Balkanski ratovi, 100 godina od konacnog oslobodjenja od turske okupacije

• 11Ovo se svidja korisnicima: louderick, Jovan Nenad, zmajognjeniivan, fantom_S, PleoJSO, Zandar, rzbrzotrz, Voja1978, Maksim 3, Bane san, MiG-29M2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pre tacno 100 godina u velicanstvenoj Kumanovskoj bici srpska Prva armija je katastrofalno porazila Vardarsku armiju Otomanskog carstva, cime je odlucen ishod Prvog balkanskog rata i buduci izgled Evrope. Niko u Evropi nije bio srecan ovim ishodom. Srpski vojnik je osvetlao obraz i oslobodio zemlje Nemanjica. Posle pet vekova ropstva zasijala je sloboda. Pitanje se postavlja koliko smo dostojni nasih predaka, sa cime bi mogli da izadjemo pred njih? I jos bolnije pitanje koliko Srba u Kumanovu danas ima i zasto ih tako malo ima... Da li cemo ikada isceliti rane koje smo zadobili u brodolomu zvanom Jugoslavija.
Palim ratnicima veliko hvala.
Neka im je laka zemlja a Bog neka im podari Rajsko naselje

• 11Ovo se svidja korisnicima: vathra, Mercury, gloyer, objekat 505, sasans23, Jovan Nenad, PleoJSO, Šid, rzbrzotrz, Voja1978, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Napisano: 25 Okt 2012 11:26

У одлучујућим моментима, тог тмурног и кишовитог, али и славног дана 23. октобра , потпуковник Александар Глишић, комадант VII пешадијског пука Краљ Петар, самоиницијативно повешће два батаљона свога пука у јуриш на Младом Нагоричану и одлучити даљи ток битке. У јуришу ће и сам бити смртно рањен.



Можда најсликовитији опис тог славног дана је дао Радоје Јанковић ( из књиге, збирке текстова, Дневник наших победа,Београд 1913, књига прва, страна 197-203):

Citat:После дванаест часова борбени тресак заглушује. И не слутећи шта има противу себе, 18. пук се несвесно истезао преко све еластичности својих нерава и животних сила. Турци су надирали све већима; шрапнел је трештао, прштећи у луку над целим нашим фронтом. Дан се отегао, као да се неће никада смркнути. Да ли ће његову дужину моћи да испуни дужност нашег војника? Обезвијао од ватре, нервно смрвљен, он делимично попушта. Рањеници се масама лелулају низ брегове. За њима у гомилицама иду нервно исцрпљени. Они се не журе; они не беже; они корачају тихо као очарани фантоми. То су најзад преполовљене чете, које се одламају с положаја, као буром покрхане гране. Упитајте што кога од њих, нико вам ништа не одговара. Сума неприродног отпора апсорбовала је размишљање. То су људи у летаргичном заносу. Пипајући свешћу, они више инстинктом траже бар што год склоништа. Ко је видео те ројеве блудећих војника, томе се та слика не може изгладити из сећања. Да ли то Турци побеђују? Је ли то катастрофа? Ми смо молили једног официра, који је седео међу војницима, да нам изложи ситуацију напред.Он је пушио, и гледајући нас - не чујући и не видећи. Ни они се међу собом не разумеју. Када крене један, крену остали. Јесу ли гладни или жедни? Ко зна! Они не желе ништа. Било их је који су по десет часова преседели у каквој рупи. Вичите, ударајте ногом, не помичу се. То су хумана бића чија је воља узапаћена потресима. Мозак и нерви поступно су се враћали себи.

Од батаљона 18. пука држали су се пред један час проређени остаци. Од једног формираног пуковског организма видело се после подне порастурано комађе, како се грчи припивено уз земљу. У 1 час 18. пук је поколебан. Касније се неки делови повлачили коју стотину метара назад. Мисли на уредно командовање, једна непојамна иницијатива масе, која се црпла до онесвешћења.

Турци су у масама ту у дољи. Гађа се на 1200 метара, потом на 1000, па на 800. По том се нишан не мења. Још пре једног часа ућутали су коњички митраљези на Црвеном Брегу. Црвени Брег попушта! Попушта ли то цео фронт? Шта значи писка наших убојних труба? Да ли то хоће старешине да обману Турке о снази, или се подиже морал наших трупа? Криза удара у врхове... Помоћ! Помоћ је неопходна!

И кад се појави седми пук, и кад се осетила свежа снага; када се у утуљен и смлаћен мозак борца упила идеја о стизању поткрепљења, букнуо је пакао од ватре! То више није било пуцање, то су одлетали у ваздух барутни магацини! Наши топови грмели су плотунима и дробили руље нагрнулих Турака.

