offline
- Gavrilo Milentijević
- Komandir stanice milicije Gornje Polje
- Pridružio: 12 Feb 2005
- Poruke: 36011
- Gde živiš: ovalni kabinet
|
OPERACIJA "ANAKONDA"
Jedna od najvećih do sada izvedenih anti-terorističkih operacija u Afganistanu od strane Američkih i koalicionih snaga, izvedena je početkom marta 2002 godine. Operacija pod šifrovanim nazivom "ANAKONDA" trebalo je da zada konačan udarac "preživelim" Talibanskim borcima koji su doživeli slom i poraz 2001 godine, uz pomoć Severne alijanse zdušno podpomognute američko-koalicionim snagama.
Američki obaveštajni izvori, došli su do saznanja i informacija sa terena, da se "Al kaida" i grupe preostalih talibana pregrupisavaju i konsoliduju svoje snage u pećinskoj i planinskoj oblasti "Tora-Bora" u blizini grada Džallalabada u istočnom delu Afganistana nedaleko od Pakistanske granice. Upravo te preostale grupice povremeno su pravile pravu pometnju među koalicionim snagama praveći česte zasede i diverzije, neretko bez ljudskih i materijalnih žrtava. U februaru 2002 god., grupa od stotinjak dobro naoružanih talibanskih boraca zauzima strateški važnu dolinu Šah-I-Kot ( Shahi Khowt ) na planinskom masivu Tora-Bora i utvrđuje svoje položaje. To je bio signal da amerikanci i koalicione trupe konačno dokrajče terorističke snage. Akcija koja je već bila planirana, konačno dobija zeleno svetlo, te 2-og marta u zoru otpočinje opsežna anti-teroristička operacija nazvana "ANAKONDA".
Pošto dolina Šah-I-Kot leži na 2600 m. nadmorske visine i okružena je planinskim vencima do 3500 m., amerikanci angažuju elitne jedinice za izvršenje ovog delikatnog zadatka.
Naspram 150 do 200 talibana (po obaveštajnim procenama) angažovano je 1200 vojnika iz 101 "elitne"Vazdušno -desantne i 10 brdske divizije, zatim nekoliko stotina vojnika iz sastava specijalnih snaga Australije,Kanade,Nemačke,Danske i Francuske, te oko 1000 pripadnika afganistanskih boraca severne alijanse. Pored toga, angažovane su i vazduhoplovne snage za podršku trupama na zemlji sa avionima AC-130 (popularna "Leteća topovnjača"), A-10; F-14; F-15; F-16 ; F-18 ; AV-8B; zatim helikopteri UH-60; CH-47; MH-47E i AH-64 "Apač", pa čak i strategijski bombarderi B-1 i B-52 !!! -zaista impresivna količina ratne tehnike i ljudstva u odnosu na brojno stanje terorista.
No, i pored tolike sile ameri i ostala koaliciona "bratija" nisu ni sanjali da će se provesti ko "bosi po trnju". Shvatajući ovu akciju kao "rutinsku", vrlo brzo su iskusili na svojoj koži da snaga nemora uvek da bude presudna u odnosu na iskustvo.
Kako je napad otpočeo u zoru drugog marta probojom kolone oklopnih transportera u samu dolinu, u zasedi gine komandant jedinice Treće grupe specijaca (Harriman) koji je predvodio istu a sa njim još tri specijalca. Povlačeći se u panici niz planinu pozvana je u pomoć Leteća topovnjača AC-130, koja se nalazila u reonu, tukući ciljeve na zemlji istovremeno i talibanske i sopstvene, pošto je rastojanje između sukobljenih strana bilo na vrlo malom odstojanju. U ovom prvom neuspelom napadu na pobunjenike, osim četvorice gore pomenutih ne zna se tačan broj poginulih američkih vojnika stradalih od "prijateljske" vatre.
Istovremeno helikopterski desant koji je trebala da izvede 101 vazd.-desantna uz podršku 10-te brdske je takođe doživeo krah. Ove jedinice imale su zadatak da talibanima odseku odstupnicu prema Pakistanu i eventualno dovlačenje novih svežih snaga. Helikopteri su zbog neobaveštenosti ili loše pripreme(?!?), sleteli direktno u neprijateljevo "utvrđenje" gde se nalazio gro talibanskih boraca. Na iste je otvorena "uraganska" vatra iz svih raspoloživih sredstava kojima su talibani raspolagali. Uspela je da se iskrca samo jedna četa 10-te brdske jačine 86 ljudi, koja se sada našla u totalnom okruženju. Oštećeni helikopteri su brže bolje napustili "osinjak"dok su još mogli da lete. Ubrzo su opkoljenoj četi pomoć iz vazduha pružili ponovo topovnjače AC-130 i bombarderi B-52 koji su izveli svoja "čuvena" tepih bombardovanja, a takođe i helikopteri AH-64 Apač koji su i jedini imali nekog efikasnog dejstva po položajima talibana. Prema američkim podatcima, za 24 sata koliko se "samostalno" branila, četa je imala ukupno 28 ranjenih pripadnika - poginuli pripadnici nisu navedeni.
