offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4961
|
Napisano: 07 Nov 2011 17:59
Ovaj deo posebno pišem uz sećanje (inače stalno) na divnog čoveka i prijatelja od koga sam brzo i bez svakakvih nepotrebnosti naučio osnovne parametre stvarnosti efira
pukovnika M. B. dipl. ing. koji je karijerom bio vezan i za P-15(M,M1,M2,M2A) radare
Kasta 2-1 i Kasta 2-2
Radari tipa Kasta u stvari kriju dva prilično različita modela. Isto ime nose usled proizvođača i usled tehistorijskog razvoja. Naime, Kasta 2-1 je stariji radar od Kaste 2-2 i predstavlja u stvari modifikaciju, odnosno duboko usavršavanje starijeg modela. Taj stariji model je P-19 Dunaj, koji je opet nastao kao naslednik čuvenog P-15 Tropa. Tropa je široko poznat radar, vrlo raširen i po svetu. Veliki je stradalnik iz ratova druge polovine XX veka, karakterističnim po sukobima Duetovsko-Mahenovskog tipa, premoćne (ali ponekad tučene baš sa PVO) vazdušne snage Zapadne civilizacije, nad pojedinačnim državama Islamske, Ćin i Pravoslavne civilizacije. Iako je P-15 na kraju krajeva poražen u tim sukobima, nije baš sve tako crno belo. Kao prvo, koncepcija takvog niskovisinskog kružnog detektora, koji je u osnovi namenjen za opsluživanje PA artiljerije (pre svega 23 mm Šilki ali i 57 mm topova) ali i kao uobičajeni dopunski (NE DODATNI, DOPUNSKI!) radar sistemima Neva (Pečora) i Kub (Kvadrat) ali i Osa (Romb), dakle ta koncepcija, je potpuno uspela i ne samo da je preživela već je aktuelna i danas. Dapače, koncepcija je izvršila i jak uticaj na zapadne proizvođače, pre svega francuski Tomson i švedski Erikson (ali i Simenes i druge) koji su upravo u toj klasi dali neke od najboljih zapadnih radarskih konstrukcija. Iako je od IV Izraelsko-arapskog rata, pa nadalje, redovno tučen, zapravo je P-15 apsorbovao na sebe ogroman deo zapadnjačkih napora unutar EW dejstava, uključujući ne samo ECCM tip dejstava, već i SEAD i DEAD timove. Upravo zato je SSSR odlučio već 70-tih da ga duboko modernizuje i na početku 80-tih pojavio se novi radar. Od starog radara ostao je praktično samo opšti izgled antene, jer se isijavanje vršilo na istom principu. Tako je nastao P-19 Dunaj, koji je i danas široko prisutan u Ruskoj Armiji, ali skoro svi u jedinicama Suhoputne PVO a ne PVO VVS. Kao i P-15 i on je imao mogućnost korišćenja posebne antene (jednoparabolni isečak) na visokom stubu, pod nazivom Unža. Rad na stubu je služio pre svega u uslovima šumskog zemljišta. Istina, domet otkrivanja ekstremno niskoletećih ciljeva je nešto rastao sa takvom upotrebom ali je zapravo taj rad imao i ograničenja. Kao prvo podizanje stuba i antene na njemu nije baš brz posao i sa današnje tačke savremenog ratovanja je prespor za preživljavanje. Kao drugo, funkcija isijavanja antene je bila drugačija a na kraju cena sistema se povećavala.