Ватра седмог пука запањила је Турке. То је био свеж елеменат за њихове малаксале силе. Наш природни положај био је надмоћнији од њиховог. Наша ватра почела је да потире њихову. То су сад два бесна таласа, који се кркљајући разбијају један о други. Ко ће успети? Хоће ли се пре ноћи повући линија победе?...Ми смо ту где смо били. Могу ли Турци што год више? То је била лицитација о бити или не бити. Претежије у отпорности мерило се на атоме. Ко се више пропне; ко упорније стисне усне; ко дубље зариља ноктима у противничко месо, тај ће надвладати!...

Седми пук био је преполовљен, али он је ушао у највећем реду у борбу; борио се у реду, гинуо у реду! Његови редови запречили су турски хук. Мрак се лагано повлачио. И на самој разделници између дана и ноћи пре него су ушла мала појачања из 8. пука десио се последњи турски очајан покушај, да скрше армиско лево крило. Као бујица јурнули су ка гребену. Они су ту; њих је све више! Као да се поубијани дижу с њима и млатарајући крњатцима од руку и ногу хрле на више. Топови и митраљези спојили су се у мртвачки хор. Ако је наш рат праведна молитва Богу, онда су се од те молитве небеса проламала!

Једни турски редови леже, други газе прко њих, трећи тискају све пред собом, четврти укрштају бајонете на предају... То је минута у којој се разрешене силе војскине своде искључиво на кретање. Моменат, у коме сумрак окружава последње искрице снаге. Изгледа, могуће и оно што је немогуће! Предају ли се то Турци, или хоће зубима да се кољу? Још мало па да се осети њихов упаљени дах. Распознају се још Анадолци, запенушили од умора; са њима редифске трупе: разрогачене старкеље, с белим брадуринама. Фанатизам, као вихор, завитлао је последњи пут османлиски турбан.

Наступио је врхунац трагедије, уз то и један кратак и необјашњив застој. Као да је раса мерила расу очи у очи. То је био тренутак пун свечаности, када тореадор треба да сјури мач до срца смореној звери. Сустао Алахов бик застао је закрвављених очију. И после те мртве ноте у херојском налету Турака; после тог неодлучног акта окрвављене куртоазије, бљунуо је сатански рафал на турске масе, што су једна другу тискале на више! То је био крематоријум који сажиже целу једну расу. Хаотична ватра трајала је једва четврт часа. Пиштали су сви ратни иструменти! Од завршног акорда дизала се коса на глави. Велика сцена била је достојно оркестрована...

А пред само падање мрачне завесе, у последњој четвртини замирања турске моћи, трагедија ја нашла завршни ефекат. Славни дан тражио је часно искупљење. Главни јунак радње требао је да падне.
Једно смртоносно зрно стишало је храброг комаданта седмог пука.

-------------------------------------------------------

Турска моћ је била сломљена. Здробљени, они су лежали као кљук, с ког се цедила крв низбрдицом. У мраку, који је мекано пригрлио бојиште, све јаче би блеснули топовски метци; и бојећи призор мистериозном светлошћу, проређен, па све ређи и ређи, они као да су укивали умор и дубоку носталгију у минуле силе, које бачене на леђа, са рукама на грудима , и ништа неће и ништа не желе...

Кара -Саидов корпус и његове многобројне редифске трупе скрхале су се пре, но што су наша два хреојска пука и слутила, шта су дала и шта су учинила.
Два пука!... То више, у дубоку ноћ, нису била два пука. То су биле две гигантске развалине, које су вам раздераним грудима откривале тајну, што се, онамо на брду могла догодити тога дана.

Величанствена тајна! Освета древног Косова! Слом отоманске моћи према Србији на свагда!

Dopuna: 25 Okt 2012 11:27



Ахмед Адемовић, носилац златне Карађорђеве звезде са мачевима.


Другог дана Кумановске битке, као трубач Моравске дивизије I позива, неопажено се ушуњао на турску страну и одсвирао знаке за одступање турске војске. С друге стране узвишице, српској војци засвирао је знаке за јуриш, нако чега је настала паника међу Турцима. За овај подвиг одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, од које се читавог живота неће одвајати.
Његова два сина стрељаће Немци 1941. под Хисаром.
Умро је 1965, у 92 години живота, у унуковом кућерку.
Од 2004. на Звездари постоји улица Ахмеда Адемовића, а верни Лесковчани ће му се, ускоро, одужити спомеником.

