Puška obrazca 1891 - Mosinka - Tri linije kroz tri veka

• 17Ovo se svidja korisnicima: Besotted, Khaless, RJ, ltcolonel, gloyer, maestro, TOP GUN, MarKhan, Mixelotti, McRule, VIKING, Georgius, Bobo123, Bane san, djboj, Mercury, DJ GlavomITacticalBeardom
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Текст пред вама писан (боље рећи - приређен, јер сам ја само сакупио са свих страна већ објављене материјале) са намером да буде објављен у "Арсеналу", редовном подлистку "Одбране", али се његов обим "отео" и мало је вероватно да ће бити објављен у овој форми. Да мој труд не би чекао у неком фолдеру и онда, случајно био обрисан, делим га са вама.

Три линије кроз три века

Многи из руских војних кругова са краја XIX века били су поборници правила „пуцај ретко, али прецизно“ и сматрали да је репетирка као врста оружја сасвим непотребна. На другој страни били су поборници репетирки, међу којима и Сергеј Иванович Мосин (1849 - 1902), творац знамените „трјохљињејке“, пушке која је током свог дугог службеног века обележила не само руску и совјетску историју.


Сергеј Иванович Мосин (1849-1902)

Време за одлуке

Искуства из руско–турског рата 1877-1878. г., у коме се руска армија наоружана једнометним пушкама „Бердан“ №2, сукобила са турском армијом наоружаном савременим оружјем какве су петнаестометне полужаре „Винчестер“ M-1873, одлучивала су питање „бити или не бити“ репетирке у руској армији. Њени поборници, после неуспешних покушаја да се модернизације пушке система Хајрема Бердана, успели су 1882. г. да од Главне артиљеријска управе (ГАУ) издејствују формирање „Специјалне комисије за тестирање репетирајућих пушака“, с циљем да испитају нове конструкције пушака. Током 1883. г. за члана те комисије постављају и Мосина, чиме је и званично признат за једног од водећих руских специјалиста у тој области.


Једнометна пушка са обртночепним затварачем система Хајрема Бердана №2 са мецима пуњеним црним барутом, калибра 10,75x58 mm. У руској армији употребљавана је од 1870. до 1891. године, када је почело увођење нових Мосинових пушака, али се сретала све до краја грађанског рата.

Ипак, то није био почетак његовог конструкторског рада, већ вероватно 1875. г. када је Мосин, после окончавања школовања на академији, постављен на место начелника алатне радионице Тулског оружаног завода, од које је зависио рад читавог предузећа. Радионица је производила мерне инструменте, алате и шаблоне потребне за производњу оружја. Тамо су радили највештији мајстори, који су осим те производње, радили и на изради опитних оружја.

Мосин је прве покушаје да покаже своје конструкторске способности начинио 1878. г., када је за конкурс Артиљеријског комитета пројектовао прибор за проверу саосности нишанске линије са каналом цеви на пушкама „Бердан“ №2.

Одлуком ГАУ из 1881. г., Мосин је постављен за члана „Комисије за инспекцију механичких средстава и грађевина“ сестрорецког и ижевског оружаног завода. Та функција омогућила му је да се подробно упозна са организацијом производње и стањем у руској индустрији оружја.

Мосин је 1882. г. започео самостални рад на преради једнометне „Берданке“ у репетирку. Потом је по налогу Главне артиљеријске управе послат у Санкт Петербург, због потреба још једног испитивање репетирки, која је поменута комисија проводила 1884. г.. Своје слање у Санкт Петербург Мосин је искористио да тражи сагласност да се врати на посао конструисања своје репетирке, што му комисија одобрава. Резултат је била „Берданка“ са осмометним лучним тубуларним магацином за метке смештеним у кундаку, за чију је основу Мосин искористио магацин Аустријанца Шулхофа.


Мотив са старе разгледнице: зграда пријемне комисије Сестрорецког оружаног завода, где је Мосин започео развој нове пушке.

Нешто касније, приказао је и пушку са 12-метним магацином исте конструкције. Пушка је добила позитивне оцене, али због низа недостатака није могла бити усвојена у наоружање, што је био неопходан услов да би почела њена серијска производња. Комисија је признала конструкцију Мосина за најбољу међу приказаним моделима и наручила опитну партију од 1.000 пушака. О њој се прочуло и у иностранству, па је већ наредне године из француске фирме „H. Ricter“ Мосину стигла понуда да за 600.000 франака прода патентна права за лучни тубуларни магацина у кундаку, за кога је планирано да се употреби на пушкама система „Гра“, али је он, као руски патриота, ту понуду одбио. За ово се сазнало тек после Мосинове смрти, када је у његовом радном столу нађена преписка са Французима.

У центру интересовања војних кругова нашло је питање преоружавања руске армије малокалибарском репетирком која користи метак пуњен бездимним барутом. План о скором пренаоружавању руске армије обећавао је огромне профите страним произвођачима оружја који су желели „да не остану без столице када музика престане да свира“. То је разлог због кога су се потрудили да искористе добру прилику и комисији 1889. г. предочили неколико конструкција пушака. Строг и беспристрасан прилаз оцењивању пушака развејао је и тада постојећи мит о фамозној западној технологији – показало се да се већина предочених пушка реномираних европских произвођача има слабе конструкције магацина или затварача. Међу онима које су комисији предочили своје конструкције био је и Мосин са својом „тролинијском“ (7,62 mm; „линија“ – стара руска мера, износи 1/10 инча) пушком. У исто време, белгијски конструктор Леон Наган комисији је понудио пушку сопствене конструкције калибра 3,5 линије (8,89 mm). Комисија је свој избор сузила управо на ове две пушке и период од 1889. до 1891. г. био је доба супарништва Нагана и Мосина, из кога се појавила нова пушка.

Последња упоредна испитивања њихових пушака у марту 1891. г. показале су приближно исту прецизност оружја, али је код пушака Нагана забележено мање застоја. Разлог за то био је прост - имајући бољу производну базу, Наганове пушке биле су квалитетније израде од Мосинових. Разултати испитивања показали су да пушка Нагана има извесне предности у односу на Мосинову конструкцију па су и чланови комисије гласали 14 према 10 за њу. Међутим, неколико утицајних официра из комисије подржавали су домаћу конструкцију, па је предност добила пушка Мосина, која је била сличних техничко-тактичких карактеристика као и Наганова пушка, али је била једноставнија и јефтинија за производњу од ње, што је не мало важан детаљ. Неисправности примећене на Мосиновим пушкама нису се могле приписати недорађености конструкције, већ журбом и ниским квалитетом израде. Истовремено, детаљна анализа показала је предности Мосинове конструкције и могућност да се недостаци уклоне не кардиналним изменама читаве конструкције, већ дорадом другостепених детаља. Разлог за такву прорађеност конструкције могао би да буде чињеница да је Мосин је конструисање своје пушке започео пре Нагана и других иностраних конструктора чије је пушке комисија испитивала.

Треба поменути начин рада Мосина: он је давао само основне мере делова и склопова и то какав би њихов међусобни положај требало да заузимају на пушци, док су остале мере одређивали остали чланови конструкторског тима током израде техничких цртежа. После тога су ти технички цртежи долазили до Мосина који је давао коначну оцену или чак и мењао димензије и форму детаља.

У време док је Мосин био у Тули, Наган је комисији представио своје нове моделе пушака, које су на испитивањима правиле застоје због заглављивања метака, због тога што није постојао начин да затварач у свим случајевима захвата само један метак из магацина. Тај проблем Мосин је решио још на самом почетку употребивши интелигентно решење поузданог храњења пушке из магацина уз помоћ посебног детаља – зуба за задржавање другог метка из магацина, што је конструкција први пут употребљена на репетиркама система „Ветерли-Витали“.


Једна од особености Мосинове конструкције: подопружени зуб за задржавање другог метка из магацина. Он је постављен у прорез на десном боку сандука и фиксиран једним вијком.

По иницијативи чланова комисије усвојена је модификована пушка Мосина, која је у ствари била плод рада читаве група конструктора: затварач, механизам за окидање, магацин и зуб за задржавање другог метка из магацина конструисао је сам Мосин, метак и цев – генерал-лајтнат Чагин, пуковници Роговцев, Петров и натпоручник Савостјанов, оквир за пуњење пушке и потисна опруга магацина – Леон Наган.

Од Наганове конструкције узети су форма петометног оквира за пуњење пушке и потисна опруга фиксирана за дно магацина. Поборници теорије да је једини и неспорни конструктор пушке само Мосин наводе да су измене позајмљене од Нагана побољшале су комфор при руковању, али да би и без њих оружје било потпуно функционално. На пример, ако би се одустало од пуњења магацина пушке петометним оквирима, он би се могао пунити метак по метак. Или, без обзира што потисна опруга доносача метака не би била фиксирана за дно магацина, меци би без застоја бити потискивани навише, а затварач би их захватао и потискивао у лежиште метка, али би постојала опасност да се та опруга изгуби током расклапања и чишћења оружја. Због тога, улога тих измена конструкције је од секундарне важности за фукционисање оружја и, по њиховом закључку, не даје основу да се за конструктра нове пушке призна још неко осим Мосина.

У западној литератури често се наилази на назив „Мосин-Наган“. Он, наравно, има право на постојање, али ако би се то односило на пушку који је понудио сам Наган. Поједини склопови тог оружја очито су били конструисани са великим утицајем идеја Мосина. Конкретно, на првим примерцима Наганових пушака није постојао зуб за придржавање другог метка из магацина, па је затварач често захватао истовремено по два метка и изазивао застоје. Њега је Наган унео у конструкцију своје пушке тек током конкурсних испитивања.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Безимена пушка

Када се подвуче црта, све компликације око нове пушке сводиле се на два фактора: морални – питање њеног назива и материјални – ко ће добити награду за њено конструисање.

Пред руским војни круговима појавило се питање како ту пушку назвати, јер није било оправдано да се задржи дуг назив са набрајањем свих конструктора који су дали свој допринос у њеном конструисању, тим пре што је у то време име странца – Нагана, у називу руске пушке било недопустиво. Можда је решење питања ауторства над конструкцијом пушке требало решити по узору на немачку „Комисијску пушку“ („Kommissionsgewehr“) из 1888. г., код које је управо слична комисија унела неке измене у Маузерову конструкцију, али се то у овом случају није догодило.


Пресек „срца“ пушке система Мосина - сандук и затварач. Читава пушка састоји се од не више од педесетак делова.

Пошто је тадашњи министар војни био подробно упознат са компликованом историјом конструкције нове пушке, он закључује: „На израђеном новом моделу пушке постоје склопови које је предложио пуковник Роговцев, генерал-лајтнат Чагин, капетан Мосин и оружар Наган, тако да је целисходно израђени модел оружја назвати „Руска тролинијска пушка модел 1891 г.“. Истовремено, поставило се питање како пушку назвати руском, ако је осим Наганових склопова, за основу цеви узета конструкција цеви француске пушке „Лебел“ М-1886. Та „мешавина народа и раса“ у „руској пушци“ могло је да изазове подсмехе са стране. Због тога је министру војном било наложено да из текста наредбе о усвајању пушке о наоружање осим имена свих који су учествовали у њеном конструисању, изостави и национална одредница. Сходно тој препоруци, 16. (28. по старом календару) априла 1891. г., указом императора Александра III, у наоружање руске армије усвојена је „Тролинијска пушка модел 1891. г.“ (Трёхлинейная винтовка образца 1891. года), а истовремено су у Тули произведене први серијски примерци нове пушке.

Иако је нова пушка у Русији усвојена у наоружање са извесним закашњењем у односу на друге европске државе, њена конструкција се показала толико успешном, да се дуго времена није појавила потреба за ново пренаоружавање, што нису избегле многе државе, журећи да уведу у наоружање још недовољно оптимизоване конструкције. Истина је да су постојале и конструкције које су биле боље од Мосинове, али oна је била и остала веома добро оружје које је испуњавало све захтеве постављене пре њу.


Руски војник пред слање на фронт на Далеком истоку позира са пешадијском пушком система Мосина, 1904. година.

Кажу да је Сергеј Иванович Мосин до краја живота био увређен јер и поред традиције да се оружје понесе име његовог конструктора, то се није догодило са његовом пушком. Чуле су се и инсинуације о поткупљивању министра војног од стране Леона Нагана. Међутим, није се све завршило на томе. Тада је направљена неправда према руском конструктору при расподели новчане награде. Белгијанац Леон Наган, који је руским властима у пуну и неограничено власништво све патенте за пушку сопствене конструкције, део склопова и делова који су употребљени на руској „тролинијској“ пушци, као и техничке цртеже, шаблоне и алат за израду пушке, од царских власти добио је награду у износу од 200.000 рубаља. Истовремено, Мосин је добио само 30.000 рубаља. Бирократе су сматрали да је он пушку конструисао током службовања у државном предузећу (Тулском оружаном заводу) за рачун државе, а осим тога, током тог времена био је ослобођен од својих војних дужности.

За конструисање пушке М-1891 Мосин је добио чин пуковника, награђен Орденом Свете Ане II степена и Михајловском премијом – најпрестижнијим признањем за иновације у области артиљерије и оружја, али те награде нису могле да потру његову увређеност. Недуго до своје смрти, 19. новембра 1901. г., тада већ генерал-мајор, Мосин пише министру војном А. Н. Куропаткину: „Моја пушка је усвојена у наоружање, али је 200.000 рубаља дато конкуренту само за његов оквир за мој магацин, а мени само 30.000 рубаља за пројекат и израду читавог оружја, коме чак и није дато име њеног творца.“, а затим закључује - „Изложено даје представу о степену огорчености које се осећа од сазнања да очевидно нисам признат за конструктора пушке ни од стране власти, ни од колега, ни од отаџбине и приде, у новчаном смислу, Наган је више награђен него ја.“. Војна бирократија ограничила се само једним штурим службеним дописом: „Негово превасходство није нашло за могуће да се поново покрене питање о додатном награђивању овог генерала.“.

