Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lav ::vathra ::
ОК Лаве, пробали смо лепим.
Имаш један дан да покажеш документ да су бољшевици били савезници немаца и осталих наведених. Чему пријетње? Смије ли се овдје изнијети властито мишљење?
Имај на уму ко су били савезници Србије у 1.СР.
-Јесу ли они имали оружаних сукоба са бољшевицима?
-На чију интервенцију су савезници евакуисали српску војску са албанске обале 1916. године?
-Ко је први подржао Србију послије Сарајевског атентата и наредио мобилизацију?
-Како је Лењин стигао у Русију?
-Заједно с ким се српска војска борила у Добруџи?
Ево један занимљив текст: http://army.armor.kiev.ua/hist/intervent.php .
Надам се да ћемо моћи на цивилизован начин наставити дискусију на овој теми, без обзира на сву њену шкакљивост.
Лаве, изнео си тврдњу, поткрепи је документима.
Имаш време до краја дана, после је довиђења.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:lav
Надам се да ћемо моћи на цивилизован начин наставити дискусију на овој теми, без обзира на сву њену шкакљивост.


Наравно, овде је увек пожељно изнети своје мишљење..и поткрепити га иоле вредним , доказаним историјским аргументом. Немам ништа ни против спекулација , теорија завере, итд, итд, али никад не треба сметнути с ума: историја има своју методологију и вредносне судове, свидело се то некоме или не.

Подсетићу још једном - овде није реч о ревизији историје (јер је то немогуће без нових сазнања или до сада непознатих чињеница), већ о превредновању, односно ревалозирацији.

Када се може говорити о ревизији историје? Онда када се сазна за догађај који није уопште био забележен, а утицао је на ток историје. Таквих догађаја може бити само у време пре појаве писма, када није постојала могућност њиховог бележења.

Сви остали , колико-толико вредни догађаји, записани су. Остаје само питање њиховог тумачења, а ту опет , и опет, заборављамо на пресудну ставку - историјски контекст.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 22 Jul 2012 11:58

Sirius ::Citat:lav
Надам се да ћемо моћи на цивилизован начин наставити дискусију на овој теми, без обзира на сву њену шкакљивост.


Наравно, овде је увек пожељно изнети своје мишљење..и поткрепити га иоле вредним , доказаним историјским аргументом. Немам ништа ни против спекулација , теорија завере, итд, итд, али никад не треба сметнути с ума: историја има своју методологију и вредносне судове, свидело се то некоме или не.

Подсетићу још једном - овде није реч о ревизији историје (јер је то немогуће без нових сазнања или до сада непознатих чињеница), већ о превредновању, односно ревалозирацији.

Када се може говорити о ревизији историје? Онда када се сазна за догађај који није уопште био забележен, а утицао је на ток историје. Таквих догађаја може бити само у време пре појаве писма, када није постојала могућност њиховог бележења.

Сви остали , колико-толико вредни догађаји, записани су. Остаје само питање њиховог тумачења, а ту опет , и опет, заборављамо на пресудну ставку - историјски контекст.
Углавном се слажем с тобом. Али за разлику од природних наука, на друштвене велики утицај има и политика. Навешћу пар примјера из скоријих времена. Они, којима су данас пуна уста борбе против тероризма су 80... ''кумовали'' Бин Ладену и Ал-Каиди, а видјели смо кога су подржавали и прошле године у ''арапским прољећима''. Они којима су пуна уста људских права, боре се против разних диктатора, мада су ти диктатори далеко ближе људским правима и демократији него њихови противници (примјер Сирије данас).
Ја настојим да издвојим два проблема историје:
1.двоструке аршине при вредновању сличних догађаја и
2.необјављивање свих чињеница о неком догађају.
-За прву тврдњу сам наве подршку бољшевицима током 1.СР, али исто се односи и на Лењина и Власова. Такође и на савезничко право да се на на њемачким градовима освете за њемачке злочине и право козака да се освете комунистима за оно што су им урадили бољшевици....
Многи са гађењем пишу о споразумима босанских четника са НДХ, али гдје је то гађење када је у питању партизанско савезништво са бугарима крајем 2.СР. Па нису бугари у својој окупационој зони били мајка Тереза!
-За другу тврдњу ћу навести италијане. У својој окупационој зони су спасли много српског народа, али је исто тако чињеница да су Павелић и усташе више од деценије боравили у Италији. Да није било Италије, питање је дали би се усташки покрет и развио у организацију способну да преузме власт и уради оно што је урадила? И једно и друго су италијански доприноси дешавањима у 2.СР, ако једно прећутимо добићемо криву слику.
-Има такође и фалсификовања историје. Цитираћу дио текста од ltcolonel , са овог форума на теми КОЛИКО ЈЕ НЕМАЦА ПОГИНУЛО И ЗАРОБЉЕНО У КРУШЕВЦУ ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ
''Овде ипак треба нешто нагласити. Фалсификовање непријатељских губитака није наш српски специјалитет – то је један од највећих проблема у војној историографији уопште. Наравно, уз онај везан за процену непријатељских снага. Увек је непријатељ неупоредиво јачи. Још је Делбрик упозорио на то, скренувши пажњу чак и на оца историје Херодота који је тврдио да је Ксерксова војска у свом походу на Грчку бројала 4,200.000 људи. Делбрик је прорачунао да би та војска морала да има маршевску колону дугу најмање 3000 км што је наравно немогуће. По његовом мишљењу које је данас опште прихваћено та војска није могла никако да има више од 150.000 људи. Цезар је опет тврдио да је број Хелвета који су кренули на Галију износио, заједно са женом и децом, 368.000 особа. Данас се сматра да их је морало бити најмање три пута мање. По писању швајцарских летописаца војска Карла Смелог је код Гранзомона бројала 100.000 до 120.000 људи а код Муртенома око 300.000 људи. Пошто су сачувани платни спискови војске Карла Смелог Делбрику није било тешко да докаже да је његова војска у првом случају бројала око 14.000 људи а у другом око 18.000 људи. Швајцарци су се хвалили да су код Гранзомона Карлу убили 7000 војника а у стварности губици Бургундаца су износили само 7 убијених витезова и неколико обичних војника. До Делбрика скоро сви немачки историчари су тврдили да су у бици код Хахелсберга, за време Наполеонових ратова, Пруси убили најмање 4000 Француза а Трајчке је чак тврдио да је у тој бици од 9000 Француза само 1700 изнело живу главу. У стварности Французи су имали само 30 погинулих. Можемо навести безброј таквих случајева.
И касније је слична ситуација – треба само погледати, на пример, књигу Петра Томца о Првом светском рату у којој он у фуснотама даје податке о губицима у биткама онако како их износе зараћене стране у својим званичним публикацијама. Најчешће можете да се питате да ли они говоре о истој битци. Интересантно да после Другог светског рата вероватно нико није толико крио сопствене а преувеличавао туђе губитке као америчка армија. Американци ни до дан данас нису објавили стварне податке о својим губицима у Корејском рату. Још увек се у њиховим публикацијама користе цифре објављиване у току самог рата. Чак ни најновија публикација о Корејском рату не доноси ништа ново о њему. Када је мађарски историчар др Иштван Топерчер написао и објавио своју књигу о ваздушном рату над Вијетнамом, користећи до тада не коришћене вијетнамске, руске и америчке изворе био је ухапшен при доласку у САД. Избио је читав међународни скандал а аутор је једва избегао амерички затвор због одавања војне тајне. Наиме др Топерчер је врло убедљиво доказао да су амерички губици у авионима били најмање пет пута већи него што су Американци званично признавали – нарочито су умањивани губици у ваздушним борбама. Познато је да при повратку оборених америчких пилота из вијетнамског заробљеништва ни један од њих није хтео да призна да је оборен у ваздушној борби од вијетнамског пилота. А када је реч о ратовима против Садама Хусеина и против СР Југославије 1999. године више ни западна стручна штампа не узима озбиљно званична тврђења о америчким губицима у овим кампањама. ''

Dopuna: 22 Jul 2012 13:03

vathra ::lav ::vathra ::
ОК Лаве, пробали смо лепим.
Имаш један дан да покажеш документ да су бољшевици били савезници немаца и осталих наведених. Чему пријетње? Смије ли се овдје изнијети властито мишљење?
Имај на уму ко су били савезници Србије у 1.СР.
-Јесу ли они имали оружаних сукоба са бољшевицима?
-На чију интервенцију су савезници евакуисали српску војску са албанске обале 1916. године?
-Ко је први подржао Србију послије Сарајевског атентата и наредио мобилизацију?
-Како је Лењин стигао у Русију?
-Заједно с ким се српска војска борила у Добруџи?
Ево један занимљив текст: http://army.armor.kiev.ua/hist/intervent.php .
Надам се да ћемо моћи на цивилизован начин наставити дискусију на овој теми, без обзира на сву њену шкакљивост.
Лаве, изнео си тврдњу, поткрепи је документима.
Имаш време до краја дана, после је довиђења. Мислиш на документе који потврђују да су се бољшевици борили против Царске Русије или документе о томе да је Царска Русија у 1.СР била савезник Србије?
Ја само пишем о стварима које ми ''боду очи''. Ако неко мисли да гријешим, нека напише, ја себе не сматрам непогрешивим. На крају на овом форуму има и историчара са научним звањима. Сваку разложно објашњење прихватам, али мислим да имам право писати о стварима које ми боду очи.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=....._id=629093

Bajić počeo snimanje "Ravne Gore"

"Ravna Gora", prema njegovim rečima, "prevashodno je igrani program rađen na osnovu istorijskih događaja, koji će u značajnoj meri progovoriti o nečemu što je do skora bilo nezamislivo, pored partizanskog i o ravnogorskom pokretu, pored Josipa Broza i o velikomučeniku pukovniku Mihailoviću..."


E moja Srbijo blago tebi sa tvojom istorijom...dobro kazu, samo je istorija neizvesna u Srbiji.

• 5Ovo se svidja korisnicima: gorran, Eutropije, raskoljnikov, lacko, Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 11 Dec 2012 13:37

