offline
- Ivan_D
- Građanin
- Pridružio: 29 Okt 2007
- Poruke: 94
- Gde živiš: Idvor
|
Pre godinu dana postao sam vlasnik jedne od retkih snajperskih pušaka m69. Kako to biva, sasvim slučajno. Negde oko nove godine, 2009 na 2010, dođe kod mene Marko, klinac iz komšiluka, a pošto treba da ode u vojsku, odmah se uhvati za dva meseca stari "Kalibar", koji nisam ni pošteno prelistao. Prelista novine i počne da čita oglase: ovo pa ono... Odjednom postavi pitanje: Znam šta je Dragunov, ali da li ta m69 je stvarno tako dobra ako hoće da je menja? Ko menja? Šta menja? Pogledam u oglase, kad tamo, prodaje se jedna m69 ili menja za Dragunov. Objasnim marku o čemu se radi, on ode dalje a "Kalibar" na stolu postaje sve veći i veći. Okrenem broj telefona i raspitam se o pušci. Iz prvog razgovora shvatim da se čovek koji je prodaje i ja poznajemo, da smo lovci, strelci... i uspostavimo kntakt. Kako su se bližili praznici, sačekam do pola januara i podnesem zahtev za nabavku. Početkom marta odem do Jove iz Temerina, koji prodaje tu m69, da se upoznamo, i da vidim pušku. Naravno, odmah i dam kaparu za nju, tako da je ostalo samo da sačekam papirologiju.
Papiri su stigli početkom aprila, u petak, a već u ponedeljak ja sam pušku preregistrovao na moje ime.
Tražio sam je i čekao 10 godina i za svo to vreme ova je bila jedina koja se pojavila u prodaji. Originalna, skoro nova m69.
Koliko sam ispeo da saznam, M69 su uvedena u naoružaje početkom 70-tih a beć u drugoj polovini 70-tih su počele da se povlače iz naoružanja. Proizvedeno ih je svega 10000, i bile su vredan poklon oficirima koji su odlazili u penziju. Neko mi je napomenuo da je jedan broj otkupila Puškarna Kranj, od njih napravila lovačke karabine i prodala ih u inostranstvu. Inače, sama puška je nalik lovačkom karabinu, tako da je laici veoma lako zamene. čak su i u SUP-u imali problema sa indentifikacijom. Toj zapetljanciji ide u prilog sjajni crni finiš i netipičan kundak za vojno oružije. A kada se pogleda malo bliže, vidi se zatvarač koji je nalik m48, ali je duži i ručica je potpuno drugačija. tu je i tangentni nišan, klasičan Mauzerov. Sam zatvarač je ispoliran do visokog sjaja, pa zbog dužine i obrade deluje tanji. Inače krilce kočnice je istih dimenzija kao i na m48, ako i svi ostali delovi, osim tela zatvarača, udarne igle i opruge. Delovi nisu međusobno izmenjivi, tako da m48 i m69 nisu isto oružije. sanduk na sebi ima šinu za optički nišan ON-2, konstruisan za m69, sa namensku izrađenim nosačem. Nosač je u vidu mosta, učvršćuje se sa dva šrafa a zadnji utvrđiač naleže na žljeb na šinu. sma sklop je veoma jednostavna za postavljanje a obezbeđuje čvrstu vezu za optički nišan. optički nišan ima na dobošu podeoke od 0 do 10 i trebalo bi da odgovara balističkim osobinama metka 7.9mm na daljinama od 0 do 1000 m. Upadljiv je i okidač, koji izgleda kao da je uzet sa m48. Možda i jeste, ali je mnogo mekši i precizniji. Nema prazan hod, ni "prvo koleno". Okidanje je lako i precizno. Kundak je ergonomski, sa gumenim naplatkom, i proširenim prednim rukohvatom. Na kundaku su jasno uočljive gajke za remnik u vojnom stilu.
Deo teksta iz knjige "PUŠKE" autora Branka Bogdanovića
Svesni pobrojanih mana ovog polovičnog rešenja, nadležni organi su šezdesetih godina stručnjacima Vojnotehničkog instituta i Zavoda „Crvena Zastava“ postavili konkretan zadatak: za potrebe JNA konstruisati namensko snajpersko oružje kalibra 7,9 mm.
Danas se u periodici pa i stručnoj literaturi javlja mišljenje da je novonastala puška samo modifikacija standardnog vojničkog oružja M.1948. No ova prva domaća snajperska puška (označena kao M.1969) predstavlja autohtono rešenje, stvoreno na osnovu „Zastavinih“ iskustava u proizvodnji vojnog i lovačkog oružja.
