offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4962
|
E ovako da izvinete *ispadne* kada pokušavate da napravite u OGRANIČENIH 15 strana teksta priču o jednom automatu a krenete preširoko
Аутомат Хеклер Кох МР5
По дефиницији аутомат је лако стрељачко аутоматско оружје за дејство против живих циљева који се брзо појављују, хеликоптера и падобранаца. Нарочито је ефикасан за блиску борбу у рововима, шуми, планини и насељеним местима. Једноставне је конструкције, послужује га један човек (аутоматичар) и лако се њиме рукује. Корисити пиштољску муницију. Калибра је 7-12 мм, а тежине 2,7-4,5 кг. Аутоматом је углавном наоружана пешадија, али га употребљавају и други родови и службе. Главно је оружје специјалних јединица као што су јуришна пешадија, извиђачке јeдинице, падобранци, рејнџери и командо-јединице.
Ово је стара дефиницја аутомата и у данашње време би јој се могло понешто и приговорити. Пре свега обична пешадија скоро уопште више не користи аутомат, али по осталим ставкама, у много чему, дефиниција и данас важи.
Настанак аутомата
Аутомат је оружје настало тек у XX веку, али уз утицај развоја оружја у претходном веку. Бурни, далекосежни развој сваковрсног оружја у XIX је донео на сцену принципе оружја практично остале до данас. Са спреда пунећих пушака, прешло се на перкусионе (каписларе), а затим на перкусионе страга пунеће пушке. Појавио се вишеметни перкусиони револвер. Затим су се појавиле пушке репетирке са више метака у магацину а са њима и сједињени метак, који је одмах широко прихваћен. Једна од најважнијих појава је било увођење бездимног барута, што је довело до рађања читавог низа конструкција сједињених метака и пушакa за њих. Пушке су по правилу биле репетрике са више метака у магацинима и у калибрима од 6,5 до 8 mm. Преовлађивали су системи обртно чепних затварача и магацина система Маузер, Манлихер, Брајтнер, Мосин-Наган, Ли-Енфилд. Ти типови пушака су постали основно наоружање пешадије, скоро у свим армијама света. Како је развој технике, поготову машинске, у то доба био врло интезиван, многи конструктори су радили на остварењу оружја са аутоматском ватром. Тако је крајем XIX века дошло до масовне појаве митраљеза, као оружја које је уз наведене пушке постало основно аутоматско оружје пешадија широм света. Код митраљеза је доминирао систем Максим, прихваћен од многих армија света са мањим варијацијама у конструкцији. Тај систем је масовно примењен код немачке, британске и руске армије и читавог низа осталих. Од осталих система били су значјаније присутни још Хочкинс и Сент-Етјен у француској, Браунинг у америчкој, Шварцлозе у аустроугарској, Фиат-Ревели у италијанској армији. Разни други митраљески системи су остали углавном у врло малој употреби, као Парбелум-митраљез, Шпандау, Драјзе, Шкода и слични. Сви ти митраљески ситеми су били слични по томе што су митраљези мали велику борбену тежину и вишечлану борбену посаду. Као систем хлађења доминирало је водено хлађење (ваздушно је била ређа опција), што је уз габаритна и тешка постоља или разне троношце, доста утицало на велику тежину оружја. Пушка репетирка и овакви митраљези су били основни облици наоружање свеколиких армија, пред и у току I светског рата.
Рађање пиштољског метакa 9 mm Luger
Осим та два основна система стрељачког наоружања за војску, у том истом времену, дошло је и до појаве нове врсте оружја. Крајем XIX века дошло је до појаве пиштоља у савременом смислу. Општа карактеристика свих пиштољских конструкција је био полуаутоматски начин рада, што је узроковало да су се пиштољи уопштено дуго времена звали аутоматски пиштољи, што је анархронизам који у данашње доба више није ни исправно да се користи. Прва Бохартова конструкција није имала већег успеха, али је зато конструкција Лугера чувени Парабелум била врло успешна. Затим, такође успешни, мада неконвеционални, може се рећи слепа грана у развоју пиштоља тада, Маузер К-96. Онда је Браунинг дао читав низ разних модела у првој деценији XX века. Било је још, мање или више успешних модела од стране Бергмана (сличан са К-96) и неколико од Штајера и многих других, мање успешних и познатих.