Kako bilo, P-19 je masovno proizvođen i njime je na kraju zamenjena velika većina radara P-15. Međutim i radar P-19 nije bio baš najsavremenije projektovan. Istina da su te godine bile vreme kada su u kolima izlazne snage i na zapadu još uvek ponegde korišćene lampe, ali su se bar u vojnoj tehnici, već skoro svi držali principa solid stejt. Proizvođač je rešio vrlo mudro (u nedostatku boljih poslova) da uradi takvu, solid stejt verziju radara a i bile su godine raspada SSSR-a. Tako je nastala Kasta 2-1, negde malo pre pojave Game-D. Ona je bila kompletno solid stejt asembli. Pokretljivost, karakteristike i niska cena su ovaj radar održale do danas u proizvodnji. Jeste da je već pristojno zastareo ali je nešto i usavršavan. Vreme svijanja i razvijanja je skraćeno na borbeno uptrebljive vrednosti, obrada impulsa je modernizovana (mada su dugo zadržali analogni izlaz), broj ciljeva je povećan, uvedene su nove metode borbe protiv smetnji. Interesatnno je da ga ni najnoviji radar suhoputnih 1RL-122-2 ne ugrožava u borbenoj niši, jer mu je instrumentalni domet dvaput manji. No zato će ga pojava novog 1RL123 verovatno poslati u zasluženu penziju, osim za izvoz gde je i dan danas konkurentan a to j eproces kojiće trajti godinama. Najnovije dosta usavršene verzije se još uvek izlažu na sajmovima opreme. Međutim, sve je ovo bio uvod, mada u okviru niskovisinskih detektora u UHF području. PVO VVS zapravo ne koristi mnogo ni P-19 niti Kastu 2-1.
Praktično u isto vreme kada je razvijena Kasta 2-1, išlo se na projektovanje jednog mnogo boljeg radara u istoj borbenoj niši. Projekat je bio rizičan, jer je po opštem obliku sredstva predstavljao novinu, a ne direktan razvoj iz P-19. Pre svega, u startu se radilo sa asemblijem antene i osnovnog anteskog nosača na dosta većoj visini, nego što je to slučaj kod Kaste 2-1. Isitna ta visina je manja nego Unža stub, ali dovoljno velika da ima malu prednost nad Kastom 2-1. Ali ono što je bilo revolucionarno, je korišćenje sasvim druge antene i sasvim drugog metoda isijavanja. I dalje je u pitanju parabolna antena, ali sa mnogim novim elemntima na sebi a i sam uređaj emitovanja je sa nekim svojim novim specifičnostima. Time nije dobijeno nešto mnogo na dometu, sam domet Kaste 2-2 je vrlo sličan, da ne kažemo skoro isti (neznatno je veći) kao kod Kaste 2-1. Razlika je je u tome što je dobijena 2D+1 antena, a ne samo 2D. Dok je Kasta 2-1 klasičan 2D radar, koji bi, za iole precizniju informaciju o visini cilja morao imati i visinomer, Kasta 2-2 može ponekad već u primarnoj obradi da odredi ešalon visine cilja i to sa upotrebljivom tačnošću. Istina i Kasta 2-1 ima neku mogućnost, u sekundarnoj obradi, da pokuša da odredi ešalon visine, ali je ta osobina krajnje ograničena, kako po kvalitetu tako i po dometu i zapravo ponekad potpuno izostaje. Kod Kaste 2-2, ste sigurni da će te bar u sekundarnoj obradi dobiti dosta kvalitetan podatak o ešalonu visine cilja, što joj omogućava rad bez visionomera, koji su inače godinama bili rak rana radarske lokacije. Druga dobra osobina Kaste 2-2 (kao i Kaste 2-1) je što je to zaista radar u klasi dežurnih radara, koji može dugo da radi neprekidno i koji ima veliki međuotkazni i međuremontni ciklus. To nisu bila jedina poboljšanja u odnsu na starije radare. Zapravo Kasta 2-2 ima mnogo puta veću otpornost na ometanja od starijih modela. To je i danas čini vrlo poželjnim članom svih radarskih čvorova ASURI sitemema PVO VVS, ali i vrlo poželjnim članom raketnih postrojbi. Pogađate, Kasta 2-2 je treći radar iz sistema ASURI PGVO VVS koji se može direktno spregnuti sa KIS-ma tipa Senjež ali što je važnije i Bajkal. Zapravo može da bude direktno spregnuta i sa KIS-ma pukova Buk i Antej. Kasta 2-2 se pojavljuje i kod PVO Suhoputnih, kao izvor informacija untar raketnih diviziona Osa ili Tor, ali i na višem nivou brigadne komande PVO (ranije divizijske PVO). Pri tome se direktno može vezati na KIS-eve tipa Ranžir, Kasateljnaja, PU-12M7 a sigurno to važi i za komponente iz porodice Barnaul. Istina, češće na tim mestima viđamo radare P-19 pa i Kasta 2-1 ali u ovom slučaju sreće se i Kasta 2-2.