Производња нове пушке званично је започела 1892. г. у Тулском, Ижевском и Сестрорецком оружаним заводима, што је први пут у историји да руска индустрија оружја добије велику наруџбину за израду савременог стрељачког оружја домаће конструкције. Може се рећи да је управо са појавом пушке Мосина почео интензиван развој руске индустрије оружја. Мосина током 1894. г. постављају за начелника Сестрецког оружаног завода, где је под његовим руководством организована производња алата за серијску производњу нове пушке у руским оружаним заводима, а он сам показао своје одличне организационе способности и познавање процеса производње оружја. Мосин се са пажњом односио ка свим фазама производње пушке. Непосредно је учествовао у изради и провери техничке документације, често је био у погону где су се израђивале пушке, помажући техничарима чак практичним саветима и лично је контролисао израду свих детаља пушака.

Метак 7,62 х 54 mm R

Развојем технологије крајем 19. века догодио се и квалитативни скок у развоју оружја – појавио се бездимни барут који је омогућио смањивање калибара пешадијског оружја уз истовремено знатно побољшање балистичких карактеристика.


Неколико различитих метака калибра 7,62 х 54 mm R.

Руски метак 7,62х54 mm R је један од најстаријих метака лаборисаних малодимним барутом који се налази у службеној употреби - усвојен је у наоружање 1891. г. заједно са репетирком Мосина, као метак „тролинијског“ калибра. Развили су га потпуковник Роговцев, пуковник Петров, натпоручник Савостјанов и инжењер Велтишчев на основи аустријског метка 8х50 mm R и француског 8х56 mm R. Метак је пуњен бездимним барутом, а зрно је са заобљеним врхом. Чаура је флашастог облика и има данце са ободом што метак 7,62х54 mm R чине једним од ретких широко употребљаваних метака који користи чауру са ободом (на енглеском - Rimmed; отуда и слово R у ознаци). Конструкција чауре са ободом је решење широко употребљавано до почетка 20. века и изабрана је из веома практичних разлога – ниског степена развоја индустрије оружја у Русији. Израда лежишта метка у цеви за такву чауру допуштало је шире толеранције него за метке са чауром без обода, а сам обод помагао да се одржи чеони зазор на оружју и поред евентуалног варирања димензија чауре. Уз то, почетак производње метка са чауром без обода захтевало би више средстава и времена.

Током историје метак је прошао кроз многобројне измене и оптимизације. У почетку био је лаборисан зрном са облим врхом масе 13,6 g, и дужине 30,8 mm које се у чаури фиксирало са три убода, да би 1908. г. било уведено зрно са потпуном кошуљицом и оштрим врхом масе 9,6 g, а метак је добио ознаку М-1908, док наредна модификација уследила током 1930. г. и тај метак је добио ознаку М-1908/30. а потом су се појављивале најразличитије верзије тог метка – са панцирним, обележавајућим, запаљивим, снајперским зрнима, као и специфична модификација метка за ШКАС и Ултра-ШКАС - авионске митраљезе изузетно високе каденце. Данас у службеној употреби постоји преко тридесет најразличитијих типова муниције тог калибра, а ако се ту урачуна и комерцијална ловачка муниција, разноврсност муниције у калибру 7,62х54 mm R вишеструко се повећава.

Наводимо само неке основне димензије метка: његова укупна дужина је 77,16 mm, дужина чауре 53,72 mm, пречник данцета 14,48 mm, док маса зрна варира од 9,6 до 13,6 g, тежина барутног пуњења од 2,1 до 3,4 g, почетна брзина зрна од 780 до 870 m/s, а кинетичка енергија на устима цеви варира од 2920 до 4466 Ј.

Метак се користио у многим ратовима током 20. века, чак је било случајева да је био у наоружању обе зараћене стране. За то време, конструисано је неколико десетина оружја у том калибру тако да је управо метак заједнички садржалац за нека наизглед неупоредива оружја: репетирку Мосина М-91, митраљез Максима М-1910, полуаутоматску снајперску пушку Драгунова или митраљез „Печењег“. Због разних историјских прилика, очекивана замена те застареле конструкције метка за неку савременију није се догодила све до данашњег дана. Ипак, са тим метком постигнуто је неколико светских рекорда и победа на Олимпијским играма: 1952. Хелсинки – Анатолиј Богданов и Лав Вајнштајн, 1956. Мелбурн – Василиј Борисов и Арни Ердман, 1964. Токио - Шота Квелиашвили...

Управо тај калибар је из наше армије истиснуо „наш национални“ пушчани калибар 7,92х57 mm Mauser (7,9х57, 8х57 IS), прво увођењем у употребу „Заставиног“ лиценцног митраљеза ПКТ на тенковима, а потом и увођењем у употребу лиценцног пушкомитраљеза ПКМ - М-84, да би на крају било истиснуто последње оружје које је користило „стари добри“ 7,9 mm – полуаутоматску снајперску пушку М-76 заменила је М-91 у „новом“ калибру. Ту смену калибара пратио је и наш једини произвођач пушчане муниције, ужички „Први партизан“ - у свом производном програму има седам врста муниције калибра 7,62х54 mm R: поменути М-1908 са лаким зрном, М-30(ј) са тешком зрном, М-87 са челичним језгром, Т-46(ј) са обележавајућим зрном, вежбовни М-76 и маневарски метак, као и неколико метака за комерцијално тржиште.

Метак је током историје и на различитим странама имао различите ознаке - 7,62х53 mm; 7,62x53 mm R; 7,62х54 mm; 7,62x54 mm R, да би приступањем Руске Федерације Европскoj комисији утврђена званична ознака тог метка – 7,62х54 mm R.

У упоредној табели, поред 7,62х54 mm R, наведени су основни балистички подаци најмасовније употребљаваних службених пушчаних калибара са краја 19. и прве половине 20. века.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Почетак низа - пешадијска М-91

Уопштено, пушка Мосина израђена је као типично оружје руске и касније совјетске конструкторске школе, где су лакоћа употребе и ергономија жртвовани на рачун поузданости, једноставности употребе и израде, као и ниске цене.

Цев пушке на себи носи склопове предњег и задњег нишана. Цев има четири жљеба која се увијају удесно са кораком од 240 mm. На задњем делу цеви, у зони лежишта метка, иза задњег нишана, обележене су ознаке произвођача и серијски број пушке. Цев је са, у то време, угластом главом сандука, спојена навојном везом. Сандук служи да се се у њега смести затварач и има отворе са навојима и профиле за поставање других склопова пушке. За сандук су спојени зуб за задржавање другог метка у цеви, магацин са системом за храњење и механизам за окидање. Оригинални детаљ на пушци Мосина био је подопружени зуб за задржавање другог метка у магацину, који је током фазе пуњена спречавао да метак кога затварач потисне напред, ободом своје чауре повуче и метак испод, а током избацивања испаљене чауре имао је улогу избацивача. Механизам за окидање састоји се од обараче са њеном осовиницом, подопружене запињаче и вијка за њено фиксирање за доњу страну сандука пушке. Затварач се састоји од тела и главе затварача, њихове спојнице, извлакача, ударача, ударне игле и ударне опруге. Затварач има задатак да уведе метак у цев, забрави је, изврши опаљивање метка и извуче чауру из лежишта.


Прва варијанта пешадијске пушке М-91: ослонац за мали прст, са задњом гајком за ремник на магацину и без дрвене облоге цеви.

Магацин је капацитета пет метака са вертикалним једноредним распоредом. Израђен је од два склопа спојена шарниром: тела магацина (који на предњем крају има зуб за постављање у сандук и браником обараче на задњем крају) и дна магацина са подопруженим осигурачем (и са доносачем метака и његовом опругом спојеном за дно).

Кундак се састоји од главе кундака, равног врата и поткундака са усадником профилисаним да може да прими оцевљени механизам, шипку за чишћење, њен утврђивач, потков кундака, гривне поткундака и заштитну капу. Интересантно је поменути да кундаци свих потоњих совјетских и финских модела пушака система Мосина деле практично исто одстојање од обараче до краја кундака - ~34 cm. Дрвени делови пешадијске М-91, као и потоњих моделa произведених у Русији и СССР-у, заштићени су „шелаком“, смолом коју лучи једна врста буба из шума у Индији и Тајланду, а која је растворена у денатурисаном алкохолу да би могла да се наноси на дрвене површине.


Стара конструкција задњег нишана за метке са тешким зрнима заокругљеног врха.

Прибор пушке се мењао током времена, али уобичајено састојао се од месингане чистилице, четкице, двокоморне кантице за детерџенетно и уље за подмазивање, одвијача за расклапање пушке са интегрисаним контролником за ударну иглу, заштитника уста цеви и ручке за лакши рад са шипком за чишћење. Пушка је комплетирана ремником, с тим што је увођењем прореза на кундаку и поткундаку уместо класичних гајки, он добио два додатна кратка кожна каиша који се провлаче кроз прорезе, а преко њих ремник постављао на пушку.

Срце сваке пушке - затварач, оно је што конструкцију Мосина одваја од конструкција пушака са класичним обртно-чепним затварачима. Такав затварач може се назвати правочепним са забрављивањем ротацијом главе затварача. Главно на Мосиновој конструкцији није тело затварача, како је то код нпр. система Маузера, већ дуга спојница правоугаоног пресека. Управо њена форма обезбеђује уздужно кретање склопа затварача у сандуку и држи све делове на окупу и у сандуку.

Приликом потискивања затварача напред, његово чело захвата горњи метак из магацина, потискује га ван зоне дејства посебног зуба који придржава други метак у магацину и по вођицама у сандуку уводи га у лежиште метка у цеви. Када је затварач забрављен, тај зуб долази у положај који омогућује да се други метак из магацина потисне навише, у зону где ће у следећем циклусу моћи да буде захваћен затварачем и уведен у цев. Ротацијом ручице затварача удесно, брегови за забрављивање на глави затварача закрећу се за 90° и улазе у уторе у сандуку. На тај начин је остварено забрављивање затварача. Истовремено, спојница затварача не ротира, већ задржава своје место у жљебу у сандуку. Повлачењем обараче спушта се запињача, са које се ослобађа ударач спојен са ударном иглом, а она удара у иницијалну капислу метка која пали барутно пуњење и испаљује се зрно.


Строј руских војника са пешадијским „Мосинкама“.

При ротацији ручице затварача на лево, брегови за забрављивање на телу затварача излазе из утора у сандуку и затварач је одбрављен. И опет, спојница затварача не ротира. При повлачењу затварача уназад, зуб извлакача повлачи чауру за обод и извлачи је напоље из лежишта метка. Форма бокова сандука и отвореног затварач образују жљеб у сандуку кроз који се извлачи празна чаура, која наилази на зуб који придржава други метак у магацину, а који у овом случају има улогу избацивача чауре. Чаура наилази на избацивач, а даљим повлачењем затварача уназад, он је потискује ка прорезу за избацивање чаура и избацује напоље. Запињање механизма за окидање остварује се у током одбрављивања, у фази ротације затварача у лево, када долази до узајамног дејства косог профила ударача са истим таквим косим профилом на задњем крају тела затварача, када се ударач повлачи уназад. Тада се натеже ударна опруга, а зуб запињаче прескаче брег на доњем делу ударача. Могуће је и ручно запињање ударача, за шта је потребно ухватити тзв. „печурку“ на његовом задњем крају и повући уназад.

О сандуцима на М-91, у пар речи...

Сандуци на пушкама система Мосина су током свог производног века претрпели неколико ситнијих измена. Подела је направљена по оној најочигледнијој разлици између њих – форми горње стране главе сандука.

Од почетка производње до половине тридесетих година горња страна главе сандука била је угласта. У литератури, посебно западној, неретко се такви сандуци називају хексагонални или понегде октагонални и притом се наводе критеријуми зашто су названи баш тако.

Ипак, држаћемо се термина који се чини као најадекватнији - угласти сандук. У другој половини тридесетих година угласти сандук заменио је онај они чија је глава била заокругљена - назваћемо га округли сандук.

Током Другог светског рата, са порастом потреба за оружјем, показало се да је производни процес нужно максимално упростити. Једна од машинских операција чије изостављање није утицало на функционалност пушке јесте скидање вишка материјала са леве стране сандука, из зоне прореза за избацивање чаура. Ова варијација на округлом сандуку позната је као „високи зид“. Сходно томе, сандук код кога је уклољен тај вишак материјала, има „ниски зид“.


Три варијанте сандука пушака система Мосина: 1. угласти сандук (у.с.), увек са „ниским зидом“, 2. округли сандук (о.с.) са „ниским зидом“ (н.з.) и 3. округли сандук са „високим зидом“ (в.з.).

Summa summarum - постоје три варијанте сандука пушака система Мосина:
1. угласти сандуци
2. округли сандуци са „ниским зидом“
3. округли сандуци са „високим зидом“

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Врлине и мане

На оружју није било сувишних детаља, тако да се оружје није кварило пошто није тога што би могло да се поквари. Уз то, пушка се лако расклапала и склапала, што је било важно у обуци регрута потеклих из сељаштва тадашње Русије. Затварач је веома једноставне конструкције и раставља се без икаквог алата на укупно шест делова: тело затварача, главу затварача са извлакачем, њихову спојницу, ударач, ударну иглу и ударну опругу. Ударна игла и спирална ударна опруга налазе се у телу затварача. Тело и глава затварача спојени су спојницом која има и улогу да тај склоп задржава у сандуку пушке. На пушци не постоји засебна конструкција кочнице, већ њену улогу преузима ударач, који се закретањем улево 45° доводи у положај када се блокира ударна игла, искључује обарачa и затварач закључава у забрављеном положају. Затварач се из сандука извлачи на веома једноставан начин - доведе се у задњи положај, а онда, простим повлачењем обараче, ослобађа се граничник хода затварача и он извлачи из сандука.


