offline
- Pridružio: 01 Okt 2010
- Poruke: 281
|
Online Online
Gender: Male
Srbija Srbija
Posts: 7 127
WWW
Sturmgewehr 44 (StG44)
« on: November 10, 2007, 09:52:18 PM »
Sturmgewehr 44 (StG44) je bila jurišna puška razvijena u nacističkoj Nemačkoj tokom drugog svetskog rata. Takodje je označavana i sa Maschinenpistole 43, Maschinenpistole 44 (MP43 i MP44) što su oznake za ranije modele te puške. MP43, MP44 i StG44 su različita imena suštinski iste puške, sa malim izmenama u produkciji i datumima. Različita imena su rezultat komplikovane nomenklature pešadijskog naoružanja nemačke armije. Razvijena iz "mašinskog karabina" Mkb 42(H), StG44 ima crte karabina, automata i automatske puške.
Puška je napravljena za metak 7.92 x 33 mm, takodje poznatog i kao 7.92 mm Kurz (kratki). Ova skraćena verzija nemačkog standardnog puščanog metka (7.92 x 57 mm), u kombinaciji sa promenljivom vrstom paljbe, omogućuje vatrenu moć automata na bliskim odstojanjima sa preciznošću i snagom karabina 98k na srednjim odstojanjima. Iako je StG imala manji domet i snagu nego jurišne puške današnjice, studije Vermahta pokazuju da se većina borbi odvijala na daljinama manjim od 300 metara, gde se StG i dokazala.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na početku drugog svetskog rata nemačka pešadija je bila naoružana slično kao i pešadija drugih zemalja. Pešadijska jedinica je od naoružanja raspolagala puškama i nekim vrstama lakih ili srednjih mitraljeza. Jedina razlika u odnosu na pešadijske jedinice drugih zemalja je bila u ulozi mitraljeza kao osnovnog oružja pešadije, suprotno od korišćenja mitraljeza kao oružja podrške.
Nemačke jedinice su težile "teškom" mitraljezu, noseći više municije za njega nego za puške, koristeći redenike, kako bi postigli veću praktičnu brzinu paljbe, i generalno su puške smatrali sekundarnim pešadijskim oružjem. Iako je bilo razmatranja novih konstrukcija pušaka, nikada se nisu smatrale važnim.
Jedan od problema, objektivnih, je bio taj da je standardna puška prevelika za upotrebu u mehanizovanim i oklopnim jedinicama, gde je teško manevrisati oružjem u skučenom prostoru. Automati kao što su bili MP28, MP38 i MP40 su imali zadatak da povećaju vatrenu moć vojnika, ali se javljao i nedostatak: smanjen domet i preciznost na daljinama većim od 100 metara.
Sporno pitanje se pojavilo prilikom invazije na Sovjetski Savez. Crvena armija je bila u procesu prenaoružavanja poluautomatskim puškama Tokareva, SVT38 i SVT40, koje su u sve većem broju pristizale u jedinice. Automatsko oružje je bilo široko rasprostranjeno; pojedine pešadijske jedinice su bile u potpunosti naoružane automatima.
Iskustvo stečeno u susretima sa protivnikom naoružanim automatskim naoružanjem primorala je nemačke komandante da ponove zahteve za novim oružjem. Nemačka armija je nameravala da predstavi poluautomatsku pušku Gewehr 41, ali su se rani primerci ovog oružja loše pokazali na terenu. Takodje je bilo pokušaja da se konstruiše lako automatsko oružje, ali su bili neuspešni zbog korišćenja puščanog metka 7,92 mm, koji je bio prejak i oružje se nije moglo kontrolisati prilikom rafalne paljbe.
Nemačko rešenje je bila upotreba metke "srednje" jačine, negde izmedju puščanog i pištoljskog metka. Eksperimenti sa takvom vrstom municije su pokrenuti još tridesetih godina, ali su brzo bili trajno odbačeni za upotrebu u vojsci. Do 1941. godine postalo je jasno da se nešto mora preduzeti. Tako je izabran jedan od eksperimentalnih metaka, Polteov 7.92 x 33 mm Kurzpatrone (kratki metak).