Suma sumarum radari tipa Kasta 2-2 obavljaju dužnost dežurnih niskovisinskih detektora po pravilu kao deo ASURI sitema PVO VVS. Obično su u takozvanim čvorovim dežurnih radara gde se kombinuju sa dežurnim metrašima ili su u sklopu čvorova za niskovisinusku detekciju na urgentnim pravcima. U okviru raketnih postrojbi ,obično su dežurni niskovisinski detektori.
U PVO SV radari Kasta 2-1 su obično na pozicijama dežurnog radara raketnog diviziona brigade (gde je borbeni radar obično tipa Kupol) ili na poziciji niskovisinskog detektora koji pripada KP PVO brigade gde se obično kombinuje za sada najviše sa P-18 kojeg ipak postojano menja Nebo-SVU. Ovaj radar (ali ponekad i Kasta2-2) se može sresti uvezan u raznim kombinacijama u ASURI sisteme Suhoputne PVO tipa PORI ili kao deo raketnih brigada ili kao deo samostalnih bataljona i samostalnih brigada ELINT-a.
Borbena vrednost ovih radara je velika. Zapad je to uočio susrećući se još sa P-15 Tropom i vrlo brzo se dao na eliminaciju pretnje. Međutim rad u UHF području uvek je predstavljao izvestan problem za ometanje, pa čak i za stvarno efikasno delovanje portivradarskim raketama. U ovom području protivradarske rakete deluju značajno slabije nego u L a pogotovu nego u višim bandovima. Istina ipak deluju i ne baš uvek neefikasno. Ometanje radara je takođe otežano, u odnosu na više bandove, samom prirodom frekventnog područja. Naravno Amerikanci su ga dugo i na kraju, može se reći dosta uspešno razvili, ali je ono uvek teže i napronije u odnosu na druge bandove. Zbog toga su, kao i za metarske radare, razvili što su mogli više, pre svega izviđanje ovakvih radara, sa što većih distanci (mada to nije jednostavno). Na osnovu takvih izviđanja deluju, ne samo protivradarskim raketema, već pretežno DEAD (a ne SEAD) grupama.
Radari su naravno poslednjih godina počeli da se modernizuju uvođenjem savremenih računara, pokazivača i sličnih sada široko dostupnih Low Cost tehnologija. Obrada signala i izlazi su im potpuno digitlaizovani. Vrlo su konkurentni, jer sa dometom od 150 km, niskovisinske detektore ili brešere, gap-filere ako vam draže, vrlo teško možete da nabavite u UHF području.
Dopuna: 09 Nov 2011 21:56
Nebo, Nebo-U, Nebo-UE, Nebo-UM i Rezonas
Radari iz serije Veliko Nebo su verovatno najkarakterističniji radari današnjice u ruskom naoružanju. Namerno kažem Veliko Nebo jer su za Suhoputnu PVO razvijeni radari koje možemo zvati Malo Nebo, oličeni u modelima Nebo-SV i Nebo-SVU. Prvo ćemo se pozabaviti ovim velikim.