Пиштољ је брзо изборио своје место у свим видовима и родовима оружаних снага, услед својих предности у односу на револвер односно веће ватрене моћи. Био је са већим капацитетом метака и имао је много већу практичну брзину ватре, осим осталих мање важних предности као што су просечно мања тежина и габарити за исту енргију зрна али и боља контрола ватре услед нижег положаја цеви у односу на хват шаке. Врло брзо, пиштољ је широко прихваћен, пре свега од јединица коњице, која је тада била веома присутна на бојишту али и од других структура, као што је официрски кор који није носио пушку, возачи, послуге разних врста и друго позадинско особље или припадници флоте и ваздухопловства, који су више преферирали пиштољ него скраћене карабине, а којима ватрена моћ још увек веома раширених револвера више није била довољна. Коњичке јединице нису могле да са собом ефикасно носе тадашње митраљезе, услед њихових великих димензија и тежине и биле су наоружане углавном са вишеметним репетирајућим карабинима. У пиштољу, са просечно 7-8 па и до 10 брзо испаљивих метака су виделе добро ојачање своје ватрене моћи.
Оно што је најважније и што је оставило надубљи траг у историји оружарства је да су конструктори пиштоља услед тога, што је то било сасвим ново средство, по правилу, уз те чувене почетне конструкције, истовремено конструисали и сасвим нове типове метака за њих. Тако је Лугер конструисао 9x19 Лугер , познат код нас као дуга деветка, Маузер (фирма) је искористила Бохартов метак и на њему засновала свој 7,63x25 Mauzer, који је данас познатији као 7,62x25 ТТ, док је Браунинг за своје моделе конструисао читав низ метка од којих ће .32 ACP (7,65x17), затим .380 ACP ( 9x17), познат код нас као кратка деветка и на крају .45 ACP (11,43 x 23) познат као 45-тица, постати раширени у употреби и широко присутни све до данашњих дана. Разни пројектанти и произвођачи су у то време, па и касније, изнедрили још много других конструкција метака за разне пиштоље као што су 7,65 Лугер, 7,65 i 8 mm Рот-Штајер, 9 mm Браунинг Шорт, 9 mm Штајер, 9 mm Бајард или Ларго, 9 mm Глисенти, 9 mm Маузер а има и других. Временом они су углавном или потпуно нестали из употребе, осим можда маленог 6,35 mm Браунинг који се среће и данас, али који има врло ограничен значај.
Рађање метка 9 mm Лугер је истовремено значајно за историју аутомата МР5, јер је то његов основни, најуспешнији и убедљиво најчешћи метак који користи.
Појава аутоматског оружја поједница
Тако је ратна слика Великог рата изгледала по питању сtрељачког наоружања релативно једноставно. Огромна маса пушака репетирки, затим митраљеза са истим метком, велике ватрене моћи али великих и тешких, и нешто разних пиштоља и револвера. Сурова ратна стварност је врло брзо довела до тога да се уоче недостаци таквог наоружања. Пре свега, уочио се недостатак аутоматског оружја које је лако преносиво и које може бити у наоружању појединца или бар одељенско оружје. Многи конструктори су се латили да реше тај проблем. Неколико претежно експериметалних модела полуаутоматских и аутоматских пушака израђених пред Велики рат није преживело барем не у иоле значајнијој мери, углавном услед слабости конструкција. Међутим, један добар пример је постојао, али није био у широкој употреби. Наиме, данска фирма Мадсен је, доста пре Великог рата, ушла у серијску производњу оружја, које је по свим критеријумима било савремен одељенски пушкомитраљез. Ради се о чувеном моделу из 1897. године (Madsen Let Maschingevaer) који се добро показао још у Руско-јапанском рату 1904. године. Произвођен је успешно и дуго (до 1955. године) у разним калибрима и извожен многим земљама, које су га наручивале истина у мањем броју, што услед цене, што услед капацитета произвођача. Није дошло до његовог копирања, већ се развио читав низ разних конструкција пушкомитраљеског типа. У француској је развијен пушкомитраљез Шашо (код нас Шоша) једно непоуздано и прилично лоше решење иако јефтино. У америчкој и британској војсци (а касније широко извожен и коришћен у разним крајевима света) се појаво чувени пушкомитраљез Луис, добро оружје, али ипак велике тежине и габарита. Са своје стрене намачка армија ишла ка олакшаном митраљезу са ваздушним хлађењем и лаким триподом, Бергаман (MG15) или, са друге стране и масовније, на уклањање великог постоља и делова воденог хлађења (и даље са великом облогом цеви из воденог хлађења) на класичном Максиму и постављање обичних двокраких ножица или бипода (MG08).
Све те конструкције су биле употребљиве, али као одељеска оружја, односно тражиле су и другог војника у послузи. Нису дакле никако била средсва за појединца. Основни узрок томе је била пре свега велика енергетска моћ стандардних пушчаних метака, који су у том тренутку коришћени, а која није дозвољавала лаке конструкције. Конструкција руског инжењера Фједорова, у форми аутоматске пушке (модел 1916) у калибру 6,5 mm Арисака, је после неколико хиљада произведених пушака прекинута и остала за дуго заборављена и суштински неискоришћена.