Затварач „Мосинке“:
1. ударна игла,
2. ударна опруга,
3. ударач,
4. глава затварача са извлакачем,
5. тело затварача,
6. спојница.

Мосин је успешно испунио задатак који је себи поставио – израдио је оружје за употребу у најтежим условима разних климатских зона које је било способно да издржи најекстремнију експлоатацију у блату ровова. Склоп затварача је између својих делова имао повећане толеранције у изради, тако да је могао да се извија по својој уздужној оси. То му је омогућавало да „обиђе“ прљавштину или песак који би доспели у сандук пушке, а и сама геометрија затварача избацивала је прљавштину напоље или у шупљине мехнизма, одакле су је покретни делови током наредних циклуса препунавања пушке потискивани напоље. Ако би се накупило толико прљавштине да пушка не може да забрави, било је довољно извућу затварач из сандука и пребрисати их било чиме што би се нашло под руком и пушка би поново несметано функционисала. Таква конструкција затварача омогућивала је испаљивање до 35 метака у минути, ефективно 15-20, што је резултат већине других репетирки тог времена. Ипак, треба поменути и наредника Црвене Армије, А. Немцова, чије се име појављивало у совјетској предратној штампи – он је успевао да из „Мосинке“ испали до 55 метака у минути.


Механизам за окидање:
1. обарача,
2. осовина обараче,
3, подопружена запињача,
4. вијак за фиксирање запињаче,
5. сандук,
6. ударач.
Уоквирена је зона где зуб запињаче упире на испуст на доњој страни ударача.

Време је показало све предности и недостатке пушке система Мосина. У предности се свакако могу убројати добре балистичке карактеристике и довољно висока брзина ватре, висока жилавост цеви и затварача, и уопштено поузданост готово свих склопова пушке у најтежим условима експолатације, као и то да се затварач лако скида са пушке и расклапа и склапа се без одвијача или било ког другог алата. Не треба заборавити ни јефтину замену оштећених дрвених делова и ниску цену петометних оквира за пуњење пушке.


Дуги бајонет - „штик“ за „Мосинку“.

Примећени су и извесни недостаци – први се односи не на саму пушку, већ на застарелу конструкцију метка са ободом, онда и на дуг (само је клин био дуг 285 mm) и застарео бајонет који је разрађен у Сестрорецком оружаном заводу, што је ипак више примедба на превазиђену представу о тактици и улози стрељачког оружја коју су имали руски војни кругови. Затим је примећено да је конструкција задњег нишана слаба, да је механизам за окидање има сувише дуг ход и из то сила окидања веома велика, што снижава прецизност пушке. Примећено је и да репни завртањ (постављен вертикално кроз реп сандука и усадник) и завртањ главе (постављен вертикално кроз поткундак, испред магацина) имају тенденцију да се отпусте после испаљених неколико десетина метака, што такође негативно утиче на прецизност пушке. Такође је примећено да је кочница, иако проста, веома лоша у пракси и неудобна за употребу (тврда и за активирање захтева скидање пушка из згиба рамена). Неретко је отказивао и извлакач, који се ломио због своје мале ширине. Притужбе су долазиле и на кратку, хоризонтално постављену ручицу затварача која отежава његово отварање, поготово ако се испаљена чаура „залепила“ за лежиште метка. Уз то, ручица се налази на средини затварача и самим тиме је даље од врата кундака и обараче него код већине осталих система репетирки, тако да рука стрелца при препуњавању пушке прелази већи пут, што за последицу има спорије препуњавање и чак веће померање нишана са циља. Пошто се показало се да је пушка, због једноставности своје конструкције, погодна за модернизације, неки од недостатака су у потпуности или делимично отклоњени, али су се појавили и неки нови.

Еволуција

Током првих двадесет година од почетка производње, пешадијска пушка М-91 била је подвргнута модификацијама и унапређењима која нису посебно обележавана нити истицана, али се на основу сачуваних података могу пратити измене на оригиналној М-91. На пример, прва варијанта пушке је у својој конфигурацији имала метални ослонац за прст на доњем делу врата кундака, кратку шипку за чишћење, рану верзију равног преклапача задњег нишана, а није имала горњу дрвену облогу цеви, док су гајке за ремник биле на предњем крају магацина и предњој гривни. Последња варијанта није имала ослонац за прст на доњем делу врата кундака, имала је дугу шипку за чишћење, горњу дрвену облогу цеви која је штитила шаку стрелца од опекотина, уместо гајки за ремник начињени су прорези са металим ојачањима у виду окаца фиксираним са по пар вијака са сваке стране, на кундаку и поткундаку, потом посебан завртањ постављен попречно кроз поткундак у зони предњег краја магацина, који је ојачавао усадник и на себе примао импулс јачег повратног трзаја новог метка лаког зрна.


„Мосинка“ се пуни петометним оквирима.

Овај ток измена током времена најсажетије изгледа овако: прва конфигурација пешадијске М-91 током лета 1893. г. губи ослонац за прст на доњем делу врата кундака, фебруара 1894. г. добија горњу дрвену облогу цеви и гривне промењене конструкције, 1896. г. добија дугу шипку за чишћење и поткундак измењен да може да прими ту шипку. Нешто касније нестаје гајка са предње гривне. Током 1908. г. пушка, уместо дотадашњих гајки, добија прорезе на кундаку и поткундаку за постављање ремника, баш како је то учињено код драгунске и козачке варијанте пушке, а поново се мења се и конструкција гривни. Половином 1909. г. уведен је нови преклапач задњег нишана баждарен за нови метак лаког зрна, а крајем исте године, на пушкама се појављује завртањ попречно постављен кроз поткундак у зони испред магацина, као и нова, четврта по реду конструкција гривни. Данас се многе М-91 могу се наћи у стању које је мешавина раних и познијих конфигурација, што је последица каснијих ремонта и поправки.

Пешадијска пушка М-91 комплетирана је дугим клинастим четворобридим бајонетом који се на пушку постављао тако што се рукавац на његовом задњем крају навлачио на цев и затим заокретао за одрећени угао и фиксирао осигурачем. Занимљиво је да је врх бајонета пљоснат, па је он могао да се користи и као одвијач за расклапање појединих склопова на пушци. Пошто је било руским војним правилима било предвиђено да бајонет буде на пушци у готово свим приликама, то ју је чинило веома незграпном и непрактичном у маневарској борби, посебно у рововима, шуми, затвореним просторијама. Но, то није био једини проблем: нишани су „упуцавани“ са бајонетима постављеним на пушке, тако да је његово скидање са пушка доводило да значајне промене групе погодака. Осим тога, због недовољно поуздане резе за фиксирање бајонета, повећали би се зазори између цеви и рукавца бајонета (добио би „луфта“), што је такође доводило до снижавања прецизности пушке.


Лучни преклапач задњег нишана конструкције Коновалова – на образу постоља обележене су нишанске даљине у стотинама „аршина“.

Оригинални руски задњи нишани за М-91 били су за равним преклапачем, степенастим образом постоља и градирани у аршинима, што је стара руска мера коју је Петар Велики стандардизовао на тачно 28 инча (71,12 cm). На боку постоља задњег нишана обележено је пет подеока са бројевима 4, 6, 8, 10 и 12, који представљају нишанске даљине у стотинама аршина (прерачунато у метре, ти подеоци су за нишанске даљине 284,48 - 426,72 - 568,96 – 711,20 – 853,44). На пушкама произведеним у француском Шателроу те су цифре обележаване на десној страни постоља задњег нишана, док су остали произвођачи то чинили на његовој левој страни. Доња страна преклапача, у случају да се гађају удаљени циљеви и он подигне у вертикални положај, обележена је цифрама од 13 до 27, који такође представљају удаљеност у стотинама аршина, што значи да је последња нишанска даљина чак 1920,24 m. Постоље задњег нишана постављено је на цев помоћу „ластиног репа“ и фиксирано лемљењем.

Ипак, највећа промена коју је пушка претрпела је последица увођења нове муниције М-1908 са зрном оштрог врха масе 9,7 g и њене балистике различите од старе муниције М-1891 са зрном са заобљеним врхом масе 13,7 g. Дотадашњи равни преклапач задњег нишана током 1910. године замењен је лучним, конструкције В. П. Коновалова, такође градираним у аршинима, с тим што су на доњој страни преклапача обележене цифре од 13 до 32, што значи да је највећа нишанска даљина у односу на стари метак повећана на 2275,84 m.


Оквири за „Мосинку“ су током времена претрпели неколико измена, које су се сводиле на смањиване њихових димензија и поједностављивање израде.

У почетку је постављен циљ да се произведи по пола милиона пушака годишње, али су у пракси ти обими производње били значајно мањи. Током читаве 1891. године произведено тек око 8.000 пушака, а тек 1895. г. достигнут је постављени план. Имајући у виду недовољне производне капацитете три домаћа завода, Царска Русија је наручила додатну количину пушака М-91 из француске националне фабрике оружја у Шателроу (Manufacture Nationale d’Armes de Châtelleraut) и одатле од 1893. до 1895. г. добија укупно 503.539 пушака по цени од 59 француских франака по комаду, с тим што је повећањем обима производње цена израде једне пушке снижена за око 1/4, а додатни профит задржала је француска фабрика. Обими производње у Шателроу по годинама били су: 1892. ~22.000, 1893. ~128.000, 1894. ~330.000 и 1895. ~24.000 пушака.


Последња варијанта пешадијске варијанте М-91: нестао је ослонац за прст, уведена облога цеви и попречни завртањ кроз поткундак, задња гајка у виду окца је пребачена на кундак, а промењена је и конструкција задњег нишана и уведен нишан Коновалова са лучним преклапачем.

Обими произведених пушака крајем 19. и почетком 20. века у домаћим оружаним заводима значајно су варирали: серијска производња великих обима у Русији почела је 1893. г. и стагнирала до почетка руско-јапанског рата 1904-1905. г.. Током тог рата обим производње је порастао (само Тулски оружани завод испоручио је око 350.000 пушака), да би после његовог завршетка производња поново опала.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Буран почетак века

Мосинова пушка је на Светској изложби у Паризу 1900. г. добила „Гран при“, што је било признање не само конструктору, већ и читавој руској индустрији, а већ током 1900. и 1901. г. доживљава своје ватрено крштење за време гушења „Боксерског устанка“ у Кини. До 1. јануара 1903. г. завршено је пренаоружавање стајаће армије новим пушкама, а поред пушака из Шателроа, испоручено је и укупно 2.964.000 пушака из домаћих оружаних завода. Пораз у руско-јапанском рату 1904-1905. г. Русију је коштао и око 100.000 пушака М-91. Заплењене пушке Јапанци су чували у складиштима у Порт Артуру све до почетка тридесетих година, када су их после анексије Манџурије, поделили лојалним локалним кинеским властродршцима.


Руска хероина из доба одбране Порт Артура, Харитина Јефстафјевна Кароткевич са пешадијском М-91, снимљена 3. октобра 1904. године, неколико сати пре почетка јапанског артиљеријског напада у коме је погинула.

До јула 1914. г. и почетка Првог светског рата, руска амија имала је на располагању око 4.290.000 пушака М-91, али се са почетком рата показало да је то недовољно. Месечни губици руске царске армије износили су око 200.000-240.000 пушака. Иако су домаћи заводи више него дуплирали производњу (подаци за 1916. г.: Сестрорецк – планирано 75.000, произведено 147.000, Тула – планирано 200.000, произведено 594.000, Ижевск – планирано 250.000, произведено 657.000 пушака), то није било довољно да подмири потребе руске армије. Царска Русија је такво стање покушала да компензује наручивањем пушка М-91 код америчких компанија „Remington – Uniоn Metallic Cartridge“ (наруџбина у јануару 1915. г. за 1.000.000 пушака, и она из септембра за додатних 500.000 пушака – укупно 1.500.000 пушака, плус 100.000.000 метака калибра 7,62x54 mm R) и „New England Westinghouse“ (наруџбина издата августа исте године за 1.800.000 пушака), са роком испоруке од јануара 1916. до априла 1917. г.. Октобра 1916. г. су из Вестингхауса чак тражили и продужење рока испоруке за шест месеци, на шта је заједничка америчко-руска комисија, не имавши другог излаза - пристала.


„Мосинка“ произведена у фабрици „Ремингтон“ – лако се распознаје по тамнијој нијанси дрвених делова израђених од америчког ораха.

Ове пушке су се од руских разликовале по врсти дрвета од којег су израђени кундаци – све оне имале су кундаке од америчког црног ораха. Пушке су на горњој страни задњег дела цеви, у зони лежишта метка, имале јасно обележене жигове са називима оба америчка произвођа. Сви сандуци и пушке произведени у „Вестингхаусу“ произведени су у периоду од 1915. до 1917. г., без обзира што носе жиг са годином производње - 1915. Кундаци из „Вестингхауса“ имају још један детаљ – не левој страни главе кундака, у кругу пречника око 2 cm, урезан је натпис „англiйски заказъ“ („енглескa наруџбина“; дореформна руска ортографија). Откуд „енглеска наруџбина“ на америчким пушкама? „Вестингхаусов“ погон у Чикопи Фолсу у Масачусетсу, где су се производиле пушке М-91 за Русију, био је у власништву британске владе.


„Енглески уговор“ – натпис на кундаку „Мосинки“ произведених у „Вестингхаусу“.