Na jednoj od tema koje su skoro pomenute na ovom forumu, gospodin Miloslav Samardzic mi je spocitao da je moja kritika njegovih dela veoma kratka i da se nisam udostojio da mu dam opsirnije misljenje o njegovim delima. S obzirom da se polemika o vrednostima njegovih zakljucaka i autenticnosti dokumenata koje plasira po pravilu vodi na svim temama koje je postavio ili u kojima ucestvuje on, resio sam da napisem neka svoja zapazanja o njemu, njegovom nacinu rada i uopste njegovoj ulozi u srpskoj javnosti.
Pre nego sto se pozabavim samom temom ovog mog malo poduzeg posta, priznacu da nisam po zanimanju profesionalni istoricar i zato ce moja kritika dela biti laicka, ali sa zeljom da dam adekvatno mesto svemu sto cu spomenuti.
Sa imenom g. Samardzica sreo sam se kao gimnazijalac, kada sam citao sve sto mi je palo pod ruku. Tada sam istrazivao u Istorijskom arhivu u Krusevcu nesto o proslosti moga kraja, pa sam naisao i na jedan zbornik tog arhiva koji je priredjen pre petnaestak godina, a u cilju rasvetljavanja pojedinosti u vezi sa oslobodjenjem Krusevca 1944. godine. Tamosnji istoricari pokusali su da na osnovu istorijske gradje polemisu sa autorima "Pogleda" koji su prvi pisali o tome da su Krusevac, zapravo, oslobodili cetnici, a ne jedinice Crvene armije i NOVJ zajednickim snagama. U cilju toga, organizovana je i specijalna emisija na lokalnoj televizijskoj stanici (RTK), ciji je gost bio i tada jos ziv narodni heroj Sredoje Urosevic, koji je kao komandant 2. proleterske divizije ucestvovao u toj operaciji. Kada je u pitanju Krusevac sa okolinom, pogledi su se tih prvih godina demokratizacije zemlje istakli po dve smele tvrdnje - da je nova komunisticka vlast na Bagdali 1944. godine streljala oko 7.000 ljudi iz tog kraja i da su Krusevac oslobodili cetnici. S obzirom na ovu drugu tvrdnju, jako je bilo interesantno videti sta su imali da kazu novinari "Pogleda" u toj emisiji. Prema informacijama iz RTK oni su dobili uredne pozive, ali se nisu pojavili!
Godine su prolazile, a kragujevacki publicista Samardzic se sve vise pojavljivao iznoseci sve vise zanimljivih tvrdnji i objavljujuci nove i nove knjige koje su po svemu odudarale i od dotadasnje komunisticke istoriografije, ali i od dela onih koji su pocev od 1990. godine poceli o skoroj proslosti da pisu drugacijim tonom.
Posto, sa oceve strane, poticem iz cetnickog kraja, nekako je prirodno da sam nabasao na brosure gospodina Samardzica. Pre nekoliko godina, u sobi mog mladjeg brata iz familije, nasao sam tri tanke knjizice u mekom povezu. Naziv "Draza i opsta istorija cetnickog pokreta". Autor: Miloslav Samardzic.
Moram reci da sam prvu knjigu iscitao u jednom dahu, drugu i tako i tako, a trecu sam jedva cekao da okrenem sledecu stranicu i da se "ratosiljam bede". Moj brat je vrlo kupovao sve nove i nove knjizice, ali nisam imao vise nikakvu zelju ni da ih prelistam. Jednostavno, na pocetku vam je zanimljivo da nesto novo nadjete, da vidite kako nesto izgleda iz druge perspektive. Kasnije, kada vidite da svi drugi pisu drugacije od g. Samardzica, onda vam sve to deluje malo groteskno. Drugu knjigu sam citao isto tako brzo, ali uz dosta smeha. Cinilo mi se kao da je g. Samardzic neki "ubaceni udbas" koji na ovakav nacin pise da bi se narugao cetnickoj istoriografiji. Uostalom, kako bi vama delovale Samardziceve tvrdnje da su cetnici pobedili na Neretvi, da su vise od polovine partizana na teritorije Srbije cinili Bugari ili da su u Makedoniji cetnici imali sve vreme rata "tusta i tma" korpusa? Ja sam tada iskreno bio u dilemi da li ovo pise covek koji zeli da skine ljagu sa cetnickog pokreta ili neko ko se podsmeva cetnicima. Kada sam u trecoj knjizi ustanovio da je ovo jedan od najnaivnijih pokusaja da se napise istorija po principu epskih narodnih pesama "nasi su junaci, njihovi su podli i pokvareni hohstapleri", shvatio sam da nemam sta da trazim u tim knjizicama! Ne bih da vredjam publiku g. Samardzica, ali obrazovni nivo ljudi koji kupuju te stvari na trafikama ili kod ulicnih preprodavaca, prema onome sto znam ja, u proseku i nije bas reprezentativan.
S druge strane, kriticka akademska javnost ne da je obazriva prema zakljuccima i rezultatima rada g. Samardzica, nego ga jednostavno ignorise. Na okruglim stolovima eminentnih naucnika, u institutima i za katedrama nasih fakulteta koji se bave proucavanjem istorije doba o kojem pise ovaj autor, imena g. Samardzica prosto da i nema. Proslo je vec 20 godina od kraha komunizma kod nas i mnogi autori naklonjeniji cetnicima poput Veselina DJuretica, Koste Nikolica, Bojana Dimitrijevica, pa i Momcila Pavlovica slobodno objavljuju svoje radove i polemisu sa neistomisljenicima. Nikolic i Dimitrijevic su cak napisali i udzbenik iz istorije sa cetvrti razred Gimnazije koji je, ja mislim, jos u upotrebi. Zatim, Nikolic i Dimitrijevic su jedni od koautora Istorije Demokratske stranke koja je u minule 22 godine dugo bila na vlasti. Sve ovo ukazuje da autori koji su naklonjeniji nacionalnim snagama u odnosu na komunisticke u Drugom svetskom ratu nisu vise pdo zabranom i da se kvalitetne debate o proslosti sa razlicitim, pa i dijametralno suprotnim stavovima danas mogu voditi i na okruglim stolovima, i na tribinama za siru javnost, i na televizijiima i preko drugih sredstava javnog informisanja.
Na primedbu da ga nigde nema gde se srecu eminentni istoricari, g. Samardzic govori o "deboljsevizaciji" istorije kod nas. Zbilja, bilo bi dobro da nam uvazeni g-din. pojasni sta za njega znaci termin "deboljsevizacija". Treba poci od toga da nam prvo objasni sta je to za njega "boljsevizam" i kakva je kratka istorija Boljsevicke partije do Ruske revolucije (od 1903. do 1917. godine), pa da onda vidimo u cemu se ogleda da njegova cuvena teznja za "deboljsevizacijom" istorije kod nas. Mada, s obzirom na njegova terminoloska lutanja (primer: nerazlikovanja banovina od republika u Jugoslaviji) tesko da bi strucnjaci bili zadovoljni odgovorima recenog publiciste.
Gospodin Samardzic neprisustvovanje elitnim istoriografskim debatama nadomestava ucescem na skupovima koje organizuje, recimo, "Belo delo" (organizacija koja bastini tradiciju ruskih "belih") ili skupovima na kojima se odaje pijetet ravnogorskom pokretu.
No, on samo ne da ne prihvata da je manje vredan od istoricara cije se misljenje trazi od eminentnih medjunarodnih strucnih casopisa, koji se isticu analizama u medijima i koje konsultuju drzavni organi, nego cak istice da je znacajniji autor od njih. Kao glavni dokaz te tvrdnje on istice da je plodan pisac. Ako sam dobro zapamtio, poslednji put mi se pohvalio da je do sada objavio 45 dela, a koliko sam razumeo nekao su jos u pripremi i cekaju da se "skinu sa lagera". Ako je obim dela glavni argument strucnosti i ugleda, navescu jos jednom dva primera jos plodonosnijih aktera srpske javne scene - prof.dr Vojislav Seselj i Isidora Bjelica!
Sledeci argument Samardzicev je da su njegova dela najprodavanija i najictanija ako se uzme u obzir ono sto se u Srbiji izdaje na temu Drugog svetskog rata. No, mislim da mu ni to nije argument da je iznad ostalih istoricara protiv kojih "vojuje" kao jedan od retkih srpskih "deboljsevika" (navescu kasnije nesto malo i o njima). Navescu primer sa estrade: ko je "prodavaniji" danas u nas - Seka Aleksic ili Ludvig van Betoven? Samardzicevim dokazivanjem opus Seke Aleksic i pratecih muzikanata vredniji je od Betovenove "Eroike"! Ovim ne zelim reci da je visok tiraz i dobar uspeh na trzistu automatski uzbuna za reakciju protiv kica, imamo primera vrlo kvalitetnih i umetnicki vrednih knjiga koje su bile rado citane kod najsire publike poput "Hajduk-Stanka" ili "Knjige o Milutinu". Samardzicev opus mi, naprosto, nije kvalitetan i nikakve pohvale tirazima u zemlji u kojoj je nivo pismenosti prema popisu od 2002. u odnosu na onaj iz 1991. godine manji ne mogu predstavljati nikakav dokaz vrednosti! Osim, ako Samardzic nije u dusi nepopravljivi marksista, pa mu je ostala u secanju ona teza prema kojoj "kvantitet prelazi u kvalitet".
Reci cu otvoreno: gospodin Samardzic za mene licno nije istoricar! On to nije ni po struci, ni po metodologiji, ni po stilu izlaganja, ni po obradi cinjenica, ni po zakljuccima! A po nekim stajalistima i shvatanjima pojedinih pravnih, socioloskih, filozofskih itd. termina koji su usli u kategorijalni aparat problematicno je da li se uopste moze ubrojati u drustvenu elitu Srba! Naveo sam vec primer banovine, navescu primer u kome artiljerijsku pripremu naziva "uzimanjem mere". Sve to u cilju ilustracije ovog mog zakljucka.
Samardzic nije istoricar po struci. Covek koji je zavrsio Ekonomski fakultet Kragujevackog univerziteta je diplomirani ekonomista! Napisao je na ovom forumu da se neki Rus iz organizacije "Belo delo" cudio kako on nije doktor nauka i da mu je on odgovorio da to nije zbog "boljsevickog" uticaja na fakultetu. "Belom" Rusu prodati pricu da ste zrtva "boljsevickih" naucnih radnika je odlican potez! Ali, istine radi, doktor istorijskih nauka, do primene Bolonjske deklaracije, nije mogao postati sigurno neko ko nije zavrsio osnovne studije istorije. Ne znam, mozda sada moze.
Gospodin Samardzic nije istoricar po metodologiji rada. Ovu tvrdnju ne mogu do kraja da obrazlozim kao ostale jer ni sam nisam istoricar po struci i nemam iza sebe u obrazovanju kurs iz metodologije istorijske nauke, ali prema tvrdnjama mnogih koji su zavrsili istoriju i koji su cenjeni u svojoj bransi, autor o kome pisem ne postuje ni elementarna metodoloska pravila.
Miloslav Samardzic nije istoricar ni po obradi cinjenica. Faktografski materijal do koga dolazi selekcionise, ubodobljava unapred pripremljenim zakljuccima u kojima uvek cetnici moraju biti sposobni, elitni, junaci, moralni itd, a svi ostali (od ustasa, preko ljoticevaca, nedicevaca, pa sve do partizana) belosvetski olos, hohstapleri, ubice, krvopije Srba itd. Navescu sakmo nesto. On u startu odbacuje komunisticka dokumenta i uvek pri izvornim svedocenjima izmedju komunista i cetnika bira cetnicki iskaz kao verodostojan. Presude komunistickih sudova odbacuje kao plod rada komunistickog sudstva, a fakte u prilog njima odbacuje kao falsifikate i podmetacine. Medjutim, postoje izuzeci. Onda kada komunisticki sudovi govore u prilog cetnicima, onda je to dobro i uvazava se kao cinjenica.
Sada cu ispricati jedno licno iskustvo sa ovog foruma. Pre godinu dana, jedan korisnik je pokrenuo temu razvrstavanja pojedinih krajeva Jugoslavije prema tome koja je snaga tokom Drugog svetskog rata u njima bila dominantna. Ja sam izneo, bez cifara, svoje misljenje ko je gde bio brojniji. I onda se pojavljuje Samardzic cije su brojke zaista bajkovite! Secam se jednog samo primera: krusevacki kraj partizana je bilo 60, a cetnika 10.000! Znate li koja je snaga imati kao gerila oko 10.000 ljudi u kraju koji ima oko 150.000 stanovnika u to vreme? Onda se spominju nekakvi korpusi cetnika u Makedoniji. Jedan od njih je i Vardarski korpus. Ja sam o njemu prvi put cuo tada. Ne bih se ni setio toga da u sklopu obelezavanja veka od pocetka Prvog balkanskog rata u "Politici" nije izasao intervju sa jednim pripadnikom tog korpusa ciji je otac u ucestvovao u velicanstvenoj srpskoj pobedi na Kumanovu 1912. godine. Naslov tog teskta je "Otac na Kumanovu, sin na Mavrovu". U njemu pise da je taj covek "sa Mavrova" bio pripadnik Vardarskog korpusa u kome su bili oficiri i vojnici Jugoslovenske kraljevske vojske koji su odbili da se predaju u aprilu 1941. godine neprijatelju. Kaze da nisu priznavali komandu generala Draze Mihailovica. Komentar g. Samardzica na to njegovo kazivanje bilo je "ovaj covek je ocigledno mnogo toga zaboravio". Onda je krenulo natezanje sa mnom i na kraju je jedini argument Samardzica da je Vardarski korpus bio pod komandom generala Mihailovica posleratni sudski postupak protiv nekih pripadnika tog korpusa u Skoplju. Dakle, kada to ide na ruku generalu Mihailovicu i njegovim snagama, "situacija je daj sta das", moze i komunisti sto pisu dobro da dodje!
Tako se koriste i memoari nekih komunista i disidenata poput Milovana DJilasa.
Za ono sto u tim i ostalim memoarima ili svedocenjima ide protiv cetnika, odgovori su lakonski "to je iz druge ruke", "taj nije znao", "taj je bio naklonjen komunistima" itd.
Gospodin Samardzic nije istoricar ni prema izvodjenju zakljucaka! Kod istoricara zakljucci i sinteze su na kraju, nekada i diskretno dati, a samom auditorijumu se ostavlja da donese konacan sud o iznetoj gradji. Kod Samardzica nema nikakve sinteze, tekstovi su pisani "zbrda-zdola", a zakljucci su na pocetku, ili, cesto, u samom naslovu. Na primer, "Partizani-"Hrvatska vojska"" ili "Kako su komunisti izrucivali cetnike Nemcima". Vec u naslov autor ne daje sugestiju citaocu, vec odmah objavljuje nesto kao nepobitno! Zakljucci su, medjutim krajnje problematicni. Na osnovu selekcionisanih i dokumenata koji su "ispresecani" ovde-onde gde ne odgovara autoru izvodi se sve i svasta i to vrlo pretenciozno! Tema "Kako su komunisti izrucivali cetnike Nemcima" postavljena je sa zeljom da se opanjka KPJ i njena zvanicna politika, a dokazi ne smeju da se objave pre sledeceg sudskog rocista u postupku za rehabilitaciju generala Mihailovica. Postavlja se logicko i eticko pitanje za jednog istoricara: a sto je onda izasao sa tom temom na osnovu prica "rekla-kazala" i bez dokaza?
Gospodin Samardzic nije istoricar ni po stilu pisanja! Od domacih autora navescu imena nekih autora koje sam citao i reci cu vam da nisu svi komunisti i "boljsevici": Andrej Mitrovic, Branko Petranovic, Radovan Samardzic, Rados LJusic, Veselin DJuretic, Rade Mihaljcic...Uporedite njihov stil pisanja i Samardzicev. "Nebo i zemlja"! Kao dela Imanuela Kanta i Adolfa Hitlera kada se uporede. Samardziceve knjige lice mi na seoske hronike. Pune su nebitnih detalja koji cak nisu ni zivopisni. Kao primer odlicne selekcije materijala kod coveka koji nije imao istorijsko obrazovanje, navodi se delo Vuka Karadzica o Prvom srpskom ustanku. Samardzic iracionalno trosi "'artiju" na lokalne cetnicke borbe. NJegove knjige nisu nikakve istorijske sinteze, vec lokalne monografije.
Ako vec moram reci na koga me ovakav stil izlaganja cinjenica podseca, mada je Samardzic jako karakteristican po tome, onda cu spomenuti savremenog hrvatskog publicistu Antu Nazora. Taj covek isto sto Samardzic radi sa cetnicima, a to se strucno zove "divinizacija" radi sa hrvatskim ucesnicima u ratu koji je u Hrvatskoj vodjen od 1991. do 1995. godine. Slicni su i po stilu i po pretenzijama da njihov pogled na istorijske dogadjaje prevlada u javnosti, i po brojnosti citalaca, i po njihovoj strukturi (ne samo obrazovnoj), i po plodnosti rada koja se ogleda u velikom broju knjiga!
Kada je u pitanju terminoloska neodredjenost i "fluidnost" navodjenja odredjenih pojmova, kod gospodina Samardzica mislim da imamo dva izuzetno velika problema. Prvi je sto on ne zna i ne trudi se odvec da sazna definicije odredjenih termina, a termini su u svakoj nauci zakon i osnova. Naveo sam par puta vec primer banovina, ima ih koliko hocete. Svako od nas moze da nabuba podatke i nazive odredjenih ceta i odreda, ali ovladavanje kategorijalnog aparata jedne nauke je nesto primarno za naucnika. Drugi problem je sto on neke termine ne koristi u skladu sa necim vec usvojenim. Primer: otvoreno je rekao da NOVJ nikada nece nazvati NOVJ uporedivsi NOVJ sa OVK! Sta reci onda, a ne dovesti u sumnju svako njegovo slovo o Drugom svetskom ratu?
Osim onoga sto je "autorski" pisao o cetnicima, nedavno sam na Internetu video da je jedan od koautora dela "Tajna Vukove reforme", sto znaci i da se paca u filologiju, a jedan od zanimljivijih ekskursa iz cetnickih hagiografija mu je kritika romana "Daleko je Sunce" Dobrice Cosica. U svim kritikama koje sam do sada citao o tom veoma dobrom romanu, isticu se briljantne analize lika Pavla ili Gvozdena kao srz romana. Samardzic, medjutim, uvodi novum i na tom polju. Knjizevna kritika Samardziceva ne odnosi se na fabulu, likove, tematiku itd. Samardzic u toj kritici prilaze istorijske cinjenice, naravno, obradjene u njegovom stilu! Zamislite kritiku knjizevnog dela u kojoj ni reci nema o piscevoj poetici, a dobro mesto zauzimaju bugarske patrole koje vrsljaju po Jastrepcu?!?
Sada malo i o Samardzicevoj publici. Odoh ja na te cuvene "Poglede". Sta sam tamo video? Ako im poskidamo kokarde i subare, okrenemo naopacke slike cetnickih "heroja" i sva cetnicka obelezja, cini mi se da su u istoj poziciji kao i SUBNOR 1990. godine. Secam se odlicne knjige publiciste Slavoljuba DJukica u kojoj se opisuje kako je tih godina pocelo sa demokratizacijom zemlje. Tada su izdali neki kalendar sa motiivima srpskih svetinja. I onda se javlja neko iz SUBNOR-a, koji nije shvatao kretanje "politickih vetrova", zestoko reagovao u novinama i trazio da se obustavi plasiranje tog kalendara u narod. Kakva je razlika izmedju njega i forumasa na "Pogledima" danas?
Paznju mi privlaci Aleksandar Dincic, koji je po zanimanju profesor istorije i saradnik Vladine komisije za istrazivanje grobnica nakon septembra 1944. godine. Dincicevi dometi su, suprotno od mog ocekivanja od jednog profesor istorije, jos skromniji od Samardzicevih. Na jednom mestu na forumu je napisao da je koristio Samardziceve knjige kao pripreme za cas. Ekonomista uci istoricara istoriji! Drugi gaf Dincica je izbegavanje diskusije sa Eutropijem na temu filozofije istorije. Dakle, cisto profesionalne, "esnafske" stvari, gde bi trebalo da dominira! Teza "istoriju pisu pobednicki" je laicka i gubitnicka. Ja bih pitao svakog istoricara koji to izgovori:pa sto se, bre, ti bavis onda istorijom?
A i Dinciceva dela su skromne vrednosti. Sve se svodi na lokalne biografije pojedinih cetnickih korpusa i, opet, lokalne price veoma malog ili nikakvog znacaja na istorijska kretanja. Osim tih monografija i hagiografija pojedinih cetnickih ljudi, mahom nizih cinova i mesta u hijerarhiji ravnogorskog pokreta, paznju mi je privukla njegova kritika dela Tomislava Miletica "U ime Boga, u ime kralja, u ime kame". To je knjiga jednog seoskog ucitelja o cetnickim zlocinima u Zupi Aleksandrovackoj. Kao i sve te knjige skromnih ucitelja koji su se nekako dovijali da zarade pare mimo slabe plate, i ova je u naucnom smislu beznacajna jer se bavi nekim nebitnim pojedinostima. Umesto upustanja u polemiku sa naucnicima od imena, dela i autoriteta, Dincic se opredelio za "megdan" sa seoskim uciteljima, a tema je pojava cetnika i partizana u Zupi! Sada ce poceti zimske pripreme fudbalskih klubova. Ocekuju se utakmice Partizan - Dinamo (Kijev) i Napredak - Ezadzibasi. Svako bira svoj nivo za proveru sopstvenih kvaliteta, pa tako i g. Dincic!
Ima par ucesnika na tom forumu koji se upustaju u malo uzvisenije teme tipa: Sokrat, Platon, Aristotel. G. Samardzic i g. Dincic ni rec o njima ne prozborise. Ne zanima ih filozofija antropoloskog perioda, nemaju o njoj sta prikladno da kazu ili nisu o njoj ni culi o njoj nista? Bitnije je sta se desilo sa lokalnim cetnickim vojvodom u Galibabincu podno Tresibabe, nego sta su forme, a sta materija kod Aristotela!
Toliko od mene!

