offline
- Pridružio: 16 Dec 2008
- Poruke: 134
- Gde živiš: srbija brale
|
easy ::Mlađa M 74 ::Мислим да ће ова тема бити јако занимљива.Првенствено мислим на људе који нису били рођени Срби али су се осећали Србима заволели овај народ и били део њега кад је било најтеже.
Не би било лоше да нам појасниш:
а) Да ли они који су рођени у Србији, а нису Срби, спадају у ову тему, или,
б) да ли само они који су рођени ван Србије, а нису Срби?
Такође:
Да ли се односи само на војно ангажовање?
Јер, ова тема не би имала краја, а вала ни почетка, нарочито ако није временски разграничено од када је Србија - Србија.
Samo oni koji nisu rođeni u Srbiji i nisu Srbi i vojno su bili angažovani od osamostaljenja Srbije.
Dopuna: 16 Nov 2010 19:01
Михаил Григоријевич Черњајев (1828 — 1898) био је руски генерал, словенофил, један од вођа руских снага у Централној Азији, а касније и српске војске у Српско-турском рату. Носилац је највиших руских и српских одликовања.
Као члан цењене фамилије школовао се на престижној Николајевској Генералштабној Академији (по императору Николају I), јавља се на службу у армију 1847, да би касније учествовао у Кримском рату, а касније и на Кавказу. Командовао је јединицама у Пољској, касније у Оренбургу (1858), а једно време је командовао Армијом на Кавказу.
Године 1864, заслужује чин генерал-мајора, када Черњајев у свом чувеном маршу( са мање од 2000 оскудно опремљених бораца) по степи Туркестана дошао испред Чикмента где је са придодатим руским одредом у јуришу освојио Чикмент. Ту су и дочекали зиму а на пролеће у другом покушају, на своју руку(ризик) извршио јуриш и освојио Ташкент. Од тада добија и надимак „Лав од Ташкента“, и бива дочекан у Санкт Петербург са великим ентузијазмом и посебном чашћу. Касније, напушта војну службу и пензионише се 1874. године.
Наредних година Черњајев постаје 1873. године издавач и уредник листа „Руски мир“ који шири и популарише свесловенске идеје, и посвећује се панславизму.
Године 1877, после Србије иде у Аустрију, затим у Француску да би 1879. године отишао у Бугарску ширећи пансловенске интересе. 1882. године постаје губернатор Туркестана, а 1898. године умире у свом месту у области Могиљев. Лични архив генерала Черњајева се налази у „Државном историјском музеју“ у Москви
Битка за Моравац 1876. године, аутор Гравира БајарскиУ лето 1876. године долази у Србију са неколико хиљада добровољаца, где добија српско држављанство и постаје главнокомандујући српске војске на Моравском фронту. Пошто је Алексинац био важно чвориште на путу турске војске, у околини је и било јаче утврђење српске војске. Најзначајнија победа, битка за Шуматовац, коју је предводио генерал Черњајев са српском војском (поред руских било је и италијанских и бугарских добровољаца), била је тешка али српске позиције су одлучно одбрањене. Губици српске војске су били око 9000 људи (35 руских официра) а турски од 15000 до 20000 људи.
Тих дана у биткама око Алексинца исказана је велика пожртвованост српских војника који су одбили небројене нападе турске војске, где су се истицали и пуковник Комаров, пуковник Протић, мајори Поповић и Глишић који су касније и унапређени. У бици код Адровца је погинуо и пуковник Рајевски (алијас Вронски у Толстојевом роману Ана Карењина).
Краљ Милан је уз честитку и велику захвалност за добијену битку, главнокомандујећем Моравско-тимочке војске, генералу Черњајеву, доделио највиши степен Таковског крста(који је тада установљен).
Dopuna: 17 Nov 2010 17:08
Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski (Kerč, Rusko carstvo, danas Ukrajina 5. novembar 1839.—20. avgust 1876.; po starom kalendaru) je bio ruski oficir i srpski dobrovoljac (alijas Vronski) učesnik bitke kod Taškenta, misionar Sveslovenskog saveza (za Balkan i Srbiju) kao i učesnik u Srpsko—turskom ratu 1876. u bici za Gornji Adrovac kod Aleksinca gde je i poginuo. Nosilac je ruskih i srpskih odlikovanja (Takovski krst).
