivere Milosavljević i Branke Prpe na svedočenje B. Dimitrijevića pri postupku rehabilitacije Draže Mihailovića? Malo ko.
Ali to nije zato što vi to ne želite da učinite, nego zato što je taj ogoljeni nacionalizam i revizionizam postao toliko prisutan i zaglušujući da se od uzvika njegovih patriotskih parola i urlika koji označavaju ponovno buđenje "nebeskog naroda" može čuti samo šapat te "profesionalne, ozbiljne - ali istovremeno i sterilne, irelevantne i marginalne" istorije.
Tragično je što je to tako, ali dokle god nove političke elite svoje neuspehe (vojne, ekonomske , političke) eliminišu pretvarajući sopstveni narod u žrtvu i dokle god veliki deo intelektualne elite ima poltronski odnos prema novim etabliranim vlastodršcima situacija se neće bitno promeniti.