Dopuna: 11 Dec 2012 13:48

PRILOG: Moj subjetkivni izbor "bisera" Miloslava Samardzica (nije hijerarhija po euristickim dometima, nego sam se ovim redom setio):
1. 18.000 cetnika napada Sarajevo, tj. vrsi artiljerijsku pripremu od par dana i onda se pojavljuje Romanijski odred sa ledja i rastera ih, iako su bili spremni da razore tako mocan ustaski bastion;
2. u jednom trenutku vecina bosanskih i hercegovackih partizana bila je rasporedjena oko "Jasenovca";
3. cetnici su pobednici na Neretvi 1943. godine;
4. vecinu partizana na teritoriji Srbije u etnickom smislu cinili su Bugari;
5. sve banovine (izuzev Dravske, Savske i Primorske banoivine) cinile su Srbiju;
6. dr Mladen Stojanovic je ubijen od strane cetnika jer je naredio da se u svim potkozarskim selima ubije po deset do 15 uglednih ljudi i srpskih domacina;
7. na teritoriji NDH fasisti su bili ustase i partizani, a antifasisticku koaliciju su cinili Nemci, Italijani i cetnici;
8. o Vardarskom korpusu u sastavu cetnika generala Mihailovica jedini dokument koji napominje Miloslav Samardzic su presude komunistickih sudova posle Drugog svetskog rata (u ostalim okolnostima dokumenti komunistickih sudova ne vaze, ali kada govore u prilog cetnicima vaze itekako!) :
9. Milovan DJilas otvara viski u partizanskom stabu pred pocetak bitke na Sutjesci 1943. godine posto su Nemci krenuli u ofanzivu protiv cetnika (ova teza je vise puta ponovljena iz usta g. Samardzica, ne samo na ovom forumu):
10. citava teritorija danasnje Srpske (izuzev Kozare) bila je izricito cetnicka tokom Drugog svetskog rata.
Najnoviji biser je da ni jedan partizan nije poginuo u opsadi Kraljeva!
Ima toga jos, a predlazem sledece "otkrice" da bude ucesce udarnih cetnickih korpusa u napadu na Beograd oktorba 1944. godine!
*napomena: ovaj Romanijski odred sto je rasterao 18.000 cetnika imao je oko 50 boraca!

• 3Ovo se svidja korisnicima: raskoljnikov, lacko, Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Poslušavši savet 6. ličke dozvolio sam sebi da dodam nekoliko reči kao reakciju na sledeći citat:
M. Samardzic ::

Историографија социјалистичке Југославије препуна је фалсификата и ко зна колико би времена трабало да се све то исправи. Уместо тога, боље је да се све то одбаци као пропаганда и да се историја пише поново, пре свега на основу примарне грађе.


Tugaljivost Samardžićevog stava je u tome što se istorija posmatra kao piši-briši fenomen, kao mogućnost da se u maniru staljinističke birokratije sve okrene naopačke, da se ličnosti proglase ne-ličnostima, a događaji i činjenice ne-događajima i ne-činjenicama kako bi došlo do demonizacije i negacije svega prethodnog ("zakopajmo ih ispod planine mrtvih pasa" - Vuds).

Dakle maksima "istorija ne počinje od nas, ali ćemo je mi napisati" nije ništa drugo nego infantilno "zamišljanje istorije" u glavama revizionistista koji postupcima intelektualne prostitucije opravdavaju novu ideologizaciju. Reinterpretacija činjenica, ali i njihovo nasilno savijanje prema polu nacionalističke ideje je manir koji je počeo još sredinom osadesetih godina. Sva kasnija dešavanja samo su implementacija osnovne ideje – prvo je naravno trebalo opravdati ideologiju a zatim i pojedince (to se uveliko dešava postupcima rehabilitacije). Samardžića u ovom kontekstu posmatram kao izuzetno rigidnog zagovornika ovih teza (o razlozima njegovog istrajavanja nekom drugom prilikom) tako da me ne čudi ovaj njegov poslednji zahtev za pisanjem potpuno nove istorije.

I zaista, o čemu bi pisala ta istorija? Koristiću sinagmu D. Stojanović o “istoriji za vaspitavanje militantnih Ravnogoraca”. Verujem da bi u njoj obilato bilo zastupljeno kolingvudovsko shvatanje da istorija postaje jedino ono što od nje napravi istoričar. Nravno, u fantagorizmu autora miševi bi postal mačke, a lavovi magarci.

Kao poslednje (ali ekonomski ne najmanje važno) pitanje nameće se ime autoriteta koji bi određivao podobnost istorijskih činjenica da budu sastavni deo te nove istorije. Samardžić se već preporučio svojim radom ali postoji još nekoliko imena koja pretenduju na poziciju meritoruma po ovim pitanjima. Najbolje bi možda bilo da svako od njih napiše jedan udženik iz istorije Drugog svetskog rata (jer to je, jel’te glavni motiv revizionista)pa onaj koji sa većim oduševljenjem bude prihvaćen posle javnog čitanja na Ravnogorskom saboru biće proizveden javnom aklamacijom prisutnih kao etalon nove istorijske misli.

Da li ste na takvu istoriju mislili?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Više od falsificiranja i zlonamjernog tumačenja u odnosu jedna na drugu različite istorije monumentalističkog koncepta prema Friedrichu Nietzseu (preporučujem njegov odličan tekst "O upotrebi i zloupotrebi istorije u životu") počivaju na promjeni paradigme.
Najočitiji primjer takve promjene paradigme događaja, potkrijepljenih maltene identičnim dokazima, iz manje-više istih izvora je intrpretacija koja se kreće od bratoubilačkog rata do zločina nad... izvršenog od strane...!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

EOD ::Više od falsificiranja i zlonamjernog tumačenja u odnosu jedna na drugu različite istorije monumentalističkog koncepta prema Friedrichu Nietzseu (preporučujem njegov odličan tekst "O upotrebi i zloupotrebi istorije u životu") ...!
Molim Vas da mi date link na pomenuti tekst jer ne znam za njega. Upoznat sam sa Ničeovim delom "O koristi i šteti istorije za život". Da niste napravili nenamernu grešku misleći na ovaj njegov rad?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

''Шеста личка'', прочитао сам, и испрва нисам хтео да одговорим, јер у ствари ово су Ваши утисци о мом раду и нема ту шта много да се одговара. Ваши утисци су Ваша ствар.
Ипак, уложили сте много времена, па ћу смислити неки одговор.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 11 Dec 2012 19:39

''Шеста личка'', прочитао сам, и испрва нисам хтео да одговорим, јер у ствари ово су Ваши утисци о мом раду и нема ту шта много да се одговара. Ваши утисци су Ваша ствар.
Ипак, уложили сте много времена, па ћу смислити неки одговор.
Рецимо, кад цитирате, требало би да цитирате тачно, под наводницима, и да наведете где сам ја то писао. Видећете колико је велика разлика кад се пише са фуснотама и без њих... Овако, Ви из неког разлога замислите да сам нешто написао, то Вам се много свиди, па онда припишете мени. У ствари, где год сте ме цитирали - цитирали сте нетачно.
Ево:
6.lickadivizija ::
On u startu odbacuje komunisticka dokumenta
Напротив, много их користим. Имате на овом форуму тему ''Бројно стање и састав партизанских јединица'', која се базира готово искључиво на комунистички изворима. То је наравно само један пример. Иначе одбацујем комунистичке књиге. Дакле, не примарну грађу, већч историографију. Али и њу одбацујем делимично. По прваилу, у вези свих битних питања наводим их као ''комунистичку верзију''.

6.lickadivizija ::
I onda se pojavljuje Samardzic cije su brojke zaista bajkovite! Secam se jednog samo primera: krusevacki kraj partizana je bilo 60, a cetnika 10.000! Znate li koja je snaga imati kao gerila oko 10.000 ljudi u kraju koji ima oko 150.000 stanovnika u to vreme?
Расински партизански одред током већег дела рата био је тако малобројан, узмите нпр. књиге Секуловића, комунисте. Немате ма чију грађу која говори о великом броју партизана тамо.
За четнике сте вероватно упамтили пдоатак после мобилизације 1.септембра 1944. Заиста их је тада било толико, само нису сви били наоружани. Иначе кроз своје књиге наводим прецизно бројно стање за све формације у разним периодима. Расинско-топличка група је нпр. јуна 1944. године имала 3.000 четника.

6.lickadivizija ::
Onda je krenulo natezanje sa mnom i na kraju je jedini argument Samardzica da je Vardarski korpus bio pod komandom generala Mihailovica posleratni sudski postupak protiv nekih pripadnika tog korpusa u Skoplju. Dakle, kada to ide na ruku generalu Mihailovicu i njegovim snagama, "situacija je daj sta das", moze i komunisti sto pisu dobro da dodje!
Нисам хтео да улазим у расправу око овога, а нећу ни сада, јер је апсурдно. Нико још није оспоравао да македонски корпуси нису били Дражини. Команда Јужне Србије им је била надређена, а она је извештавал Врховну команду, и обратно, наредбе су ишле преко Команде Јужне Србије. Имам доста од те комуникације из Војног архива.


6.lickadivizija ::
1. 18.000 cetnika napada Sarajevo, tj. vrsi artiljerijsku pripremu od par dana i onda se pojavljuje Romanijski odred sa ledja i rastera ih, iako su bili spremni da razore tako mocan ustaski bastion;
6.lickadivizija ::
*napomena: ovaj Romanijski odred sto je rasterao 18.000 cetnika imao je oko 50 boraca!
Четника је било 18.500. Романијски одред од неколико десетина биораца у ствари је послужио као водич легионарима Легије ''Хаџи Ефендић'' који су управо кукасти крст заменили за петокраку, прешавши у 17. и 27. источнобосанску дивизију. Све ово је документовано из више различитих извора.

6.lickadivizija ::
2. u jednom trenutku vecina bosanskih i hercegovackih partizana bila je rasporedjena oko "Jasenovca";
У ствари, 12. и 26. славонска дивизија су биле северно, а 4. и 5. крајишка јужно од Јасеновца.

