rip
- natrix
- Legendarni građanin
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 8179
|
Delovi iz jednog članka iz Politike od pre 11 godina
Iz zanimljivog intervjua sa Ljubomirom Ljubojevićem:
Citat:
Šahovskog „Oskara” 1975. godine dobio je Karpov, a Ljubojević je po uspesima te godine bio bolji. Zatim je 1983. i 1984. bio treći igrač na svetu. Ispred njega su bili Sovjeti Gari Kasparov i Anatolij Karpov. Potom je, na dva turnira, 1987. u Briselu i 1989. u Barseloni, bio uspešniji i od tada najboljeg šahiste na svetu Garija Kasparova!
Ove činjenice „govore” da je Ljubojević od 1975, pa do 1990. bio stalna pretnja Sovjetima uprkos svemu. „Uprkos svemu”, jer su bili moćni, a bilo ih je i više, pa su međusobno mogli o svemu da se dogovoraju... Na ovu temu Ljubojević je rekao:„Uglavnom su najveći od njih dobijali tu vrstu pomoći. A da li je ta pomoć bila dobrovoljna ili je diktirana iz Kremlja to je teško utvrditi”...
Da li su vas se Rusi plašili?
To ne znam, ali imam utisak da su bili spremni da me sputavaju.
Ipak, učio sam se na partijama Aljehina i u nekim situacijama sam dobijao od njihovih velikana dragocene savete i pohvale...
Na primer: Mihail Botvinik mi je preporučio da dublje analiziram svoje pobede, a ne poraze. Dragocen savet! To je značilo da moram biti samokritičan i u trenucima pobeda i velike slave. Mislim da je to dobro pravilo i za život..
A ko Vas je hrabrio?
Boris Spaski je tvrdio da imam talenat za prvaka sveta. Bio je to lep kompliment, ali ja sam pošten prema sebi i drugima, pa sam znao da nemam karakter za prvaka sveta. Imao sam, povremeno, neki strah koji me je sputavao u teškim situacijama, a nisam imao stručnjaka za psihologiju sporta koji bi mi pomogao da to prevaziđem.
Mogao sam takvog stručnjaka da nađem u Rusiji, ali nisam bio siguran kako bi se on postavio prema meni kad bih igrao protiv Karpova i Kasparova...
Kakvi su bili veliki šahisti?
Aljehina sam znao samo po analizi partija, a Botvinika i lično. Obojica su bili studiozni šahisti.
Karpov je delovao smireno i hladno, Kasparov energično, Petrosjan mudro i obazrivo, Talj čarobno, Spaski poetično...
Ali, Robert Fišer je bio najgenijalniji! On je bio šahista ispred svog vremena. A bio je, do neverice, skroman čovek. Na žalost, s njim nikad nisam odigrao zvaničnu partiju. Gari Kasparov je, da bio postao prvak sveta, primenio ceo Fišerov repertoar igre star – dvadeset godina!
Kako tumačite borbu Fišera i Amerike?
Mene je strašno bolelo što je Amerika, kao velika zemlja, svog čoveka, koji je Sovjetima skinuo šahovsku krunu pobedom protiv Spaskog u Rejkjaviku 1972. godine, svela na prosjački štap, a kasnije mu je, praktično, večnim proterivanjem, skratila život.
Šta je Fišer učinio?
Konflikt Fišera s Amerikom je nastao kad je u Rejkjaviku počeo meč porazom, pa je uplašen, ucenio organizatore da će otići ako kamere ne budu izbačene iz teatra! Pobedio je Spaskog s četiri poena razlike! Ali, vlasnik TV kamera Amerikanac Čester Foks je odlukom američkog suda trebalo da dobije od Fišera dva miliona dolara, a Fišer je za titulu prvaka sveta dobio samo 125.000 dolara, pa je time doveden u bankrotstvo. Fišeru je priskočila u pomoć jedna sekta, dala mu stan, hranu i pet dolara nedeljno... A dvadeset godina kasnije Fišer je, u vreme sankcija UN Srbiji, prihvatio da igra novi meč sa Spaskim za tri miliona dolara, pa više nikad, da ne bi bio uhapšen, nije smeo da se vrati u Ameriku. I umro je, kao prognanik, na Islandu, 17. januara 2008. u nepunoj šezdeset petoj godini života...
Koliko ste igrali od 1991. godine?
Mnogo manje na turnirima. Bio sam potresen raspadom zemlje. Imam prijatelje iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Iz razgovora s njima čuo sam da i njima nije lako. Patio sam i ja. Jer, nepostojanje „Juge” je raspad jedne velike familije zato što niko od nas nije etnički potpuno čist. I u toj situaciji, velikog psihičkog opterećenja smanjio sam svoju šahovsku aktivnost. Prirodno je da sad igram još manje, jer sam stariji.
Uporedite šah i tenis...
Sve individualne igre imaju sličnosti. I mogu da posluže za neku vrstu čistilišta karaktera i fizičkih defekata u čoveku da bi se postigao bolji učinak.
Znači opet, „po Botviniku”, moramo uvek imati dozu samokritike. Velika mudrost je znati slušati, a manje pričati.
http://ts366544v061.moji.oblaci.rs/sr/clanak/13571.....og-Kremlja
|