Tokom ovog serijala mogli ste da ranije da pročitate kako je u SSSR postojao put ka gigantizmu radara. U metarskom opsegu ili VHF području, odnosno dijapazonu ispod 300 MHz on se završio sa relativno neuspešnim radarom P-70 koji je urađen samo u maloj predseriji. Međutim snage PVO VVS se nisu mogle lišiti usluga radara u metarskom osegu i zbog toga su koristile veliki broj radara tipa P-14 ali pretežno uz raketne sisteme. Ne samo što je taj opseg najteže otkrivan i ometan, nego su tih godina već počele da kruže priče o radarski nevidljivim avionima. Kako je u samom SSSR postojalo nekoliko projekata takvih aviona (od kojih se niti jedan nije realizovao čak ni u prototipskom obliku) stvar je shvaćena krajnje ozbiljno (zapravo i preterano ozbiljno) i otišlo se na projekat radara u VHF području koji bi bio adekvatna dopuna vrlo čestim ali potpuno nedovoljnim po performansama P-18. Za razliku od popularnog Tereka koji je 2D radar, tražio se radar sa potpunim 3D osobinama i velikog dometa, bar kao i P14. Zadatak je izvršen i dobijen je radar Nebo. U suštini ovaj radar je vremenom zamenio radare tipa P-14 u svim svojim varijantama Lena, Furgon i Oborona.
Domet radara je bio dobar zapravo odličan, praktičan na nekih uobičajenih 400 do 500 km za vrlo visoke ciljeve a instrumentalni čak do nekih 800-1000 km. Potpuni 3D rad je međutim plaćen velikom i glomaznom antenom. Zapravo i najnezgodniji deo antene je upravo visinomerski deo, baš po vertikalnoj osi asemblija antene. To je uslovilo vreme razvijanja i svijanja radara od 22 časa što je jako loše sa savremenog stanovišta. Radar je već relativno star i prve verzije su imale analogni izlaz a veliko je pitanje da li su bile i solid stejt. Istina odlično se uklapao u ASURI mrežu tih godina sa Polje-Osnova-Niva hijerarhijom iz sistemea Piramida a u stvari priključivao se ponekad i na Luč hijerarhiju. Može i on direktnouključitina KIS Bajkal ali je to bespredmetno obzirom na pokretljivost. Vremnom je usavršavan, postao totalno solid stejt, digitlizovan je i sa te tačke je postao savremen. Njegova sposbnost otkrivanja tzv. stelt letelica je bila neprocenjiva za svoje vreme bar sa ruskog stanovišta. Osim toga radar je zadržao fenomenalnu karakteristiku Lene, odnosno osim skoro neprekidnog vremena rada ima i vrlo vleiki međutokazni i međuremontni ciklus. Iz tih razloga, upravo on je danas osnovni dežurni radar PVO VVS. U posebnoj izvoznoj varijanti je nešto i izvožen. Međutim, razvoj avijacije poslednjih godina učinio je da radar postane pomalo nedovoljan po karakteristikama. Za takvu glomaznu antenu nije nađeno neko pogodno rešenje da bi mu se povećala pokretljivost. Istina vreme razvijanja je naešto malo skraćeno negde ispod 20 časova (po mojim informacijama 18 do 19) i to mu je katastrofalna mana. Nema lepšeg cilja za krstareće rakete od takvog radara. Neki bi doduše rekli da g je relativno teško otkriti i to je tačno. Teško se otkrivaju svi radari iz serije Nebo. Za sve zemlje ovog sveta osim jedne to je težak zadatak ali ta jedna zemlja su SAD. Sistemi Rivet Džoint EC-135 ipak uspevaju da lociraju radre tipa Nebo. Od dejstva SEAD i DEAD timova se mnogo ne očekuje zbog udaljenosti i dobre zaštićenosti ovakvih radara ali su zato za krstareće rakete pre svega Tomahavkove i ALCM baš dobri ciljevi. Isto važi za sve veći broj drugih projektila dometa od 150 km pa nadalje. Sa druge strane, kontramere su moguće, i to u kombinaciji ECCM prema EC-135 ali i AWACS-ima koji bi kontrolisali napad i upotrebom lovačke avijacije. Dakle krajnje opasan scenario kad se kačite sa USAF-om. Ah da, uslovi lokalne topografije zemljišta za ovaj radar su grozni. Zamislite probleme koje ste imali u tom smislu sa P-12 ili P-15 pa ih uvećajte 10 puta.