Dopuna: 25 Okt 2012 11:28

На Кумановском разбојишту

Као кроз земљу коју Усуд укле,
Милимо влаком у сумраку кобном
Кроз пусте равни у недоглед пукле;
Све је у мраку и у мирну гробно.


Брзо ли наде све копне и старе!
Ту, где је скоро била борба љута,
Лешеви коња и топовске каре,
Оружје,стрвеж леже украј пута

На пало царство сада поноћ глува
Мистични покров растире немо
Уз тиху пратњу прохладнога ћува,
Кроз који ћутом, озбиљно идемо.

И након свега, после борбе својске,
Црви се сада о лешине боре,
Кроз пусту земљу, куд су прошле војске
Напуштена села у даљини горе...

Сима Пандуровић

Dopuna: 25 Okt 2012 12:01

Ево и једне песме, објављене новембра 1912. у низу листова, које најбоље говори о гнојењу о некаквој ''злочиначко-окупаторској'' Српској војсци ( 18. пук, уз 7. и 8, Дунавске дивизије I позива имао је највеће губитке на Куманову) :


Мајка тражи сина


Поранила була кумановска
После битке испред Куманова,
Поранила Богу се молила,
Па одшета испред Куманова,
Да потражи својега јединца
На црноме разбојишту страшном.
Иде друмом, срета Србадију
Из Србије љуту пешадију,
Па ми пита српску пешадију:
''Ој, Бога вам Срби из Србије,
Нијесте ли испред Куманова,
Виђесте ли мога Мустафу,
Мог Мустафу мог јединца сина,
Чујем да ми синак погинуо?''
Говори јој српска момчадија:
''Ој, Бога нам стара Туркињице,
Ми идемо испред Куманова,
Виђели смо изгинуле Турке,
Ал' не знамо који је Мустафа,
Јер их тамо врло много има,
Јадна мајко, педесет хиљада!''
Тако збори српска пешадија,
Низ образ јој сузе потицале,
Јер војници жалост осећају,
Јер и сами имају матере,
Које плачу за својим синовима.
Тако рекла српска пешадија,
А була се јадна поклонила,
Па се даље тужна упутила
Да потражи својега Мустафу,
Мало било, за дуго не било,
Стара мајка стиже разбојишту.
Како стиже очи к' небу диже,
Затим земљи спустила се тужна,
Па преврће мртве и рањене.
Она тражи својега јединца,
Тако било до мрклога мрака
И још сутра до пред ноћ облачну,
Тад була јадом зајадила,
Тад је нашла својега јединца.
Глава му је грозно раздробљена,
Очи су му црне исколачиле.
Гледа була, сина не познаје,
Она пита главу раздробљену:
''Ој Бога ти, главо раздробљена
Јеси л' ти глава мојега јединца?''
Мртва глава мајци проговара:
''Јесам мајко, укопај ме лепо,
И пролеват сузе немој мајко,
Ја сам пао на мегдану љутом,
То је срећа јуначка донела,
Не плаши се војске из Србије,
Из Србије војска је милосна,
Даће узун да ме упокојиш,
На моме гробу утехе да нађеш!''
Тек то рече глава одсечена,
Затресе се јадна стара мајка,
Мртва паде преко свога сина,
Хвала Богу, хвала јединоме,
Туд пролазе српске коморџије
Па говоре тугу гледајући:
Боже мили, да жалосне слике
И ако слика од Турака,
Тад комора болничаре виче,
Болничари млади долазили,
Упокојили мајку и јединца,
Да заједно сан бораве вечни.

Јован Миленковић
редов 18. пука

• 3Ovo se svidja korisnicima: sasans23, Šid, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Crna Gora u Balkanskom ratu
(proizvodnja TVCG, septembar 2012.)

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Jedna cinjenica koju zaboravljaju cak i nasi najbolji istoricari (posebno me nervira) jeste da su balkanski ratovi bili daleko vazniji za Srbiju od prvog svetskog rata. To je tako sto u slucaju da nije bilo balkanskih ratova, a da je doslo do sukoba sa Austrougarskom mi bi se nasli izmedju cekica i nakovnja, pa bi nasa situacija bila znacajno losija. Zaboravlja se da je Srbija bila do Novog Pazara i da su upravo u prvom balkanskom ratu oslobodjene teritorije Srbije preko kojih je srpska vojska odstupala u prvom svetskom ratu. Mozemo razmisljati kako bi se ponasala turska da je ranije doslo do Austrougarskog napada na Srbiju. Austrougarska se lose preracunala kada je mozemo reci blagonaklono gledala na balkanski savez, a sve iz razloga sto je njihova racunica bila da ce Srbija veoma lose proci u tom ratu. Znaci da su ljudi koji su tada vodili Srbiju bili svesni momenta i trenutka u kojem su se nasli pa poveli rat i ako ekonomska situacija nije bila bajna. Namerno kazem ekonomska situacija zato sto nam danas ispiraju mozak sa te dve reci i evo balkanski ratovi nam se vracaju bas na njihovu stogodisnjicu, a to sam pominjao i na temi kada su Albanci ubili one decake i tada sam podsetio sta je danasnja Makedonija i ko je zasluzan za nju, da nije bilo balkanskih ratova verovatno ne bi bilo ni Makedonaca ni Makedonije, sto nije iskljuceno da ce se desiti u nekom novom balkanskom ratu mozda trecem po redu.

