Jugoslavija i jugoslovenska ideja

• 1Ovo se svidja korisniku: rexdeuss
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 26 Jul 2013 12:40

Svim ucesnicima ove teme,
Najpre da razgranicimo neke stvari. Tema je "Jugoslavija i jugoslovenska ideja", dakle razvitak jedne drzave i (pre toga) razvoj ideje o njenom stvaranju i funkcionisanju. Bojim se da ova tema ima potencijala da sklizne u "opstu brbljaonicu" ako se bavimo dnevnopolitickim raskusuravanjima i pitanjima kako se danas zivi u bivsim jugoslovenskim republikama ili kako mozemo obnoviti Jugoslaviju, kako da Srbiju kao drzavu vratimo na Kosovo, kako smo u kandzama NATO-a itd.
Nego, da se vratimo na temu, blago meni! Mislim da je red da ponudim barem neku osnovnu literaturu o ovoj problematici. O jugoslovenskoj ideji najbolje i najopseznije sto sam citao je delo akademika Milorada Ekmecica Stvaranje Jugoslavije (u dva toma). Mislim da je BIGZ izdao tu knjigu. Sto se tice same Jugoslavije mislim da je najbolju, pa moje skromno misljenje je i jedinu klasicnu, sistematizaciju od domacih autoraa uradio Branko Petranovic u svojoj Istoriji Jugoslavije. Naravno, za obojicu istoricara, ciji rad, inace, izuzetno cenim, mogu se naci neke zamerke. Akademik Ekmecic se mnogih svojih stavova iz pomenute dvotomne knjige odrekao ili ih je prilicno revidirao u knjizi Dugo kretanje izmedju klanja i oranja dok je Petranovic mnogo kriticniji prema praksi socijalistickog rezima u Jugoslaviji u drugom izdanju svoje knjige. Inace, samo da napomenem da prvo izdanje Petranoviceve Istorije Jugoslavije ima jedan tom i zavrsava se 1978. godinom, a drugo je iz tri dela zakljucno sa 1988. godinom. Zbog toga mislim da je bolje drugo izdanje jer obuhvata neke veoma znacajne momente u istoriji Jugoslavije poput Titove smrti, nemira na Kosovu 1981. godine, duznicke krize, rigoroznog programa ekonomske stabilizacije Milke Planinc, pa cak i pocetke medjunacionalnih napetosti u osvit tzv."antibirokratske revolucije". Eto, mislim da je bilo pristojno navesti barem osnovnu literaturu da bi se znalo odakle crpimo podatke, pa i pozajmljujemo neke zakljucke.



Jovan Nenad :: Što se ideje i pristupa tiče ne mogu jer ideja Aleksandrove Jugoslavije nije isto što ideja Brozove Jugoslavije.
Lose sam se izrazio! Rec "pristup" svakako da ne stoji. Hteo sam reci da su i kralj Aleksandar I i Tito bili veliki Jugosloveni i da su stvarali politicke zajednice sa ciljem da ih svi stanovnici dozivljavaju kao svoje. E, sada, jedan je krenuo unitarizacijom, a drugi federalizacijom i, znamo to svi, oba koncepta su propala.
Jovan Nenad ::
Ovakav koncept je donekle gušio nacionalni identitet kako Srba s jedne strane, tako i Hrvata i Slovenaca s druge strane što je bio jedini način da negde, kasnije jugoslovenstvo zaživi.

Pa, ne bas donekle, nego u periodu od 1929. do 1934. godine i sasvim su gusena pojedinacna nacionalna osecanja Srba, Hrvata i Slovenaca! Sve sa ciljem da se brzo stvori integralna jugoslovenska nacija. Sto se tice nacija, one se nisu ni spominjale vec je koriscena terminologija tipa "troimeni narod" ili "troplemeni narod".

Jovan Nenad ::
Izbegavalo se isticanje nacionalnih simbola Srba, Hrvata i Slovenaca a potenciralo se jugoslovenstvo, u svakom segmentu.
Zapravo, nacionalni simboli su ukljuceni u drzavne. Na primer, grb i himna su kompilacija tih simbola. Cetnicke kokarde tokom Drugog svetskog rata krasila su srpska ocila, hrvatska sahovnica i slovenacki Triglav.
Jovan Nenad ::
Termin ,,trojedini narod,, bio je zastupljen u zvaničnim dokumentima a čak su i sami predstavnici HSS, najače hrvatske stranke, su ovaj termin koristili u svojoj političkoj borbi, dok su termine popud hrvatske nacije ili hrvatske države upotrebljavali posve stidljivo.
Ovde treba reci da HSS nije vodio principijelnu politiku u kontinuitetu i da je imao zestoka krivudanja, od pristupanja Seljackoj internacionali i izrazenog republikanstva do pomirljivog tona prema rezimu i ucesca u koalicionim vladama (sa radikalima od 1925. do 1927. i od 1939. dod 1941. godine, kada su izdali Ujedinjenu opoziciju zarad stvaranja Banovine Hrvatske). HSS je bila velika stranka, gotovo citavo hrvatsko biracko telo je glasalo za njih i zato je bila razbarusena po stavovima. Ta njihova razbarusenost po stavovima najbolje se videla tokom Drugog svetskog rata kada je jedan deo stranke ucestvovao u Vladi Kraljevine Jugoslavije u izbeglistvu, drugi se stavio na raspolaganje NDH, a treci je podrzao NOP. Godine 1944. , recimo, HSS je imao ministre u Londonu, zastupnike u protokolarnom ustaskom Saboru, vecnike u NOO-ima na slobodnoj teritoriji, pa cak i deputate na Svetosavskom kongresu u Bau!?! Cisto mala digresija da se zna kakva je bila HSS. Cinjenica je, medjutim, da je HSS bila za ostanak Jugoslavije i za federalisticko uredjenje u kome bi Hrvati imali jednu federalnu jedinicu. Kada je u pitanju njihovo isticanje jugoslovenstva, treba navesti da je njihova agitacija bila najveca u Bosni i Hercegovini i to prema muslimanima, za cije su se glasove borili (cak i uz fizicke incidente sa JMO-om). Dakle, nisu prezali ni od fizickog nasilja da bi etnicki i politicki pridobili muslimane.

Jovan Nenad ::
S druge strane imamo Brozov koncept Jugoslavije (odnosno koncept KPJ) koji je delom proistekao iz ideja sa međuratnih kongresa KPJ koje su bile pod jakim uticajem Internacionale i komunističkog viđenja saveza socijalističkih država.