Тако је до нове конструкције дошло у Италији. Да би се алпинским трупама обезбедило лако рафално оружје конструисан је Вила-Пероса (Pistole Mitragliatrice Vilar-Perosa M15), пушкомитраљез необичне конструкције. Радило се од двоцевном ситему без кундака са или без ножица (бипода) и релативно лаком и поред две цеви. Међутим, оно што је било врло важно, користио је за храњење тих цеви оквире од по 25 метака са пиштољским мeцима типа 9 mm Глисенти. Оружје се у реалној пракси показало као потпуни промашај у улози пушкомитраљеза. Али током борби са немачким јединицама, неки примерци су заробљени и један примерак је доспео код чувеног немачког конструктора Хуга Шмајсера који је тада радио за фирму Бергман. Он се није обазирао на саму италијанску конструкцију, али је приметио два појма. Пре свега посезање за пиштољским мецима, који својим ниским нивоом енергије омогућавају конструкцију лакшег оружја и коришћење оквира.
Тако су се код Хуга Шмајсера сукупли, прво постојећи лако доступни пиштољски метак мале енергије (у односу на пушчане метке), друго коришћење оквира већег капацитета и идеја да се из тога конструише оруђе појединца са аутоматском ватром.
Шмајсер је око те идеје конструисао 1916. године МР18, који је употребљен са великим успехом крајем рата у рововским борбама. Истина, он је доста користио осим правог од 20 метака и такозвани пужасти магацин (на коме је инсистирао армијски врх) због већег броја метака (32 метка) и због тога што је такав већ коришћен за лаки коњички карабин (настао преправком пиштоља Лугера на дужу цев уз додавање малог кундака).
Тиме је рођен модерни аутомат, са основним поставкама које важе и данас, а то су коришћење јефтиног, доступног пиштољског метка, мале енергије и тиме малог трзања оружја, храњење оквиром и релативно мала укупна тежина оружја.
Развој аутоматa и његово златно доба
После Великог рата, аутомат се брзо иако неједнако развијао. У годинама између два светског рата он још није добио своју завршну модерну форму. Један од значајнијих помака је била појава америчког аутомата Томпсон, дуго времена популарнијег код криминалаца него код безбедоносних структура. Значајна новина на њему је било коришћење пиштољског рукохвата а код раних верзија и ручице уместо предњег подкундака, детаљ који је ишао далеко испред свог времена и који ће се варатити у ширу употребу тек код МР5. Тај детаљ је међутим нестао са каснијих Томпсона и коришћен је врло ретко код познатих аутомата из II светског рата (Ерма МПЕ, Стен Мк 5, М42, Овен). Чак и пиштољска ручица није одмах ушла у ширу употребу и по бројности није била доминантна међу конструкцијама, као и коришћење добоша, са већим бројем метака уз уобичајене оквире. Међутим сви ти делови на Томпсону су били од дрвета укључујући и велики кундак а метални делови (осим оквира и добоша) израђени од масивног челика дубоким скупим обрадама. Тако је укупна тежина оружја била прилично велика а цена израде непријатна. Није било много другачије ни са већином конструкција које су развијане и уведене у ширу употребу тих година. Наиме, после обнове производње МР18 као МР28 као и појаве финског аутомата Суоми, већина конструктора је прихватила њихову концепцију. Дрвени кундак са подкундаком из једног дела (врло ретко два), пушчани рукохват на њему, раван оквир са 30 метака, постављен хоризонтално или вертикално на доле и додатна облога око цеви, перфорирана кружним отворима или прорезима за побољшање хлађења, све су то елементи које је имала већина аутомата до II светског рата а и током њега многи. Немачки МР28, МР34 и МРЕ, чешки ЗК383, аустријски Штајер-Золотурн и италијанска Берета и многи други шпански, битански, мађарски и други аутомати су били таквог типа са мањим разликама (углавном по питању коришћења различитих типова метака) и свој зенит су започели у Шпанском грађанском рату, који је вратио аутомат на велику сцену. Сви су имали такозване јаке пиштољске метке, углавном 9 мм Лугер, (осим њега7,62 ТТ, а било их је и 9 мм Маузер. Штајер, Ларго) и сви су дејствовали на принципу слободног затварача. Заправо и најмасовнији аутомат II светског ратa и вероватно најмасовнији свих времена (6 милиона произведених) ППШ41, познат као Шпагин је имао такву концепцију али са једом битном разлком. Он је по правилу користио добошасти магацин са врло великим бројем метака (71). Без икакве сумње он је био и остао најбољи аутомат у тој концепцији, савршено прилагођен СССР-у. Тамо је постојао енормно велики број занатских погона, који су могли да од дрвета израђују кундаке на врло прост технолошки начин у милионским серијама, а сама метална конструкција аутомата је на начин руске школе, доведена до минимума делова и обрада и то са највећим (најјефтинијим) могућим толеранцијама. Све то није умањило поузданост и успех тог аутомата који је од стране немачких војника проглашен најбољим у II светском рату а спорадично се користи и данас. Но то свакако није била одговарајућа концепција технолошки развијених индустрија, које су тражиле свој пут ка великосеријским јефтиним производима.