До данашњег дана воде се дискусије о квалитету „Мосинки“ произведених у Русији и њених вршњакиња из САД. Према руским изворима, квалитет америчких пушка није био задовољавајући. У извештају објављеном у журналу Арткома септембра 1916. г., констатује се да су „главни разлози застоја слабост опруге доносача метака и задржавање у свом гнезду подопруженог зуба за задржавање другог метка у магацину“. Због тога што је код многих пушака примеђено да ивице угласте главе сандука нису обрађене и да ња њима може да се посече рука, у истом извештају препоручује се пре издавања пушака јединицама, оне прегледају и дораде у пушкарским радионицама у позадини и унутрашњим војним окрузима. То је изазвало нове проблеме у Русији. У марту 1917. г. је ГАУ послао пристигле необрађене „Мосинке“ у пушкарске радионице фронтова, јер је планирано пролећно наступање. Тада су се пушкарске радионице нашле пред задатком кога нису могле да испуне. То је разлог због кога су америчке пушке предате Московском артиљеријском складишту, као и Киевском складишту оружја. Многе америчке пушке су добиле затвараче руске производње. Остало је забележено да је ГАУ веома радо изашао у сусрет монголском руководству, када је 30. маја 1917 г. дошла њихова молба да им се прода узвесна количина „Мосинки“ – послали су им 1.200 пушака америчке производње. Исто тако, америчке „Мосинке“ су чешће употребљаване за најразличитија немилосрдна опитовања која су завршавала избацивањем пушака уз строја.

И пре објављивања поменутог извештаја, у мају је у САД послат генерал-лајтнант Анатолиј Петрович Заљубовски са задатком да истражи узроке проблема са квалитетом пушака из америчких фабрика. Занимљив детаљ из његове биографије је да се после избијања Грађанског рата у Русији и одласка у емиграцију, прво бродом из Новоросијска и преко Грчке, крајем 1920. г. обрео се у Србији и чак краће време радио у крагујевачкој „Тополивници“. После посета обема фабрикама у САД известио је: „Фабрика Ремингтона је поново почела да даје шкарт... Код Вестингхауса наишао сам читав погон у коме се код већ склопљених пушака чекићима обликују, савијају и криве све опруге и ситни делови.“. Закључак Заљубовског је да су разлози застоја „лоша организација производње, недостатак радне снаге и искусног техничког персонала, недостатак калупа“. Интересантна је и његова опаска која се тицала „Вестингхауса“: „Ми немам начина да натерамо фабрике, које су случајно постале фабрике оружја и које следе своје комерцијалне циљеве, да праве заиста употребљиво оружје.“. На крају је закључио: „Детаљно испитивање предузећа Ремингтона и Вестингхауса и разматрање понуда потврдила су ми да се у Америци пушке задовољавајућег квалитета не могу добити.“.


Руски војници са пушкама на готовс и гас маскама очекују напад.

До јануара 1917. г. „Ремингтон“ је испоручио само 9% од уговорене количине, а „Вестингхаус“ 12,5%. По речима Заљубовског, „Ремингтон“ је због великог процента шкарта, био близу банкрота, па је чак руским војним властима предложио да се фабрика узме под руску управу или чак да се купи сва опрема и пренесе у Русију, у Јекатаринослав, где је припремана изградња новог завода. Проблема је било чак и са, генерално гледано, квалитетном муницијом из „Ремингтона“ – због одступања од техничке документације, регистровани су случајеви испадања каписли из чаура. Истовремено, са муницијом коју су Русима испоручивалe америчка компанија „Винчестер“ („Winchester“) и британска „Кајнох“ („Kynoch“), није било никаквих проблема.

Ипак, до фебруара се производња је некако достигла планиране обиме. Али тада су из обе америчке фабрике дошли протести и претње да неће наставити производњу без компензовања њихових губитака. Чак су и Британци, који су такође наручивали пушке од америчких произвођача, на савезничкој конференцији одржаној у Санкт Петербургу покушавали да издејствују смањивање руских наруџбина на 1.100.000 пушака, наводећи као узрок проблеме са финансирањем производње. Између 1915. и 1917. г. „Ремингтон“ је произвео 840.307 пушака М-91, од којих је до јануара 1917. г. испоручено 131.443. У истом периоду „Вестингхаус“ је произвео 770.000 пушака од којих је до јануара 1917. г. испоручено 226.255 комада. Разлог за количину пушака мању од договорене било је споро увођење у производњу Американцима непознатог модела пушке.

Почетком 1916. г. „Вестингхаус“ је покушавао да убеди владу САД да купи пушке М-91, што се није догодило до наредне године и избијања Октобарске револуције. Тада руска царска влада стопира срадњу са америчком произвођачим одбијајући да исплати новац за испоручене пушке, тврдећи да су лошег квалитета. Истина је да су и захтеви Руса били веома строги: нпр. пре пријема партије пушака, расклапана је стотина случајно изабраних пушака из дате партије, затим су се те пушке склапале насумично одабраним деловима. Да би партија прошла пријем, било је потребно да све до последње функционишу без застоја и „на 100 сажења“ (стара руска мера – око 214 m) група погодака тих пушака на излази из поља „4,5 пута 3,5 палца“ (~11,5x9 cm). Ако се тај услов не би испунио, одбацивана је читава партија од неколико хиљада пушака.

Уопште, историја међусобних односа наручиоца и произвођача пуна је међусобног неразумевања. У књизи Харолда Л. Питерсона „Ремингтон – историјска ризница америчког оружја“ (Harold L. Peterson – „The Remington - Historical Treasury of American Guns“) издатој 1966. г., постоји део посвећен историји производње „Мосинки“ у америчкој фабрици. Он наводи да је непосредно по слању у Велику Британију последње испоруке пушака, наруџбина дошла и од Царске Русије. По његовим наводима, колико год је британска наруџбина испуњена без икаквих проблема, толико је била дијаметрално различита ситуација са руском наруџбином.


Током грађанског рата, обе сукобљене стране су биле наоружане истим пушкама.

Званична техничка документација, калупи и шаблони добијени из Русије знатно се се разликовали, што је доводило до очаја раднике у фабрици јер је буквално свака пушка захтевала брижљиво ручно упасивање и турпијање свих ивица металних делова, што је довело до тога да се у „Ремингтоновом“ производном погону у Бриџпорту, уместо 2.000 планираних, дневно произведе само 125 пушака. Компанија није успевала да испоштује договорене рокове и због тога губила огромна новчана средства, тако да се ускоро нашла у критичкој ситуацији. Инжењери „Ремингтона“ били су приморани да суштински прераде руску пушку, а пројекат су на крају одобриле и руске царске власти. Питерсон у својој књизи наводи и то да је на тај начин решен велики део техничких проблема, али да су се појавили проблеми друге врсте – у фабрику су послати руски инспектори који су проверавали израђено оружје, како он пише, „као да им живот зависи од резултата провере“.

У јануару 1918. г. влада САД, да би спасила америчке компаније, пристаје да купи пушке М-91 из „Вестингхаусових“ складишта, уз додатну наруџбину за још 200.000 нових пушака. Од „Ремингтона“ купује 78.950 пушака кој су биле у складиштима и наручује додатних 600.000 пушака. Део тих контигената пушака испорује се руској царској влади, али су се обими испорука лагано смањивали и на крају су оне престале. „Вестингхаус“ је у Русију испоручио укупно 769.520, а „Ремингтон“ 840.307 пушака.

Влада САД задржала је 280.049 пушака М-91 и предала их јединицама Националне гарде, државне милиције и сличним институцијама, а део њих је упоребљаван у америчкој армији за обуку. Јула 1918. г. пушка М-91 усвојена је у наоружање америчке армије под ознаком „Руска тролинијска пушка калибра 7.62 mm (0.3 инча)“ и добила жиг са америчком орлом. Ове пушке су једно од најређих оружја која су уведена у наоружање америчке армије. Понегде се за ове америчке „Мосинке“ у литератури среће ознака М-1916, иако их тако нису означавали ни Руси, нити Американци, који су је звали просто „руска пушка“. Амерички документи из тог времена сведоче да је пушка била веома непопуларна међу војницима.

После завршетка Првог светског рата, америчка влада поклања 77.000 својих пушака М-91 влади новостворене Чехословачке, да би њима била наоружана Чешка легија, састављена од бивших ратних заробљеника, која се борила против бољшевика. Пушке су испоручене у Владивосток, део њих је предат Чесима, неке су уништене у саботажама, неке просто зарђале у складиштима, а неке украдене и вероватно завршиле у Кини. Део „америчких Мосинки“ дошао је до Русије 1918. г. преко луке Архангелск, где су их задужиле јединице америчких интервенциониста из „Експедиције Поларног медведа“ („Polar Bear Expedition“). Разлог за испоруку управо ових пушака било је лакше решавање логистичких питања. Кудукамо целисходније било је те јединице опремити оружјем које користи широко доступну муницију на тим просторима, него преко океана довозити муницију калибра .30-06 Springfield за стандардне пушке америчке армије „Спрингфилд“ M-1903.

На терену су Американци схватили да затварачи „Мосинки“ из њихових фабрика, израђени са строгим толеранцијама, као што су две деценије касније закључили и Финци, на јаким мразевима имају тенденцију да се просто замрзну и пушку учине практично неупотребљивом. Решење је нађено у замени тих затварача оним са заплењених пушака произведеним у руским оружаним заводима. Већину пушака из овог контигента Американци су током 1920. г., после повлачења из Русије, просто бацили. Пушке преостале у САД америчка влада је током двадесетих година продала на локалном цивилном тржишту по багателној цени од три долара, што је само десети део цене које су плаћене произвођачима. Ове пушке биле су популарне двадесетих и тридесетих година као рекреативно и ловно оружје.


„Ган трак“ из времена Октобарске револуције.

Треба поменути и то да је дефицит пушака у руској армији био толико велики, да се разне процене кажу да је на фронту било од 10 до 30% руских војника који нису имали пушкe. То је био разлог због кога је осим М-91, из САД наручена велика количина полужара „Винчестер“ М-95, из Канаде пушака „Рос“ Марк.III са правочепним затварачем, све у руском калибру 7,62х54 mm R, као и из Јапана репетирки „Арисака“ Тип-38 у оригиналном јапанском калибру 6,5х50 mm, због којих је током 1916. г. у Санкт Петербургу покренута производња муниције тог калибра. Ради се о укупној количини од чак 2.461.000 пушака нaведених система, плус око 700.000 заплењених пушака различитих система и калибара.

Што се тиче руских завода, они су до избијања Октобарске револуције царској армији испоручили 7.787.564 комада „тролинијских“ пушака. Током рата производња пушака је драстично порасла (само Тулски оружани завод производио је годишње око 500.000 пушака), али се то одразило и на снижење квалитета самих пушака. Чак ни после избијања Октобарске револуције производња се није прекидана, а остало је забележено да је само из Туле бољшевицима испоручено више од 830.000 пушака, што је чинило 2/3 од укупне количине произведених пушака система Мосина у фабрикама нове бољшевичке републике. Завод у Сестрорецку, после произведених приближно 621.000 пешадијских пушака М-91, чак бива затворен због тога што су бољшевичке власти сматрале да је сувише близу границе са Финском, а читав машински парк 1918. г. бива разаслат у друге оружане заводе. Тула је у то време још увек била главни лиферант пешадијских пушака М-91 и производила три пута више од Ижевска.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нове варијанте

Недуго после усвајања у наоружање пешадијске М-91, развијене су две скраћење варијанте пушка за јединице на коњима. Драгунска варијанта била је намењена за пешадију на коњима, а козачка за класичну коњицу. Ове две варијанте разликују се од пешадијске М-91 по око 7,5 cm краћој цеви, за око 300 g мањој маси, ужем кундаку и поткундаку израђеном од брезовине, промењеним начином постављања ремника, где су класичне гајке замењене прорезима на кундаку и поткундаку и другачијом конструкцијом гривни и начином њиховог фиксирања. Уз то, козачка пушка није комплетирана бајонетом.


Детаљ поткундака и облоге цеви драгунске варијанте „Мосинке“: осим краће цеви, уведено је фиксирање гривни подпоруженим осигурачима.

Нишани на драгунској и козачкој пушци били су онакви какви су били и на пешадијској М-91, с тим што су рани примерци пушака имали горњу дрвену облогу цеви са прорезом за постоље задњег нишана. Лево од постоља задњег нишана, управо на облози, биле су урезане ознаке нишанских даљина. Касније произведене пушке имале су горње облоге цеви исте конструкције као и пешадијске М-91, осим што су биле мање дужине. Још једна особеност ових пушака та да су њихови преклапачи били обележени ознакама „Кав“ (од Кавалерийская – коњичка) и „Каз“ (од „Казачья“ – козачка). Ове две варијанте пушке током времена претрпеле су све модификације и унапређења која је претрпела и пешадијска М-91. До Октобарске револуције драгунска пушка је произведена у већим обимима од козачке, али ако се узме у обзир обим производње пешадијске М-91, ради се о веома ограниченој производњи.


Два војника „Чешке легије“ наоружана „Мосинкама“, чији је задатак био обезбеђење дела трасе Транссибирке железнице.

Без обзира не високе балистичке карактеристике и поузданост пушке, вишегодишње искуство захтевало је неке измене везане за саму конструкцију оружја. Први корак нових совјетских власти у том правцу био је 1922. године, када се прешло са три варијанте пушке на једну – драгунску, а сви напори концентришу се на производњу те варијанте пушке. У државном архиву тулске области чува се документ са наредбом Револуционарног војног савета од 3. октобра 1922. г.: „За хитно преоружавање свих родова Црвене Армије, до разраде новог модела пушке која ће одговорити свим савременим требовањима из искустава последњих ратова, усвојити тролинијску драгунску пушку модел 1891 са бајонетом.“. Због тога исте године, после око произведених 1.348.000 комада, престаје производња козачке пушка, потом, у периоду 1925.-1926. г. престаје производња и пешадијске пушке, што никако не значи да је она повучена из употребе. У Ижевском оружаном заводу производња драгунских пушака наставља се до почетка тридесетих година и произведених укупно 4.331.000 комада, када ју је заменила модернизована пушка М-91/30.