Slicnosti izmedju komunistickog rukovodstva pre staljinistickih "cistki" i dolaska Tita na celo KPJ 1937. godine su zaista veoma male, kako u kadrovskom tako i u smislu resavanja aktuelnih drzavotvornih i mejdunanacionalnih pitanja. Prototip komunistickog lidera u prvim medjuratnim godinama je intelektualac, dobrostojeci pripadnik srednjeg staleza ili cak potomak industrijalca, poslusni izvrsilac svih direktiva Kominterne, zastupnik ideje o velikosrpskom hegemonizmu i Jugoslaviji kao "vestackoj versajskoj tvorevini" i nuznoj podeli zemlje na tri nezavisne drzave - Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Titovo rukovodstvo dolazi nakon "cistki" i njegove odlike su mladi ljudi, avanturisti, buduci profesionalni revolucionari, antimonarhisti, ali pritom Jugosloveni koji ne zele, kao njihovi prethodnici, da razaraju drzavu nego da je obnove na novim, po njima zdravijim temeljima. Moje misljenje je da ni jedan ni drugi pogled KPJ na Jugoslaviju izmedju dva svetska rata nisu autenticni nego da dolaze iz Moskve jer su tako nalagali interesi SSSR-a u tim trenucima. Mogu opsirno o ovome kasnije, za sada samo toliko, ali iskreno mislim da je posve prirodno da su se SSSR i Kraljevina Jugoslavija od 1918. do 1941. godine nasli na suprotnim stranama!
Jovan Nenad ::
Te tako, nakon drugog rata svaki od tri naroda dobija svoju administrativnu jedinicu (da ne kažem federalnu). Srbi Srbiju (a konstitutivni su u Hrvatskoj i BiH ali to nije tema), Hrvati Hrvatsku, Slovenci Sloveniju.
Ne, Srbi "dobijaju" Srbiju tek Ustavom od 2006. godine. Dotle je NR Srbija, SR Srbija i Republika Srbija bila "drzava svih njenih gradjana". Zato se i ja zezam sa nacionalistima, pa im kazem da su od 1945. do 1990. godine Hrvatska i Bosna i Hercegovina bile "srpskije" od Srbije.

Jovan Nenad ::
Pored nekad trojedinog naroda i tri plemena, nastaju novi narodi, Makedonci i Crnogorci.
Ne nastaju nego se ozvanicava njihovo postojanje i pripadnicima tih naroda se daje pravo da se slobodno izjasnjavaju. Najveca su sporenja danas oko postojanja crnogorske nacije, licno mislim da je ona nastala u veoma zivom razdoblju po tom pitanju od 1918. do 1945. godine i da su komunisti samo ozvanicili postojanje Crnogoraca kao zasebnog etnosa. I o ovome mogu opsirnije, ali kasnije.

Jovan Nenad ::
A onda je došao Ustav iz 1974. godine.
Takodje, veliko pitanje je taj Ustav od 1974. godine. Tokom ovih 20 godina postao je "opste mesto", nesto o cemu se ne razmislja, niti se odlucuje da se makar procita taj nezgrapni dokument, ali su ovakvim diskusijama spominje mehanicki. Licno mislim da nije on razorio socijalisticku Jugoslaviji, nego njegovo nasilno rusenje koje je pocelo u Srbiji, a izazvalo nista slabije reakcije u Sloveniji i Hrvatskoj.


Jovan Nenad ::
Mišljenja sam da Jugoslavija i ideja jugoslovenstva nije imala dovoljno vremena. Pri tome mislim na prvu Jugoslaviju koja je, uz sve svoje probleme, cirka 23 godine, što je, priznaćeš bilo premalo da bi se pod 1) razvila svest u narodu i pod 2)državni aparat bio efikasan.
Sa ovim se u potpunosti slazem. Mi kakvi smo za 23 godine ne mozemo da napravimo ni jednu obicnu obilaznicu oko Beograda, a kamoli da uredimo tako slozenu drzavu kakva je bila Jugoslavija! Uvek isticem dve stvari. Prvu, zamislite u doba bez Interneta i sa mnogo manjim uticajem tada poznatih masovnih medija (stampa i radio tek u tragovima) postignete minimum nekog duhovnog jedinstva (Emil Dirkem bi rekao "kolektivna svest"), potrebnog za opstanak drzave izmedju stanovnika nekog sela ispod Pohorja i nekog zaseoka oko DJevdjelije!
Druga stvar, mislim da sam o njoj vec pisao cak i na ovom forumu, samo na nekoj drugoj temi. Kraljevina Jugoslavija je bila sudar dva tipa politicke zajednice koja su patila svaki od svog neiskustva. Srbi iz Srbije i Crne Gore su ziveli u gotovo jednonacionalnim drzavama. Prema popisu stanovnika Crne Gore iz 1909. godine u njoj je bilo 95% Srba i 5% Albanaca. U Srbiji je do 1914. godine broj pripadnika nacionalnih manjina (Roma, Jevreja, Cincara) bio i manji. Tursko stanovnistvo se povlacilo iz Srbije kako je koji kraj oslobadjan delom iz straha od ubistava i pljacke delom iz cinjenice da su navikli da u Turskoj zive kao povlasceni stalez, pa nisu hteli da zive novim nacinom zivota u jednoj hriscanskoj i gradjanskoj drzavi. U krajevima oslobodjenim posle 1912. godine situacija je bila drugacija, ali Prvi svetski rat je prekinuo potpunu drustvenu integraciju tih krajeva. Dakle, Srbi iz Srbije i Crne Gore nisu imali nikakvo iskustvo zivota u visenacionalnim drzavama i zato je njima bilo nepojmljivo drzavno uredjenje koje ne bi bilo unitarno. Hrvati, Slovenci i Srbi "precani" kao visevekovni podanici jedne birokratske drzave u kojoj nikada nije bilo demokratije nisu imali iskustvo upravljanja drzavom. Oni se bukvalno u toj i takvoj Austro-Ugarskoj nisu nista pitali! Sada je namah, posle vekova neslobode, trebalo prihvatiti politicku odgovornost i ucestvovati u drzavotvornim procesima. Dakle, veoma nezgodna situacija i zato kazem da je sve to bio plod neiskustva i nerazumevanja medju gradjanima novostvorene drzave.

Dopuna: 26 Jul 2013 13:03

Leonardo ::Hrvati i Slovenci izlaze iz jednog braka, u kojem su naviki da kukaju, u drugi brak, te se nastavljaju ponašati po navici. Za sve je krvi neko drugi, a san o njihovoj nezavisnoj državi nije mogao nestati.