Због тога се током рата, односно већ од његовог почетка јавља нови тренд, који ће умногоме одередити општу концепцију аутомата. Тај тренд је отворила легендарна Ерма МР38 односно њена много масовнија верзија МР40. Управо ова друга је унела много новога у свет аутомата. Може се слободно рећи да је МР40, углавном познат под сасвим погрешним именом Шмајсер, веома много утицао на укупни развој целокупног стрељачког оружја. Није да су сви новитети на њему били први пут примењени, али је он прво оружје које је осим својих уникатних новина, истовремено применило толико модерних решења одједном. Увео је вертикални оквир који је истовремено и предњи рукохват. Решење да оквир буде предњи рукохват истина није универзално прихваћено у будућности. И сам вертикални положај оквира није се на њему појавио први пут, већ је било аутомата са таквим положајем оквира. Затим је на њему примењено по први пут много пластичних делова. То је већ била особина која ће касније постати стандардна карактеристика у свету оружја, а која се дотле није сретала. Такође је по први пут у највећој могућој мери примењена обрада метала пластичном деформацијом (ковање, савијање, дубоко извлачење и истискивање) са циљем да замени спору и скупу обраду скидањем струготином а то је нешто што се данс подразумева у модерној индустрији оружја. Пиштољски рукохват је већ постојао на Томпсону као и вертикални оквир, ко дмногих других, али је код МР40 читав тај склоп био израђен јефтином технлогијом и једноставним склапањем за разлику од Томпсона и других. И на крају, али не најмање значајно, код МР40 је први пут примењен склапајуће-расклапајући кундак, нешто што је у суштини било новина у свету оружја, мада су се неки такви експерименти јављали код чешких оружара уочи II светског рата али на другачији начин.
Такву немачку концепцију су добрим делом пратили и британски оружари са својим Стеном, али је њихов финални производ био далеко лошији од немачког. У другој половини рата су ту концепцију прихаватили и амерички оружари и она је изнедрила познати и дуго коришћени аутомат М3 познат под надимком Мазалица (за машинску маст, због свог спартанског металног изгледа), као замену за Томпсона. Чак и у СССр-у је концепција прихваћена и дала је познати ППШ43, познат као Судајев.
Масовна употреба на бојишту свих ових аутомата и може се рећи његово златно доба било је управо током II светског рата. Приближно је у њему употребљено око 15 милона јединица (груба процена аутора) тог оружја, што га чини другим оружјем по масовности, одмах иза пушака репетирки које су и даље биле најбројније а нешто испред полуатоматских пушака (и карабина) па и пушкомитраљеза. Међутим, управо током II светског рата ће десити и догађаји који ће судбину аутомата заувек променити и то не у његову корист. Заправо појавиће се аутоматске пушке.