6.lickadivizija ::
3. cetnici su pobednici na Neretvi 1943. godine;
Видећете по томе што после битке партизана није било у области неретве, четници су остали ту.

6.lickadivizija ::
4. vecinu partizana na teritoriji Srbije u etnickom smislu cinili su Bugari;
У ствари написао сам да су од 11-12 бригада 3 биле састављене од Бугара. То је према партизанским зборницима, том 2, потражите књиге за 1944. годину.

6.lickadivizija ::
5. sve banovine (izuzev Dravske, Savske i Primorske banoivine) cinile su Srbiju;
Имале су српску већину и биле су под управом Срба, а рат је спречио њихово уједињење у једну, звану Српске земље. Хрвати ово нису оспоравали, а нису ни могли да спрече, само су остали преговори око мањих измена граница.

6.lickadivizija ::
6. dr Mladen Stojanovic je ubijen od strane cetnika jer je naredio da se u svim potkozarskim selima ubije po deset do 15 uglednih ljudi i srpskih domacina;
Чини ми се по 3.

6.lickadivizija ::
7. na teritoriji NDH fasisti su bili ustase i partizani, a antifasisticku koaliciju su cinili Nemci, Italijani i cetnici;
?

6.lickadivizija ::
8. o Vardarskom korpusu u sastavu cetnika generala Mihailovica jedini dokument koji napominje Miloslav Samardzic su presude komunistickih sudova posle Drugog svetskog rata (u ostalim okolnostima dokumenti komunistickih sudova ne vaze, ali kada govore u prilog cetnicima vaze itekako!) :
Одговорио сам.

6.lickadivizija ::
9. Milovan DJilas otvara viski u partizanskom stabu pred pocetak bitke na Sutjesci 1943. godine posto su Nemci krenuli u ofanzivu protiv cetnika (ova teza je vise puta ponovljena iz usta g. Samardzica, ne samo na ovom forumu):
Па проверите у књизи Милована Ђиласа, или рецимо генерала Лековића...

6.lickadivizija ::
10. citava teritorija danasnje Srpske (izuzev Kozare) bila je izricito cetnicka tokom Drugog svetskog rata.
Током већег дела рата, да. Проверите и ово у партизанским зборницима.

6.lickadivizija ::
Najnoviji biser je da ni jedan partizan nije poginuo u opsadi Kraljeva!
Према немачким изворима, ни један. Иначе имали су симболичне губитке. А поента је да су саботирали нападе четника.


Дакле, написали сте своје утиске. Ако имате стрпљења, погледајте како сам написао анализу радова неколицине историчара:



ПОСЛЕДИЦЕ КОМУНИЗИРАНЕ ИСТОРИЈЕ

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Зашто званична историја не даје одговоре на кључна питања о Другом светском рату? Зашто историчари запослени у државним установама не кажу где је Дражин гроб? Зашто не саопштавају истину о ратним и поратним злочинима комуниста? Зашто државне комисије не дају резултате ни после годину и по дана?
У одговору на ова питања полазимо од чињенице да историчари, иако их има много, по правилу избегавају Други светски рат. Јавност ова тема занима највише, што показује већ летимичан поглед на Интернет форуме, али је интересовање историчара за њу обрнуто пропорционално. Последњих година само једна државна установа надлежна је за историју Другог светског рата - Институт за савремену историју у Београду. Он се пита за писање уџбеника, за чланство у државним комисијама, за рецензије млађим историчарима, затим он одређује шта се може а шта не одштампати о државном трошку и наравно диктира правила писања. Та правила веома су строга, прописују чак и терминологију. Историчарима остаје или да слушају, или да се одрекну каријера. Зато се они радије опредељују за удаљеније периоде, а тиме, у ствари, за слободу у писању.
У Институту за савремену историју само два историчара су специјализована за Други светски рат, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић.
Николић је до данас остао једини историчар у Србији који је на некој државној установи докторирао на Другом светском рату, наравно, не рачунајући пензионере. Колико је потписинику ових редова познато, одбрањена је још једна докторска теза, на једној приватној високошколској установи, с тим што је Николић и ту био рецензент.
Каква правила писања одређује Институт за савремену историју, видећемо кроз анализу Николићевих и Димитријевићевих књига. То су књиге ''Ђенерал Михаиловић - биографија'' (''Српска реч'', Београд, 2000), коју су потписали заједно, затим ''Рат и мир ђенерала - изабрани ратни списи'' (''Српска реч'', Београд, 1998), коју су такође потписали заједно, са још једним колегом, као и ''Историја Равногорског покрета'' Косте Николића (''Српска реч'', Београд, 1999) и ''Ваљевски равногорци'' Бојана Димитријевића (''Српска реч'' и Историјски архив Ваљево, Ваљево, 1988).
Издавач свих ових књига је, дакле, издавачка кућа једне политичке странке - Српског покрета обнове. Касније, Николић је сарађивао са једном од тзв. невладиних организација (''Јуком''), а Димитријевић са Демократском странком, доспевши и до положаја саветника Бориса Тадића за војна питања. Тај положај није био последица Димитријевићевог рада на Другом светском рату, јер су му и магистарски и докторски рад о ђенералу Дражи и четницима одбијени (магистрирао је на оснивању ЈАТ-а, а докторирао на теми ЈНА педестих година). Зашто је Димитријевић два пута оборен, тешко је рећи, јер се његови радови не разликују од Николићевих. Ангажовање Бојана Димитријевића у политици дошло је као последица дошколовавања у Будимпешти, 1996. године. У биографској белешци за књигу ''Ђенерал Михаиловић'', пише да је Димитријевић магистрирао и на Централно-европском универзитету у мађарској престоници, али не наводи се на коју тему. Ипак, мада није успео ни да магистрира ни да докторира на темама из Другог светског рата, он се сматра стручњаком за ову област, упоредо са Николићем или испред њега.
Пре анализе Николићевих и Димитријевићевих књига, цитираћемо њихове кључне реченице - и то много реченица. Највише цитата је о ђенералу Дражи и четницима, који су главна тема Николићевог и Димитријевићевог рада. Ипак, они доста пишу и о партизанима, љотићевцима и недићевцима, па су наведени карактеристични цитати и о њима. Масовност цитата, поред избегавања примедбе да су они извучени из контекста, дала је још један резултат: мање-више комплетан увид у ставове аутора о Другом светском рату на нашем тлу.

О ДРАЖИ И БРОЗУ

- Михаиловић је био не много утицајан и не превише моћан пуковник... па се можемо сложити са мишљењима оних који тврде да српско друштво у драматичним годинама светског рата није успело да изнедри личност која би одговарала времену... Помало и далековид, указујући пред рат 1939/40. године на многе негативне ствари и спроводећи, донекле самостално, антирежимску акцију. Но ипак, намеће нам се мисао да он није био никакав ''обавештајац'', каквим знају да га представе поједини тумачи... Случај је хтео да пуковник, потоњи ђенерал, Драгољуб Михаиловић буде једини виши официр са организованим људством око себе у тренутку капитулације Југословенске војске 17. априла 1941. године... Ђенерал никада није до краја остварио ефективну војну контролу над свим јединицама ЈВуО... Није успео да се избори за то да води своју политику... Јозо Томашевић примећује да му је недостајала ширина визије и енергија да спроводи замишљену стратегију... Томашевић мисли да... није схватао ни комплексност реализације смишљене стратегије, нити имао адекватну теоријску заснованост покрета отпора, а пречесто су се догађаји отрзали контроли. Политичком паду целог покрета, допринела је и Михаиловићева нетрпељивост према политичарима и политици уопште... Михаиловић није био вођа... за разлику од Тита. Ђенералове одлуке биле су често више емотивне него политички рационалне... На другој страни, Тито је био професионални ''партијски радник'' и револуционар, прекаљени агент Коминтерне, спреман да се послужи свим средствима како би остварио циљ. ''Ђенерал Михаиловић - биографија'', 462-474. Јозо Томашевић је амерички економиста хрватског порекла, који је као пензионер написао књигу ''Четници''.
- Има доста истине у тврдњама оних Равногораца који су били за споразум са Недићем, да је Михаиловићева кључна и судбоносна грешка била у неприхватању предлога да са свим својим јединицама оде у Босну и стави се на чело националне српске борбе. ''Историја равногорског покрета'', том 1, страна 112. Реч је о наводном Недићевом предлогу.
- У историји покрета отпора у Европи, Михаиловић је био први вођа који је уцењен. Овај догађај забележен је и у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 159.
- Такву могућност Михаиловић је пропустио почетком септембра 1941. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 164. Да оде у Босну и да и његове трупе стално буду у покрету, као што се тврди за партизанске.
- Од тада (од јануара 1942) он ће бити и војник и политичар, што ће његову позицију само отежати. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 205.
- Михаиловић се, дакле, одлучује за тактику класичних покрета отпора, какви су постојали у Француској, Пољској, Норвешкој или Холандији: притајити се, непријатеље узнемиравати пасивним отпором, у директне сукобе улазити само у самоодбрани, повремено вршити саботаже и мање герилске нападе. За то време изграђивати довољно јаку организацију спремну да у одсудном моменту изведе општи устанак кроз фронтални сукоб. Али, у тим земљама није беснео грађански рат. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 209.
- Михаиловићева акција неминовно (је) била ограничена на спорадична дејства... Михаиловић је био принуђен да води статичан герилски рат. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 210.
- Ове почасти (унапређења, постављање за министра војске и начелника штаба ВК - прим. М.С) Михаиловић није тражио нити их је очекивао, али их је прихватао, што ће му само отежати рад и наметати одлуке са којима се често није слагао. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 222.
- Михаиловић је остављао велику слободу у раду потчињеним старешинама. Од људи је све зависло, па ће временом доћи и до стварања полуприватних јединица од стране појединих команданата и ривалства између њих. Неоспорно је да су они били лојални свом Чичи, али више као човеку него као претпостављеном старешини, што се најбоље види кроз степен извршавања његових наређења. Пасивност која је завладала средином 1942. године Михаиловић је настојао да разбије слањем поверљивих људи широм Србије... ''Историја Равногорског покрета'', 1, 224.
- Једна од најконтроверзнијих Михаиловићевих одлука уопште била је, свакако, она о фамозном слову З под које су стављани ''издајници и сарадници окупатора''. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 169.
- Изгледа да генерал Михаиловић није одмах схватио сву озбиљност партизанског продора. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 257. Односи се на лето 1944.
- Михаиловић и његови сарадници нису одмах схватили да Совјетски Савез може бити само природни савезник комуниста. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 301.
- Михаиловић и његова околина су се одлучили на покушај тактичке сарадње са Немцима... Супротно његовом очекивању, немачки преговарачи су одбили било какво савезништво. ''Рат и мир ђенерала'', 38.

Dopuna: 11 Dec 2012 19:40

О ПАРТИЗАНИМА

- Народноослободилачки покрет, Народноослободилачка војска. (Безброј примера.)
- Превладали су војно незнање и самозадовољство, из ког се развила недопустива самоувереност. Тако се партизански покрет у Србији суочио са страховитим поразом, који никада није био јавно признат. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 163. Оцена партизана у Србији 1941.
- Представници КПЈ истакли су да нема чекања, они су подигли барјак устанка за национално ослобођење и нема одступања. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 107.
- Стално били у покрету. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 164.
- Оно што је од почетка давало предност прокомунистичким снагама, било је постојање централног војног и политичког руководства. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 181.
- Традиционално партизанско упориште. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 217. Односи се на југ Србије.
- Срби колонисти били су у већини на страни партизана. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 230. Односи се на Космет.
- На удару скојеваца посебно је био Универзитет. Тако ће они постати ударна песница КПЈ у првим ратним данима, како по борбености, тако и по снази своје идеологије. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 258. У наставку: ''Михаиловић (је) вратио све омладинце у Београд, уз образложење да не жели да жртвује цвет српске омладине у рату и почини грешку сличну оној из Првог светског рата''.
- Руководство југословенске Комунистичке партије упалило је пожар грађанског рата у Србији. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 7.
- Тоталитарно биће КПЈ показало је своје предности у првим ратним данима. Монолитна и стаљинизована партија, са чврстим и неприкосновеним вођством, оличена у једном човеку, није имала сумњи, преиспитивања или колебања: она је извршавала директиве... Трећи битан фактор је милитаризација саме КПЈ још у предратном времену, што је олакшало стварање војних структура када је за то дошло време. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 8.
- Њихов марш кроз мешовита подручја, уз избегавање сукоба са јединицама Осовине, дочекан је код Срба као заштита од усташког покоља. Тако су створене мобилне и дисциплиноване јединице, које су истовремено проповедале етичку и верску толеранцију. Када су се нашли усред верског рата, комунисти су се определили за оно што ће се показати као кључ успеха - стављање на страну оних који се бране и који се руководе само мотивима преживљавања. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 46.
- КПЈ је у Босни национално афирмисала муслимане, Хрватима гарантовала заштиту од ''српске освете'', а Србе је социјално еманциповала, издижући их из сиротиње, постављањем на руководеће положаје у војсци и обећањима о ''комунистичком рају'' после рата. На другој страни, успостављени су унутрашњи ред и организација у стихијски народни покрет. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 47.
- Кључну предност партизани ће остварити ангажовањем већих снага. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 117. Предност у Бици на Неретви.
- Партизанска војска показала се као монолитнија и борбенија војна формација. Без икаквих предрасуда ушла је у сукоб до истребљења са својим супарницима, јер су њено језгро сачињавали прекаљени комунисти у пролетерским бригадама. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 129-130. Односи се на Битку на Неретви.
- После партизанске победе, међутим, као неопходна појавила се у Лондону и Каиру нужност успостављања везе са партизанима. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 136. Мисли се на наводну победу партизана у Бици на Неретви.
- На југу Србије, где су имали своја снажнија уточишта, ни партизани нису много заостајали у злочинима. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 211. Нису заостајали за четницима, тј. тврди се да су четници били већи злочинци.
- Комунистичке идеје биле су велика непознаница за српски народ, а пошто су биле демагошке и привлачне, често пута блиске религији, обећавајући магловиту визију раја на земљи, постајале су и привлачне. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 300. Грешка у оригиналу (два пута ''привлачне'').
- Комунисти су имали неколико предности у грађанском рату: ни људи из странака, ни јавност, посебно не официри, нису имали искуства о томе шта је то комунистичка партија. Чак су комунисти пре рата уживали и извесне симпатије јавности: приписиван им је омладински идеализам, народ је увек био на страни оних које гони полиција, а јавно су их највише нападали ''збораши'', и сами изузетно непопуларни, па су комунисти релативно добро прихваћени 1941... Искуство шпанског грађанског рата помогло је да кадрови КПЈ буду компактнији, борбенији, безобзирнији и уверенији у исправност борбе против ''класног непријатеља''. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 301.
- Прекаљени у низу борби на територији НДХ, осокољени афирмацијом код савезника и њиховом обилатом помоћи, партизани су представљали опасног супарника. ''Ваљевски равногорци'', 208.