Kao polazna osnova za razradu precizne puške usvojen je klasični obrtno-čepni zatvarač sistema Mauzer M.1898. Zbog tela 5 mm dužeg od onog na jugoslovenskim modelima 1924 i 1948, rad ovog zatvarača je bio nešto sporiji. Naime konačna verzija oružija posedovala je brzinu gađanja od 5-8 metaka u minuti (za 2-5 metaka manje od m.1948) No zato je zatvarač M98 bio izuzetno snažan i siguran, što je zbog primene specijalne snajperske municije, odgovaralo postavljenim taktičko-tehničkim zahtevima.
Da bi olakšali rukovanje zatvaračem, konstruktori su umesto izvorne ravne ugradili ergonomski pogodniju, karabinsku ručicu (povijenu u dve ravni, inače karakterističnu za lovačko oružije). Ovakvom obliku ručice nije smetala cev optičkog nišana a izbegnuta je i mogućnost njenog zapinjanja (o žbunje i granje i sl.) pri kretanju pre ko teško prohodnog terena.
Konačno, na zatvaraču je unekoliko izmenjena i klasična lepti-kočnica, što je takođe uslovljeno prisustvom optičkog nišana. U daljoj razradi konstruktivnih detalja snajperske puške, stručnjaci su se opredelili za nepodesivi mehanizam za okidanje s jednom obaračom. Ovaj sklop bazirao se na iskustvima stečenim u razvoju lovačkih karabina. Donekle je odgovarao klasičnom vojnom mehanizmu (sistem Mauzer), ali posedova o je samo drugi zub (nogu), što je garantovalo kontinuirano okidanje.
Za razliku od mehanizma za okidanje, rešenje magazina snajperske puške bilo je potpuno originalno. Naime, opet zbog položaja optičkog nišana (postavljenog iznad otvora sanduka) i specijalnog režima čuvanja municije, predviđeno je da se oružije puni metak po metak (5 metaka), bez primene okvira. Iz istih razloga dotadašnji osigurač dna koji je bio smešten u u nutrašnjem luku branika obarače, (rešenje na lovačkim karabinima), zamenjen je dugmetom osigurača, postavljenim na bočnoj strani oružija. Tako je oko repa obarače dobijeno više slobodnog prostora; ovo je garantovalo sigurnije okidanje i rukovanje puškom čak i u zimskim rukavicama. Sa druge strane, ovakva konstrukcija magacina uslovila je složeniju tehnologiju izrade, mehaničkom obradom iz otkovka (glodanjem). Kasnija primena ovog izvrsnog rešenja dna magacina na lovačkim karabinima najbolje govori o uzajamnom preplitanju vojnog i civilnog oružja.
Normalno, konstruktori i proizvođač posebnu pažnju su posvetili materijalu i kvalitetu obrade cevi. Ona je izrađena od visokolegiranih čelika i po najstrožim kriterijumima tolerancija. Na cevi jeugrađen zadnji tangentni nišan sa gajkom i preklapačom, gradiran za distance do 2000 m. Inače, cev je montirana na ergonomski odlično rešen orahov kundak kratkog tipa (bez obloge, s kratkim potkundakom i vratom u obliku čekirane pištoljske drške).
Konačna verzija snajperskog oružja, bez optičkog nišana, težila je 4800 g, što je odgvaralo prosečnoj masi ovog tipa oružja.
Na testovima i poligonskim ispitovanjima pokazalo se da nova snajperska puška, uz primenu optičkog ON-2 i IC nišana, ima izvrsne taktičko-tehničke i balističke performanse. Njome se moglo dejstvovati u svim borbenim uslovima i u uslovima smenjene vodljivosti. Najefikasniji rezultati dobijeni su u gađanju ciljeva do 800 m, mada je ON-2 imao nišansku daljinu dood 1000 , a mehanički nišan 2000 m. Početna brzina zrna od 735 m/sec. Obezbeđivala je izuzetno veliki brisani domet; on je za figuru glave iznosio 320, za grudnu figuru 400, a za trčeću figuru 620 metara. Inače oružje je koristilo metak sa običnim zrnom m.1949, snažni snajperski metak i metak sa obeležavajućim zrnom m.1970.
Snajperska puška M.1969 je u standardno naoružanje JNA bila primljena početkom sedamdesetih godina. No ne treba zaboraviti da je upravo u to vreme u našu Armiju upravo uvedena i najnovija generacija automatskog streljačkog oružja.
|
