offline
- Trpe Grozni
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Apr 2008
- Poruke: 5910
|
Jos nekoliko reci o potencijalnoj sledecoj podmornici bivse nam JNA, namere, zelje i moducnosti:
Citat:
„У почетку није било говора да ћемо градити ракетну подморницу, већ само да треба да се приступи пројектовању нове класе подморница, сходно третману година експлоатације постојећих објеката и реалним роковима да од почетка пројектовања до поринућа првог објекта у класи треба 7-8 година. Дакле био је то крај осамдесетих када је прва из класе „Херој“ већ била у мору 20 година и плански је било оправдано почети са израдом почетних докумената да би планом 1991-1995. требало поринути први објекат. А потом до 2000. расходовати класу „Херој“ и изградити још пет објеката у серији по кодној ознаци „Б-73“.
И ту су се ломила копља тактичара, пројектаната, градитеља и финансијера. Тактичари су хтели јачу, већу и моћнију подморницу, док су неки кругови из ССНО (тј. Министарства одбране) на крилима великих послова војне индустрије према иностранству предлагали што већу подморницу која би требала да буде највећи извозни адут, неспорно тада веома моћне техничке и технолошке базе у држави.
Бродарски институт из Загреба као научно-истраживачка и пројектантска институција за потребе Ратне морнарице се у почетку суздржавао од приче о великој подморници. Они су опрезно ценили да њихови људски ресурси, иако су располагали са свим специјалностима које подразумева пројектовање, као и осталом стручном и радном снагом нису довољни да крену у један потпуно нови изазов. Зато су 1988. урадили студију којом су разматрали могућности и ограничења развоја нове подморнице, где је изражена бојазан по више аспеката: набавка борбених и главних техничких система напољу је била потпуно неизвесна, непознати ресурси у домаћим фирмама које је требало ангажовати, затим је требало елиминисати пропусте на претходној класи (831 и 832), што није било лако признати пројектантима, итд.
Зато је Институт прибегао опцији да фаворизује „проверено“ решење од око 600 тона депласмана – дакле бродограђевних карактеристика трупа као у класи „Херој“ са изричитим захтевом за модернију опрему. Свакако играјући на карту доктринарних ставова о одбрани малог и плитког мора, тј. идући „низ длаку“ времешнијој адмиралској гарнитури. Уз обећање, а под притиском ССНО за већим објектом сагласили су се ипак да могу разрадити варијанту од 1.000 тона (а шта да додатно разрађују кад је класа Сава тог депласмана!?).
Како је инвеститор тај који диктира услове – тј. тактичко-техничке захтеве – а у овом случају је то био ССНО, урађено је неколико идејних решења већих подморница, па се ту први пут службено појављује идеја о подморници носачу ракета. Каквих ракета, колико и чијих није детаљније разматрано, али се знало да Запад (Французи) не пристају ни на разговоре о томе, док је Исток (СССР) оставио варијанту могућег наставка приче.
Citat:
По захтеву ССНО, Бродарски инистут је у оквиру поменуте студије разиграо шест варијанти нове подморнице, где су дати груби подаци о депласману, наоружању и димензијама, али то је само требало да послужи за даље усаглашавање и рангирање оних 18 светски стандардизованих захтева од којих дефакто почиње пројектовање, које према Комаревим речима, не може да почне док се не дефинише оружни систем и погон.
Прва варијанта која је представљена била је тип „Мосор 1“ и „Мосор 1А“ депласмана 600-650 тона и истим дијамтером трупа као на 821. Уследио је затим „Мосор 3“ и „Мосор 3А“ са мало већим депласманом и шест торпедних цеви, али мањег дијаметра него код 831 који износи 5,05 метара. Следећа варијанта било је „Биоково 1“ и „Биково 1А“ са депласманом 940 до 1040 тона, а иза тога следио је „Велебит 4“ и „Велебит 4А“ са 940 до 1060 тона депласмана и шест торпедних цеви и са пречником трупа од 5,4 метра. Потом је следила „Учка 7“ и „Учка 7А“ са депласманом 1350-1550 тона са шест или евентуално осам торпедних цеви и пречником трупа од 6,25 метара и опцијом уградње косих ракетних лансера. Немачка класа подморница „212“ има ширину трупа 6,3, а шведска „Готланд“ 6,4 метра.
Citat:
Остаје за анале и сећање да се врховним главешинама из ССНО посебно допао пројекат „Учка 7А“ са косим лансерима ракета као код неких рускин подморница. Е ту се први пут спомињу лансери за руске ракете. Спомиње се поред лансера и шест, евентуално осам торпедних цеви. Међутим ту се стало, због тоталног размимоилажења, а потом и рата.
Загреб је играо на технолошку карту сигурности, разиграли су технологију и потврдили је на 650 тонском објекту „Хероја“ и зашто би даље компликовали и ризиковали, док су апетити Београда који је правио милијарде долара профита од војне индустрије били да подморница буде тежине 1.500 тона , испричао је Комар и додао.
Citat:
Саговорнику је показан документ из ССНО, пов. бр. 105-18/87 од 27.10.1988. године који је заправо одлука донета на Седници главног војно-техничког савета да се у СССР-у обаве консултације у вези набавке савременог наоружања за подморницу Б-73 и дефинише техничка помоћ око пројектовања. Југославија је потом купила 50 моћних торпеда 53/65 КЕ на кисеонични погон плус 5 вежбовних. Међутим стицајем колико више силе у СФРЈ (ратне) толико и оне ниже (људско-субјективне) у СРЈ ова торпеда никад нису ни укрцана у подморнице ни лансирана.
Ostatak i izvor ovde.
|