Nikolaj Nikolajevič Rajevski (pukovnik) potiče iz ugledne porodice. Bio je unuk proslavljenog generala Nikolaja Rajevskog, heroja Otadžbinskog rata 1812, (protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig ovekovečio je Lav Tolstoj u romanu „Rat i mir“) po kome je i dobio ime. I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801—1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihailovnom Borozdinoj (1819—1883), za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova, Nikolaja i Mihaila. Kasnije, Nikolaj i Mihail su završili studije na Moskovskom Univerzitetu (fizičko—matematički fakultet). Nikolaj je još tokom studija pokazivao interesovanje za književnost i istoriju slovenskih naroda (tečno je govorio francuski, nemački, engleski, razumeo srpski). Kasnije se mlađi Mihailo oženio sa devojkom iz ugledne porodice, Marijom Grigorijevnom Gagarin, a stariji Nikolaj se bavio raznim javnim i državnim poslovima
Posle studija oba brata su bili na službi u gardijskom husarskom puku. Rajevski kao tridesetogodišnjak, dobija čin pukovnika, a zatim odlazi u Taškent gde učestvuje u ratnim operacijama (gde je i ranjavan). Nikolaj je, još kao mlad oficir, bio upućen u specijalnu misiju na Balkan i u Srbiju.
A prava dragocenost su četiri pisma pukovnika Rajevskkog iz 1867. godine prilikom njegovog prvog dolaska u Srbiju. Prvo pismo od 15. maja po starom (30. maja po novom kalendaru) datirano je iz Čačka, dok je potonje od 2/14. juna poslao iz Beograda. Sva je pisao na francuskom jeziku i sva su upućena ministru srpske vojske pukovniku Blaznavcu. Za putovanje u Srbiju i Bosnu u specijalnu misiju odabrao je Rajevskog niko drugi nego ruski car Aleksandar Drugi, a instrukcije dao ministar vojni Miljutin, u Srbiji ga prihvatio srpski ministar Blaznavac.
Devet godina kasnije, drugi dolazak pukovnika Rajevskog je 1876., kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Sa sobom je doveo priličan broj ruskih dobrovoljaca (3000-5000). Po dolasku u Beograd iz Odese, prvih dana avgusta meseca 1876., odmah se javlja na moravski front u štab generala Černjajeva na Deligradu. Černjajev je jedno vreme na Rajevskog gledao sa podozrenjem, na šta se Rajevski nije obazirao. General Mihail Grigorič Černjajev ubrzo dodeljuje Rajevskom komandu nad određenim združenim odredima.
Prvu bitku na tlu Srbije Rajevski je vodio za selo Moravac, dok je najslavnija pobeda na moravskom frontu bila bitka na Šumatovcu, gde su nebrojeni napadi bili od Turaka ali su svi odbijeni. Ipak na moravskom ratištu tih dana izginulo je oko 9 hiljada srpske vojske (kao i bar 31 ruski oficir) i više od 15 hiljada turske vojske.
Odlučujuća bitka za Adrovac bila je i kobna za pukovnika Rajevskog. Turska vojska je započela napad 20. avgusta (1. septembra po novom) koji je trajao od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati. Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje. Po početku bitke general Černjajev je odmah izašao sa štabom na Prćilovački vis. U ranim popodnevnim časovima general Černjajev šalje odred pukovnika Rajevskog kao podršku u Gornji Adrovac. Već negde oko 17 časova glasonoša donosi vest od komandira baterije poručnika Šamanovića, generalu Černjajevu da je pukovnik Rajevski „ovog časa poginuo od neprijateljskog puščanog zrna“. Svega 16 dana bilo je dovoljno da se upiše u istoriju Srbije. Njegovo telo sahranjeno je u porti manastira Svetog Romana, a odatle je posle nekoliko dana preneto u Beograd. Petog septembra ispraćeno je uz velike počasti za Rusiju, posle opela u sabornoj crkvi kome je prisustvovao kralj Milan. Za vreme opela u Sabornoj crkvi činodejstvovao je prvi srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika. Pevao je i hor prisutne kozačke legije.
izvor Wiki
|