Продукт рововског рата - интересантан уређај који омогућује отварање ватре из „Мосинке“ без излагања стрелца непријатељској ватри.

Капетан руске армије Николај Иванович Јурлов експериментисао је током 1894. и 1895. г. са карабинском верзијом пушке М-91 али убрзо после тога нестаје интересовање за такво оружје. Увођењем у наоружање драгунских и козачких М-91 чинило се да у руској армији нема потребе за кратком, карабинском варијантом. Нешто касније, за карабин се заинтересовала руска жандармерија, а за њихове потребе карабини су израђивани у Сестрорецку, тако што су скраћиване драгунске и козачке М-91 и додавани преклопни бајонети.


Спретни мосински карабин М-07: брзо се схвати његова предност и 30 cm краће цеви у односу на пешадијску пушку.

Тек избијањем руско-јапанског рата 1905. године постаје јасно да специфичним родовима војске, какви су везисти, инжињерци, посаде артиљеријских оруђа и уопште јединице које нису биле у директном контакту са противником, треба краћа и спретнија пушка. Пројекат капетана Јурлова испливава на површину, а већ у мају 1907. г. у Ижевску почиње производња карабина М-07 (званичан назив – „Тролинијски карабин модел 1907. г.“). Карабин М-07 је осим готово 30 cm краће цеви у односу на пешадијску М-91, имао је нешто виткији кундак, онакав какав је на драгунским и козачким пушкама, као и краћи преклапач задњег нишана, који је накнадно измењен због увођења новог метка лаког зрна 1910. г..

Иако се то посебно не наводи, постоје два варијанте овог карабина. Производња прве започела је 1907. г. и трајала је до увођења новог метка лаког зрна М-1908. Ова варијанта одликује се поткундаком и горњом дрвеном облогом који се пружа готово до краја цеви, што онемогућава постављање стандардног бајонета. Постоље задњег нишана пролази кроз отвор на горњој дрвеној облози цеви, који се налази око пет центиметара од њеног задњег краја. Баш као што је био случај и са осталим моделима пушака система Мосина који су се производили у то време, ни карабин није имао завртањ постављен попречно кроз поткундак. Задњи нишан је веома специфичне конструкције и не налази се ни на једном другом моделу пушака система Мосина. Развили су га у Сестрорецку и карактеристичан је по томе што је осовиница преклапача којом је он спојен са постољем нишана, постављена на његов задњи крај (једноставно речено, задњи нишан је заокренут за 180 степени). Могу се приметити и две варијанте задњег нишана које се разликују по облику уреза на гајки нишана. Задњи нишан градиран је за нишанске даљине до 1.900 аршина. Произведено је око 44.000 карабина прве варијанте.


Интересантна конструкција задњег нишана карабина М-07.

Производња друге варијанте карабина М-07 започела је 1909. или 1910. г., што је везано за увођење новог метка лаког зрна. Главне разлика у односу на ранију варијанту карабина је увођење завртња за ојачавање поткундака, по узору на остале моделе „Мосинки“. Делимично је измењена и конструкција задњег нишана, чија је највећа нишанска даљина повећана на 2.000 аршина. Измењена је и конструкција горње дрвене облоге цеви. Стара конструкција са прорезом за постоље задњег нишана је била проблематична јер се лако ломила, па се та облога код нове конструкције завршавала испред постоља задњег нишана. До 1917. године и заустављања производње, руској армији испоручено је око 300.000 друге варијанте карабина М-07, али их је до данас сачувано релативно мало.

Конверзије

Пушке система Мосина употребљаване су у већем броју и и немачкој армији током Првог светског рата. У немачке руке, после заустављања руског напредовања код Танeнбeрга у августу 1914. г. и разбијања Друге руске армије, доспело је више од 200.000 пушака М-91 и велика количина муниције за њих. Тешка ситуација на фронтовима натерала их је да плански користе заплењене пушке („Beutegewehr“) за нове и нове партије регрута, па тако и „Мосинку“, која је добила немачку ознаку „7,62 mm Aptierte Russisches Gewehr M91“. Заплењене пушке су сакупљане и слате у ремонтне центре, где је вршена тријажа – неке пушке су просто послате у јединице, а оне неисправне ремонтовале. На појединим примерцима тих пушака среће се жиг „EWB“ („Einwohnerwehr Bayern“). Пошто су на фронту сакупљани и руски бајонети, већина пушака задуживана је са бајонетима. Убрзо су Немци и Аустроугари увидели проблем незграпних бајонета које Руси нису комплетирали канијама. Ту почиње историја покушаја да се са „Мосинком“ упари функционалан бајонет.


Немачки војник наоружан заплењеном „Мосинком“.

Почело је комплетирање оригиналног руског бајонета са неколико врста кожних канија застарелих аустроугарских пушака, потом је у Немачкој почела производња цевастих металних канија са кожним висковима, да би се ускоро појавиле и аустроугарске каније сличне конструкције. Следећи корак започињање производње заменских („ersatz“) бајонета, намењених употреби на разним моделима заплењених пушака, па и М-91. Могле су се видети конструкције бајонета, са изузетком осигурача, готово идентичне оригиналним руским, произведене у бечкој фабрици AZF („Artilleriezeug-Fabrik“), потом је ту занимљива конструкција која се састоји од једне челичне траке, чији је задњи крај прво загрејан, а потом увијен око посебног вретена, тако да крај задњи крај бајонета личи на спиралу вадичепа и просто се навуче на цев и увије око постоља предњег нишана. Немци су развили више типова заменских бајонета, иако су користили мање количине заплењених „Мосинки“ од Аустроугара. Прва конструкција је слична оригиналној, мање дужине (~32 cm) са измењеним осигурачем. Следили су бајонети за чије је постављање требало извршити измене на пушкама. Ради се о две конструкције цилиндричних адаптера који се навлаче на цев и омогућавају постављање немачких заменских или бајонета „Aushifsseitengewehr 88/98“. Обе конструкције захтевале су скраћивање поткундака и облоге цеви за око 3 cm и укљањање оригиналног окова усадника. Постојала је и конструкција код које је ребро, на кога се навлачи бајонет, просто заварено за леви или десни бок цеви „Моснике“. Чини се ипак да је најинтересантнија конверзија она код које су скраћивани поткундак и облога и оригинални руски оков усадника замењен такозваном „H“ предњом гривном са оковом усадника са ребром за постављање бајонета, сличном ономе какав је употребљен на стандардној немачкој репетирки „Маузер“ К-98.


Редак сачуван примерак „ерзац“ бајонета са спиралом која се поставља на пушку увртањем око постоља предњег нишана.


Немачка конверзија окова усадника са ребром за постављање бајонета и тзв. „H“ гривном.


Цилиндрични адаптер на цеви „Мосинке“ за постављање немачких стандарних или заменских бајонета.

Прекалибрисањем „Мосинки“ током Првог светског рата бавили су се Немци, а такве пушке, осим карактеристичне конверзије са предњим оковом а-ла „Маузер“ К-98, распознају се и по склопу задњег нишана, који је због другачијих балистичких карактеристика метка 7,92x57 mm Mauser, померен уназад, ближе глави сандука.

Аустроугари су око 45.000 „Мосинки“ преклалибрисали у свој службени калибар 8x50 mm R. Ово је била релативно једноставна конверзија, пошто је и аустријски метак имао чауру са ободом и сличних димензија као руски 7,62x54 mm R. Ове пушке распознају се по другачије градираним задњим нишанима. На левом боку постоља задњег нишана уклоњене су оригиналне руске ознаке 4, 6, 8, 10, 12, а уместо њих обележене 2, 3, 4, 5, 6. На горњем делу задњег дела цеви, у зони лежишта метка, неретко су обележени жигови фабрика које су вршиле конверзију заплењених руских пушака: OEWG („Osterreichische Waffenfabriks Gesellschaft“, познатија као „Steyr“ – „Штајер“), „Berndorffer“, JSE или AZF. Још једна разлика у односу на руске М-91 јесте и конструкција гајки за постављање ремника, јер су пушке комплетиране ремницима стандардних аустроугарских пушака „Манлихер“ М-95.

После завршетка Првог светског рата читав свет био је преплављен вишковима разних система војних пушака земаља победница и поражених: Лебел-Бертијеа, Маузера, Манлихера, Ли-Енфилда, наравно - и Мосина. Без обзира на то, појавиле су се нове државе на карти Европе са својим новим армијама којима је у најкраћем року било потребно оружје, а не треба заборавити ни вечито сукобљене државе Јужне Америке и велику Кину. Њима је требало јефтино и одмах доступно оружје. Ту су свој интерес нашли белгијски произвођачи оружја. Нас интересује њихова конверзија руске пушке М-91 у немачки калибар 7,92x57 mm Mauser. Верује се да су ове пушке првобитно биле намењене купцима у Јужној Америци и Кини, међутим, тамо, на традиционалним „Маузеровим“ тржиштима, продавале су се веома лоше. Ограничена количина ових пушaка ипак је нашла пут до купаца – шпанских Републиканаца. После Другог светског рата те пушке са накнадним модификацијама нашле су се на цивилним тржиштима.

Белгијска конверзија у суштини била је веома проста. Оригинална цев је због новог лежишта метка, увијена дубље у сандук (померена уназад), а да би се компензовала већа дужина Маузеровог метка, сандук је добио додатни урез на предњем крају прореза за избацивање чаура. Предњи нишан је замењен, а задњи добио ново градирање које одговарана балистици новог калибра. Глава затварача је модификована да одговара чаури без обода, као и извлакач. Промењен је и профил управног уреза на горњој страни сандука да би се омогућило постављање стандардних Маузерових петометних оквира, а магацин је продужен. Знатно су измењени извлакач, његова опруга и запињачa. Задржани су руски једноделни кундаци који су само рефиниширани. На свим до сада пронађеним конвертованим пушкама квалитет изведених интервенција је уједначен и на нивоу белгијских произвођача тог времена. На овим пушкама оригиналне руске ознаке су уклоњене и постављене су нове: на левој страни задњег дела цеви, у зони лежишта метка, тик иза задњег нишана, стоји жиг са натписом „8x57 mm Blindee P.V.“ (Balle Blindee – француски термин за зрно са кошуљицом). На горњој страни задње секције цеви могу се видети белгијски жигови са словом „R“ са круном, „G“ са звездом или „L” са пламтећим ђулетом. Процена је да је на овај начин у Белгији конвертовано око 30.000 „Мосинки“.


М-91/98/25 - пољска конверзија „Мосинке“ у калибру 7,92 mm Mauser, скраћење цеви и са тзв. „H“ гривном на окову поткундака.

Конверзију „Мосинки“ у немачки калибар радили су половином двадесетих година и у Пољској и дали јој више него речиту ознаку – М-91/98/25. Ради се о руској пушци М-91 која је конвертована у калибар немачке пушке „Маузер“ К-98 од које је добила и предњу „H“ гривну са оковом усадника са ребром за постављање бајонета, а све то урађено је 1925. године.

У САД је неколико десетина тамо произведених „Мосинки“ добило „Педерсен уређај“ („Pedersen Device“), систем за конверзију репетирки у полуаутоматско оружје које је користило метак калибра 7,62 mm и дужине чауре 20 mm (.30 Pedersen, који је био основа за француски пиштољски метак 7,62 mm Longue). Ове пушка распознају се по дугуљастом изрезу на левој страни сандука. После испитивања сачувано је двадесетак овако конвертованих пушка.

Вишкове пешадијских пушака М-91 америчка влада понудила је цивилном тржишту, а један од великих купаца била је њујоршка трговачка кућа „Francis Bannerman & Sons“, која је трговала вишковима војне опреме. Они су конвертовали пушке М-91 у САД широко распрострањени калибар .30-06 Springfield, што је јасно означено на затварачима. Сусрећу се две варијанте конвертованих пушака. Прва је задржала конфигурацију војне пушке, док је друга, спортска, са повијеном ручицом затварача, стањеним, лакираним кундаком коме су оригинални прорези за постављање ремника затворени дрвеним уметцима и кратким, ловним поткундаком. Да би се у магацин сместио готово центиметар дужи метак, продужен је магацин, а навој на задњем крају цеви је скраћен. То је разлог због кога се данас ове пушке сматрају опасним за употребу. Такође, уклоњен је задњи нишан и на његово место постављена преклопна плочица са урезом облика слова „V“. Цев је скраћена на око 55 cm, а предњи нишан постављен на цев „ластиним репом“. Током двадесетих година америчка компанија „Лајман“ („Lyman“) понудила је тржишту диоптерски нишан развијен посебно за „Мосинку“, за који је требало издвојити више новца него за пушку – четири долара за нишан, а три за читаву пушку.


„Bannerman“-ова „Мосинка“ у „спортер“ изведби прекалибрисана у .30-06 Springfield.

Извесну количину пушака М-91 заплењених током руско-јапанског рата 1904-1905. године, Јапанци су задржали за своје потребе и прекалибрисали их у свој стандардни пушчани калибар 6,5x50 mm, начинили их једнометним, променили им нишане и дрвене делове за сличне какви су употребљени на домаћим „Арисака“ пушкама и користили их за обуку. Не зна се тачно када су вршене те конверзије, али постоје индиције да је то учињено крајем тридесетих и почетком четрдесетих година.


Јапанска конверзија „Мосинке“ у једнометну пушку за стрељачку обуку.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Технолошко унапређење: М-91/30

Почетком 1924. г., на заседању Артиљеријског комитета уз учешће представника инспекције пешадије, стрељачко-тактичког комитета, официрске школе „Вистрел“ и војне индустрије дати су правци усавршавања пушке. Пред конструкторима је био задатак да изнедре само оне измене које су безусловно потребне, без прекидања производног процеса и измена технологија. За тај задатак ангажована је група инжењера. Као резултат тих радова начињен је низ измена на пушци у циљу њеног упрошћавања што је, како је време показало, као последицу имало извесно снижавање њене прецизности.