Mislim da je osnovna pogreska onih koji gledaju na zbivanja kod nas izmedju dva svetska rata ta sto Slovence i Hrvate trpaju na jednu stranu. Slovenci i Hrvati, tj. njihovi vodeci politicari su najcesce bili na drugacijim stranama. Ovo sto mi danas njih trpamo u isti kos, tj. ne mi nego vecina neobavestenog "pucanstva" je plod aktuelnih politickih zbivanja koje pokusavamo da transportujemo u proslost.
A situacija u pogledu drzanja Slovenaca i Hrvata je bila ovakva. Kao sto se HRSS nametnula Hrvatima kao dominantna politicka opcija i gotovo homogenizovala njihovo biracko telo, tako je u Slovenackoj apsolutno dominantna snaga bila SLS. To je bila jedna klerikalna, konzervativna partija ciji je predsednik Anton Korosec bio u svakoj Vladi. SLS je, dakle, bila rezimska stranka, a Korosec je bio intimni prijatelj kralja Aleksandra I i njegov covek za "prljave poslove". HSS je, videli smo, od 23 godine bio u opoziciji 19, njegovi su poslanici, kao i poslanici KPJ, uostalom, u Konstituanti odbili da se zakunu princu Aleksandru I zbog cinjenice da jos nije donet Ustav i da jos nije propisano drzavno uredjenje!
Vecina Slovenaca bila je zadovoljna polozajem u Kraljevini Jugoslaviji. Do 1939. godine jedino su oni bili nacionalno objedinjeni u jednoj, Dravskoj banovini. Danas ima cak mnogo Slovenaca koji postuju Kraljevinu Jugoslaviju i, posebno, imaju pozitivno misljenje o kralju Aleksandru I. Neka imena koja su danas veoma cesta u Sloveniji poput "Uros", "Dusan" itd. pocela su masovno da se daju deci nakon 1918. godine u znak zahvalnosti Srpskoj vojsci.
Na kraju, nije nebitno, Nemci su 1941. godine, nakon aprilskog sloma u zarobljenistvo odvodili iskljucivo Srbe i Slovence! Ostale jugoslovenske vojnike su pustali kucama.

Jovan Nenad ::

Pa pobogu, Država SHS je podeljena na srezove (33 mislim, bez nacionalnog predznaka).
Ne, 33 sreza, nego 33 okruga! Srezovi, kotari itd. su bili nizi nivoi vlasti i njih je bilo na stotine. Teritorija i nivo vlasti srezova danas, otprilike, odgovara nivou opstine, dok je predratna srpska opstina bila u rangu danasnje mesne zajednice.

• 1Ovo se svidja korisniku: rexdeuss
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 26 Jul 2013 13:09

vuk sa vrbasa ::Citat: Šta više, većina tadašnjih jugoslovenski nastrojenih Hrvata i Slovenaca podržala je diktaturu. Mogu da odem korak dalje i da kažem da je Aleksandar bio profil vladara koji je jugoslovenskim narodima bio potreban. To je uostalom (sad ću da šokiram moje levo nastrojene verbalne protivnike ovde ) prepoznao koju deceniju kasnije i Broz te se između ove dvojice u načinu vladavine može izvući dosta sličnosti.

Nema tu nikakvog šokiranja, mi smo balkanci i nama dokazano kroz istoriju treba čvrsta ruka da bi nas vodila. Kad popustiš stegu imaš haos, Tito je to dobro znao pa je vješto vagao i manipulisao politiku između istoka i zapada, bili smo socijalistička zemlja sa viskim stepenom liberalizacije dosta stvari (vize, kultura i umjetnost) dok je kralj zaveo diktaturu i nametanje nacije koja se nije svidjela nikome...
Ovo danas igranje po taktu Evrope i zapada nas je dovelo tu gdje jesmo na dnu....to se nekad govorilo "noga Lička, cipela Bečka". Jednostavno, demokratija ne stanuje ovdje....


Eh sad, Broz liberalan a Aleksandar bio diktator....i to zato što je od Jugoslavije hteo da stvori jaku državu a poznavajući dobro unutrašnje prilike, uvideo da je to nemoguće ukoliko Srbima i Hrvatima ne nametne jugoslovenstvo-kao nešto što bi ih vezalo međusobno i za zajedničku državu.
Poratna međunarodna situacija je Brozu omogućila vaganje između istoka i zapada, između dva bloka, ali to nije moglo da traje doveka. Šta više, to su morali da znaju kako Broz, tako i ljudi oko njega. Svakako su imali dovoljno vremena da, koristeći povoljan položaj, reše unutrašnje probleme - bez obzira na sve rane iz Drugog rata. Ništa bolja situacija nije bila ni u SAD nakon Građanskog rata (u periodu poznatijem kao ,,Reconstuction era,,) kao i u Italiji, neposredno nakon ujedinjenja kome su prethodili krvavi sukobi.
Igranje po taktu Evrope i zapada nije samo obeležje današnjice. Po taktu zapadnih sila ili istoka, igrao je i Broz jer je, usled međunarodnog položaja, na to bio prinuđen.
Po taktu velikih sila igrao je i Aleksandar jer je Srbija, odn. Jugoslavija, nestankom Rusije, izgubila svog zaštitnika u međunarodnim odnosima.

I na kraju...


Citat: Jednostavno, demokratija ne stanuje ovdje....

Šta je uopšte demokratija? Pojedini grški mislioci dali su njenu vrlo jasnu definiciju koja se svakako može primeniti kao objašnjenje demokratije u praksi.

Citat:dok je kralj zaveo diktaturu i nametanje nacije koja se nije svidjela nikome...

I šta bi značilo ,,nacija oja se nije svidela nikome,,? Takozvani ,,stav naroda,, na političkom planu ne igra ama baš nikakvu ulogu. On je promenjljiv i zavisi od informacija koje mu se plasiraju sa vrha. Tako je danas, tako je bilo i pre 100 godina. Da li su se ideje KPJ svidele svim građanima Jugoslavije ili su nametnute? Naravno da ne. Pa ipak, nakon izvesnog vremena retki su bili oni koji nisu bili članovi SKJ. Da bi opet, početkom 90ih odbacili ideje marksizma. Misliš li da je u svim ovim etapama presudan faktor bio ,,stav naroda,, ili su to pak bile informacije koje dolaze sa vrha.
Koja je tajna uspeha Koka Kole? Nametanje toga da je većina pije.

Dopuna: 26 Jul 2013 13:41

Leonardo ::Jovan Nenad ::Iskoristiću ono što sam u jednoj prepisci sa članom ovog foruma rekao a ticalo se optužbi na račun srpskog nacionalizma, po mnogiima ,,glavnog bauka,, na Balkanu. Srpski nacionalizam, barem onaj iz 19. veka težio je za oslobođenjem i ujedinjenjem svih Srba. Za stvaranjem Srpske države koja bi kasnije bila centar ujedinjenja Južnih Slovena. Dakle srpski nacionalizam je prethodio jugoslovenskoj ideji i tada, u tom 19. veku svakom Srbinu bilo je jasno da je nakon stvaranja države Srbije i oslobođenja srpskih zemalja došao red na stvaranje države Južnih Slovena. Ideja jugoslovenske države bila je prisutna i među Hrvatima i Slovencima, što možda izdanašnje perspektive deluje čudno.
Ne deluje čudno. Ali kratko i jasno, trivijalno predstavljeno, ideja o Jugoslaviji je bila vapaj za slobodom i samostalnošću. Razumi psihološku pozadinu cele priče. Hrvati i Slovenci izlaze iz jednog braka, u kojem su naviki da kukaju, u drugi brak, te se nastavljaju ponašati po navici. Za sve je krvi neko drugi, a san o njihovoj nezavisnoj državi nije mogao nestati.



