offline
- akvila
- Građanin
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 141
- Gde živiš: Avnojevska Srbija bez drugova iz AP KiM
|
nemosav1 ::3. Pitanje legaliteta je lagano;
Citat:Rec je o pokusaju da se dokaze kako je toboz tzv JVuO bila ‘jedina legitimna i legalna vojna, oruzana formacija na teritoriji okupirane Srbije, Jugoslavije’. Kao u pogledu delovanja u svojstvu ‘oruzane sile kraljevine jugoslavije’, tako u pogledu vrsenja likvidacija(zapravo cinjenja ratnih zlocina). Da nije komicno bilo bi tragicno. Po mom ljudskom a i strucnom misljenju apsurd su pokusaji da se takve teze pravnicki zaodenu i pravnicki dokazu. Kao prvo, 17 aprila 1941 oruzana sila Kraljevine Jugoslavije je priznala, prihvatila, potpisala akt, memorandum, kominike o bezuslovnoj kapitulaciji. Preciznije, u njeno ime to su ucinili opunomoceni predstavnici, opunomoceni od strane Vrhovne Komande VKJ. Sam cin prihvatanja akta o bezuslovnoj kapitulaciji vojske kao legalne i legitimne oruzane sile, doveo je de iure i de facto do njene delacije, tj prestanka zvanicnog postojanja i delovanja(u svakom smislu). To je shodno tada vazecim odredbama II Haske Konvencije(1907) kao i naknadnih protokola(1919,21,29, 30) koji su se ticali pitanja polozaja oruzane sile u uslovima okupacije drzava i prihvatanja akta o kapitulaciji. Pravno gledano, iako drzava nije potpisala akt o svojoj kapitulaciji vojska jeste. Samim tim vojska kao legalna oruzana sila pravno prestaje da postoji. Dakle, pukovnik Draza Mihailovic i oficiri koji su se sa njim u maju mesecu okupili na prostoru Ravne Gore nisu imali pravnih osnova da sebe proglase ‘legalnim nastavkom vojske Kraljevine Jugoslavije’. Drugo, iako je okupacija drzave sama po sebi neprirodno stanje, i dakle anti-pravno, ipak tadasnja vazeca pravila ratnog prava, kao i opsta pravila tadasnjeg medjunarodnog prava zahtevala su da drzavna vlast koja je u egzilu zvanicnim aktom odbaci akt okupacije, kao i akt kapitulacije vojske(kako bi se stekli de iure uslovi da se jedan pokret koji nastupa vojno i ideoloski u ime te drzavne vlasti(u ime njenih nosilaca:kralj, vlada u izbeglistvu..itd) moze smatrati ‘legalnim nastavljacem’ oruzane sile). Do sada nije pronadjen ni jedan pisani dokument( a za koji bi se metodom spoljasnje i unutrasnje identifikacije utvrdilo da je verodostojan..) dakle ni jedan zvanican pisani dokument kojim je kralj i vlada u izbeglistvu de iure zvanicno odbacila, negirala, osporila akt okupacije Kraljevine Jugoslavije i akt o kapitulaciji njene vojske. Mutatis mutandis iz toga jasno proizilazi da Drazina tzv Jugoslovenska Vojska u Otadzbini nije imala de iure osnov za ‘legalnost’. Naravno, ona je kao vojska ravnogorsko-cetnickog pokreta mogla delovati(da je zaista imala tu nameru) kao gerilski, oruzani pokret u borbi za oslobodjenje od okupatora i kvislinga. To je bilo zasnovano na temelju prirodnog prava, kao prirodna reakcija nasilnom protiv prirodnom aktu okupacije. To prirodno pravo oslobodilackog delovanja imao je svaki pokret, na okupiranim teritorijama(razume se pod uslovom da je postupao po pravilima haske konvencije iz 1907 i zenevske konvencije iz 1929, pravilima koja su se odnosila na: transparentnost obelezja, oznaka, na otvoreno nosenje oruzja, jedinstvenu komandu, organizacioni nacin delovanja). Sa tog aspekta i partizanski pokret i cetnicki pokret su mogli delovati. Ali, tzv JVuO NIJE imala ‘pravo’(ni de facto ni de iure) da sebe proglasava ‘legalnim nastavkom oruzane sile kraljevine jugoslavije’. Niti je imala pravo da izvodi oruzane akcije u tom kontekstu, a jos manje je imala pravo da primenjuje preke sudove za likvidaciju, formiranje raznih trojki za zastrasivanje i klanje(po spiskovima sa oznakom ‘Z’). Neo-cetnicka istoriografija pokusava ovu kvazi pravnu ujdurmu da opravda pronalazeci uporiste u predratnoj uredbi vlade KJ iz 1940, o osnivanju i delovanju prekih vojnih sudova(u slucaju rata i okupacije naravno). Medjutim, ova uredba je manjkav argument iz prostog razloga sto kao akt unutrasnjeg zakonodavstva ne moze biti tretirana ispred(de lege ferenda) tadasnjih pravila opsteg medjunarodnog i ratnog prava. Vlada KJ u izbeglistvu nije zvanicnim aktom odbacila cin okupacije drzavne teritorije, niti akt o kapitulaciji oruzane sile. Samim tim je stvorila pravnu prazninu u kojoj se analogijom moze smatrati da su svi predratni drzavni zakoni i podzakonski akti(uredba