Balkanski ratovi - Balkan wars

• 3Ovo se svidja korisnicima: sasans23, Shone 89, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Iz Politike

ЕКСКЛУЗИВНО - ПОВОДОМ СТО ГОДИНА КУМАНОВСКЕ БИТКЕ МЕМОАРИ СВЕТОМИРА ЂУКИЋА, ДИВИЗИЈСКОГ ГЕНЕРАЛА: КУМАНОВО 1912.
У првој ватри
Светомир С. Ђукић (1882–1960), дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије, као тридесетогодишњи официр Краљевине Србије био је учесник Првог балканског рата. Генерал Ђукић, иначе оснивач српског и југословенског олимпизма 1910, оставио је за собом обимне мемоаре у којима је описао збивања и људе у периоду од 1903. до 1918. године. Захваљујући љубазности његовог сина, примаријуса др Душана Ђукића, ,,Политика” ће у неколико наставака ексклузивно објавити сведочење генерала Светомира Ђукића о Кумановској бици. Његове мемоаре, који сада први пут излазе пред лице јавности, ускоро ће објавити ,,Службени гласник” из Београда.


Српска артиљерија у Тетову посматра заузете позиције и Светомир С. Ђукић


10.(23.) октобар 1912.год.

Сасвим обично јесење јутро. Изнад реке Пчиње, повлаче се лаки праменови магле.Сунце се час пробије а час зађе за облаке који су покрили врхове Шаре и Козјака. Вране прелећу у бескрајним јатима преко нас и губе се негде иза Никуљанског виса. Војници весело довикују једни друге; кувари приставили ручак, а коморџије и митраљесци воде коње на водопој ка Пчињи.Официри се брију и умивају. Они који су готови раније, седе и пију каву и ракију и погледују да ли ће бити лепо време или ће бити кише.Све је нормално, свакидашње.

Одједном пуцањ топа са предстраже. Затим још неколико. Шта је сад? Ваљда се појавила нека турска патрола. Али, пуцњи не престају иако би се то највише желело. Неки коњаници дођоше спреда и у пролазу причају да је једна наша коњичка, официрска патрола допрла до Бугариња и известила je да нека турска комора бежи испред Степине армије, која је потукла Турке око Ћустендила и Криве Паланке. Веле да има много заробљеника и плена. Обузима нас оптимизам. Понекима навиру сузе на очи од радости. „Сјајан је наш Степа!”,говоре.

Али, пуцњи никако не престају и то нас јако нервира.

„Збор! Испред села!”,вичу неки гласови по селу.

„Шта ћемо са пристављеним ручком?”, питају кувари.

„Изврћи казане!Какав ручак и трчи што пре на зборно место”, наређују старешине.

„Охо! Кад се жури, не ваља”, мисле војници и песимизам обузима све.

Ја дотрчах до своје кујне и наредих да не изврћу казане са пристављеним јелом. ,,Све ће се брзо свршити, није ништа озбиљно”,говорим куварима, а и да бих умирио војнике; у том, наредих да оставе торбе у селу и да изиђу само са оружјем на зборно место.Ово унесе наде да ће се све добро свршити и код људи се подиже дух.

Кад са четом изиђох испред села, пук је био већ кренуо и одмакао две, три стотине корака у правцу камењара, где смо били јуче. Батаљони су били у густим, смакнутим порецима.Убрзаним кораком стигосмо ускоро пук и чета уђе на своје место. Капетан Матић, риђ, мршав од злоће, чудно се подсмехну. Ја сам се правио да нисам приметио тај подругљив осмејак. Одавно га знам као пакосног, злурадог човека, па сам мислио да је таква његова природа. Он је и са војницима био суров. Са његовог чела никада није силазила бора.Увек намргођен, грдио је војнике и за најмању грешку је људе кажњавао. Своје потчињене увек је држао далеко од себе и ни са ким није био интиман. Циничан, уживао је да улови млађег у каквој грешци и да га пред другима малтретира.Уствари, Матић је брижљиво пратио све моје покрете и тек касније сам сазнао због чега је он то чинио.