San o njihovoj nezavisnoj državi nije bio tako prisutan. Opet primer HSS-a, vodeće hrvatske stranke, koja se zalagala za neki vid federalizma. Dakle u pitanju je bio sukob koncepta uređenja zajedničke države.




Citat:Jovan Nenad ::Jugoslavija postoji od 1918-1041 godine. Ne znam zašto u kritici koncepta države Južnih Slovena između dva rata koristiš samo period stvaranja Hrvatske Banovine. Pa pobogu, Država SHS je podeljena na srezove (33 mislim, bez nacionalnog predznaka). Čak i nakon toliko kritikovane diktature podjednako kritikovanog Kralja Aleksandra nije bilo jedinice sa nacionalnim predznakom (već samo banovina). Sama Banovina Hrvatska nije sastavila ni dve cele godine a okolnosti u kojima je nastala su savim druga priča.
Moje poređenje je veličine teritorije na kojoj su imali veći ili manji stepen autonomije. Banovina iz 1939 je možda samo mazanje očiju, ali jednom što daš teško je oduzeti. Vidimo šta su im dali Nemci, Mađari i Italijani, a šta su dobili pod 'zloglasnim' Srbima (našim precima).


Opet isto pitanje. Zašto u kritici rešavanja ,,hrvatskog pitanja,, između dva rata uzimaš primer Banovine Hrvatske?



Citat:Jovan Nenad ::EU, ovakva kakvu je mi poznajemo, je na aparatima. U toku je stvaranje novog koncepta EU kojima će se zadovoljiti velike države unutar nje, prevashodno Nemačka. Koliko će taj koncept zaživeti vreme će pokazati. Nisam neki optimista glede toga. Moje lično mišljenje je da Srbiji tamo nije mesto.
Od velikih samo je Velike Britanije, koja se nešto buni, te očajnički napada Nemačku, na konopcima. Doduše životni standard im je dobar u odnosu na naš, ali su zaduženi i to nekoliko puta. Mogu da se batrgaju, Nemci će da primaju udarce, ali će uz njih mirno stajati i ćutati Francuzi i Italijani.

Energetska kriza je svuda oborila standard života, ali to ne znači da im je loše. Tranzicija je iscrpela istok, a pomoć koju dobija je zanemarljiva u odnosu na ono što je izgubljeno. Najgore tek sledi ako se trend migracije nastavi. Kao ovi na zapadu se 'gade' obučene radne snage i intelektualaca. A to najviše srozava istok...


Velika Britanija odbija da prihvati Nemačku kao lidera u Evropi. Jedna od konstanti u britanskoj spoljnoj politici je i to da uvek staju na suprotnoj strani od trenutno dominantne sile na kontinentu. Te je tako kroz istoriju bila u konfliktu sa Španijom, Francuskom, Nemačkom. Ovo je i Čerčil u svojim memoarima pominjao. U skladu sa tim je i ovo britansko, kako ga ti nazivaš ,,batrganje,,.
Glede EU i krize, ja ne znam kako je i koliko će loše biti Dancima, unam kako će biti nama ukoliko se ukrcamo u taj Titanik.

Dopuna: 26 Jul 2013 14:12

6.lickadivizija ::Napisano: 26 Jul 2013 12:40

Svim ucesnicima ove teme,
Najpre da razgranicimo neke stvari. Tema je "Jugoslavija i jugoslovenska ideja", dakle razvitak jedne drzave i (pre toga) razvoj ideje o njenom stvaranju i funkcionisanju. Bojim se da ova tema ima potencijala da sklizne u "opstu brbljaonicu" ako se bavimo dnevnopolitickim raskusuravanjima i pitanjima kako se danas zivi u bivsim jugoslovenskim republikama ili kako mozemo obnoviti Jugoslaviju, kako da Srbiju kao drzavu vratimo na Kosovo, kako smo u kandzama NATO-a itd.
Nego, da se vratimo na temu, blago meni! Mislim da je red da ponudim barem neku osnovnu literaturu o ovoj problematici.


Slažem se s tobom. Trebalo bi da se u ovoj, nadasve zanimljivoj temi držimo rasprave o samoj ideji jugoslovenstva i razvoja te ideje u praksi (naravno uz kritike ovog ili onog koncepta).
U ime svih učesnika ove teme, zahvačljujem se na ponuđenoj literaturi








Citat:Jovan Nenad :: Što se ideje i pristupa tiče ne mogu jer ideja Aleksandrove Jugoslavije nije isto što ideja Brozove Jugoslavije.
Lose sam se izrazio! Rec "pristup" svakako da ne stoji. Hteo sam reci da su i kralj Aleksandar I i Tito bili veliki Jugosloveni i da su stvarali politicke zajednice sa ciljem da ih svi stanovnici dozivljavaju kao svoje. E, sada, jedan je krenuo unitarizacijom, a drugi federalizacijom i, znamo to svi, oba koncepta su propala.

Upravo se o tome radi. Naravno, nisam od onih koji Broza svrstavaju u nekakvog ,,hrvatskog nacionalistu,,. Ličnog sam mišljenja da kod Broza pripadnost ovoj ili onoj naciji nije bila od presudnog značaja.
Međutim, na šta bi se posebno osvrnuo jesu koncepti Aleksandrove unitarizacije i Brozove federalizacije a uzroke propasti jednog i drugog koncepta ne možemo tražiti u istoj korpi. Naime, rad na konceptu unitarne Jugoslavije i integralnog jugoslovenstva prekinut je ubistvom njegovog kreatora Aleksandra (16 godina nakon stvaranja države) te je ovaj koncept propao nasilno u svom povoju, ne dobivši potrebno vreme za ozbiljnu istorijsko kritikovanje. S druge strane, koncept Brozove federalizacije je propao upravo zbog federalizacije.
Brozov jedini pravilan potez na ovom polju bio bi nastavak politike integralnog jugoslovenstva. Za to je imao daleko više i mogućnosti i vremena od svog prethodnika.




Citat: Jovan Nenad ::
Mišljenja sam da Jugoslavija i ideja jugoslovenstva nije imala dovoljno vremena. Pri tome mislim na prvu Jugoslaviju koja je, uz sve svoje probleme, cirka 23 godine, što je, priznaćeš bilo premalo da bi se pod 1) razvila svest u narodu i pod 2)državni aparat bio efikasan.

A evo i pitanja za tebe:
Da li misliš da je spas Jugoslavije ležala u stvaranju federalnih jedinica na nacionalnoj osnovi. Ne želim da ulazim u raspravu o postojanju ovog ili onog naroda - verujem da ti je moje mišljenje o tome poznato ali to nije tema. Fokusirajmo se na Brozov model federalizacije i na Aleksandrov model integracije kao jedina dva modela jugoslovenske ideje u praksi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jovan Nenad ::Opet isto pitanje. Zašto u kritici rešavanja ,,hrvatskog pitanja,, između dva rata uzimaš primer Banovine Hrvatske?
Nisam izučavao taj period dovoljno da bih dao neki drugi odgovor, sem da sam bio poprilično iznenađan kad sam saznao za 'banovinu'. Uopšte nisam očekivao. Mislio sam da je Jasenovcu morala predhoditi neka 'tortura', makar ona bila samo u glavama pojedinaca.