Појава аутоматских пушака и улазак у кризу
Аутоматска пушка је заправо настала у II светском рату. Истина, постојала су и раније оружја која су испаљивала пушчани метак аутоматском ватром, а нису била пушкомитраљзи. Сви ти модели су претендовали да буду аутоматске пушке, али генерално нису успели. Као што је већ споменуто руски конструктор Фједоров је израдио прилично успешну аутоматску пушку која није реализовна у маси. У облику са класичним руским пушчаним калибром није успела, јер је метак био превише јак док је са ослабљеним метком била добра. До револуције у Русији није се могла реализовати, јер никоме у тим предратним и ратним кризним временима није било ни на крај памети да почиње производњу новог метка за њу, а када је пушку изградио око метка Арисака, који је царска Русија добијала од тада савезничког Јапана (заправо пушку из Јапана а муницију из Британије) и који је био балистички сличан ослабљеном метку (Арисака је најслабији класични пушчани метак тог доба) почела је Окотбарска револуција. Када се завршила револуција и Јапан и Британија више нису били савезници. И опет нико није хтео да прави нови метак. А руски пушчани метак 7,62x54R једноставно је био прејак за аутоматско оружје појединца. ` У америчкој армији се у то доба догодила слична прича. Велики конструктор Браунинг је успео да конструише сасвим функционално аутоматско оружје на бази снажног америчког метка 30-06 Спрингфилд, чувену пушку Браунинг BAR, али која је била једноставно претешка и заправо служила је током каријере као лаки пушкомитраљез. Тако се десило да су у СССР-у 30-тих увели у наоружање АВС-36 као аутоматску пушку али су увидели да је као таква неуспешна и каснији ралативно слични модели су по правилу били полуаутоматске пушке (СВТ-38, СВТ-40). Метак је једноставно био прејак. Ипак заробљене примерке је немачка војска високо ценила а конструктори добро проучили и оне су биле нека врста узора за немачку полуаутоматску пушку G43. Сасвим друга грана полуаутоматских пушака се развила од моделеа насталих пред Велики рат и нешто мало између њега, али је њен најзначјнији представник био на крају Гаранд М1 (и неки други малобројни модлеи) и мали USA Карабин који је на крају еволуирао у ујуришну аутоматску пушку, али то је све део још дифузније приче о развоју полуатуоматских пушака.
Међутим, оно што је најважније, уочили су да се метак мора енергетски ослабити да би се направило успешно аутоматско оружје појединца. Тако је настао метак 7,92x33К или 7,92 mm Курц који је користила чувена јуришна пушка МР43 или StG44.
Метак је имао око осам грама тежине зрна са секантним оживалом и брзину нешто преко шест стотина метара у секунди на устима цеви. Енегија му је била око хиљду и пет стотина џула. У СССР-у су после првих заробљених образаца предсеријских типова немачких јуришних пушка у Стаљинграду, у потпуности прихватили принцип и прво конструисали себи погодан врло сличан, нешто снажнији и већи метак М43 а онда наредили конструкторима да око њега направе оружје. После краћег излета са полуатоматским карабином СКС-45, врло брзо појавиће се АК-47 и почеће легенда о Калшњикову. Са зрном од осам грама почетне брзине мало преко седам стотина метара у секунди и са секантним оживалом (меци аутомата по правилу немају секантни оживал), укупне нергије око две хиљде џула и мало јаче, оружје је било супериорно у односу на било који аутомат. Са енергијом зрна бар четири пута већом и ефикасном даљином дејства два до три (a možda iviše) пута већом а уз задржавање брзине ватре и лакоће пуњења и уз сличну укупну тежину оружја, аутоматска пушка, Калшњиков (једнако као и StG44), је једноставно учинио аутомате инфериорним, истина са осетно али н е пресудно јачим трзањем при ватри. Тако је развој класичних аутомата на истоку прекинут једном за свагда и више се никад није повратио у свом класичном облику до данашењег времена. Тиме је аутомат као оружје ушао у велику и тешку кризу са неизвесном судбином. Од потпуне пропасти аутомат су спасили догађаји у наоружавању западних земаља после II светског рата.
Излазак из кризе
Наиме, на западу су били једнако упознати са немачким достигнућима па и руским прелазом на нови метак. И како је запад кретао ка унификацији у оквиру НАТО пакта, могао се дозволити тако велики потез, као што је нови метак, који би заменио 30-06 у америчкој војсци, .303 у британској, 7,92 у немачкој и другима (холандској, белгиској и другима) и Каркано у италијанској. Међутим, коначна одлука да се под чистим притиском из америчких кругова изабере метак 7,62x51 или 7,62 NATO, у сушитини на бази америчког метка .308 Винчестер, је била једна од најпознатијих погрешних одлука у историји оружарне балистике. Метак је имао ипак превелику дужину чауре за стварно добро компоновану аутоматску пушку, али оно што је још много горе, био је једноставно прејак, са зрном од својих преко три хиљаде џула био је далеко снажнији и од М43 и од 7,92 мм Курц. На бази тог метка су конструисане многе аутоматске пушке које ће неколико деценија бити главно наоружање западних земаља. Најчувенија и вероватно најбоља међу њима је дуго била гласовита белгијска FN FAL којиу су увеле у наоружање многе земље запада а и шире. Америчка војска је развила своју чувену М14, Берета своју варијнату тог америчког модела.
Услед наведеног, западна пешадија није добила на густини ватре, пре свега на малим даљинама, као што се десило тамо где је завладао Калашњиков. И то је глaвни разлог што, иако је генерација оружја смењена и на западу, није дошло до нестанка аутомата.