Ugovor za konstruisanje i proizvodnju oružja koje će koristiti "kratki metak" je ponudjen dvema fabrikama: Valteru i Henelu, čiju je radnu grupu vodio konstruktor Hugo Šmajser. Obe fabrike su zamoljene da naziv oružja bude mašinski karabin 1942 (Maschinenkarabiner, skraćeno MKb 42). Oba dizajna su bila slična, koristeći princip pozajmice barutnih gasova i imali su regulator paljbe.
Prototipovi Henelovog modela, MKB 42 (H), je prilikom paljbe imao otvoreni zatvarač i za opaljenje je koristio udarač (mehanizam baziran na češkom ZB vz.26). Henelov dizajn se u odnosu na Valterov MKb 42(W) pokazao kao superiorniji, tako da se Valter povukao iz posla, a Henel dobio listu izmena koje je morao da uradi na oružju kako bi započela proizvodnja. Jedna od izmena je bila ugradnja montaže za standardni bajonet, druga da se smanji snaga okidanja. Jedna serija ovog oružja poslata je na teren u novembru 1942. godine, gde je primljena sa izvesnom rezervom. Drugi set modifikacija je obuhvatao dodavanje zglobnog poklopca na otvoru izbacača čaura i šine za montiranje optičkog nišana. 11833 komada ovako modifikovanih pušaka je poslato na teren na trupno ispitivanje krajem 1942. i početkom 1943. godine. Kasnije je skraćen gasni cilindar, nosač optike je prebačen na desnu stranu, i uz te modifikacije je, naravno, sledovala nova oznaka, MP 43. MP43 svoje vatreno krštenje doživljava sredinom 1943. godine. Jedina primedba na pušku od strane vojnika je bila primedba na dužinu okvira koji je "smetao" prilikom paljbe iz ležećeg stava i činio siluetu vojnika u ležećem stavu prilično dobrom metom. Ostalo su bile sve same pohvale, od brzine gadjanja, preciznosti ...
Suočen sa tim da je proizvedena jurišna puška veoma kvalitetna, Hitler 6. aprila 1944. godine izdaje naredjenje koje je obuhvatalo i sledeće:
a) Bivši MG 42 će zadržati svoju raniju oznaku;
b) Bivša poluautomatska puška, poznata kao Gewehr 43, preimenovaće se u Karabiner 43 (K43);
c) Bivša MP, poznata kao MP43, preimenovaće se u MP44.
Jula 1944. Godine na sastanku čija je tema bila Istočni front, Hitler je upitao svoje komandante šta im je potrebno, na šta su oni zatražili "još ovih novih pušaka". Ovo traženje je izazvalo malu konfuziju, ali kada mu je data prilika da isproba novu pušku, Hitler ju je konačno preimenovao u jurišnu pušku (Sturmgewehr) i naredio da se njome prenaoruža i njegova lična garda.
Do kraja rata je proizvedeno oko 430 000 pušaka StG44 u svim varijantama. Bila je veoma dragocena na bojištu, naročito na Istočnom frontu gde je imala premijeru. Kvalitetno obučen vojnik je sa StG44 imao kvalitetno poboljšan taktički "repertoar", koji se najviše ogledao u tome da je mogao efikasno da zaustavlja protivnika na većim daljinama nego sa MP40, i da je StG44 bila mnogo korisnija i upotrebljivija od Kar98k u gradskim borbama. Takodje je svojom vatrom, mogao da pruži vatrenu podršku sličnu podršci iz lakog mitraljeza.
Kasnije je Mauzer napravio nekoliko prototipova, označenih sa StG45(M), u koju je ugradio prilagodjen mehanizam paljbe mitraljeza MG42. Ovaj mehanizam je kasnije razradjen od strane inžinjera koji su za vreme rata radili u fabrici Mauzer, a nakon rata prebegli u Španiju. Kao finalni proizvod je dobijena puška CETME i Hekler i Kohov G3 i G5.
Generalno prihvaćena kao prva jurišna puška, uticaj dizajna StG44 na posleratno oružje je bio veliki. Dugo se zadržala u naoružanju pojedinih zemalja, izmedju ostalih i u JNA gde se zadržala na upotrebi u padobranskim jedinicama sve do 1983. godine. Iz naših magacina, oko 40 000 pušaka StG44 je otputovalo u Libiju. U nekim stvarima posluzila i kao uzor Kalasnjikovu. Citat- Jeste opširno, možda nekom i naporno, ali da pojasnim onima koji su pitali za ovu pusku prethodno
Dopuna: 04 Okt 2010 17:49
|