О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА

- Покрет - свуда у књигама, чешће него Равногорски покрет, ројалисти и ЈВуО. Термин ''четници'' користи се за територију данашње Србије само за 1941. годину, а за остале крајеве за цели рат. Термини ЈВуО и равногорци не користе се за територију ван данашње Србије.
- Радило се, дакле, о самониклом покрету који, осим традиције и славне прошлости, није имао другу тачку ослонца. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 47
- Намера је била (коришћењем термина ЈВуО - прим. М.С) да се задржи државни континуитет са предратном Југославијом... Назив ЈВуО остао (је) само у званичној употреби као танана нит континуитета. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 74.
- Убрзо је наступила конфузија на терену, јер се није знало ко је легализован, ко Пећанчев, а ко Дражин. То су поједини команданти користили за убацивање у владине (Недићеве) снаге и њену администрацију, а други за личне потребе, што ће у наредној фази нанети много штете покрету. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 153-154.
- Ројалистичка војска се храбро борила и прертпела велике жртве, посебно код Шапца и Краљева. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 164. Оцена четника 1941.
- Слабости у вођству српског националног покрета представљаће до краја рата највећи проблем. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 178. Односи се на Србе западно од Дрине.
- Оружани отпор српског народа у крајевима западно од Дрине био је од самог почетка ограничен многим факторима, који су онемогућавали његову чврсту организациону и војну везу са покретом у Србији... Почетак устанка био је његово херојско доба... Касније, морал је опадао, анархија и кукавичлук узимају маха. Дубоко усађен менталитет који поштује само силу већу од сопствене, спречавао је стварање чврсте војне структуре... И они одреди који су прихватали официре, одбијали су дисциплину... Велики проблем, наслеђен из претходног периода, био је недостатак националне свести, вере у идеале и неопходност јединствене борбе... Националне устаничке групе, које ће се касније идентификовати са Михаиловићевом војском, никада неће постати интегрални део Равногорског покрета. Танка веза која је повезивала те различите групе била је национална идеја, доста широко схватана и никада чврсто дефинисана до краја рата, као и сама Михаиловићева личност која је више служила као покриће него као везивно ткиво. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 180-181. Опис Срба западно од Дрине.
- Уносећи какав-такав ред међу устанике. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 181. Односи се на Дангићев одлазак у Босну.
- У таквим условима било је готово немогуће успоставити јединство команде и поштовање наређења. Локалне четничке вође љубоморно су чувале своје позиције... Ситуација у западним српским земљама била је потпуно различита од оне у Србији... Убрзо ће се показати да је њихова -еља за вођењем устанка била већа осд осећања неопходности јединствене команде. Све што је Михаиловић могао да учини, било је да ради на повезивању расутих, неорганизованих и недисциплинованих одреда... Ефективну војну контролу није могао да успостави до краја рата, што ће имати катастрофалне последице у преломним биткама грађанског рата... Ништа боље није било све до краја рата. Михаиловић је био титуларни вођа, али без стварног утицаја, што је спречавало координацију акција... Од Михаиловића је увек очекивана и тражена помоћ и он је остао плашт за оправдавање различитих нагодби и споразума са Италијанима, понегде и са усташама. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 183-184. Односи се на четнике западно од Дрине.
- Од тактике до колаборације у вишеструком идеолошком и верском грађанском рату, граница је изузетно мала. Многи независни четнички одреди, одбијали су Михаиловићеве официре као старешине, али су своје споразуме са Италијанима бранили његовим именом. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 191.
- Нова организација ЈВуО изведена је по територијалном начелу... Најважнији део оперативне војске била је бригада, замишљена као мобилна, покретна јединица... али ће и она, све до 1944. године, остати везана за своја села. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 216-217.
- Унутрашње слабости постаће свакодневна појава... Друга отежавајућа околност била је условљена менталитетом Срба, пре свега шумадијског сељака који је био чврсто везан за своју земљу... Све је то умањивало мобилност јединица која је у герилском рату била од пресудне важности, па ће ЈВуО постати нека врста територијалне милиције, са доста самовољности у раду, која је пречесто била на ивици анархије. Што се више одлазило од завичаја, дисциплина и морал су се смањивали. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 224.
- Ствараће се и тзв. јуришни корпуси. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 241.
- Основано је и доста тзв. ђачких батаљона по јединицама ЈВуО широм Србије. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 276.
- Фиктивна команда Славоније. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 315.
- Ни са наоружањем није била ништа боља ситуација. ЈВуО је била најслабије опремљена за рат од свих војних формација на територији Југославије. Зашто је то тако, тешко је рећи. Тачно је да се до оружја тешко долазило, али је слабост у наоружању, муницији, војној опреми, одећи и обући, понекад заиста необјашњива. Можда је главни узрок лежао у нади да ће оружје стићи од Западних савезника. Али, чекање је било предуго, а већ 1941. године требало је да буде јасно да од тога неће бити ништа... Летимичан поглед на наоружање појединих јединица ЈВуО дочарава тужну слику. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 243-244.
- Ни хигијена није била на одговарајућем нивоу. Пошто су многи активни борци носили браде и дуже косе... добијали су уобичајене, већ поменуте, ратне другове (вашке). ''Историја Равногорског покрета'', 1, 246.
- У ЈВуО није постојао потребан ниво физичке кондиције, нити је на адекватан начин извођена стројева обука, а старешински састав није вршио никакву кондицијску припрему. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 246.
- ЈВуО је била народна, тачније сељачка војска... па су честа била дезертерства, посебно кад се ишло ван родног краја. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 247.
- ЈВуО је била народна војска и због још једног разлога: као и код свих територијално организованих војски, обвезници из богатијих газдинских кућа често су избегавали своје патриотске обавезе. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 247.
- Највећи проблем са мобилисаним људством био је у слабо изведеној обуци. Руковање оружјем вежбало се без муниције, што је значило да није вршено ни гађање. Често се вежбало са дрвеним пушкама, што је доводило до подсмеха у народу увек спремном на злобну примедбу, али не и на адекватну помоћ. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 248.
- Посебно је командант бригаде имао велику слободу у раду, што је често доводило до многих негативних појава када би официри решавали спорове мештана. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 251.
- Често је, међутим, цивилима суђено према одредбама Уредбе о преким војним судовима... што је стварало изузетно много невоља и доводило до прекорачења овлашћења и стварања омразе у народу. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 253.
- Можда су близу истине и оцене да се беогрдаска (равногорска) омладина само играла рата. У сваком случају, тачна је оцена да она (цела равногорска омладина - прим. М.С) није била идеолошки припремљена за сурове унутрашње обрачуне, као скојевци који нису имали дилема око тога да ли се и како треба борити против ''буржоаске деце''. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 277.
- У покрету није било превише жена, ни приближно онолико као код комуниста. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 279.
- Нема рата без злочина у њему, посебно према цивилима... Многи су узроци који доводе до таквих појава: карактер рата, тип војне организације која се изграђује, особине људи који воде ту организацију, али и менталитет народа на који се одређени покрет ослања. У случају ЈВуО деловали су сви ти чиниоци, понекад притајено, понекад рушилачки, али и многи други који су, ипак, тешко објашњиви и који су збуњивали савременике, изазивали огорчење, како у Покрету, тако и у народу и које је заиста тешко дефинисати, још теже објаснити... У редовима ЈВуО било је доста авантуристичких фигура карактеристичних за мутна времена... Ти људи неретко су водили засебне ратове, само формално признавајући Михаиловићеву команду. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 285.
- Недостатак способних официра у ЈВуО. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 286.
- Тако су команданти ЈВуО рано показали склоност да на својој територији све решавају сами, као некад нахијски кнезови. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 286.
- Превише је старешина радило независно и прилагођавало се непријатељу, да би могла бити створена ефикасна војна организација чија је најважнија одлика дисциплина, а најзначајнија војна компонента - организацијска повезаност. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 287.
- Ако је устаничка 1941. година остала запамћена по црвеном терору, од 1942. године, када партизана практично више нема у Србији, почињу да се дешавају необичне појаве у ЈВуО које ће је пратити до краја њеног постојања. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 288.
- Прве напоре на обнављању герилске организације, прате и први проблеми, суревњивост и нетрпељивост појединаца, што ће остати препознатљива негативна карактеристика до краја рата... Већ на почетку реорганизације ЈВуО, код појединих старешина на површину је испливало схватање о господарењу територијом додељеном за рад. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 288.
- Другу врсту проблема стварали су легализовани одреди. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 290.
- Командант ЈВуО често је писао о многим лошим навикама својих потчињених. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 291.
- Да је везаност за родни крај била узрок многих невоља... ''Историја Равногорског покрета'', 1, 292.
- Поједине старешине желеле су да своју борбу материјализују и пре завршетка рата. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 293.
- Многе тешкоће и невоље пратиле су живот ЈВуО у јужној и југоисточној Србији. Неке су биле објективне природе, а неке последица неспособности или сујете међу старешинама. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 297.
- Да је стање у Свилајначкој бригади било на ивици анархије, указује један догађај из друге половине 1943... ''Историја Равногорског покрета'', 1, 300.
- Тешко је у међусобним оптужбама посвађаних команданата ЈВуО увек открити истину. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 301.
- Због крајње забрињавајућег стања... ''Историја Равногорског покрета'', 1, 303.
- Сличне појаве пратиле су живот ЈВуО и у другим крајевима Србије. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 307. Мисли се на негативне појаве.
- Пролећни месеци 1943. године доносе много проблема и у Ваљевски крај. Неки су били локалне природе, а већина наступа доласком Гарде и Николе Калабића. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 309.
- Гарда је понајмање била то што је требало да буде - елитна јединица ЈВуО која је носила звучни назив Горска гарда Његовог Величанства Краља Петра Другог. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 312. Следи цитат неке анонимне доставе против Гарде, на више од једне странице књиге.
- Можда је још горе било стање у Рачанском срезу. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 313.
- Стање ЈВуО било је лоше у Орашачком и Качерском срезу. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 316.
- Велику бруку доживела је Чачанска бригада из Другог равногорског корпуса. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 316.
- Зла коб није мимоишла ни Други милешевски корпус. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 317.
- Генерал Михаиловић је често био огорчен стањем у појединим одредима. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 320.
- Сукоб старешина који верно одсликава унутрашњу природу ЈВуО и саме гериле, јесте сукоб између капетана Драгише Нинковића, команданта Рудничког корпуса и потпоручника Милована Недељковића, команданта Качерске бригаде тог корпуса. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 322.
- Било је савесних старешина и у Гарди. Командант 1. бригаде је 7. новембра 1943. поднео извештај о неправилностима у раду. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 324.
- И у децембру (1943) је алкохол харао Ваљевским корпусом. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 327
- Један од корпуса где ништа није помагало (да се доведе у ред - прим. М.С), био је Смедеревски којим је командовао капетан Живан Лазовић, чије је понашање понекад попримало размере терора, што је у народ уносило страх, неизвесност и мржњу према целом Покрету. Лазовић се сурово обрачунаво са свима онима који су му били сумњиви. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 328. Следи цитат неке анонимне доставе против Лазовића.
- Огорчење је настављено и у фебруару (1944)... Ситуација се није поправила ни у наредним месецима. Тада се глава губила лакше него икад... Највише злочина извели су људи потпоручника Живорада Павловића. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 329-330. Односи се на Смедеревски корпус.
- Унутрашње слабости ЈВуО кулминирају у 1944. години. Уместо да се смањује, круг невоља се проширивао, а лош рад само ће се појачавати. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 331.
- Прикупљање новца готово редовно је доводило до злоупотреба. Обично су се слала уцењивачка писма. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 332.
- Често се дешавало да се приликом ноћења у неком селу не поставе одговарајуће страже, што је у доста случајева омогућавало нападе на јединицу. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 333.
- Убиства измишљених или стварних непријатеља, била су рак-рана војне организације. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 333.
- Сатрешине су лоше радиле и у 1. чети Колубарске бригаде. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 333.
- И у Ваљевском корпусу долази до неспоразума. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 334.
- Однос старешина према народу био је лош и у Рамском срезу, на територији Млавског корпуса. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 335.
- Последице невојничког живота и понашања била су честа дезертерства. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 335.
- И мајор Комарчевић је могао само да прикупља жалбе народа Колубарског среза на понашање војника и старешина. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 336.
- Како се рат ближио крају, било је све горе, посебно на југу Србије, пре свега у Нишавском корпусу. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 336.
- Недисциплина и невојничко понашање посебно су сметали приликом борбених акција. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 339.
- Уобичајена појава у већини јединица ЈВуО била је да се не врши обука. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 340.
- Још је већи јад био у Нишавској групи корпуса. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 341.
- И у мају (1944) се сусрећемо са Дон Кихотом у редовима ЈВуО, потпоручником М. Недељковићем који покушава да заустави пропаст. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 341.
- На територији Чегарског корпуса почело је прикупљање новца од народа без прописног издавања признаница. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 342.
- Много лоших вести стизало је крајем маја (1944) и из Деспотовачке бригаде и уопште из Варваринског корпуса. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 344. У ствари, Деспотовачка бригада припадала је Ресавском корпусу
- Нераздвојни пратилац многих јединица био је алкохол. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 345.
- Као што то обично бива, све слабости одједном испливају на површину и то када је тако нешто најмање потребно. На југу Србије оне су биле најупечатљивије. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 345.
- Са почетком завршних борби у 1944. години и све већим присуством партизанских снага у Србији, расло је и расуло у старешинском кадру ЈВуО. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 346.
- На крају рата јавља се недисциплина и тамо где је до тада није било, бар у значајнијој мери, као код Церског корпуса. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 347.
- Ресавци се нису смиривали ни у јулу (1944). Према исказима одбеглих чланова Ђачке бригаде Ресавског корпуса, коловођа лошег рада био је Александар Петровић, командант среза. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 348. Следи цитат писма анонимних дезертера.
- Колико је понашање војника према народу било лоше, указује и наређење штаба 3. јуришне бригаде, из састава 1. јуришног корпуса, да све јединице одмах организују полицијска одељења која ће водити рачуна о понашању бораца. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 349.
- Све су чешћи и случајеви дезертерства. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 349.
- Капетан П. Раковић је покушао да стрељањима заустави анархију. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 350.
- Друга раширена појава били су учестали захтеви војника да се повуку са положаја. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 353.
- У септембру и октобру (1944) расуло ЈВуО достиже кулминацију, као и покушаји надлежних команди да га зауставе драконским мерама: због опијања на положају, често је следило стрељање. Ипак, тешко је било зауставити неумитност и искоренити дугогодишњу тенденцију: пљачкале су се и ствари упућене Врховој команди. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 354.
- Узалудне су, међутим, биле све наредбе, апели и позивање на светле српске традиције. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 355.
- Није било могуће зауставити суноврат. Стање у Шумадији, у очекивању партизанског продора, било је хаотично. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 356.
- Јунаштво и херојство у редовима ЈВуО били су итекако присутни, али нису могли да потисну слабости војне структуре, нити међусобна разрачунавања официра, још мање разна злодела према народу. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 358.
- Врховна команда била је свесна свих слабости и покушавала је, посебно генерал Михаиловић, да заустави негативне тенденције, али су оне просто имале карактер стихије. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 358.
- Огромна већина националне српске интелигенције препустила се особеном православном фатализму, остајући верна свом конформизму и није била спремна ни за какву жртву. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 259.
- О успешним акцијама јединица ЈВуО у склопу операција у Африци, сведоче и телеграми признања највиших савезничких команданата. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 372.
- Колико су акције ЈВуО представљале опасност по немачки окупациони проедак у Србији, можда најбоље илуструје проглас који је 20. јануара 1943. потписао генерал Бадер. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 381.
- Врховна команда копнене војске (немачке, ОХК), израдила је 9. фебруара 1943. године један ''Приручник о покрету Драже Михаиловића'', у коме је оценила да међу свим устаничким покретима у Југославији, ''у погледу командовања, наоружања, организације и активности, Михаиловићев покрет стоји на првом месту''. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 382.
- Истовремено и немачки извори (као и четнички, почетком 1943 - прим. М.С) бележе све веће нападе на пругу Ниш - Скопље. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 384.
- Херојски се држао потпоручник Момчило Миливојевић. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 401. У борби против Немаца новембра 1943, код Ваљева.
- Офанзивне акције почеле су одмах после пада Б. Мусолинија. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 405. Против Немаца у Херцеговини.
- Међутим, док су Михаиловићеве снаге започеле ослобађање територија... дотле су партизани кренули у далеко прагматичнију акцију, знајући да одлучујућа ствар има да буде не ко је више територија ослободио, већ ко је јачи изашао из метежа... Партизани разоружавају или привремено укључују Италијане у своје јединице, присвајајући оружје и муницију - одлучујући фактор у грађанском рату... Партизани су изашли као главни добитници из италијанске окупације. Оружје њом стечено, обезбедило им је даљу превагу над ђенералом Михаиловићем. ''Рат и мир ђенерала'', 1, 54-55. Реч је о ослобађању територије од Немаца и усташа, од стране четника, у време капитулације Италије.
- Од средине новембра па до краја децембра 1943. године закључена су четири краткорочна уговора између одреда ЈВуО у Србији и Немаца. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 419.
- И у другим крајевима Србије било је самоиницијативних контаката са Немцима. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 422.
- Тако су се уговори са Немцима показали као непотребни, јер нису донели никакву ефективну помоћ за ЈВуО, али су нанели много штете: били су идеални амтеријал за комунистичку пропаганду о слугама окупатора и колаборацији. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 427.
- Они команданти ЈВуО који су директно били угрожени од партизана, често су самоиницијативно ступали у контакт са локалним немачким снагама. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 428.
- Контакти са Немцима, појединачни, самовољни, са или без неког смисла, само су компромитовали ЈВуО када је то било најмање потребно. Никаква корист није извучена, а немачки став није мењан. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 430.
- Антиосовински отпор није имао неке спектакуларне домете. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 433.
- Српске националне вође у НДХ нису имале припремљену идеолошку платформу за рат против комуниста. Једино на шта су се могли позивати, била је српска национална мисао и парола: ''С вером у Бога, за Краља и Отаџбину''. Прецизан политички програм није постојао... Код многих националиста постојала је свест отоме да се бију са браћом по крви, па је било доста неодлучности, што на другој страни није био случај... Изгледа да је бреме које су морали да носе стрпски националисти било претешко за њихова леђа... Класно и интернационално превладаће национално, што је, ипак, била само логична последица дугог процеса српске аутодеструкције. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 102-103.
- Једна од основних грешака у раду ЈВуО у Србији биле су репресивне мере према комунистичким симпатизерима. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 204.
- Током лета 1943, списак страдалих је све дужи. Глава је летела због различитих ствари: активне помоћи партизанима, избегавања ''обавезе'' према Краљу и Отаџбини, погрешно изговорене опаске, на погрешном месту или пред погрешним људима. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 207.
- Села Орашачког среза доста су страдала у септембру 1943. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 208. Мисли се на ''страдање'' од четника.
- И почетком октобра страдају сељаци у Шумадији. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 209. Мисли се на ''страдања сељака'' од четника.
- Тешко је, међутим, било зауставити ритам злочина. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 210.
- Храброст није била јача страна бораца ЈВуО. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 248.
- Ипак, није било много разлога за задовољство. Одлучујући пораз партизанима су 8. маја (1944) нанели Немци, а на површину су испливали и сви стари проблеми који су ограничавали борбену готовост ЈВуО, пре свега ривалитет између старешина. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 227. Односи се на Битку на Златибору.
- Ипак, разлога за задовољство није било превише. Иако су партизанима нанесени велики губици, они нису потучени до краја, а у овим борбама доста су се ангажовали Немци, Бугари и добровољци. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 253. Односи се на Битку за Јужну Србију јула 1944.
- Очајници. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 266. Наслов поглавља.
- Паника је полако али сигурно захватала Врховну команду ЈВуО. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 277.
- И то је било, мање-више, све. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 279. Коментар напада четника на Немце септембра 1944. у Србији, описаних у 20-так редова.
- Равногорска организација била је присиљена на тактику пасивне гериле, која је морала да води рачуна и о недостатку муниције и о репресалијама над становништвом и то ју је чинило крхкијом пред искушењима. У тренуцима сукоба сви недостаци ЈВуО су се умножили и слом је био неминован. ''Ваљевски равногорци'', 208.
- Преузимамо тумачење Боривоја Карапанџића последица пораза ЈВуО на Јеловој Гори: ''Партизани не само да су разбили четнички обруч и нагнали их у бекство, већ су им задали толики страх, да се 9. септембра (1944) одигравала оваква слика у Ваљеву: четници су у буљуцима, потпуно дезорганизовано, без икакве дисциплине и контроле старешина, панично бежали ваљевско-шабачким путем... У самом граду су се задржавали само толико, колико је било потребно да обрију браде и подшишају косе, а пошто толико берберница није било у Ваљеву, то су се у групама на улицама шишали и бријали! Што је било најгоре, међу народом у Ваљеву изазивали су толику панику, да су добровољци имали муке да васпоставе мир и ред у вароши''. Овај неафирмативни опис потврђују и сећања једног од мобилисаних бораца ЈВуО Николе Адамовића. ''Ваљевски равногорци'', 211. Карапанџић је љотићевац.
- Идеолошки потпуно неизграђене снаге ЈВуО имале су задатак да се обрачунају са партизанским снагама које су се, у међувремену, потпуно идеолошки обликовале и борбено искалиле. У моменту коначне ''Битке за Србију'', партизани су лако поразили снаге ЈВуО, скупљене на брзину, слабо наоружане и на крају без икакве међународне подршке, и успели да се затим учврсте у Србији. ''Ваљевски равногорци'', 303.
- Присуство агилног и амбициозног капетана Нешка Недића, тек је унеколико побољшавало стање које су у његовом одсуству и ван његовог корпуса карактерисале недисциплина, недостатак идеолошког аспекта, често непознавање актуелне ситуације, самовоља, кукавичлук, недостатак техничке културе, небрига за имовину, преношење гласина и нечување војних тајни. ''Ваљевски равногорци'', 303.