Na drugoj, severnoj strani doline, situacija nije ni malo bila "vesela". Trupe 101 vd. divizije takođe su se našle na udaru talibanske vatre. Kako su se borbe vodile gotovo "prsa u prsa", pomoć i podrška avijacije nije nikako dolazila u obzir pa su u pomoć opet pozvani Apači. Kako je u kampanji na Afganistan angažovano svega 7 Apača, njih 5 je određeno da učestvuju u ovoj operaciji. U podršci 101-oj, teško su oštećena 4 i to korištenjem teških mitraljeza 12,7 i 14,5 mm. od strane talibana, te protivtenkovskim ručnim bacačima RPG-7 koji su se u ovoj prilici pokazali vrlo efikasnim. Nažalost talibana, a na sreću amerikanaca, mnogi projektili ispaljeni iz RPG-a zbog lošeg održavanja i skladištenja nisu i pored direktnih pogodaka u cilj, ni eksplodirali, tako da bi broj žrtava u ovom sukobu bio katastrofalan za amerikance. Kako su se našli u nezavidnom položaju po pitanju Apača, ameri istoga dana urgentno šalju dopis komandi za trebovanje istih jer su ostali sa svega 3 letno sposobna u celom Afganistanu. Za 37 sati, ukrcano je 16 Apača na brod i "ekspresno" su dopremljena u Afganistan iz SAD, ali je akcija tada već bila završena za njih.
Suočeni sa propašću čitave akcije, ameri angažuju gotovo kompletnu avijaciju koju su imali na raspolaganju pojačanu sa eskadrilom francuskih palubnih jurišnika Etandard ( jedan sličan su snage VRS teško oštetile iznad Goražda) i Miraža 2000 (oboren iznad Pala), bombardujući gotovo neprekidno položaje talibana koji su u međuvremenu pojačani sa dodatnim jedinicama i borcima pristiglim iz obližnjeg Pakistana. Kako se kasnije ispostavilo, talibani su više no očigledno bili pripremljeni za dugotrajnu borbu i odbranu. Činjenice govore i to da su pored velike količine municije i raznih raketnih sredstava, raspolagali sa najsavremenijom opremom i uređajima za noćna dejstva.
Do kraja operacije,angažovane vazduhoplovne snage na ciljeve i utvrđenja talibana bacile su preko 3500 laserski navođenih bombi i raketa, a masovno su korištene aerosolne bombe BLU-118 mase 900 kg. posebno efikasne za razbijanje podzemnih prolaza, tunela i pećina. Iz samog ovog podatka o utrošku tolike količine ubojnih sredstava, može samo da se predpostavi, kakva je po žestini vođena bitka tih par dana.
Da bi spasili preostale pripadnike opkoljene čete 10-te brdske, u ranu zoru 4-tog marta, dva helikoptera MH-47E "Chinook" iz sastava specijalnih snaga prebacuju u reon jedinicu "SEAL"-tima (Mornaričkih Foka). Međutim, čim su stigli na odredište na njih je otvorena vatra iz svog naoružanja. Jedan helikopter biva pogođen sa čak tri projektila RPG ali ni jedno zrno ne eksplodira. Oba helikoptera zbog jake vatre ne uspevaju da iskrcaju specijalce, te oštećeni ubrzo napuštaju reon. Tada iz jednog od helikoptera ispada jedan od pripadnika SEAL-a, verovatno pogođen vatrom sa zemlje, ali nije mogao biti spašen zbog konstantne vatre po helikopterima. Helikopteri sleću oko kilometar od reona jer je jedan bio toliko oštećen da je morao biti napušten. U akciju zatim stižu još dva MH-47E ali sa pripadnicima "običnih" specijalaca. Ovi sleću u reon gde je oštećeni i napušteni helikopter (Foke su odletele sa drugim) i tada bivaju izloženi napadima talibana koji su nadirali u talasima. Ovde se situacija toliko usložnila jer su oba helikoptera kojima su doleteli toliko bila oštećena da nisu imali kud, te su se kao i ona četa našli u obruču. Od jedne minobacačke granate, očigledno precizno ispaljene, gine njih nekoliko. Tek uveče, nakon 12 sati intenzivnog vazdušnog bombardovanja okolnih talibanskih položaja ova jedinica biva spašena. Od žrtava (po američkim podatcima) ta grupa je imala 6 poginulih i nekoliko ranjenih i preživelih. Borbe su vođene sve do 7-og marta, a sporadične sa zaostalim grupama talibana do 18-og marta.
Operacija zvučnog naziva "ANAKONDA" završila se neslavno po amerikance isto onako kako je i počela. Po zvaničnim američkim podatcima u celoj operaciji ukupno je poginulo osam američkih vojnika a ranjeno ih je 82-je, mada po nezvaničnim gotovo da je taj broj sigurno daleko veći. Talibanskih žrtava (po običaju) bilo je znatno više - oko 500 (neki izvori tvrde čak 800 do 1000). Ovde se vodimo samim činjenicama i predpostavkama da su američki vojni izvori čitavu operaciju "zataškali" skrivajući od javnosti prave i istinite podatke.Zaključak iz svega ovde navedenog je da je ovo jedna od najneuspešnijih operacija (posle Somalije) u kojoj su američke snage doživele može se slobodno reći pravi poraz i katastrofu.
Mapa oblasti i položaja doline Šah-i-Kot....
Iskrcavanje pripadnika 10-te Brdske Divizije....
Dejstvo strategijske avijacije na položaje talibana....
Talibanski borac naoružan ručnim bacačem RPG-7....
|