Новина на М-91/30 – цилиндрична мушица са прстенастим браником.

П. К. Паншин је за заштиту мушице нишана, онакве каква је на драгунским пушкама, конструисао заштитни прстен, браник, који је испрва био постављен на рукавац бајонета, а потом је тај браник перенесен на постоље предњег нишана, док је стара правоугаона мушица замењена за мушицу цилиндричног облика која се у случају потребе могла веома просто подешавати или заменити.


Иновиран је и осигурач бајонета – горе је нови склоп, испод њега стари.

Потом су 1930. г. Ј. К. Кабаков и И. А. Комарицки понудили нову конструкцију осигурача за фиксирање бајонета јер се стари тип осигурача, обзиром на сложеност његове израде и упасивања, сматран једном од слабих тачака пушке Мосина. Изменом његове конструкције решен је проблем повећања зазора између бајонета и цеви пушке и следествено - снижавања прецизности пушке. Други предлог те двојице конструктора било увођење окидања са два „колена“, али на жалост, тај предлог није усвојен. Посебна врста челика од кога је била израђена подопружена запињача замењена је обичним. Промењена је и конструкција ударача – смањен је пречник „печурке“ на његовом задњем крају, која служи за ручно запињање ударача.


Нови задњи нишан са преклапачем градираним у стотинама метара.

Није се најбоље показала ни стара конструкција лучног преклапача задњег нишана са уздужним прорезом по средини, јер се и поред тога што је израђена од каљеног челика, неретко деформисала, што је могло да се утврди само посебним шаблоном. Стари нишан конструкције Коновалова замењен је новим тангентним: лучни преклапач старе конструкције градиран у аршинима замењен равним и масивним преклапачем са нишанским даљинама до 2.000 m (Русија је метрички систем увела 25. децембра 1918. године), а промењена је форма образа постоља задњег нишана – уместо степенасте, употребљена је равна.

Фамозни део чија је функција била да при препуњавању оружја придржава други метак у магацину, а при извлачењу испаљене чауре из лежишта помогне њеном избацивању напоље, на М-91/30 израђен је као склоп два дела. И сам магацин склапан је новом технологијом, па је уместо са некадашњих пет закивака, склапан уз помоћ тачкастог заваривања.


Строј Црвенармејаца са половине '30-их година са дугим „Мосинкама“ подсећа на средњовековне копљанике.

На М-91/30 налазе се гривне који се могу поделити на три основна типа: старе гривне са вијком, потом оне са конвексном спољном страном, позајмљене са драгунске пушке и на крају, најчешћи су били упрошћене гривне израђене од лимених трака које су биле затворени савијеним језичком једног краја који је провучен кроз отвор на другом крају, који су уведени 1932. године. Осим ове конструкције гривни, И. Л. Фјодорцев унапредио је и начин фиксирања горње дрвене облоге цеви и поткундака тако што је за оба окова употребио подопружене осигураче. Уведен је и модификовани утврђивач шипке за чишћење.


Црвеноармејци подижу заставе на Халхин Голу после победе над јапанском армијом.

Кундаке претходних модела израђене од буковине, ораховине и брезовине, на М-91/30 замењени су они искључиво израђени од брезовине. Крајеви горњих дрвених облога цеви имају заштитне металне профиле, с тим што се мењао материјал од кога су они израђени. У почетку су били меснигани, а потом се прешло на челичне, а закивци којима су се фиксирали за облоге били су од бакра или алуминијума.


„Краснофлотци“ парадирају са М-91/30.

Од осталих предлога треба издвојити и онај да се стара конструкција оквира са рамом замени за новију и једноставнију, која метке фиксира само у зони обода чаура, што је конструкција коју је својевремено предложио и сам Мосин.

Уходавање производње

Током 1927. г. израђена је партија пушака са предложеним изменама и послата на полигонска и трупна испитивања која су завршена до наредне године. Тамо се потврдила целисходност увођења понуђених измена у конструкцији, тако да је одлуком Револуционарног војног савета од 28. априла 1930. г. у наоружање Црвене Армије усвојена модернизована пушка под ознаком „7,62 mm пушка система Мосина модел 1891/30“, краће - М-91/30, која је у Главној артиљеријској управи заведена је под индексом 56-В-222. Потом је следила одлука начелника за наоружање РККА (Радничко-сељачке Црвене Армије) од 10. јуна 1930. г. о преласку на производњу новог модела пушке.


Војник 6. коњичке дивизије Народне Републике Монголије са „Мосинком“, јул 1939. године.

Једна од карактеристичних особености која се везује за М-91/30 јесте и другачија форма главе сандука од дотадашње угласте. Због упрошћавања технологије израде, сандуци добијају округлу форму. Међутим, истина је да ова промена нису уведена са почетком производње М-91/30, већ у фазама, како су увођени нови алати у совјетске оружане заводе. Угласти сандуци производили су се у два оружана завода још неколико година после почетка производње новог модела пушке, конкретно - до 1935. г. у ижевском и 1936. у тулском оружаном заводу. Такође, постоје не мале партије пушака М-91/30 произведене 1941. г. у Ижевску или оне из Туле из 1943. и 1944. године, са угластим сандуцима који на доњој страни репа сандука носе датуме од краја 19. века до тридесетих година 20. века и жигове страних и домаћих произвођача. Ради се о сандуцима израубованих или оштећених пешадијских и драгунских пушака М-91 и карабина М-07.


Војници 78. Казањског пука, 26. Златоустовске стрељачке дивизије капетана М. Л. Свирина током одмора у рејону села Краскино, Далекоисточни фронт, 9. август 1938. године.

Код округлих сандука извојиле су се њихове две варијације – такозвани „високи зид“ и „ниски зид“. Ово се односи на облик леве стране прореза за избацивање чаура. Сандуци са „ниским зидом“ имали су леву страну оборену под извесним углом и то је рађено је у циљу снижавања масе пушке. Током 1941. г., у циљу поједностављивања и убрзавања производње, унете су неке измене у конструкцију сандука. Једна од последица тога је изостављање фазе машинске обраде у којој се уклања вишак материјала са леве стране сандука у зони прореза за избацивање чаура, а такав сандук назван је - сандук са „високим зидом“. Ово није утицало на функцију оружја, али се штедело време и ресурси за израду једне пушке.


Пресек сандука „Мосинке“: црвеном бојом означен је левкасти профил у сандуку који је упрошћавањем производње уклоњен из конструкције, због чега је пушка била склона застојима ако би се пунила полагањем метка испред затварача.

Такође, технологија масовне производње довела је до измене форме унутрашњег облика главе сандука и задњег дела цеви, због које, за разлику од предратних, пушка била склона застојим ако би се пунила полагањем метка испред затварача – врх зрна би упирао у сада раван, а некада левкасти профил у глави сандука. Примећује се и да је читава финална обрада пушака произведених у том периоду у Ижевску нешто лошија, али нису забележене жалбе да је оружје због тога непоуздано или недовољно прецизно од раније произведених пушака или оних из Туле. Од ових треба разликовати пушке са „високом зидом“ произведене пре почетка рата – то је рађено због потребе да се поставе различите конструкције бочних носача оптичких нишана.


Максимално упрошћена конструкција и технологија израде гривни на М-91/30.


Еволуција окаца на прорезима за постављање ремника на М-91/30: на врху су предратна окца на кундаку и поткундаку фиксирана са по пар вијака, следе голи прорези из ратне производње, а у дну упресована окца која су постављена током послератних ремонта.

Постоје четири главне варијације кундака и сваки од њих може се наћи на пушкама произведеним у било ком периоду, што је последица каснијих ремонта. Старији, предратни кундаци имају прорезе за ремнике ојачане металним окцима која су фиксирана са по пар малих вијака. После 1941. године, да би се уштедео материјал, метално окце прореза на кундаку је изостављано, а на поткундаку замењено је простим лименим профилом чије је задатак био да колико-толико ојача и заштити од ломљења прорез на танком поткундаку. Послератни ремонти вратили су окца на кундак и на поткундак, с тим што су она упресована у дрво. Такође, током пројеката послератних ремонта, известан број М-91/30 добио је кундаке од дрвеног ламината и то у две варијације: она код којих слојеви дрвета нису били јасно разликовали и друга, код којих су се ти слојеви дрвета јасно разликовали. Дрвени ламинат употребљен је из простог разлога: ова технологија омогућава да дрво из сваког од слојева и не мора нужно да буде високог квалитета, да би читав кундак био имао жељене особине.

Име - Мосинка, презиме – М-91/30, девојачко – Драгунка

Један од најреномиранијих познавалаца историје „Мосинке“, Карл-Хајнц Вробел (Karl-Heinz Wrobel), у свом капиталном делу „Три линије. Пушке Мосин-Наган“ („Drei Linien. Die Gewehre Mosin-Nagant“) пише и о периоду од неколико година током којих су се паралелно производила два модела „Мосинки“ – драгунских и М-91/30, прототиповима и накнадно промењеним конфигурацијама пушака из тог периода.

Током 1927. г. направљене су прве измене на драгунској пушци и она је еволуирала у модел који је 1930. г. у наоружање усвојен под ознаком М-91/30, а пушке из тог перида често се међу колекционарима називају прототиповима М91/30, без обзира што су се драгунске пушке и даље производиле у великим обимима. Усвајањем у наоружање модела М-91/30 пренето је и тежиште производње на тај модел. Ипак, то није значило да је истог трена прекинута производња драгунске варијанте М-91, већ се њена производња у мањим обимима наставила до 1932. г.. Разлике између два модела су мале и своде се мање-више само на различите конструкције нишана.


Угласти сандук произведен пре 1930. г., нови нишани и неколико ситница – знак распознавања „драгунки“ прерађених у конфигурацију М-91/30.

Пошто је прерада у конфигурацију новог модела била изузетно проста и сводила се практично само на замену старе конструкције нишана новом, извесна количина драгунских пушака је до почетка Другог светског рата прерађена у конфигурацију модела М-91/30, али већи део њих прошле су тај процес током пројеката ремонта старих пушака проведених шездесетих и седамдесетих година. Међу колекцинарима су такве пушке познате под називом „екс-драгунке“ и од стандардних М-91/30 разликују се по жиговима датираним од завршетка грађанског рата, па до 1930. г.. Такође, постојале су и пушке М-91/30 добијене из козачких пушка, али се оне веома ретко срећу.

Због тога је данас тешко одредити да ли је нека пушка датирана од 1927. до 1932. г. оригинална М-91/30 или је унапређена драгунска. Ово оставља могућност да пушке датиране од 1927. до 1930. г. (када је званично усвојен модел М-91/30) заиста из такозване прототипске партије. На жалост, данас се не може утврдити са сигурношћу да ли је неки примерак пушке из те партије, нити су ознаке те које могу да помогну у њиховој идентификацији. Зато треба сматрати да су пушке М-91/30, које носе на себи године производње пре 1930. г., добијене од некадашњих драгунских пушака.

Пешадијске М-91, који имају дуже цеви, обично нису унапређиване у М-91/30, мада постоје подаци који потврђују да су такве интервенција ипак рађене. Доказ за то су ретки сачувани примерци пушака М-91/30 код којих је цев у дужини од неколико центиметара иза уста цеви редуцираног пречника, да би на пушку могло да се поставе стандардни предњи нишан и бајонет.


Добровољци, радници Кировског завода у Лењинграду задужују „Мосинке“, 1941. г

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Брже, више, јаче...

Производња М-91/30 расла је из године у годину. У Тули је произведено:

1930. – 72.000,
1931. – 108.530,
1932. – 155.340,
1933. – 104.989,
1934. – 151.052,
1935. – 77.489,
1936. – нема података,
1937. – 307.548,
1938. – 596.401,
1939. – 760.423,
1940. – 877.121,
1941. – 982.211,
1942. – 153.068.

Цифре показују да је Ижевски оружани завод већ у другој години Отаџбинског рата постао главни лиферант овог модела пушке:

1930. – 30.000,
1931. – 45.470,
1932. – 128.111,
1933. – 134.301,
1934. - 149.565,
1935. – 59.470,
1936. – 203.367,
1937. – 252.997,
1938. – 528.263,
1939. – 636.244,
1940. – 498.701,
1941. – 891.180,
1942. – 2.873.697,
1943. – 1.833.506,
1944. – 168.000.

Овде нису урачунате снајперске пушке и карабини.

Као што се из ових податка може видети, производње је значајно порасла после 1937. године. Ово је заслуга упрошћене конструкције пушке и убрзавања појединих машинских операција. То се посебно односи на увођење новог начина нарезивања жљебова – провлачење матрице, кога су ижевски оружари освојили у периоду од 1936. до 1938. године.


Историја се понавља – Црвеноармејци на Бородинском пољу у јесен 1941. године.

Од почетка производње, жљебову у „мосинским“ цевима нарезивани су помоћу посебног алата чија се ивица креће дуж једног жљеба и продубљује га све више са сваком проходом. За један жљеб било је потребно 25 до 30 прохода резног алата, а потом се читава процедура понавља за остале жљебове. Пошто је нарезивање жљебова рађено на термички обрађеним цевима, читав процес је захтевао много времена и био уско грло у процесу израде пушке.