je podzakonski akt) stornirrani, fakticki stavljeni van snage. Pa naknadno delovanje na temelju istih(bilo od strane recimo nediceve administracije kao kvislinske) bilo cetnickog pokreta kao navodno ‘oslobodilackog’ nije pravno validno. To znaci sledece: likvidacije vrsene od strane vojno-cetnickih jedinica, na temelju te i takve uredbe (u uslovima kakvi su pravno opisani) nisu bile niti su mogle biti ‘legani akti legalne oruzane sile’, vec su zapravo bili akt ratnih zlocina. Osim toga, ratni zlocin(onako kako je definisan i prihvacen prema odredbama Zenevske Konvencije 1929 kao i statutom Nirnberskog vojnog tribunala 1945, III i IV Zenevskom Konvencijom 1947, 1949) je pored ostalih radnji krivicnog dela i primarno: svako bez istrage, sudskog postupka i presude lisenje zivota ratnog zarobljenika, ranjenog pripadnika neprijateljske oruzane sile. Sto je u slucaju delovanja vojno-cetnickih jedinica na terenu bio cest, najcesci nacin, oblik ponasnja, metod(posebno prema zarobljenim ranjenim pripadnicima partizanskog pokreta).
Из ког потока си извукао овог "тумача"?
Citat:To je shodno tada vazecim odredbama II Haske Konvencije(1907)
Хашка конвенција из 1907. није била друга него четврта.
Citat:Sam cin prihvatanja akta o bezuslovnoj kapitulaciji vojske kao legalne i legitimne oruzane sile, doveo je de iure i de facto do njene delacije, tj prestanka zvanicnog postojanja i delovanja(u svakom smislu)Није делација него дебелација, делација је нешто сасвим десето. И дебелација земље није била правно, него противправно, чисто фактичко стање.
"Осовинска пропаганда је истицала да је "нестало Краљевине Југославије и као државе", да је Југославија била вештачка, "версајска творевина", у којој је било негирано право народа на самоопредељење (ово је истицала и комунистичка пропаганда али је аутору незгодно да то каже - моја примедба). Такво цепање и подела Југославије имали су за циљ да је униште као државу. Све то је било супротно међународном праву (Хашком правилнику уз 4 хашку конвенцију од 1907.), према којем окупација територије једне државе не даје окупатору право да анектира територију окупиране државе, да на њој ствара нове политичке творевине нити да је лишава међународног субјективитета. Према томе, дебелација Југославије и проглашавање на њеној територији квислиншких, вазалних влада и режима од стране окупатора имали су, са становишта међународног права, чисто фиктивни карактер." Ратко Марковић, Уставно право и политичке институције, ИПД ЈУСТИНИЈАН, Београд 2006, 150.
Други бисер је везивање легитимитета за оружане снаге.
Citat:kominike o bezuslovnoj kapitulaciji
Шта рећи на ово.
Citat:Drugo, iako je okupacija drzave sama po sebi neprirodno stanje, i dakle anti-pravno
Нисам знао да су неприродне ствари самим тим и "анти-правне" (овај израз иначе не постоји у домаћем праву)?
Citat:Do sada nije pronadjen ni jedan pisani dokument( a za koji bi se metodom spoljasnje i unutrasnje identifikacije utvrdilo da je verodostojan..) dakle ni jedan zvanican pisani dokument kojim je kralj i vlada u izbeglistvu de iure zvanicno odbacila, negirala, osporila akt okupacije Kraljevine Jugoslavije i akt o kapitulaciji njene vojske.
Дакле, аутор-стручњак не само да нема појма о праву него ни о историји Другог светског рата.
Југословенска влада је најпре 4. маја 1941. године донела тзв. Јерусалимску декларацију.
"Пред мучким немачким нападом "наш ратни напор био је сломљен пре но што је могао бити организован, а високи морал наших трупа само је повећао наше жртве". Краљевска влада је била принуђена да са једним делом своје војске напусти земљу, да би на великој светској позорници наставила "борбу до васпостављања територијалног интегритета" и "пуне слободе свих Срба, Хрвата и Словенаца."
Након тога, министар Нинчић је свим југословенским амбасадорима упутио текст протестне ноте због стварања "НДХ", да је проследе коме треба. Као основ протеста узет је принцип међународног права по коме "војна окупација не мења јавноправни статус окупиране територије." Др Марко Павловић, Српска правна историја, Крагујевац 2005, 815-816.
Затим, нота владе од 31. маја 1941. године против анексије Словеније. AJ,103—58.
Нота владе савезничким земљама од 22. октобра исте године против распарчавања земље и анексије делова државне територије од стране Бугарске (АВИИ, k-279г , Бр. рег. 37/2).
Апел Краља Ватикану против геноцида над Србима у "НДХ"...
|