Истина било је много заосталих аутомата из претходног рата и развој није био превише брз и бујан. Американци су користили велике залихе М3 све до дубоко у Вијетнамски рат. Али тамо где се ратна стварност и даље одигравала итекако се осетило. Французи и Британци умешани у компликоване антиколонијалне ратове су одмах дали нове моделе, први чувени МАТ49 а други Стерлинга. Данци су направили суперпростог успешног М50 на кога је доста личио и белгијски Вижерон са неким својим специфичностима. Југославија прави свој М56 а Шведска М45. Сви ти аутомати користе оквир као предњи рукохват. Суочена са мафијом, Италија је направила чувени Модел 12 као и Франки већ више полицијски него војни модели. М12 ке био са предњом ручком.
Интерсантно је да се из Чехословачке у то време појављују нови типови, који формално спадају у аутомате а у ствари су еволуција пиштоља и то увиду модела ЦЗ 25 и касније чувени Самопал 61, Шкорпион, док је западни пандан био чувени амерички Инграм.
Међутим, планетарни ниво опоравка аутомата као оружја је дао Израел, са својим легендарним Узијем, који се масовно раширио по свету и као војни и као полицијски. Узи, који је имао узора у једном чешком прототипу из 30-тих, је био у много чему посебна и важна појава у свету аутомата и први прави весник његове ренесансе. Са својим положајем оквира у пиштољском рукохвату на средини оружја (ради могућности пуцања једном руком), положају друге руке на предњем подкундаку и могућности бирања између дрвеног и расклопивог кундака, као и могућности дуже цеви, био је посебан већ на први поглед. Појава мини верзије а касније је само допунила успех. Међутим, он је стварно посебна тема, а за нас у вези МР5 је важније шта се дешавало у Немачкој.
Настанак фирме Хеклер унд Кох
На самом крају II светског рата Шмајсерова аутоматска пушка StG44 се прославила. Пола милиона комада употребљених у борби код елитних јединица јој је донело чак и легендарни статус. Корисници су били са пушком углавном задовољни, мада је био примедби на тежину и високу нишанску линију. Но оно што је њихову индустрију тада мучило је била хипермасовна производња. На њеној бази али са потпуно другачијим системом брављења немачки конструктор Форгримлер је направио прототип StG 45. Он је уместо ситема са позајмицом барутних гасова користио ситем са одложеним отврањем путeм трења. Суштински тај ситем чак и није био сасвим нов, и већ постојао и на немачким пушкомитраљезима али га је он потпуно прерадио за пушку. Такав ситем брављења ће постати познат и као систем са полузабрављеним затварачем. После рата конструктор је отишао у Француску где и даље експериментисао са системом а онда је 1950. отишао у Шпанију. Тамо је сусрео и друге немачке конструкторе из бранше и они су врло брзо реализовали функционалну пушку у фабрици CETME. У почетку за посебан метак а касније за 7,62 mm NATO метак. Пушка је уведена у шпанско наоружање.
Када је Немачкој држави поново дозвољено да формира производњу оружја средином 50-тих практично од људских и материјаних остатакА фирме Маузер Верке су некадашњи Хитлерови произвођачи Хеклер, Кох и Зибел формирали нову фирму са већ наведеним а сад чувеним називом. Фирма је одмах учествовала на тендеру за пушку Бундесвера и занимљиво да је понудила конструкцију познату касније као G3 и са њоме добила тендер. Радило се заправо о варијанти шпанске пушке чију лиценцу је наводно Ха унд Ка и откупио. Чињеница је да се Форглимер већ био вратио у Немачку. Пушка је на светском тржишту одмах постигла успех и задала јак ударац конкуренцији како америчкој пословичној М14 тако и белгијском FN FAL-у који је дотле био неприкосновен на западу. Била је јефтинија и лакша за одржавање од белгијске пушке и једноставнија у употреби а са практично истом ватреном моћи и прецизношћу. Међутим, патила је од исте мане као и конкуренција, превише снажан 7,62 mm NATO метак ју је условљавао да буде прилично тешка, да тешко делује рафално и да има оквир од само 20 метака. Заправо многе су произведене са ножицама (биподима) и коришћене или као лаки пушкомитраљез или уз додатак оптике као снајперке кратког рафала или полуаутоматске ватре.
Уочивши недостатак густине пешадијске ватре на мањим даљинама настао услед избора погрешног метка за NATO аутоматске пушке, фирма Хеклер унд Кох је решила брзо да конструише и аутомат. Та одлука је родила МР5.