Технологија нарезивања жљебова провлачењем матрице је релативно једноставна: после израде и нормализације цеви (процес ослобађања унутрашњих напрезања у материјалу; по свему судећи, чини се да цеви неке од серија „Мосинки“ произведене током рата нису пролазиле кроз овај процес), њена унутрашњост се обрађује и полира са буде идеално равна. У такву цев, претходно науљену посебним мазивом, увођена је матрица од карбида волфрама дужине 2-3 cm у потребном калибру, на чијој се спољној страни налазе бразде који се пресликавају у унутрашњости цеви као жљебови и поља са потребним кораком увијања. Матрица се потискује се кроз цев хидрауличном пресом и у само једном проходу добија се цев са нарезаним жљебовима потребних мера. Нарезивање жљебова у цеви овом методом трајао је не дуже од минут-два, док је старом технологијом био потребан безмало читав сат за нарезивање жљебова само једне цеви.


Морнари Балтичке флоте са „Мосинкама“.

Совјетски оружари су се са новом технологијом, тачније – покушајима, упознали почетком тридесетих година приликом посета немачким фабрикама оружја. А. С. Дорошенко, начелних цеха за производњу цеви у Тулском оружаном заводу сећа се да је читава совјетска делегација била импресионирани немачком демонстрацијом, када су били замољени да означе цеви без жљебова и када су им пар минута касније показали те исте, али ожљебљене цеви. Совјетски инжењери су написали подробан извештај који се нашао пред самим Стаљином. Он је препознао потребу да се убрза технологија израде жљебова пушчаних цеви и одобрио је огромна средства за куповину технологије и опреме из Немачке.

Међутим, чини се да су Немци продали технологију за коју су били свесни да још увек није потпуно сазрела. Први самостални покушаји да се у СССР-и на овај начин нарезују жљебови „мосинских“ цеви нису били успешни због великог процента шкарта. То је разлог због кога су били репресирани сви руководећи људи ангажовани на овом пројекту. Ипак, од ове технологије се није одустајало. У својој књизи „Уочи и током искушења“ објављеној 1988. године, Владимир Николаевич Новиков, тадашњи начелник лабораторије обраде метала у Ижевску, а током рата заменик народног комесара за наоружање, пише да је разрада немачке технологије настављена у Ковровском оружаном заводу (знаменити М. Т. Калашњиковм за ово усавршавање везује име М. С. Лазарева), али да је усавршена у Ижевску. На челу опитног одељења био је сам Новиков и инжињери А. Фишер и Г. Панков. Наводно, током процеса усавршавања технологије, расходовано је неколико хиљада матрица, а назад у ливницу је послато готово 50.000 пушчаних цеви, што је могао себи да дозволи само индустријски гигант попут завода у Ижевску.


Контранапад Црвене Армије, Доњецка област, октобар 1941. године.

Истовремено, растао је и обим производње муниције калибра 7,62х54 mm R – од 1929. па до почетка 1937. г. средње повећање производње у односу на претходну годину било је око 110.000.000 метака. За период после 1937. г. у Централнoм архиву Министарства одбране СССР-а постоји тачни подаци: 1937. – 744.000.000, 1938. – 1.313.000.000, 1939. 1.404.00.000, 1940. – 1.529.000.000 метака.

Без обзора на то што је у амбициозним плановима о пренаоружавању Црвене Армије полуаутоматска пушка Токарева СВТ-40 требало да постепено замени репетирку М-91/30, она је уочи почетка Отаџбинског рата ипак задржала своје место у систему наоружања Црвене Армије као основно наоружање стрелаца. Пушка је имала такве квалитете какви су универзалност за све родове војске, поузданост, жилавост, било ју је једноставно користити, склапати и расклапати, а не треба заборавити ни технолошки аспект – високу оптимизованост производног процеса, па и знатно нижу цену од полуаутоматске пушке.

Тешка ситуација на фронту и велики губици током 1941. и 1942. г. приморали су совјетско руководство да мења своје планове и предузме ванредне мере. У Ижевску се прекида производња полуаутоматских пушака СВТ-40, а приоритет постаје максимално могуће повећање производње репетирки М-91/30. Уз то, крајем октобра 1941. г. оружани заводу из Туле, носилац производње СВТ-40, који је још раније смањио обим производње репетирки, бива евакуисан даље од линије фронта, у Медногорск. То је и време када је пред Ижевски механички завод постављен готово немогућ задатак – дневна производња 12.000 репетирки. Производња је оптимизована у толиком степену, да је за израду једне пушке било потребно 13 радних сати, у односу на 42 радна сата, колико је било потребно за израду једне пешадијске пушке М-91. Такав драстичан раст обима производње морало је да се одрази на самој пушци, што се види по нижем степену завршне обраде, посебно на пушкама и карабинима произведеним до 1943. г.. Током 1943. г. произведено је нешто мање репетирки, што је последица повећања производње аутомата. Без обзира на изузетан пораст обима производње аутомата, репетирка Мосина имала је знатно већи ефективни домет од њих, због чега ни једна од зараћених страна током тешких ратних године није прекинула производњу већ анахроних репетирки са метком пуне снаге, које су биле сложеније и скупље за производњу од аутомата.

Одлуком Државног комитета одбране од 17. јануара 1944. г., због увођења у наоружање универзалног карабина М-44, прекинута је производња репетирке М-91/30, са изузетком партије стандардних пушака из 1946. г. и мањих количина снајперских пушка произвођених до 1947. г.


Јуриш бораца Северо-западног фронта, 1942. година.

После завршетка Другог светског рата СССР је својим савезницима уступио технологију за производњу Мосинових репетирки. Почетком педесетих година појавиле су се пушке пољске, мађарске, румунске, а деценију касније и албанске провинијенције.

У Мађарској су произвођене две варијанте М-91/30: стандардна и снајперска са оптичким нишаном ПУ. Те пушке следе совјетски образац са изузетком ситних детаља. На њима су употребљени округли сандуци, најчешће са „високим зидом“. На румунскима М-91/30 употребљени су кундаци карабина М-44 са накнадно продуженим поткундацима, што потврђују жљебови за смештај преклопног бајонета на поткундаку. Поткундак је продужен додатним дрвеним профилом спојеним, како столари кажу - „на чешаљ“ (на крајевима два дрвена дела која се спајају, урезују се жлебови, премазују лепком за дрво, а потом та два дела ужлебљују попут зуба два зупчаника), тик испред прореза за постављање ремника. Предњи нишан није као на стандардној М-91/30, већ је израђен по узору на онај са „Маузера“ К-98, без браника мушице, мада на боковима постоља предњег нишана постоје жљебови чија је највероватнија сврха постављање неке врсте заштитника мушице. У неколико се разликује и профил прореза на гајки задњег нишана. Најинтересантнија одлика румунских М-91/30 јесте интересантна модификација склопа обараче и запињаче због којих је измењен и облик сандука пушке.

Албанске М-91/30 произведене почетком 60-их година имале су за узор не само совјетске М-91/30, већ и кинеске карабине Тип-53, пошто је одатле долазио добар део војне помоћи. Сандук је конструкције као на кинеском карабину, значи онакакв какав и на послератним ижевским карабинима М-44 (округао сандук са „ниским зидом“), док је образина кундака нешто виша од стандардних на М-91/30 из СССР-а и других земаља које су их производиле. Интересантан детаљ јесте и конструкција задњег нишана. Постоље и преклапач су стандардних димензија, али су за цев фиксирани на начин како је то решено на карабинима М-44 и Тип-53 – постављени су на рукавац који се навлачи на цев и фиксира чивијом.


Са Црвеноармејцима кроз сва искушења.

Непотпуне ознаке

Већина пушака М-91/30 на доњој страни репа сандука има жиг произвођача и испод њега ознаку године производње. Међутим, у првој половини рата на Источном фронту, забележено је да су из Ижевска на фронт слали пушке са непотпуним ознакама, што иде од тога да у жигу недостаје једна цифра из године производње, па све до тога да не постоји никакав жиг. Конкретно, после напада Немачке на СССР у јуну 1941. г. и огромних совјетских губитака, производња пушака у Ижевску интензивирана до тада незамисливих обима, тако да су у другој половини 1941. почеле да се појављују пушке без последње цифре 1 из 1941, затим је нестало 41 из ознаке године производње.


Ознаке на доњој страни репа сандука „Мосинки“ из Ижевског оружаног завода – прва у низу је са пушке произведене до лета 1941. године, што је и изначено са четири цифре испод жига у форми троугла са стрелом. Следи пушка произведена у јесен 1941., код које је изостављена последња цифра из године производње, а крајем исте године на пушкама остаје само жиг завода, док изостаје година производње, што се види на трећем репу по реду. На крају, први месеци 1942. године довели су до потпуног изостанка било каквог обележавања и то је трајало до половине године, после чега је оно поново уведено.

Следећи корак било је изостављање године производње испод жига завода крајем 1941. г.. После тога, сретале су се пушке из 1941 и почетка 1942. г. и без жига завода. Онда, у другој половини 1942. г. на пушке се врађају комплетни жигови са ознаком Ижевског оружаног завода и годином производње. Тачан разлог за то се не зна, али могу се извести неке претпоставке. Једна је да жигови нису довршени јер су остављани да се то накнадно уради, али да је жесток немачки притисак на фронтовима приморао Ижевски оружани завод да лиферује максималну могућу количину оружја, без обзира да ли је оно добило жигове или не.

Иако у историји Мосинке постоје многа необјашњена или недоречена места, ипак се у случају жигова ижевских пушка са краја 1941. и почетка 1942. г. може извести сасвим логична паралела са ситуацијом на фронту у том периоду.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Спретни карабин М-38


Карабин М-38

СССР је следио пример осталих великих земаља - Велике Британије, Немачке, Италије и Јапана, које су дуге пешадијске пушке замениле скраћеним универзалним пушкама. Уз то, у СССР је препозната потреба за још краћим и спретнијим оружјем – карабином. Те потребе испуњавао је стари карабин М-07, али до 1930. г. и усвајање у наоружање пушка М-91/30, нису постојали карабини млађи од петнаестак година, нити су унапређени по обрасцу пушке, нити их је било у потребним количинама. Из тог разлога, после трупних испитивања, одлуком Државног комитета одбране од 26. фебруара 1938. г., у наоружање Црвене Армије усвојен је карабин под ознаком М-38 („7,62 mm карабин модел 1938. г.“) који се од пушке М-91/30 разликовао по краћој цеви и мањој маси. Баш као и претходни модел карабина М-07, и нови М-38 задужили су војници појединих родова армије који нису били у директном контакту са непријатељем, какви су јединице везе, артиљерци и слично, али и специфичне борбене јединице – коњица и падобранци. И опет, као и у случају са старим карабином М-07, ни М-38 није био комплетиран бајонетом. Његова производња започела је тек наредне, 1939. г. у Ижевску и трајала је до 1945. г., а у том периоду произведено је 2.450.000 карабина. У Тули је карабин М-38 произвођен кратко време током 1940. г. и поново током 1944. г., а укупно је произведено око 50.000 карабина.

Током прве године производње, 1939., произведено је тек 34.508 карабина М-38. Започињањем совјетско-финског „Зимског рата“, производња је током 1940. г. нарасла на више од 162.000 карабина. Потом, производња стагнира до немачког напада на СССР 22. јуна 1941. г., а онда драматично расте. Током 1941. г. произведено је 419.609, а онда, 1942. г. 687.426 карабина. Током 1943. г. производња карабина М-38 достиже свој зенит – 978.297 комада. Наредна, 1944. г. доноси пад производње на само 167.000 карабина. Разлог за то је увођење у наоружање карабина са преклопним бајонетом М-44. Потом, током последње године производње - 1945., карабини М-38 произвођени су од старих залиха делова, тако да се процењује да их је комплетирано само око 50.000 комада.



На карабинима М-38 срећу се и округли и угласти сандуци. Округли сандуци са „ниским зидом“ срећу се на карабинима произведеним у Ижевску у периоду од 1939. до 1941. г. и онима произведеним у Тули током 1940. г.. Округли сандуци са „високим зидом“ срећу се на карабинима произведеним у Ижевску у периоду од 1941. до 1945. г. и онима произведеним у Тули током 1944. г.. У време почетка производње М-38, округли сандуци су већ неколико година били стандард, тако да угласти сандуци употребљени за израду нових карабина, (превенствено се срећу на тулским карабинима), нису били новопроизведени. Претпоставља се да радило о сандуцима раније произведених, оштећених или израубованих пушака. Треба посебно напоменути и то да ни једна од претходних варијанти пушке М-91 није скраћивана да би се добио карабин М-38.

На М-38 могу се запазити неколико варијација кундака. Кундаци из 1939. и почетка 1940. г., разликују се од касније произведених по томе што им карактеристичан „стомак“ поткундака био незнатно скраћен да би задња гривна могла да буде померена уназад, скоро до постоља задњег нишана, али је касније померена напред око 3,5 cm и била на истој позицији као гривна на пушци М-91/30. Тада је промењен распоред гривни, незнатно продужен поткундак и на боковима поткундака додати жљебови за сигурнији хват.


Артиљеријска посада одбија немачки напад, лето 1942. године. Није тешко увидети непрактичност дугих М-91/30 и корист од кратких М-38.

Обе варијанте раних кундака имају метална окца на прорезима за постављање ремника, фиксирана са по пар малих вијака. Разумљиво, поткундак и горња дрвена облога цеви карабина били су краћи од оних на пушци. Кундаци из ратне производње, баш као и они на М-91/30, немају окца на прорезима на кундаку, док су окца на прорезима на поткундаку замењена простим лименим профилом. Послератни ремонти оба на прореза за постављање ремника донели су окца упресована у дрво. Кундаци од дрвеног ламината почели су да се производе пред крај 1943. и 1944. г. и као код М-91/30, постоје два варијетета – раније произведени, на којима се слојеви дрвета теже разазнају и каснији, где се они са лако разазнају. На готово свим кундацима од дрвеног ламината постоји додатни завртањ за ојачавање постављен попреко, кроз врат кундака, тик иза сандука. Постоје М-38 са кундацима са карабина М-44 који се разликују по карактеристичном жљебу за смештај преклопног бајонета на десној страни поткундака, који се пружа тик испод основе задњег нишана, од његовог задњег краја до задњег окова. Разлог за то је што су кундаци за масовно произвођене М-44 одговарали и карабинима М-38. На карабинима било које године производње може се срести било који од побројаних варијетета кундака, што је последица ратне производње и послератних ремонта.