Dopuna: 11 Dec 2012 19:41

О КАЛАБИЋУ

- Од када је почетком маја (1943) Н. Калабић довео своју војску у ваљевски крај, почињу да се нижу многи и различити инциденти. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 310.
- Није био имун од контаката са Немцима. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 431.
- Веома рано Калабић је исказао своју преку нарав. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 348.
- Дивље природе. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 351.
- Пребијани су родитељи оних обвезника који нису затечени код својих кућа. Свакодневне појаве биле су ситне пљачке, пијанчења (уз неконтролисано трошење муниције) и јурење за женама које су често премлаћиване или шишане до главе... Велике суме новца трошене су, опет, на проститутке. Калабић је присилно сакупљао новац, уз претњу смртном казном. Одузимана је храна, вршена убиства, чак и оданих равногораца. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 352.
- Иако је био кабадахија, Калабић је био храбар у обрачуну са Немцима. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 353.
- Жалбе на понашање Н. Калабића биле су честе, пре свега због малтертирања народа и непотребног убијања. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 353.
- Калабић је својим људима допуштао готово све. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 354.
- У завршној фази рата, Калабић је много петљао са Немцима. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 355.
- Осиони командант Гарде. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 356.
- Вино и јагњеће печење најчешће су били средство за подизање морала код Калабића и његових војника. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 359.
- Осим безопасног хедонизма и наивне обести, Калабић је имао и друге црте карактера које је рат открио и избацио на површину, пре свега преку нарав и крајњу суровост. Уз то су ишли самољубље и тежња за славом, па су у његовој околини ласкавци имали привилегован положај. ''Историја Равногорског покрета'', 3, 360.
- Никола Калабић је затим пристао на сарадњу са органима ОЗН-е, који су му у назнаци обећали живот... После низа препрека, Калабић је довео групу у Михаиловићево склонише у околини Добруна. ''Рат и мир ђенерала'', 80.

О КЕСЕРОВИЋУ

- Он је постао нека врста самосталног господара у крушевачком крају. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 211.
- Агилни командант Расинског корпуса... Најактивнији је био Кесеровић, са својих 300 бораца. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 374-375. У ствари, Кесеровић је имао до 3.000 бораца.

О КАПЕТАНУ ЖИВАНУ ЛАЗОВИЋУ

- Човек чије су руке биле крваве до лаката. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 211.

О КАПЕТАНУ НЕШКУ НЕДИЋУ

Импулсиван и плаховит. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 236.

О ВОЈВОДАМА ЈЕВЂЕВИЋУ И ЂУЈИЋУ

- Српске вође у деловима Босне под немачком контролом, посебно су биле уопрне у одбијању Михаиловићевих људи... У том смислу најкаректеристичнији су примери Момчила Ђујића (православног свештеника и четничког војводе) који је одбио да преда дужност команданта Динарске дивизије и Доброслава Јевђевића, члана предратног Четничког удружења и бившег посланика ЈНС, такође самозваног војводе. Они су водили самосталну политику, често и супротну од основне Михаиловићеве стратегије, али су увек третирани као саставни део његовог покрета, што ће оставити многе негативне последице, тако по смисао борбе, тако и у компромитацији и Михаиловића и Покрета. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 182. Јевђевић и Ђујић нису били ''самозване војводе''.

О ЉОТИЋЕВЦИМА

- Добровољци, српски добровољци (уобичајени називи; нема назива љотићевци и збораши, изузев у цитатима).
- Изузетно дисциплиновани добровољци. ''Историја Равногорског покрета'', 1, 287.
- Више се инерцијом везују за нацизам. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 10.
- Још једна српска војска... Иако малобројна, представљала је чврсту војну формацију, са особеним кодексом части и понашања... Добровољци су имали можда најизраженији идеолошки набој и у неким стварима превазилазили су чак и комунисте... Старешине су борцима поручивале да више не располажу својим животима... Сматрали су се хришћанском, крсташком војском којој је од Бога наложено да се бори против ''црвених безбожника. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 20-21.
- Иако су Љотићеви добровољци били националисти и монархисти одани краљу Петру Другом, код Равногораца је то био само додатни елемент за њихову осуду. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 146.
- Претрес терена је настављен, уз неизбежно хапшење цивила, паљење ''сумњивих'' кућа и пљачку, највише хране. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 335. Односи се на љотићевце.

О НЕДИЋУ

- Српски органи, српска влада, владине снаге (најчешћи термини).
- Изледа да је друга страна боље разумевала развој надолазећих догађаја, па је у пролеће 1944. године више пута упућивала руку помирења, на коју није било одговора... До краја рата није дошло до стварања јединственог антикомунистичког отпора. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 231. Аутор тврди да су Недић и Љотић боље разумели ситуацију од Драже, да су нудили помирење и јединствени национални фронт, али да он то није прихватио.
- Уједињење српских националних снага није у потпуности остварено чак ни на крају рата, када је комунистичка снага била више него очигледна. И овога пута генерал Недић се трудио да до тог споразума дође. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 272.
- Можда је, у целој ствари, најконструктивнији приступ имао Милан Недић својом политиком чувања српских глава по сваку цену. ''Историја Равногорског покрета'', 2, 299.