• 1Ovo se svidja korisniku: rexdeuss
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jovan Nenad ::
Poratna međunarodna situacija je Brozu omogućila vaganje između istoka i zapada, između dva bloka, ali to nije moglo da traje doveka.
Tito je jednostavno stvorio takvu medjunarodnu situaciju! Zapravo, Tito je stvorio Jugoslaviji ono sto ja zovem netacno "svetosavskom orijentacijom", a to je da smo mi "istok na zapadu i zapad na istoku". Posle Drugog svetskog rata ti u Evropi nisi mogao biti neutralan. Ili si bio uz SAD, ili uz SSSR. Nama je dopalo da budemo uz SSSR, ali mi smo se vrlo brzo iscupali iz njepovih kandzi. Istina pogurao nas je Josif Staljin, ali koja god zemlja da se otkacila od nekog od blokova imala bi ovakav polozaj kao sto ga je Jugoslavija imala od 1951/1952. do 1991. godine. Zasto se niko ni sa Istoka ni sa Zapada nije usudio da igra na tu kartu sem Tita? Dakle, svako je mogao da pokusa da stvori poziciju kakvu je Jugoslaviji ostvario Tito.

Jovan Nenad ::

Igranje po taktu Evrope i zapada nije samo obeležje današnjice. Po taktu zapadnih sila ili istoka, igrao je i Broz jer je, usled međunarodnog položaja, na to bio prinuđen.

Epa, gospodo, zalim, ali nas nema 200 miliona, nismo kosmicka sila, nemamo neke ekstra resurse koje niko drugi sem nas ne poseduje, nemamo atomsku bombu i zato moramo da igramo po taktu velikih sila ili da kombinujemo njihove interese u nasu korist dugo, dugo! Ako vi mislite da je ijedan srpski vladar od Karadjordja pa naovamo da lupi sakom o sto i da tako razgovara sa ruskim ili nemackim carem, e onda se grdno varate! Mi smo najbolje prolazili kada smo imali vrsne diplomate (knez Milos, Jovan Ristic, Nikola Pasic, Koca Popovic itd.) A taj sto lupa sakom o sto i busa se u grudi junacke neka radi to u licno ime, a ne u ime sudbine miliona svojih sunarodnika!

Jovan Nenad ::
Po taktu velikih sila igrao je i Aleksandar jer je Srbija, odn. Jugoslavija, nestankom Rusije, izgubila svog zaštitnika u međunarodnim odnosima.
Hm, nama je Rusija bila jedan od zastitnika od u periodu od 1903. do 1917. godine. Od tada, pa sve do 1934. godine nama je zastitnik bila Francuska. Ustvari, o tome bih kasnije zeleo pisati, Francuska je bila zastitnik "versajskog poretka" u kome je ona bila vodeca sila i prema njenim zeljama je on, uglavnom, i postavljen. A Kraljevina Jugoslavija je imala neprijatelje medju protivnicima tog poretka i logicno je bilo da se veze za Francusku.
Opet se vracamo na moje jucerasnje pisanije. Kralj Aleksandar I nije ostavio naslednika koji bi produzio njegovu spoljnopoliticku orijentaciju koja je bila izuzetno znacajna za opstanak Kraljevine Jugoslavije. Kasniji nasi politicari su se crpeli na medjustranacke borbe (nista blaze nego sadasnje) ili su bili fasisoidni preko Stojadinovica. Tako smo 1941. godine dospeli da ekonomski i politicki zavisimo od nasih neprijatelja - fasista.


Jovan Nenad ::

Šta je uopšte demokratija?
Opsti pojam koji se koristi u rangu pojmova "sloboda", "pravda", "ljubav" itd. Ono sto je sigurno je da je anticka demokratija bila robovlasnicka i da je danasnja demokratija kapitalisticka demokratija. Drustvena osnova itekako utice na politicke procese. Siroka tema, mogli bi da pisemo do ujutru o tome i zato je, sa moje strane, ja ovim zatvaram!