Скраћени преклапач задњег нишна карабина М-38 градиран за нишанске даљине до 1.000 m.

Задњи нишан на М-38 је просто скраћена верзија оног на М-91/30. Преклапач на М-38 градиран је од 1 до 10, где сваки број представља нишанску даљину у стотинама метара. Постоље задњег нишана постављено је на рукавац који се навлачи на цев и фиксира чивијом на његовом задњем крају. Ранија варијанта постоља задњег нишана има образ чија се косина пружа целом њеном дужином, до осовинице преклапача. Током 1942. г. постоље задњег нишана добија закривљен образ и заобљене ушице око осовинице преклапача, налик на оне на М-91/30.

Постоље предњег нишана израђено је заједно са прстеном који се навлачи на цев и фиксира једном чивијом. Предњем делу цеви, у дужини од 2,5 cm од уста цеви, редуциран је пречник за око 2,5 mm што онемогућава да се постављено постоље предњег нишана помери уназад. Склоп мушице нишана и њеног браника спаја се са постољем „ластиним репом“. Такав склоп идентичан је ономе на М-91/30 и може се срести у две варијанте: израђен глодањем из комада челика или пресован од лима.

Карабини М-38 комплетирани су истим прибором као пушка М-91/30, платненим ремницима и кожним каишићима.


Црвеноармејац са М-38 на леђима истиче заставу СССР-а на згради у Стаљинграду.

Жигови

Занимљива је и историја жигова на „Мосинкама“. Жигови неколико произвођача нису се битно мењали. Сестрорецке „Мосинке“ имају најкитњастији жиг. „Сестрорецки оружани завод“ исписан је веома лепим фонтом у два реда између којих је орнамент са стрелом у средини. Пушке из француске фабрике „Шателро“ имале су жиг са императорким орлом и натписом „Оружани завод Шателро“ исписан на руском језику, старом ортографијом, чија се форма није мењала током три године, колико се производила. Пушке произведене у „Ремингтону“ имају жиг са императорским орлом испод кога је лучно исписано „Remington Armory“. За разлику од побројаних, жигови пушака произведених у „Вестингхаусу“ претпели су неколико ситних измена у начину исписа „New England Westinghouse company“. Срећу се жигови код којих је „New England“ лучно исписано и постављено изнад императорског орла, али су чешће неколико варијанти жигова где је читав натпис испод императорског орла и обавезно је као година производње наведена 1915-та.

Обзиром на дуг производни век, жигови на тулским и ижевским „Мосинкама“ претрпели су током времена неколико крупних промена, првенствено због великих промена политичког уређења. Прва примена догодила се 1912. г., када је у част 200. годишњице оснивања завода и њеног оснивача, Петра Великог, натпис „Императорски тулски оружани завод“ промењен у „Тулски оружани завод императора Петра Великог“ са великим грбом царског орла. Следећа промена догодила се када су бољшевици учврстили своју власт, током 1919. г.. Све везано за Царем и монархијом је избачено и остао је натпис „Тулски оружани завод“, а уместо царског орла на жигу се појавила ознака Тулског оружаног завода, која се и данас налази на грбу града Туле – чекић. Убрзо је тај натпис замењен натписом „Први у Тули оружани завод“.



У исто време мењане су изнаке на ижевским пушкама. Стари натпис „Ижевски оружани завод“ написан по правилима старе руске ортографије, да би се макар симболично раскрстило са прошлошћу, замењен је 1919. г. тим истим натписом написаним савременом руском ортографијом – укупно: једно слово промењено и једно избачено. Разуме се, нестао је и царски орао, а на његово место дошао је грб са српом и чекићем, док је жиг завода са луком и стрелом задржан.

Проглашење РСФСР (Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике) одразио се и на ознаке тулских пушака. Дотадашња ознака промењена је у „Први тулски оружани заводи РСФСР“. После усвајања првог совјетског устава 31. јануара 1924. г. мења се и натпис у „Први оружани заводи СССР у Тули“. После усвајања првог петогодишњег плана развоја совјетске економије током 1928. г., дошло је и до промена у означавању тулских и ижевских пушака. Избачени су сви натписи и замењени симболима. Стандардни знак тулског оружја постала је звезда са стрелом у њој, а ижевског троугао и стрела у њему, који су се задржали до завретка производње „Мосинки“.

Жигови источноевропских „Мосинки“ често су само цифре – ознаке произвођача, године производње и серијског броја. Издвајају се жигови кинеских пушака, пре свега по постојању кинеских карактера.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, GnaeusDomitiusAhenobarbus
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Са бајонетом - М-44


Оружје Победе – карабин М-44.

У совјетским јединицама спроведена је посебна анкета да би се сазнало каква су конкретна искуства са применом бајонета у борби. Није тек тако, без основа, међу совјетским војницима кружила стара изрека чувеног руског генерисимуса Суворова: „Пуля дура – штык молодец!“ (у слободном преводу: „Метак је безвезе – бајонет је закон!“) - пракса је показала да већина војника који су учествовали у борбама прса у прса траже да се пушка замени карабином, али да он има преклопни бајонет.


Поглед са горње стране М-44 са бајoнетом преклопљеним у маршевски положај.

Имају то у виду, конструкторима је наложено да израде такав карабин. У мају 1943. г. проведена су полигонска испитивања осам различитих конструкција бајонета, од којих је за најбољи признат онај конструкције Н. С. Сјомина. Новембра исте године педесетак хиљада карабина посебно намењених борби у урбаним условима, послато на трупна испитивања јединицама Белоруског фронта која су трајала до јануара 1944. г., после којих Државни комитет одбране доноси одлуку о усвајању у наоружање свих родова армије карабина са преклопним клинастим четворобридим бајонетом под ознаком М-44 („7,62 mm карабин модел 1944. г.“). Истом одлуком, прекинута је производња пушке М-91/30.

Карабин М-44 је у основи био само М-38 којем је придодат у страну преклопни бајонет укупне дужине 38 cm. Као и у случају модела М-38, већина М-44 произведена је у Ижевску (више од 7.500.000 комада; 1943. - 50,000, 1944. - 3,620,000, 1945. - 3,422,245, 1946. - 189,027, 1947. - 120,061, 1948. - 160,498), док су они из Туле, где су произвођени само током 1944. г., релативно малобројни (~100.000 комада). Разлог за то је повратак завода у Тулу, која је крајем 1941. г. евакуисан на исток, у Медногорск.


Свечано задуживање оружја – Црвеноармејац са новом М-44.

И опет, као и у случају са карабинима М-38, стандардни су били округли сандуци, али се срећу старији „рециклирани“ угласти и округли, махом на тулским карабинима. Новопроизведени округли сандуци у периоду од 1943. до краја 1945. године били су са „високим зидом“, да би крајем 1945. или почетком 1946. г., у то време једини произвођач М-44, Ижевски оружани завод, почео да производи сандуке са „ниским зидом“, што се задржало да престанка производње 1948. г.. Без обзира на то што су у производњи употребљавани сандуци са дотрајалих или оштећених пушака, нису се сретали карабини М-44 чије су цеви добијене скраћивањем дужих цеви пушака.

Код М-44 могу се срести три основне варијације кундака. Ни један новопроизведени М-44 није имао метална окца на прорезима за постављање ремника - упресована окца добили су тек током послератних ремонта. Кундаци од дрвеног ламината могу бити произведени крајем рата, али већина њих је из послератних ремонта. Баш као и код М-38, као последица бројних ремонта и поправки, могу се срести све могуће комбинације кундака и оцевљених механизама, без обзира да ли им се поклапају године производње.

Конструкција задњег нишана преузета је са касније произведених М-38 - скраћена верзија оног са М-91/30 и постољем задњег нишана са закривљеним образом. Предњи нишан постављен је на предњи крај дугог рукавца који се навлачио на цев, (због чега је њен пречник у дужини од 7 cm редуциран), а на задњем крају, на десном боку постављен је носач бајонета. Рукавац је фиксиран са две чивије – једном хоризонталном, на задњем делу основе предњег нишана, а другом вертикалном, уз носач бајонета.

Са М-91/30 позајмљена је и конструкција мушице и њеног браника (испрва глодан из комада челика, потом пресован од лима). Током 1946. г. постоље предњег нишана је проширено и проширен је његов „ластин реп“, што је следио и склоп мушице и њеног браника.


Старија (лево) и новија (десно) конструкција осигурача бајонета и прстена који се навлачи на крај цеви.

Током производног века М-44, ситне промене претрпели су носач бајонета, његов утврђивач и прстен чијим се навлачењем на крај цеви бајонет осигуравао у отвореном, бојевом положају. Од почетка производње, па до краја 1945. г., носач бајонета имао је на свом задњем крају само један зуб за осигуравање бајонета у затвореном, маршевском положају, који је улазио у прорез на утврђивачу бајонета. Прстен за осигуравање бајонета у бојевом положају имао је проширење које би се могло упоредити са уводном рампом на пиштољским цевима. Улога ове својеврсне рампе је очигледа – лако и брзо навлачење прстена на крај цеви, то јест, довођење бајонета у готовост за борбу. Сачуване су фотографије војника Црвене Армије на којима се виде М-44 којима је бајонет склопљен у маршевски положај и уз поткундак привезан обичном парчетом канапа и на тај начин осигуран од померања. Претпоставља се да је за повећавање зазора одговорна сама конструкција утврђивача бајонета. То је разлог због кога је од краја 1945. г. па до прекида производње М-44, носач бајонета добио два зуба (по један на његовом предњем и задњем крају), а утврђивач бајонета је и сам уместо прореза добио зуб. Прстен је уместо рампе добио усек који је помагао да се он брже и лакше навуче на цев.

Усвајањем у наоружање карабина М-44 повећана је маневарност пешадије и свих других родова армије, уз истовремено очување борбених карактеристика, како приликом отварања ватре, тако и у блиској борби. Овоме су сведочили многи позитивни одзиви из јединица. Сумирајући те одзиве, начелник артиљеријског снабдевања Другог украинског фронта, генерал-мајор Рожков, у извештају послатом 7. августа 1944. г. заменику начелника Главне артиљеријска управе генерал-лајтнанту Волкотрубенку, пише следеће: „По одзивима јединица са фронта, карабини М-44 сасвим су прикладно оружје за стрељачке, коњичке и остале посебне јединице, како у одбрани, тако и у наступању. Борбени квалитети – прецизност ватре карабина са преклопним бајонетом потпуно одговара тактичким и борбеним захтевима савремених борбених дејстава. Фиксирање преклопног бајонета је поуздано, а његова конструкција једноставна, што омогућује његово превођење из једног у други положај и даје могућност да се карабин брзо припреми за борбу. Његова мања дужина у односу на пушку омогућује његову употребу у свим условима: у бункерима и рововима, ходницима и затвореним просторијама, на шумском и планинском терену. Ефикасност ватре из карабина М-44 са преклопним бајонетом на даљинама од 300 до 400 метара иста је као код пушака М-91/30.“.


Два стрелца на берлинским улицама у априлу 1945. године – један са карабином М-44, други са пушкомитраљезом ДП.

Чак и после 1945. г. и поред развоја аутоматског оружја, „Мосинка“ није постала музејски експонат. Иако су стандардне пушке М-91/30 повучене из јединица и ускладиштене, карабини М-44 налазили су се у наоружању многих јединица до краја педестих година, док су последње снајперске пушке повучене тек осамдесетих година из јединица ограниченог контигента совјетске армије које су налазиле у Авганистану од 1979. до 1989. г.

Добар део историје М-44 написан је током Хладног рата. Иако је ове карабине недуго после рата у наоружању совјетске армије, а потом и других земаља савезница, заменио полуаутоматски карабин Симонова СКС-45, они су се још дуго времена сретали у рукама устаника и герилаца широм света, од централне и јужне Америке, преко делова Африке и Азије. Америчке снаге су током интервенције на Гранади у октобру 1983. г. заплениле 2.342 комада М-44 који су потицали из кубанских складишта. Кинески карабини Тип-53 виђени су у рукама терориста такозване ОВК виђене током 1998. и 1999. г. на Косову и Метохији.


Карабини М-44 остали су дуго времена у наоружању разних ослободичаких покрета широм света.

М-44 је једини модел заснован на систему Мосина произвођен у великим обимима после завршетка Другог светског рата, све до 1948. г.. То је разлог што се не мали број карабина М-44 из послератне производње нашао се на цивилном тржишту у потпуно новом стању, то јест, њих војници никада нису задуживали, већ су деценијама били ускладиштени, све до момента продаје.

Карабин М-44 произвођен је почетком педесетих година у још неким земљама савезницама СССР. Румунски и кинески (носи ознаку Тип-53) карабини потпуно следе образац послератне варијанте совјетског М-44, с тим што се могу срести тробриди и четвробриди бајонети. Пољски карабин М-44 следи совјетски образац, са том разликом што лева страна округлог сандука са „ниским зидом“ има незнатно другачији облик од совјетског узора. Мађарски карабин разликује се по прорезу за постављање ремника на поткундаку, који је неких 2 до 3 cm померен у назад у односу на остале М-44.

Интересантно је поменути и опитни карабин система Мосина у калибру 7,62х39 mm, који је настао крајем четрдесетих године. Ради се о својеврсном „бастарду“ модификованог „мосинског“ затварача и сандука са „симоновским“ десетометним магацином за метке и преклопним бајонетом. Сличну конструкцију развили су и у Финској и таквом карабину дали ознаку М-56.


Победа! Црвеноармејци са неизбежним „Мосинкама“ на крову Рајхстага.