Рађање и живот МР5
Одлучивши да произведе аутомат фирма се суочила са тадашњим стањем аутомат на западу који смо већ описали. Међутим тржиште аутомата већ било смањено, како због повећања броја аутоматских пушака код пешадинаца тако избог великог броја модела на тржишту. Са новим аутоматом су морале да сe понуде перформансе које конкуренција није имала a са друге стране фирма је поседовала инжењерско знање и документацију само за једно оружје односно G3. Управо ту је примећена лоша карактеристика свих аутомата који су били у потреби. Наиме скоро сви аутомати су дотле пуцали из отвореног затаварача. Због тога су у фирми решили да направе аутомат који пуца из затвореног затварача са одлагањем уз помоћ трења, управо исто као и на аутоматској пушци G3. То му је дало врло велику прецизност првог метка, већу него код свих других аутомата. Како екстремна прецизност код аутомата није била до тада тражена, то је била практично револуционарна новина. Истина многи, у почетном тренутку нису сматрали да је то нешто посебно. Али био је почетак 60-тих, врхунац хладног рата и догађаји су се брзо мењали. На захтев немачке гранчне полиције произведена је 1966. Године прва серија МР5 калибру 9 mm Лугер. Гранична полиција је била јединца са практично елементима антитерористичких дејстава. Од њеног састава је формиран и прва постава чувене антитерористичке јединице GSG-9 одмах после напада на израелске олимпијце у Минхену 1972. године. У јединици су се све добре особине новог аутомата, пре свега његова велика прецизност, брзо афирмисале. Како је јединица била узор, многим другим таквим формацијама широм света, у то време првог великог таласа међународног тероризма, тако су се брзо шириле и наруџбине за аутомат. Врло брзо се раширо по целом свету.
Прављен до сада у преко сто варијанти, овај и данас модерни аутомат временом је стекао признање и неоспорни ауторитет код светских стручњака и припадника најелитнијих специјалних јединица. Последњих неколико деценија успешно се доказао у пракси, у свим ограниченим сукобима где је коришћен у условим блиске борбе CQB (Close Quarter Battle) и приликом упада. Такође и за заштиту личности, доказујући да је ово поуздано, компактно, модерно, убојито, прецизно и изнад свега практично оружеје, јединствено и незаменљиво. На њему могу да се виде сва занања и технлошка достигнућа једне од најачих војних индустија у свету, што га је поставило високо на листу најпожељнијих оружја, намењених елтним војним и плоицијским јединицама. Тако су овај аутомат до данас, у своје наоружање, уврстиле чак осамдесет четири земље. Практично, сви који су имали материјалне могућности да до њега дођу укључујући и Руску федерацију (у којој је то изузетак, обзиром да су у потпуности окренути сопстевеном развоју стрељачког наоружања). У САД које су предњачиле са коришћењем, због огромног броја организација и структура које га употребљавају, отворена је и фабрика за његову производњу. У свету га и данас, без икаквих изгледа да се то у скорије време промени, користе скоро све полицијске и војне специјалне јединице и тимови. Сем у САД, по лиценци се тренутно производи још и у Грчкој (Hellenic Arms Industry), Ирану (Defense Industries Organization), Мексику (Sedena), Пакистaну (Pakistan Ordnance Factories), Судану (Military Idustry Corporation), Турској (MKEK) и Великој Британији (Royal Ordnance). Због свих тих перформанси одређени број ових аутомата још од 1974. године увезен је у СФРЈ за потребе војске и полиције, а у употреби је у свим њеним бившим републикма до данас. У Републици Србији, данас га користи и Министарсво Унтрашњих Послова, за потребе специјалних јединица полиције (САЈ, ПТЈ, Жандармерија), које последњих година прате најновије светске трендове и по опреми не заостају за најелитнијим јединицама у свету. Тајкође и неке друге Управе у оквиру Министарства и Војска Србије за своје специјалне јединице за обезбеђење државн их функционера и јединица Кобре у оквиру Корпуса специјалних снага. Много пута виђен и описиван, овај аутомат све време постојања скоро упште се ниеј променио, ако се занемари неколико козметичких измена, које је у последње време претрпео. Зато може да се говори о оружју за које, време не постоји. И после ћетрдесет пет година од настанка, још увек с ечини незамељивим и једнимод најпожељнијих индивидуалних оружја. Посебно за припаднике специјалних јединица војске и полиције.