Citat: [quote="Jovan Nenad"]
Da li misliš da je spas Jugoslavije ležala u stvaranju federalnih jedinica na nacionalnoj osnovi. Ne želim da ulazim u raspravu o postojanju ovog ili onog naroda - verujem da ti je moje mišljenje o tome poznato ali to nije tema. Fokusirajmo se na Brozov model federalizacije i na Aleksandrov model integracije kao jedina dva modela jugoslovenske ideje u praksi.
Da!
Znaci, nemam ja nista protiv federalizacije, cak mislim da je ona idealno resenje za visenacionalne drzave ili zemlje sa velikim regionalnim razlikama pout Nemacke, recimo, ili SAD. Iskreno, zamisli da si u XIX stvorio tako snazan nacionalni osecaj poput srpskog koji je to nesumnjivo bio i da ti odjedared kazu "e, ti nisi Srbin, nego Jugosloven!" To je nemoguce. Dakle, srpski nacionalni identitet stvaran je uporednim isticanjem tradicije i razvitkom drzave i njenim sirenjem u oslobodilackim ratovima. Sad, jeste ta proslost romantizovana jer svaka tradicija ne trazi bas cistu, desitilisanu istinu, nego nesto romanticno, nesto emocionalno upotrebljivo i ulepsano i jeste da Srbin, barem ovaj nas, Sumadinac, mnogo voli da zakida drzavu i da psuje vlast, ali taj san je ziveo i bio neka energija tokom dugog XIX veka. Uostalom, za razliku od danasnjeg perioda, nacionalizam XIX veka je svuda ostavio u Evropi pozitivne tekovine.
Dakle, ja nemam problem da Srbin dobije Srbiju, Hrvat Hrvatsku, a Makedonac Makedoniju ako to jaca integritet zemlje. A jaca je jer ce Hrvat vise voleti Jugoslaviju ako dobije u njoj Hrvatsku.
Nije, dakle, problem u postojanju federalnih jedinica, vec u njihovoj neravnotezi prema organima savezne vlasti. Ustavna resenja iz 1963. godine su dobra ravnoteza, ali onda je isla ideja o tzv. "federiranju federacije". Procesi ekonomske dezintegracije nisu isli iz naroda vec iz elita ciji je velik deo jedva cekao da Tito odapne i da posle svako bude "knez u svom selu". "Nacionalni vozdovi" su zaokruzivali svoje "parcele" o cemu govore ekonomski pokazatelji. Prema njima u procentima je vec od ranih sedamdesetih godina XX veka pa do raspada Jugoslavije opadao medjurepublicki promet, a povecavan unutarrepublicki. Sve sa ciljem da republicki ekonomski sistemi budu autarhicni. A to je opet bio proces van pameti jer su sve republike bile sirovinski siromasne za potrebe nivoa razvijenosti njihovih vec zahuktalih industrija!
Dakle, federacija, ali sa federalnim, a ne konfederalnim resenjima bi bila prava opcija za Jugoslaviju!
I jos nesto, Zarko Puhovski tvrdi da iza koncepta dezintegracije u pocetku nije stajao nikakav nacionalizam u iskrenom smislu vec nagla pragmaticna promena orijentacije Edvarda Kardelja i dr Vladimira Bakarica 1968. godine. Spreman sam i o tome malo da diskutujemo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija ::Jovan Nenad ::
Mišljenja sam da Jugoslavija i ideja jugoslovenstva nije imala dovoljno vremena. Pri tome mislim na prvu Jugoslaviju koja je, uz sve svoje probleme, cirka 23 godine, što je, priznaćeš bilo premalo da bi se pod 1) razvila svest u narodu i pod 2)državni aparat bio efikasan.
...
Druga stvar, mislim da sam o njoj vec pisao cak i na ovom forumu, samo na nekoj drugoj temi. Kraljevina Jugoslavija je bila sudar dva tipa politicke zajednice koja su patila svaki od svog neiskustva. Srbi iz Srbije i Crne Gore su ziveli u gotovo jednonacionalnim drzavama. Prema popisu stanovnika Crne Gore iz 1909. godine u njoj je bilo 95% Srba i 5% Albanaca. U Srbiji je do 1914. godine broj pripadnika nacionalnih manjina (Roma, Jevreja, Cincara) bio i manji. Tursko stanovnistvo se povlacilo iz Srbije kako je koji kraj oslobadjan delom iz straha od ubistava i pljacke delom iz cinjenice da su navikli da u Turskoj zive kao povlasceni stalez, pa nisu hteli da zive novim nacinom zivota u jednoj hriscanskoj i gradjanskoj drzavi. U krajevima oslobodjenim posle 1912. godine situacija je bila drugacija, ali Prvi svetski rat je prekinuo potpunu drustvenu integraciju tih krajeva. Dakle, Srbi iz Srbije i Crne Gore nisu imali nikakvo iskustvo zivota u visenacionalnim drzavama i zato je njima bilo nepojmljivo drzavno uredjenje koje ne bi bilo unitarno. Hrvati, Slovenci i Srbi "precani" kao visevekovni podanici jedne birokratske drzave u kojoj nikada nije bilo demokratije nisu imali iskustvo upravljanja drzavom. Oni se bukvalno u toj i takvoj Austro-Ugarskoj nisu nista pitali! Sada je namah, posle vekova neslobode, trebalo prihvatiti politicku odgovornost i ucestvovati u drzavotvornim procesima. Dakle, veoma nezgodna situacija i zato kazem da je sve to bio plod neiskustva i nerazumevanja medju gradjanima novostvorene drzave.
Nisam istoričar i to se vidi. Upravo ključan razlog za moje učeće na temi, ljudska svest. Godine provedene u zajednici nisu toliko bitne, već kako je vođen narod. Osim istorijskih podataka, pod čime mislim da treba čitati knjige i izvore od odrugih naroda (pogled iz drugog uigla), potrebno je poprilično poznavanja sociologije i psihologije. Sam raspad Jugoslavije nije bio racionalan proces i isplaniran u potpunosti, što ne znači da ljudi nisu znali šta su radili. Samo je pitanje svesti o tome šta činiš. Što bih primenio i na njeno nsatajanje (same ideje i države).

6.lickadivizija ::Dakle, federacija, ali sa federalnim, a ne konfederalnim resenjima bi bila prava opcija za Jugoslaviju!
Moja mišljenje o Jugoslaviji je da se jaka država ili zajednica (kako je kome milije) nije mogla stvarati putem kojim se '66 pošlo, a potom '74 zapečaćeno. Recept je upravo ovaj koji primenjuje EU, od nezavisnih država praviti zajednicu. Obrni, okreni Jugoslavija je morala nestati.

6.lickadivizija ::I jos nesto, Zarko Puhovski tvrdi da iza koncepta dezintegracije u pocetku nije stajao nikakav nacionalizam u iskrenom smislu vec nagla pragmaticna promena orijentacije Edvarda Kardelja i dr Vladimira Bakarica 1968. godine. Spreman sam i o tome malo da diskutujemo.
E to ti je prava (gorka) 'poslastica'. Samo napred

Dopuna: 26 Jul 2013 17:00

6.lickadivizija ::Vecina Slovenaca bila je zadovoljna polozajem u Kraljevini Jugoslaviji. Do 1939. godine jedino su oni bili nacionalno objedinjeni u jednoj, Dravskoj banovini. Danas ima cak mnogo Slovenaca koji postuju Kraljevinu Jugoslaviju i, posebno, imaju pozitivno misljenje o kralju Aleksandru I. Neka imena koja su danas veoma cesta u Sloveniji poput "Uros", "Dusan" itd. pocela su masovno da se daju deci nakon 1918. godine u znak zahvalnosti Srpskoj vojsci.
Na kraju, nije nebitno, Nemci su 1941. godine, nakon aprilskog sloma u zarobljenistvo odvodili iskljucivo Srbe i Slovence! Ostale jugoslovenske vojnike su pustali kucama.
Na ovo sam zaboravio da odgovorim. Nisam ih stavio u isti koš, jer su evidentno drugačiji. Zato i kažem da se objektivnija slika može stvoriti samo posmatranjem iz više različitih uglova. Ne zato što se u svakom krije deo istine, već opšte atmosfere i stanja sveseti. Njihova borba se ne može zanemariti, ali bih rekao da su dosta pragmatični.