АНАЛИЗА: ИСТОРИЈА СА МНОГО ЕПИТЕТА

Историјске књиге не би требало да садрже епитете, односно придеве и атрибуте, барем не у великој мери. Ово правило сви знају, али га сви не поштују. Нарочито од њега одступају припадници тоталитарних идологија, и уопште они који би нешто да сакрију.
Комунистички списи, од Манифеста па надаље, прави су пример (зло)употребе крупних речи ради маскирања суштине. Када би се у комунистичким историјама о Другом светском рату оставиле само чињенице, обимне књиге свеле би се на брошуре од по пар десетина страница. Њихове историје препуне су израза попут ''издајници и ратни злочинци'', односно, на другој страни, ''наша славна и племенита народноослободилачка борба и социјалистичка револуција''.
Књиге др Косте Николића и др Бојана Димитријевића садрже тако много придева и атрибута, да већ и стога не заслужују прелазне оцене. Као наставак рада комунистичких историчара, пре свега њиховог професора др Бранка Петрановића, ове књиге спадају у неокомунистичку литературу. С једне стране, Николић и Димитријевић ублажавају реторику својих претходника, не називајући Дражу издајником, ратним злочинцем и сарадником окупатора. Али, они те оптужбе не само што индиректно потврђују, већ додају широку лепезу нових: да је Дража био личност која није одговарала захтевима времена, да није био далековид, да није био никакав обавештајац, да је случајно доспео на чело војске, да војску није контролисао, да се није разумео у политику, затим да му је недостајала ширина визије, као и енергија, да није схватао комплексност реализације усвојене стратегије, чак да није имао адекватна теоријска знања о герили, да за разлику од Броза није био прави вођа, да је чешће реаговао емотивно него рационално, итд. Ђенерала Дражу оволико нису наружили ни стари комунисти и зато су Николић и Димитријевић морали да позову у помоћ цитате једног Хрвата.
У радовима ове двојице има и негативних судова о српском народу као целини: фатализам, аутодеструкција, лош менталитет, злоба, итд. То је још једна ствар у којој они надмашују своје претходнике. Стари комунисти су говорили о великосрпској хегомонији, буржоазији, и сл, додуше на такав начин да су се обрачунавали са целим народом, али овакве паушалне оцене ипак нису користили.

ПОХВАЛЕ КОМУНИСТИМА И КВИСЛИНЗИМА

Шта историја Другог светског рата мора садржати да би добила прелазну оцену?
Пре свега, то је разумевање чињенице да су и нацизам и комунизам поражене идеологије, и уопште да тоталитарни системи доносе само зло. Као најуспешнији од свих система показао се демократски. Једна од основних демократских тековина је раздвајање оружане силе и политике, што је у Србији учињено још у доба Обреновића, укидањем права гласа војним лицима. У модерном свету, политика и војска не само што су раздвојени, него су политичка и војничка идеологија два посебна појма. Српски народ има војничку, односно ратничку, идеологију, која је и током Другог светског рата утеривала страх у кости непријатељима. Тврдња да су комунистичка и љотићевска профашистичка идеологија биле надмоћније, и то уједно од српске ратничке идеологије и српске политичке демократије, апсурдна је. Наравно, свако може да тврди шта жели, али ако се претендује на научност, онда се нешто овако крупно не може подразумевати, већ се мора доказати.
Ђацима су деценијама сервиране приче о предностима комунизиране војске, да би се на ово сада додале и лекције о врлинама једне профашистичке формације, уз потврђивање теза о ''слабостима'' српских четника. Штавише, писци уџбеника као најпозитивније личности у Другом светском рату означавају квислинге. То је последица чињенице да се они већ деценију и по крећу у миљеу политике налик недићевској и љотићевској - али то није наука.
Наука није ни њихова теза о ''помирењу и јединственом националном фронту''. То је у ствари директно преузета љотићевска пропаганда, настала у емиграцији, тј. чак не ни током рата. Апсурдно је и говорити о уједињењу формација са супротних ратних страна. Зато Николић и Димитријевић ни не покушавају да објасне како је то уопште могло да се изведе. Али, они такође не помињу ми да је Дража целог рата, како недићевцима и љотићевцима, тако и партизанима, нудио да се одрекну службе туђинима.

КРШЕЊЕ НАУЧНИХ ПРИНЦИПА

Научни поступак доказивања мора имати принципе, тј. правила која важе за све. Ако се иста ствар једном узима као мана, а другом као врлина, онда не може бити говора о научном раду.
На пример, ако дисциплина и морал код српских војника опадају што су даље од свог родног краја, онда то важи и за партизане и за четнике. Не може се за партизане тврдити да су удаљавањем од својих кућа постајали дисциплинованији, а за четнике обратно.
Ако је критеријум за оцену борбене вредности бројност способних официра, онда тај критеријум мора да важи и за партизане, а не само за четнике. На страну што аутори не показују на основу чега су оценили да су Дражини официри били неспособни, али они не наводе ни лако доступне податке о бројности: крајем 1942. године партизани су имали свега 29 официра, од којих само једног Србина, који је побегао из четничких редова да не би био стрељан звог недисциплине, док је примера ради само Дражин Расински корпус у то доба имао око 40 официра.
Ако је критеријум за оцену борбене вредности ратно искуство, онда се морају навести сви ратови у којима су и једни и други учествовали, а не само Шпански грађански рат у коме су били комунисти. Не смеју се прећутати четнички Солунци, затим учешће четника у Априлском рату 1941, који су комунисти саботирали, као ни учешће у устанку 1941, у коме су комунисти статирали.
Ако се као мана четника наводи територијална организација, не сме се прећутати да је она важила и за партизане, изузев за мањи број њихових формација (пролетерске и ударне јединице). Такође, мора се навести да су и четници имали екстериторијалне јединице: летеће бригаде, јуришне корпусе, јуришне групе корпуса, као и један Експедициони корпус. Теоретски, аутори могу да користе термин ''такозвани јуришни корпуси'' (што и чине), али онда морају доказати да се ти корпуси нису мицали са терена на којима су основани (што не чине).
Ако се као мана четника наводи нехигијена, уз апострофирање брада, дугих коса и вашљивости, онда се мора рећи да је тек 3-4 посто четника носило браде, а незнатно већи број дуге косе, као и да су нехигијена, и посебно вашљивост, у ствари били распрострањенији код партизана, што се види по неупоредиво већем броју случајева пегавог тифуса у њиховим редовима. Овако, помињање нехигијене, коса, брада и вашака на рачун четника, није ништа друго до комунистичка пропаганда.
Даље, не могу се четници уједно критиковати и због неактивности (што аутори чине са становишта комунистичке пропаганде) и због активности (са становишта профашистичке пропаганде). Неисторијска је теза да четничке формације нису требале ни да постоје у Србији, тј. да је стратешки најважнију област требало да препусте окупаторима, профашистичким и комунистичким снагама.
Не могу се четници критиковати што се не боре против окупатора, док се комунисти наводно боре, да би се, кад покрену највећу антиокупаторску офанзиву од почетка рата, ујесен 1943. према Јадрану, одједном критиковали зато што се боре, а комунисти похвалили зато што се не боре. Притом се ова теза, као и многе друге, поткрепљује нетачним подацима - како су се партизани сетили да треба разоружавати Италијане, а четници се, као, нису сетили. Али, то није ствар принципа писања, већ познавања докумената.
Не могу се војводе Јевђевић и Ђујић, које су своја звања стекле према законима Краљевине, називати самозваним, а да се истовремено третирају као прави чинови комуниста, мада су их они сами себи делили и незаконито и без војничког основа: Броз - маршал (а био је бравар, тј. на немачком шлосер), абаџија Ранковић - генерал, студенти Коча Поповић и Пеко Дапчевић такође, као и наредник Коста Нађ, итд.
Не може се за некога ко је са одличним успехом завршио све војне школе које су се могле завршити, ко је имао сопствену теорију герилског ратовања, и још постао професор Војне академије, тврдити да није имао ''адекватну теоријску заснованост покрета отпора'', тим пре када се за једног војног лаика сугерише супротно.

Dopuna: 11 Dec 2012 19:41

НЕПОЗНАВАЊЕ ДОКУМЕНАТА

Пре него што изведе далекосежне закључке, историчар мора презентовати сва битна документа, и то најмање документа две стране. Стари историчари кажу да је још боље када се ''утроји''. Заправо, Други светски рат омогућава компарацију докумената чак четири или више страна (нпр. четничка, немачка, комунистичка, недићевска, америчка).
Међутим, Николић и Димитријевић стално понављају да су се код четника ''често'' и ''много'' дешавале неке негативне појаве, наводећи притом само по један пример. Ако се нешто заиста дешава ''често'' и ''много'', у причу се уводи статистика, док поједини примери служе тек као илустрација. Исти принцип мора важити и за партизане и љотићевце, тј. за похвале упућене на њихов рачун.
Љотићевцима је барем лако оценити борбену вредност, јер су имали мало битака. Они се највише хвале Битком на Ибру, 31. марта 1944, против партизана. Ту се један њихов батаљон од око 600 људи борио против једне партизанске бригаде, а после су, у емиграцији, писали да су победили не само ту бригаду, и њену дивизију, већ и целу Оперативну групу дивизија. Николић и Димитријевић усвајају те мемоарске хвалоспеве, иако је сравњивањем докумената лако створити слику догађаја тог 31. марта. Заправо, није потребно ни сравњивање, јер довољно говори већ оригинални извештај команданта 1. батаљона 4. пука, капетана Ђорђевића, који пише:
''Добровољци: цела њихова борба у овим крајевима са партизанима, може се карактерисати само једном реченицом, а то је желе и решени су на борбу са партизанима, али не знају како ће.''
Дакле, Немци су поверили поменутом љотићевском батаљону чување једног моста на Ибру, али он није издржао ни једну целу ноћ на положају. Напустио је ровове и повукао се, а Немци су на његово место послали Бугаре. И то су били ти ''изузетно дисциплиновани добровољци''.
Фразу из комунистичке пропаганде о партизанима као ''прекаљеним борцима'', аутори не поткрепљују дословце ни једним интерним документом из њихових редова. Зато, примера ради, ево шта су Ј. Б. Тита и Врховни штаб извештавали потчињени током 1944. године:
- Покушавали смо... нисмо успели... Грешке у односу са народом, крађе... Наша пропаганда је врло слаба...
- Ми смо разбијени и сведени на групице... У војсци велике слабости... Војне јединице разлабављене... Војни и политички кадар веома је слаб...
- У многим јединицама пљачкање народа представља ''честу појаву'', у многима од њих ''тешко је наћи поштеног човјека који није лично крао или који није индиректно умијешан у крађу''.
- Унутар јединица влада атмосфера мрзовоље и себичности.
- Дезертерство је постало масовна појава.
- Овдашње наше снаге толико су слабе да их не можемо упутити ни до Копаоника. (Односи се на Јужну Србију, наводно традиционално партизанску; извештај је из августа 1944.)
- Садашња руководства су млада, неискусна и често састављена од неспособних људи... Они нису често у стању да пренесу ни обичну нашу директиву, а још мање да је остваре.
- Хватамо људе по селима за војску... Недовољна чврстина, недовољна дисциплина, недовољна борбеност... Пуно неписмених... Почињемо са учењем имена и презимена, односно слова у имену и презимену, име Тито, Стаљин, пароле и слично... бројеви од 1 до 20. (Односи се на западне крајеве; извештај из лета 1944.)
Ово је само део докумената које је у београдским архивима пронашао, и објавио, Перо Симић. Много тога објавили су и сами комунисти, у зборницима докумената. На пример, у 11. књизи 2. тома објављен је извештај члана Врховног штаба, Сретена Жујовића, о стању у највећој партизанској јединици - 8. корпусу. Жујовић почетком децембра 1943. налази штаб корпуса, али он је само ''претпостављао'' где су му јединице. Борбена вредност корпуса види се по једном догађају из Гламоча. Осматрач је једног дана јавио лажну вест да иду немачки тенкови. Партизане у трену хвата паника, почињу да беже и чак спаљују храну и авио базу са јединим авионом који су имали. А заправо, нису ишли тенкови, нити ма ко, него се чуо хук ветра.
Да Дража није успео да успостави јединство командовања, а Броз јесте, то може рећи само неко ко не познаје ни елементарну грађу једних и других. Наиме, Броз је ретко и покушавао да централизује команду, ваљда схватајући да се у то не разуме, па су његове најчешће наредбе, ако су то уопште наредбе, биле: ''Јавите нам распоред ваших јединица и даље намјере офанзивног карактера'' (наредба Главном штабу Хрватске од 1. новембра 1943). Или: ''Остављамо вам одрешене руке на вашем сектору. Руководите самостално'' (наредба 3. корпусу, у Источној Босни, од 5. децембра 1943).
Један од малобројних примера Брозовог командовања јединицама које нису крај њега, јесте онај с краја октобра и почетка новембра 1943, против четника у области Вишеграда. Он је наредио 2. крајишкој бригади 5. крајишке дивизије да крене према Ужицу. Али, 2. крајишка бригада је већ била добила супротну директиву од 17. дивизије (дакле, не од своје дивизије), па затим још једну супротну наредбу од 27. дивизије (дакле, поново не од своје дивизије, што се професионалним официрима не дешава). Тако је после неколико дана настао општи хаос и Броз, као и обично, препушта ствар другима (према 10. књизи 2. тома зборника докумената).
Ако је пак реч о јединству командовања мереном послушношћу, упућујемо ауторе да у истом зборнику (том 2, књига 10), потраже документа о бекству 1. пролетерске дивизије Коче Поповића, 2. босанског корпуса Косте Нађа и посебно 5. крајишке дивизије, од Врховног штаба, угроженог надирањем Немаца, иако им је Броз наређивао да се врате. Нема докумената да су један Рачић, Калабић или Кесеровић тако остављали Дражу на цедилу.
Јединство командовања најпре се мора мерити брзином преношења информација, тј. системом везе, а по том основу комунисти су далко заостајали, јер су се више ослањали на курире, за разлику од четника, који су имали радио станице.
Даље, не може се сво време писати о четницима као недисциплинованој руљи, а онда изненада цитирати немачки документ да су они, заправо, најбоље организована формација на Балкану. На ауторима је или да одустану од своје тезе, или да докажу да Немци греше када, не само у овом, него у већини докумената, четнике и партизане третирају дијаметрално супротно него њих двојица у својим књигама. И стари комунистички историчари су избегавали немачка документа. Њихова теза сводила се на паролу: ''Немци нису знали!'' А било је и неколико варијација: да су Немци гледали ствари по инерцији, тј. према искуствима из претходних ратова, да су из стратешких разлога скривали сарадњу са Дражом, итд.
Тезе попут ове: ''ЈВуО је била најслабије опремљена за рат од свих војних формација на територији Југославије'', морају се или доказати, или одбацити. Јер, већ сваки лаик може навести барем једну слабије опремљену формацију: недићевце.
Овакве ствари не могу се писати без хрпе докумената: ''У редовима ЈВуО било је доста авантуристичких фигура карактеристичних за мутна времена''. Нарочито не у контексту приче: да је код комуниста све било супротно. Ноторно је да је језгро четника чинило 3.000 официра и више хиљада подофицира. Не само да они нису имали криминалну прошлост, већ је нису имали ни њихови преци, што је проверавано при уписима у војне школе и академије. Ноторно је такође да су у партизанске редове масовно ступали криминалци одбегли из робијашница у хаосу Априлског рата 1941, па чак и целе разбојничке банде (Тандина банда у области Крагујевца постаје 3. чета Крагујевачког партизанског одреда, Чаругина банда на Космају, итд), као и да је управо комунистички покрет магнет за авантуристе широм света.
Ипак, нека питања исувише су компликована, захтевају детаљно познавање и тумачење докумената, па Николићу и Димитријевићу и не треба замерити што пишу да су четници потписали споразуме са Немцима децембра 1943, затим да су Немци нанели одлучујући ударац партизанима на Златибору маја 1944, а Немци, Бугари и љотићевци у Бици за Јужну Србију јула те године. И једно и друго и треће далеко је од истине. У Бици за Јужну Србију јула 1944. Немци нису опалили ни један метак.