(овај следећи део и претходни пасус су углавном на брзину преписани из часописа Kалибар)
Опис оружја
Овај немачки аутомат се од самог настанка прави у неколико основних варијанти, означених додатним словом, словно бројчаном ознаком у називу, да би се разликовали по врсти и основној намени. Универзалне карактеристике које су за све модле исте су следеће. МР5 је аутомат са челичним снадуком, добијеним пластичном деформацијом (пресовањем) профилисаног и тачкасто завареног лима, са слободно плутајућом, хладно кованом цеви и механизмом за окидање са унутрашњим, скривеним ударачем, смештеним у посебну целину са рукохватом и браником обарача у кућиште од ливене пластике. Цео се састоји сaмо од три групе делова, мeђусобно повезана са три јаке, челичне чивије. Преко цеви је навучен алуминијумски подкундак (у новије време је пластични), а срећу се и модели са неколико различитих решења преклопних или фиксних кундака. Оружје функционише тако што се носач затварача и затварач, крећу унутар сандука само праволинијски, при чему два метална ваљка (на бочним страницма затварача), када је затварач у предњем положају, излазе у страну у проширења у сандуку, изазивајући отпор при његовом кретању уназад у процесу опаљења, све док притисак у цеви не опадне на безбедан ниво (да не би прсла чаура), а затим се повлаче назад у своје лежиште и пуштају затварач се се одбрави. Пре него што се ваљци скроз повуку унутра из проширења, затварач прелази пут од 4 mm уназад. За то време, чауру у лежишту држи притисак и трење између њених спољашњих зидова и ивица посебних уздужних канала, урезаних у круг унутар лежишта. Ово решење, има за последицу да се на опаљеним чаурама из оружја, увек распознају карактеристични трагови у виду уздужних пруга од барутних честица, које су у канале лежишта ушле приликом опаљења .
Током 1974. године развијена је и верзија која је до оданас остала најбоље пригушено и најтише аутоматско оружје које користи стандардну муницију, а овај модел је назван МР5 SD ( Schalldampfer-пригушени). Ова верзија је имала до сада недостижно пригушење од -48dB али и самњену каденцу на 700 метака у минуту, што је овај аутомат учинило оружјем избора свих специјалних јединица које могу да га набаве.
Скраћени ултракомпактни модел МР5 К без кундака појавио се 1976. године и нашао веома широку примену као прикривено оружје за послове обезбеђења. Исте године је на захтев неких америчких полицијских организација које метак 9 mm Лугер сматрају недовољно ефикасним, дошло до појаве верзије МР5/10 у калибру 10 mm AUTO и МР5/40 у калибру .40 S&W. Међутим, због зантно слабије контроле услед јаче муниције, ови модели нису наишли на добар пријем ни у САД. Све ове варијанте, у складу са захтевима корисника, могу да буду опремљене са рефлексним нишанима (углавном фирме Aim Point), тактичким лампама, ласерским маркерима, разбијачима праска, пригушивачима и другом опремом, што је данас скоро и правило, бар када је реч о специјалним јединицама. Сви модели се хране изменљивим дворедим оквирима капацитета од 15 до 30 метака. Данашњи, закривљени челични оквири, стандардизовани су 1977. године, после одбацивања праволинијских, као недовољно поузданих.
Без обзира на конфигурацију, пре свега захваљујући перфектном дизајну (због специфичне праволинијске конструкције), код које оса цеви пада на средину ослонца у рамену, сјајном балансу са центром масе на средини оружја (у зони оквира) и масом која је са пуним оквиром од 30 метака око 2500 до 3000 g, дакле све то заједно даје предност овом аутомату међу другим аутоматима. Стрелцу пружа добру општу контролу, уз могућност муњевитог проналажења циља и дејствовања, а корисника не замара претерано, ни после дуготрајног ношења у акцији. Свему овоме помаже и систем команди оружја, идеално ергономски прилагођен брзој и ефикасној борбеној употреби, препуњавању без скидања десне руке са рукохвата и обарача. Дугме утврђивача оквира налази се испред браника обарача, ручица запињача затварача је иза предњег нишана, изнад цеви и мало лево, па може да се користи било којом руком. Преклопник кочнице са три положаја (укочено, јединачно и рафал), налази се управо на идеалном месту, односно испод палца десне руке.
Услед свега наведеног, аутомат МР5 је сам по себи донео извесну ренесансу положаја аутомата, али пре свега себи, јер далеко надмашује конкуренте у скоро свему. Како је број талачких криза и безбедоносних акција, у којима непријатељ није са тешким панцирима и тешким оружјем, повећан у протеклом времену и има тенденцију и даљег повећања, овај аутомат остаје средсво избора за већину таквих ситуација. Под тим спољним условима, он ће и даље бити бољи избор, чак и од сада врло популарних и развијених скраћених или јуришних аутоматских пушака.
Употреба панцира или рат наотвореном па чак и градске борбе већих размера између више да кажемо војске него терориста очигледно враћају тас снаге ка јуришним пушкма. Међутим то је посебна проблематика и то баш, баш проблематика данас.
|
