online
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26112
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
MOST (Die Brücke)
Sinoć odgledah još jedan iz serije antologijskih anti-ratnih filmova iz poslednje faze crno-belog filma. Film je nastao kao proizvod Deutche film hansa 1959. godine i predstavlja vrhunac umetničkog ratnog filma i nezaobilaznu tačku u istoriji ovoga žanra.
O čemu je reč u ovom filmu jednostavnog naziva?
Mali grad u Nemačkoj živi svoj relativno mirni ratni život. Poslednja je ratna godina, drugog velikog rata u koji je Nemačka ušla za nešto više od dve decenije. Jedni su stasali za novi rat, a oni, koji su iz Prvog svetskog rata izašli (srećno preživeli) kao mobilisani mladići, sada su zreli ljudi, puni iskustva ali i ogorčenja. Grad se ne nalazi ni na kakvoj važnoj raskrsnici, ne predstavlja ništa na mapi niti su se ikada oko njega vodile sudbonosne bitke kroz istoriju. Jednostavno, srećno zametnuta nemačka malograđanska provincija. Živi se na ’’tačkice’’, odnosno bonove, skromno i trpeljvo. Nije Nemcima prvi put da tako žive. Prošli su već period velike inflacije, pa su se domaćice izveštile u životu sa parčetom sapuna, šećerom na kašičicu i hlebom na parče. Svi se znaju i svima je sve jasno; kraj rata je na pomolu. Oseća se to i čuje kroz prenose vazdušnih uzbuna, praćenje uzbudljivih ’’prenosa’’ bombardovanja velikih, važnih gradova, ali i kroz manje-više neprikrivene pripreme bekstva (’’premeštanja na sigurnije lokacije’’) partijskih mini-firera. Škola normalno radi, vozovi putuju u skladu sa režimom saobraćaja koji diktira potpuna premoć saveznika u vazduhu, ljudi se snalaze...
Ništa u tom mestašcu nije toliko važno, osim jednog betonskog mostića, pa čak ni on nema neki značaj, osim za stanovnike mesta. Međutim, gospodin život, za kog sam mnogo puta dokazao da je najbolji scenarista i reditelj, umeša svoje prste. Jedna slučajna, zalutala granata pada u vodu kraj mosta (na samom početku filma) i učmali gradić živne. Eto, bože moj, i kod njih se nešto dešava. Stvari počinju da se ubrzavaju. Begunci su još nervozniji, zarobljenici – prinudna radna snaga se ohrabrila i razbežala, a napaljeni klinci, njih sedmorica (ni jedan nije stariji od 16 godina – svi iz istog odeljenja) , na svoj hitlerjugendski način dočekuju priliku da se proslave i konačno daju svoj doprinos opštoj stvari. Na to ne čekaju mnogo jer lokalna komanda uzbunjuje i njih i Folkšturm i u toku jednog dana i jedne noći od njih ’’pravi’’ vojnike. Front se kreće mnogo brže nego što su svi očekivali i komandant, nekadašnji učitelj škole iz koje su mladići, u želji da ih spase sigurne smrti nadolazećeg, nemilosrdnog fronta, određuje ih da posednu ’’most njihovog detinjstva’’, da čuvaju svoju omiljenu teritoriju na kojoj su se igrali kauboja i indijanaca. Komandant misli da će tu biti najsigurniji, u neposrednoj blizini svojih kuća.
Slučaj se opet umeša u tu sve dramatičniju priču. U samu zoru (kada su preko mosta protutnjale užurbane kolone groteskno pretrpanih kamiona u ’’povlačenju’’, bolje rečeno kakvom-takvom organizovanom bekstvu na ivici neposlušnosti i anarhije, kada samo dobro plasiran rafal može da uvede red i disciplinu), stvari se ubrzavaju. Pojavljuje se motorizovana američka prethodnica. Ništa veliko ni značajno – nekoliko tenkova i dva-tri vozila pešadije. Vojnici bi rekli – ojačana prethodnica ili izvidnica pod borbom. Stvar je rutinska, za sve osim za male heroje koji su premrli od straha, ali sad su tu i povlačenja (bežanja) nema. Najprisebniji među njima Valter, uspeva pancerfaustom da uništi čak dva tenka, a svi ostali ginu. Gine i priličan , neočekivan broj Amerikanaca. Za takvu jednu patrolu zadatak je bio izvršen : naišli su na otpor, razmenili vatru i posle toga se povlače da sačekaju prave ’’teškaše’’ koji će i od mosta i od gradića napraviti gomilu šuta. Za ovih sedam dečaka, međutim, to je kraj svega. Film se završava zatamnjenjem dok posmatramo poslednjeg preživelog kako se tetura prema gradu svog detinjstva, u trenutku odrastao i zreo.
Zašto je ovaj film interesantan i važan za nemačku kinematografiju, ali ne samo za nju? Mnogi će u priči o sedmorici dečaka prepoznati Remarkove, naglo odrasle heroje iz romana ’’Na Zapadu ništa novo’’. Reditelj, Bernard Vicki, uz izvanrednu fotografiju, podsetio nas je mnogim sekvencama na još jedno veliko delo iz istorije kinematografije – ’’All Quiet on the Western front’’, briljantno delo Luisa Majlstona iz 1930. godine. Zahvaljujući upravo ’’Mostu’’, Vicki je dobio priliku da bude jedan od ko-reditelja u filmu ’’Najduži dan’’. Sam film ’’Most’’ je krajem osamdesetih doživeo svoju televizijsku premijeru kao serijal, ali ni izbliza tako prihaćen i ocenjen kao njegov izvornik, sjajni crno-beli biser nemačkog anti-ratnog pročišćenja.
|