Jovan Nenad ::Eh sad, Broz liberalan a Aleksandar bio diktator....i to zato što je od Jugoslavije hteo da stvori jaku državu a poznavajući dobro unutrašnje prilike, uvideo da je to nemoguće ukoliko Srbima i Hrvatima ne nametne jugoslovenstvo-kao nešto što bi ih vezalo međusobno i za zajedničku državu.
Džaba, kada imaš različite religije, a ljudima se tu aktiviraju oni delovi mozga koji nisu najracionalniji. Dijalog na tom nivou bi bio daleko plodnosniji od nove nacije.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Leonardo, sevenino, teodorica
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo "gorke poslastice" za Leonarda.
Dakle, 1968. godinu je sam Puhovski naveo kao presudnu u prekomponovanju Jugoslavije. Samog Puhovskog izuzetno cenim, a o ovom njegovom zakljucku da se razmisljati.
Do 1968. godine rezim nije dobio nijednu "packu" sleva. Najpre je to bio obracun sa saradnicima okupatora. Zatim je to bio obracun sa ostacima gradjanskog drustva. Posle, jesu dosle kritike iz SSSR-a sleva, da se ide ka kapitalizmu, da se KPJ razvodnjava u okviru Narodno fronta, da je unutar Jugoslavije i same KPJ dosta imperijalistickih spijuna, da jugoslovenski komunisti nisu pravoverni prema "velikom bratu", da su nekadasnji partizani "digli nos" i previse se ponose NOB-om iako za to nemaju bas puno razloga jer su i okolni narodi dizali ustanke protiv okupatora itd. Dakle, kritike sleva, ali iz inostranstva, u drzavi koje stao uz SSSR, pa cak i onaj ko nije stao, ali je nekako osumnjicen, "preko veze" je dobio "visegodisnje letovanje" na Golom otoku.
Onda, sledeci veliki izazov za rezim bio je Milovan DJilas i njegov slucaj iz 1954. godine. Djilas je hteo dalju liberalizaciju drustva, od najveceg staljiniste postao je najveci demokratizator i teoreticar brzih promena u jugoslovenskom drustvu. On je predlagao postojanje dve partije (socijalisticke i komunisticke). Dakle, kritika rezima, ali zdesna.
Obracun sa Aleksandrom Rankovicem i njegovim kadrovima po UDBI nije bio idejni, Rankovic je idejno bio veoma siromasan, a oni koji su stradali sa njim bili su policijski kadrovi bez nekih idejnih predloga. Po meni to nije bio ni nacionalni obracun sa srpskom elitom, Rankovic je bio veci Jugosloven od svih u jugoslovenskom rukovodstvu, to je bio obracun Tita sa policijom jer on vise nije hteo da trpi policiju istocnoevropskog tipa. Dakle, ne moze se reci da je rezim bio napadnu ni sa leva ni sdesna jer Rankovic naprosto nicim nije napao rezim, nego rezim Rankovica.
Studentska pobuna 1968. godine, najvise u Beogradu, pa u Zagrebu uzdrmala je rezim sa levog politickog gledista. U Beogradu su studenti nazvali Beogradski univerzitet "Crveni univerzitet "Karl Marks"", u Zagrebu "Sedam sekretara SKOJ-a". Prvi put jugoslovenski komunisti su napadani u zemlji ne zato sto su komunisti, nego zato sto nisu komunisti! Rezim nije napadan zato sto je za socijalizam, nego zato sto izneverava plemenitu socijalisticku ideju. Klicalo se revoluciji, Marksu, SKOJ-u, Stevo Zigon je imao onaj legendarni monolog Maksimilijana Robespjera u dvoristu Rektorata, gde je bio centar tiuh tzv. "lipanjskih gibanja". Rezim je stvarno, ali stvarno bio zastrasen! Nije mala stvar, i u Francuskoj se tada iz korena drmao jedan marsal Sarl De Gol. Svima je bilo jasno da su radnici "kupljeni" socijalnim mirom, na Zapadu tzv. "drzavom blagostanja", a u Jugoslaviji radnickim samoupravljanjem. (U Istocnoj Evropi i nije bilo nemira.) Takvi radnici vise nisu bili revolucionari, pa se revolucionarni potencijal preselio na studente i njihove pokrete. Tadasnji student nije u duhovnom smislu isto sto i danasnji student. Tadasnji student imao je kriticku humanisticku svest i potrebu da protestvuje protiv svega sto mu se cinilo nedolicnim i nepravednim. Na primer, gerantokratija, neokolonijalizam, rat u Vijetnamu itd. bile su teme koje su zanimale studente u Parizu, na Hajdelbergu i u Beogradu podjednako. Beograd je tada bio svet! Danas, pak, u srpskoj provincijalnoj svesti kada u novinama nadju da je u Misisipiju bio neki uragan, cuju se komentari "ako, tako im i treba, majku im majcinu" ili tako nesto pagansko.
Dakle, rezim se uplasio jer je pobuna bila ozbiljna. Cak su i pojedini vodeci komunist,i poput Veljka Vlahovica, legende predratnih studentskih protesta stali na stranu studenata. Opet, nezgodno je bilo intervenisati pendrecima po studentima frontalno i iskasapiti ih kako su to uradili narodu Kinezi na Tjenanmenu 1989. godine. Najpre, Jugoslavija je od 1948. do 1968. godine u svetu vec izgradila imidz drzave koja nije isto sto i oni sa druge strane "gvozdene zavese". S druge strane univerziteti, a posebno Beogradski univerzitet, bii su najjaci delovi predratne partijske organizacije. Cak i antikomunisti pre rata pisu da je mlada inteligencija na strani komunista. Na listi narodnih heroja prvih 30 (mozda i vise, zaboravio sam sada precizan broj) su svrseni ili nesvrseni studenti Beogradskog univerziteta. Ici tenkovima i pendrecima na sve studente kao sto se islo 1991. godine u Beogradu, nije bilo pametno za rezim koji je, ipak, imao takta!
Naravno, pobunu je resila Titova improvizacija, pomirio se sa studentima, odigrao Kozaracko kolo, pohvalio ih, a onda su se zbivanja po zemlji odvijala po starom ili cak malo gore posto su 70. godine u citavom svetu, pa i u Jugoslaviji, bile godine regresije u odnosu na prethodnu, vrlo obecavajucu deceniju. Vodje protesta su ubrzo marginalizovane, a umest kolektivne pobune alternative aktuelnom drustvenom uredjenju suzbijene su u akademskim krugovima. Taman da vas svet hvali kako ste liberalan rezim, taman da liberalni intelektualci postanu zvezde u svetu i taman da ne bude to velika opasnost po drustveni poredak kakva je bila te 1968. godine svakako.
Ovo sam sve napisao da bih dao kontekst dogadjaja. Ubedjen sam da se rezim ovde najvise zaljuljao, mozda cak i vise nego 1948. godine!
Dakle, rezim je bio najpre uplasen, a zatim su Kardelj i dr Bakaric poceli da razmisljaju o stvarnim posledicama te pobune. Ovde sada dolazimo do Puhovskovljevih spekulacija jer nemamo drugi izvor za ovu njegovu tezu. Puhovski Kardelja i dr Bakarica opisuje kao dva ideoloski najutemeljenija politicara unutar CK KPJ i kao dva najuticajnija tvorca ideoloskih tokova. Za Kardelja ne mogu da se slozim sa tim jer je po meni Kardelj jedan mediokritet. Dr Bakaric je svakako osoba u intelektualnom smislu vredna pomena. Puhovski kaze da su Kardelj i dr Bakaric prvi uocili da su studenti napali rezim sleva i da je rezim izgubio i pred narodom tu levicarsku legitimaciju. Znaci, rezim se vise nije mogao izdavati pred narodom da je komunisticki jer ovo sto se videlo te 1968. godine, to je da tu nije komunizam ni socijalizam. Prvi put javno se culo za pojmove kao sto su "crvena burzoazija" i "devijacija socijalisticke ideje". A kada je Tito pred televizijom izjavio da su studenti u pravu, narod je poverovao da je to sve tacno!
U zamenu za levicarsku legitimaciju, Kardelj i dr Bakaric su imali nameru da ponude drustvu nacionalisticku legitimaciju. Dakle, priznali su da rezim nije sposoban da narodu da ekonomske slobode i jednakost, e zato se kandiduju da narodima Jugoslavije daju vise nacionalnih sloboda. Mozda ne sasvim raspad zemlje i samostalne drzave od federalnih jedinica, ali svakako zaokruzivanje etnickog, kulturnog, ekonomskog i svakog drugog repuplickog prostora. "Federiranje federacije" je nemusta i istovremeno opasna teza koja se pripisuje vrhunskom pravniku dr Bakaricu. Dakle, drzava koja je vec ustrojena federalno trebalo bi da klizi, prema tom modelu, ka necem federalnom. Ubuduce ce republike biti sto samostalnije, a federacija ce jednu po jednu gubiti svoje nadleznosti i Bog sveti zna gde ce se to zaustaviti.
Za dr Bakarica je interesantno da on, kao najznacajniji hrvatski politicar toga doba, nije stao iza MASPOK-a. On je po Titovom nalogu "smicao glave" "hrvatskim proljecarima" bez trunke dvoumljenj. Ipak, mnogi ce reci da je mnoge ideje "hrvatskih proljecara" uneo u ustavna resenja od 1974. godine.
Simptomaticno je, takodje, da su se krupne regresivne promene desile u Jugoslaviji upravo posle te 1968. godine sto daje za pravo Puhovskovljevoj tezi. Recimo, ustavni amandmani kojima se nagovestavao put resenjima od 1974. godine doneti su 1971. Zatim, 1978. godine krece ubrzana ekonomska decentralizacija koju bih ja pre nazvao dezintegracijom. Pritom, ja bih se osvrnuo samo kratko na dva pokreta - tzv. "liberale" u Srbiji i MASPOK u Hrvatskoj. Zapravo, ne bih sada i to da objasnjavam ko je ko, ali meni je jako zanimljiv tadasnji odnos izmedju hrvatskog i srpskog rukovodstva.
Hrvatsko i srpsko rukovodstva cak su uporedjivani koliko se cinilo da su precutno bliski. Savka Dabcevic-Kucar i Latinka Perovic odnosno Mika Tripkalo i Marko Nikezic. Hrvati su predlagali radikalnu decentralizaciju, islo se na "pohrvacivanje Hrvatske" sto je otvaralo pitanje medjunacionalnih tenzija u ovoj republici ako se ima u vidu da su Hrvati i Srbi barabar stvarali avnojsku Hrvatsku i bili konstitutivni narodi u njoj. Opet, cini mi se da MASPOK nije do kraja bio separatisticki pokret. Nikezic i Latinka, pak, su bili za zatvaranje Srbije unutar sebe, pa ako vec Hrvati rese da idu sami, ici ce i Srbi, sta fali. "Nacionalizam" i jednih i drugih, ako te procese mozemo podsvesti pod to, bio je pre svega ekonomski. S druge strane, to su bili relativno mladi kadrovi koji su odavali utisak strucnosti. Uporedite recimo Savku (profesora Ekonomskog fakulteta Zagrebackog univerziteta) i Latinku (profesorku istorije) sa Titom koji vec ima preko 80 godina ili Kardeljem koji ko zna sta je bio po zanimanju...Plus, "maspokovci" i "liberali" su odavali utisak kompetentnih ljudi koji mogu odgovorno da vode svoje republike. Ono sto je jako interesantno, kada je MASPOK-u Tito presudjivao, najvise su se albanski komunisti sa Kosova i Metohije osilili protiv hrvatskih kadrova. Srpski kadrovi su cutali!
Plus toga, imamo mesanje SAD. "Liberali" su imali naklon Zapada, istina diskretni, a MASPOK je podrzao Ricard Nikson. Usred zbivanja oko "hrvatskog proljeca" Ricard Nikson je dosao u Zagreb i klicao Hrvatskoj i hrvatskom narodu preko granica svakog ukusa ne spomenuvsi nijednom Jugoslaviju! Zato i ne cudi sto se u raspetljavanje tog jugoslovenskog cvora ukljucio i Leonid Breznjev koji je ohrabrivao Tita da presece i on je presekao tako sto je rasturio MASPOK.
U Srbiji mu je bilo teze jer se Tito gadio Draze Markovica, Petra Stambolica i tih njemu vernih, ali u sustini beskorisnih kadrova. Ali, morao je da sece i tako su pali "liberali". Kazem, obracun i sa masopkovcima i sa "liberalima" bio je prilicno grub.
Ovo sto sam pisao o njima, zeleo sam samo da navedem kao primer da ima razloga razmisljati o ovoj tezi Puhovskog jer od 1968. godine pa u narednih desetak godina imamo veoma intenzivne procese u kojima se tezi pa cak i uspeva da se ravnoteza na relaciji federacija-republike pomeri u korist ovog drugog cinioca. Pritom imamo Srbiju sa dve autonomne pokrajine kojoj ta specificnost u odnosu na ostale republike postaje sve uocljivija...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