Kako je već prošlo nekoliko decenija od pojave radara rešilo se da se sa njim idu u duboku modernizaciju. Upravo ovih dana je promovisna zavšetak radaova na novoj varijanti UM. Dakle vreme razvijanja nisuuspeli da mnog smanje. Ali je zato domet strašno povećan. Kao domet se navodi vrednost od 1800 km. Istina prethodna varijanta je imala već oko 1000 do 1200 km ali instrumentalnog dometa. Ovo je praktično povećanje za 50 %. Da bi se za ovakve radare shvatio stvarni domet mora se vršiti raspodela Hevisajda za rasipanje za svaku talasnu dužinu posebno. To znači da vrednost koeficijenta za DDV odnosno daljinu direktne vidljivosti kod radara tipa Nebo POČINJU od 4,12 i idu i na veće vrednosti za svaki radar prema postupku posebno. Ono što je posebno naglašeno od ruske strane da je uvedena i obrada signala iz oblasti troposkatinga. Iskreno nisam baš siguran da je to tačno (barem dok ne vidim antenu a možda ni tada). Međutim, da je praktičan domet daleko preko 1000 km, je izgleda sasvim sigurno. Frekvencije rada ovih radara su vrlo niske, sada niže od svih metarskih radara koje smo do sada znali.
Ruski izvori najavljuju da će ovi novi radari Nebo-UM zahvaljujući ovim svojim osobinama tokom uvođenja potisnuti radare tipa Rezonans. Ako je tako svaka čast, aferim. Lično im ne verujem, odnosno verujem da su dometi novog radara takvi da zaista stari Rezonans pored ovakvog Neba-UM nije potreban. Ali kao što su digli snagu i domet Nebu, to isto su mogli da urade i Rezonanasu. A po mom mišljenju, upravo je antenski sklop Rezonansa, pogodniji da se upotrebi kao troposkaterski radar velikog dometa. Ako je do sad imao oko 1200 km dometa, ovako modernizovan sigurno može da dosegne do 2000 km možda i malo više. Time bi takav Rezonans postao prvi stvarno pokretni OTH radar, mada je njegovo vreme razvijanja praktično najmanje 24 časa, ali i to bi bio najbolji rezultat razvijanja za OTH radar koji su skoro svi zapravo potpuno nepokretni. Još jednom da upozorim ovi ekstremno veliki dometi refraktivnog tipa, nemaju praktičnu upotrebu za borbene avione na malim visinama i krstareće projektile. Oni imaju smisla samo zbog eventualnih dalekih lokacija (ako se desi, desi, dobro je u prednosti si) i za osmatranje balističkih ciljeva i nižeg kosmosa. Kod Troposkateringa je malo drugačije, on ponekad nađe i ciljeve na velikim, eventualno srednjim visnama jako daleko, dalje i od 600 pa i 800 km. Međutim, pitanje je ko zaista u ovoj klasi (ipak jet to PVO a ne PRO radar) radi sa troposkateringom. U krajnjoj linji troposktering i nije tolikovažan za manje avione i manje visine. Ali zato za avione tipa AWACS može da bude presudan. Ipak nemojte misliti da mnogo manji radari sa manjim dometima ostvaruju istu daljinu otkrivanja. Ukoliko Nebo-UM otkriva neki cilj na 300 km budite sigurni da većina manjih običnijih radara takav cilj otkriva na 200 km. Isto važi i za Rezonans.
Na kraju da se kaže on ošto već svi zanju, ovakvi radari su veoma veoma otporni na protivradarske rakete, zapravo u ovom trenutku a i poslednjih par decenija su imuni na njih (bar na HARM ne znam za Armata) a i vrlo su otporni na ometanaja mada ih je USAF sa mnogo truda i novca ipak koliko toliko uspešno razvio. Naravno veliko je ptianje da li bi ovakvi radari ikad bili pdovrgnuti ometanju jer za to trebate da im priđete ispod 150 km i zaista ih je mnogo bezbednije tući preko njihove ahilove pete, a to je saba pokretljivost, što otvara vrata za uspešno gađanje svim vrstama KR. Ovaj najnoviji model je otporan u ovom trenutku i na ometanja.
|