ПРЕСКАКАЊЕ КЉУЧНИХ ЧИЊЕНИЦА

Кодекс гласи: када историчар не објави документа која су му позната, онда он није историчар, већ пропагандиста.
Ако малочас цитирана документа Николићу и Димитријевићу нису била позната, то се тешко може рећи за примере који следе. Рецимо, за Битку на Парцанској коси између Расинско-топличке групе корпуса и 2. пролетерске дивизије. Зато што је то била највећа битка између четника и партизана у области Крушевца, али и зато што је у њој учествовала дивизија коју су комунисти сматрали најбољом. Дакле, та њихова дивизија толико је потучена, да су се њени припадници у паничном бекству давили у Западној Морави. А у књигама Николића и Димитријевића ни речи у Бици на Парцанској коси! Нису описали ни Битку на Тупалском вису, ни на Буковику, ни на Гату... Битку на Неретви завршавају са трећим бојем за Невесиње и онда проглашавају победу партизана. Немогуће је да не знају да су се водила још три боја за Невесиње, да су после последњег, шестог боја, четници отерали партизане и из ове вароши и из долине Неретве и да су заправо они победници.
За највећу битку између четника и љотићеваца проглашавају ону код Сече Реке, септембра 1943, коју су љотићевци изгубили, оставивши на бојном пољу тридесетак погинулих. А највећа је заправо била Битка код Стопање, претходног месеца, коју су љотићевци такође изгубили, уз око 170 погинулих. Разлика између ових двеју битака велика је - таман толико да сруши мит о ''изузетно дисциплинованим добровољцима'' који они граде.
Стил Николића и Димитријевића уопште своди се на прескакање књучних чињеница, уз инсистирање на небитним догађајима или просто на фразеологији. У књизи ''Ђенерал Михаиловић - биографија'', свега 12 од 500 страница посветили су ''ђенераловој антиосовинској делатности'', а свега девет страница силним борбама за одбрану Србије од комуниста 1944. године. У књизи ''Историја Равногорског покрета'', од 1.200 страница свега 40 односи се на борбе четника против Осовине, а свега тридесетак на Битку за Србију 1944. године. Борбе четника против усташа они једва да помињу.
Кад наиђу на нешто што се не може прескочити, као што је на пример немачка Операција ''Рудник'' против Горске краљеве гарде 1943. године, они то сведу на свега 2,5 реда. Док цитату жалбе једног анонимног дезертера из тог боја на Руднику, у коме је Калабић нацрњен, дају четири реда. Немачко-љотићевско-бугарској Операцији ''Хајка'' против Гарде, у области Космаја фебруара и марта 1944, посвећују свега десет редова. Непријатељских војника било је 10.000, обилазио их је командант Југоистока, водиле су се борбе прса у прса са есесовцима. Па ипак, то је за Николића и Димитријевића пет пута мање важно од једне анонимне доставе против Гарде са Космаја. Тој достави посвећују целих 50 редова.
Разуме се, прави историчари не би ни поменули анонимне доставе, перед осталог јер оне могу бити део психолошког рата.

''СУД ПАРТИЈЕ'' КАО МЕРА ВРЕДНОСТИ

Када су комунисти јула 1945. године тражили од Британаца да им изруче групу припадника ЈНП ''Збор'', Форин офис је наложио својим правницима да израде елаборат о том случају. Правници су написали:
''Српски добровољачки корпус итд. Да ли постоји Prima facie случај за појединачно или скупно оптуживање по делима наводне издаје, то зависи од одредаба југословенског Кривичног закона који је био на снази 5. априла 1941. Сходно овоме закону, припадање Љотићевој организацији 'Збор' не изгледа да је издајство, јер је Покрет 'Збор' учествовао на парламентарним изборима 1938. Осми параграф - у вези овога могуће је навести - југословенског устава из 1931. године не предвиђа постериори кажњавање за дела која нису постојала у време изласка закона (нити закон има ретроактивну снагу да нешто што је било законом дозвољено у 1931, да то исто буде сматрано прекршајем у 1945. години''. (С. Р. Влаховић, ''Зборник докумената из британске архиве'', 413.)
Британски правници су овде навели елементарне ствари: догађаји у некој држави могу се оцењивати само према законима те државе. Заседање у Столицама, Фочански прописи, Авној један и други, итд, све је то небитно. Осим наравно за комунисте. Али, ова држава је рекла да више нема комунизма још 1990. године, а нарочито су то нагласиле ''демократске снаге'' 2000. године. Зато, ни државни историчари не би требало да признају само суд Комунистичке партије.
Међутим, шта све чине Николић и Димитријевић?
Они најпре усвајају пропагандну тезу нациста и комуниста да је Краљевина Југославија капитулирала 17. априла 1941. године, тј. да као држава од тада више није постојала и специјално да није постојала њена војска. Дословце нити једном они не саопштавају тачан назив војске током рата: Југословенска војска. Дакле, само то, као и пре рата, а не Југословенска војска у отаџбини. ЈВуО је део једне интерне, за суштину приче небитне поделе, из 1942. године. Сагласно стању ствари, тада су означене Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска у избеглиштву и Југословенска војска у заробљеништву. Термин ''Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини'', који они користе, није постојао. Већ само: ''Врховна команда Југословенске војске''. А да је Дража 11. маја 1941. дошао на Равну Гору и основао Равногорски покрет, као што они уче децу по школама, то је само варијација комунистичке пропаганде, установљена у време др Бранка Петрановића, са намером да се војска једне државе сведе на један од покрета.
На жалост, историја нам је таква да ми који смо се удубили у ово питање у сваком чланку можемо саопштавати по нешто ексклузивно. На пример: током Другог светског рата, не само Југославија, већ ни једна европска држава није потписала капитулацију пред Силама осовине. Лидери окупираних држава повукли су се у Лондон, а окупација је сматрана као привремени терористички акт.

ДАЛЕКОСЕЖНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Неуважавање ових факата од стране (нео)комуниста има далекосежне последице, од којих апострофирамо две.
Прво, Николић и Димитријевић упорно тврде да ван Србије не само што није постојала Југословенска војска, већ ни Југословенска војска у Отаџбини, нити ма каква Дражина надлежност, сем номиналне. Притом они под Србијом подразумевају Републику Србију у комунистичким границама, какве наравно тада није било. Уместо република, тада су постојале бановине, и то шест српских бановине, које су сматране Србијом: Врбаска, Дринска, Зетска, Дунавска, Моравска и Вардарска. Тврдња званичних државних историчара да су ван данашње Србије постојали неки други четници, а не Дражини, ма колико апсурдна била, у будућности може донети фаталне последице српском народу. Довољан пример узимања лажне историје као основе за креирање, или макар покушај креирања, будућности, јесте тзв. Хашки трибунал.
Друго, питање да ли је нека формација легална војска, или тек један од покрета, кључно је при квалификацији ликвидација. Јер, ако је ликвидацију починила легална војска, онда је та ликвидација злочин само ако није извршена према важећим законима, а конкретно, према Уредби о војним судовима од 8. марта 1940. и према Закону о заштити државе, који се односио на комунисте. Ако пак ликвидацију изврши неки покрет, тј. нека нелегална формација, онда је у сваком случају реч о злочину.
Међутим, Николић и Димитријевић иду и корак даље, остајући по овом питању потпуно на позицијама Комунистичке партије. Наиме, они само ликвидације почињене од стране ЈВуО означавају као злочине, а не и ликвидације почињене од стране партизана. Појам ''злочин'' само посредно везују за комунисте, и то на свега неколико места. На пример, користећи следећу фразу: ''Ни партизани нису много заостајали у злочинима''. Тј. нису много заостајали у злочинима иза четника, које су раније означили као злочинце, а сада на овај начин партизане стављају ниже на тој лествици.
И као што то обично бива код (нео)комуниста, квалификације се поткрепљују нетачним подацима. Као да су историју преписивали из сценарија ''Отписаних'', Николић и Димитријевић говоре о убиствима комунистичких симпатизера, па чак и о убиствима због слободе говора, као да су четници били комунисти.
У стварности, четници нису убијали комунисте као симпатизере, већ као убице или саучеснике у злочинима. Ево примера из Орашачког среза, који они наводе у контексту тезе о ''зверском'' карактеру капетана Николе Калабића. У ноћи између 28. и 29. јуна 1943. године, група партизана на челу са Милованом Милосављевићем из оближњег села Копљара, упала је куће богатијих грађана на периферији Аранђеловца. Убили су и опљачкали девет особа: Љубицу Михаиловић, девојку, ћерку бившег председника Народне скупштине Краљевине СХС и познатог добротвора, Илије Михаиловића (он није био кући, па су га убили после рата), трговца Васу Стефановића и његовог сина Милана, трговца Ђурђа Ђуру Алексића и његовог сина Живојина, трговца Петра Урошевића, индустријалца Михајла (или Мијајла) Петровића, млинара Драгишу Симића и кафеџију Светозара Лазаревића из Аранђеловца, као и Живојина Лазаревића из Врбице, који се ту затекао. Милосављевић се после рата, у мемоарима, хвалио да су те ноћи комунисти запленили 1.092.500 динара и троја кола ствари. Касније, сви убијени су проглашени народним непријатељима и ратним злочинцима, а имовина им је конфискована. Али, док је трајао рат, трајала је и истрага у вези овог злочина. Онај код ког су нађене крадене ствари, имао је слабе изгледе пред Војним судом.
Дакле, за ликвидације почињене од стране четника и партизана не само да је другачији правни основ, него су, супротно од онога што тврде Николић и Димитријевић, пре септембра 1944. године више особа у Србији ликвидирали партизани.
Још један историчар Института за савремену историју, мр Срђан Цветковић, који је магистрирао на ратним злочинима комуниста, уопште не користи овај термин, већ говори само о ''репресивности режима у првој фази функционисања новог система власти успостављеног у рату и револуцији''. За сваки случај, он објашњава да реч ''репресија'' води порекло од латинског represus и да значи притискати. Дакле, није било злочина, већ само притиска!
За ратне и поратне злочине комуниста сва тројица користе еуфемизме: црвени терор, револуционарни терор, реваншизам (дакле, неко је већ чинио злочине према комунистима, а они су узвраћали), чишћења, дивља чишћења, ликвидације, и сл. Цветковић једном приликом каже: ''Дошло је већ тада (1942) до појаве елемената 'класне револуције', конфискација имовине па и ликвидације неколико стотина 'кулака' и непријатеља револуције сахрањених у тзв. пасјим гробљима'.'' Ратни злочин се овде не умањује само вербално - ''па и ликвидације'' - већ и навођењем нетачног, знатно нижег броја убијених.
Последица деловања са комунистичких позиција је и назив државне комисије за истраживање њихових злочина, чије језгро чине управо историчари поменутог Института, тј. сва тројица наведених, на челу са председником, др Момчилом Павловићем. Назив гласи: ''Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.''
Укратко, државни историчари у Србији још нису употребили термин: ''Злочини комуниста''. У свакој прилици они се довијају како да комунисте не назову злочинцима и наравно како да умање њихове злочине. Увредљиво је већ само одређивање датума од ког се, макар како, истражује. Тврдња Комисије да је од ''нових власти'' убијено више Немаца и Мађара него Срба, сем што је нетачна, такође може имати трагичне последице по српски народ, јер ће то што они називају ''новим властима'' други разумети као ''српске власти''. Испашће како држава Србија тврди да су Срби поубијали своје националне мањине и питање је ко ће онда моћи да докаже шта се заиста дешавало: да су убице били комунисти и да су највише убијали Србе, од кад су запуцали, 7. јула 1941, затим током рата, па и дуги низ поратних година.

ЗАКЉУЧАК

Историчари Другог светског рата у Србији више су политичари него историчари. Прво, они се баве политиком и иду од странке до странке, односно ''невладине организације''. Друго, они свој рад прилагођавају расположењу у владајућим структурама. Како су на власти и даље негдашњи комунисти и њихово потомство, то је јасан смер прилагођавања.
Одговоре на кључна питања о Другом светском рату од званичних историчара нећемо добити у догледно време, нити ће државне комисије које су они основали оправдати своју сврху.