hm, a kako bi se stvari odvijale da se Tito ponašao prema religiji kao Enver Hodža i više(da ne kažem na silu) forsirao samo jugoslovenstvo?!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija :: Tadasnji student imao je kriticku humanisticku svest i potrebu da protestvuje protiv svega sto mu se cinilo nedolicnim i nepravednim. Na primer, gerantokratija, neokolonijalizam, rat u Vijetnamu itd. bile su teme koje su zanimale studente u Parizu, na Hajdelbergu i u Beogradu podjednako. Beograd je tada bio svet! Danas, pak, u srpskoj provincijalnoj svesti kada u novinama nadju da je u Misisipiju bio neki uragan, cuju se komentari "ako, tako im i treba, majku im majcinu" ili tako nesto pagansko. Balkanska svijest je dominantna kod većine u svim jugoslavenskim narodima! Studenti su manjina u svakom narodu i pitanje je koliki je bio njihov utjecaj, posebno u ruralnim-patrijarhalnim sredinama.
I to je jedan od većih problema obadvije Jugoslavije.
Nekom narodu su za sve loše bili krivi ostali narodi.
Zanimljivo da je i KPJ prije rata koristila ova međunacionalna trvenja za rušenje monarhije, a možda i same Jugoslavije kao Versajske tvorevine. Poslije rata su od rušitelja postali branitelji Jugoslavije. Koja ironija.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sta bi se desilo da je bilo kao kod Envera Hodze? Nista! I taj nas "Enver Hodza" bi jednog dana umro, sistem bi se urusio i ono sto je godinama gurano pod tepih bi eksplodiralo.
Sto se tice te "provincijalne svesti" ja ne sporim da je ona prisutna ovde u velikom delu naroda konstantno, nezavisno od sistema vlasti. Medjutim, krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih godina XX veka Beograd je stvarno bio svet. Danasnji studenti se ne bune ni za probleme svog naroda, a kamoli za neke univerzalne nepravde i anomalije u drugim delovima sveta. Ja o tome govorim.

• 1Ovo se svidja korisniku: Jovan Nenad
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

OK naravno da bi umro ali eto Enver je iza sebe ostavio da su Albanci prvo Albanci pa onda sve ostalo...zato kod njih skoro i da nije bilo religioznih trzavica, inače da nije bilo tako možda bi i oni našli za shodno da se međusobno pobiju