Напред топови убрзавају паљбу. Немир се повећава. Стаде падати и ситна кишица. Прелазимо преко поораних њива и ноге се клизају преко грбавих бразда. Некима остадоше лаковане каљаче у раскаљеној, лепљивој ораници. Идемо ужурбано; сви тешко дишемо и дувамо: пред очима мутно. Стигосмо на ледину иза камењара и наша два батаљона се зауставише, а први и други батаљон продужише даље, напред. Топови грме а чују се и митраљези испред нас, значи да су Турци близу и да нападају они. Сви озбиљни и забринути, нико се није надао овако брзом сукобу. Одједном, изнад наших глава, образоваше се четири бела клобука, а потом још неколико.

„Аероплани”, викнуше неки.

„Шрапнели!Клекни!”,командује командант батаљона.

Војници клекнуше на влажну земљу. Мале, округле куглице падају са велике висине и не наносе никакве губитке. Једна граната прозвижда високо изнад нас и сви инстиктивно погнусмо главе. Капетан Павле, увек у пози, стоји право и смешкајући се добаци крто:

„Што се клањате турским гранатама?”

У том тренутку прозвижда и друга граната, али много ниже. Опет сви погнуше главе, па сад и капетан Павле. Мало постиђен, он се диже нагло и оде на каменити чуку. Стојећи потпуно отворено, стаде махати сабљом у кругу, пркосећи турској артиљерији и не обазирујући са на проређено звиждање пушчаних зрна.Овај поступак произведе ефекат за којим је он жудео.То претерано самољубље, тај вечни живот пред огледалом и глумљење пред самим собом јесте онај сентиментални егоизам, који је у стању да учини све ради једног става за који мисли да му лепо стоји. Овакве природе не раде што им срце иште или што служба захтева него оно што им лепо стоји. Они желе да се покажу, не штедећи ни себе ни друге, своје људе. Аристократе по рођењу и по карактеру, они не могу никад бити кукавице. Ова врста људи даје добре јунаке, али не увек и добре војсковође.

СВЕТОМИР ЂУКИЋ, ДИВИЗИЈСКИ ГЕНЕРАЛ: КУМАНОВО 1912. (2)
Звиждање граната које кида нерве
Светомир С. Ђукић (1882–1960), дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије, као двадесетогодишњи официр Краљевине Србије био је учесник Првог балканског рата. Генерал Ђукић, иначе оснивач српског и југословенског олимпизма 1910, оставио је за собом обимне мемоаре у којима је описао збивања и људе у периоду од 1903. до 1918. године. Захваљујући љубазности његовог сина, примаријуса др Душана Ђукића, „Политика” ће у неколико наставака ексклузивно објавити сведочење генерала Светомира Ђукића о Кумановској бици. Његове мемоаре, који сада први пут излазе пред лице јавности, ускоро ће објавити „Службени гласник” из Београда.


Митраљеско одељење српске војске у бици за Куманово
Дуж широког фронта у великом луку, види се распрскавање шрапнела. Учеста и около нас. Стотину корака иза нас је утолеглица и командант батаљона командује: „Налево круг, лаганим кораком напред марш!“ Батаљон пође у смакнутом поретку лагано, потом убрза корак и неки пређоше у трк и у трку претрчаше означено место. Кад се заустависмо, паде команда: „Укопавај се!“ Сви грозничаво копају заклоне и унезверени погледују у небо, пазећи на шрапнеле и дајући знак да прилегнемо. У заклону је тако пријатно. Само да нас не дирају и не крену одавде!

Коњица одступа спреда и пројури кроз наше интервале. Они беже у галопу. Завидимо им.

„Равњај’с“,виче један бркати наредник, рутиниран у коњичким парадама, не допуштајући да га неко пређе. И при бежању треба пазити на ранг.

Са интересовањем се распитујемо како је напред. Разни гласови; преовлађују рђави. Верујемо у све па час оживимо а час смо утучени. Борбени тресак заглушује. Топови, митраљези, пушке, бомбе, грокћу на васцелом фронту а покоји куршум бућне близу нас. Неки рекоше да непријатељ напада силно. Ужасни губици; наши се колебају. Страшан утисак. Убрзана паљба. Да нас то непријатељ не побеђује? Зашто они, тамо даље, иду у позадину? Попушта ли то цео фронт? Да ли је то пораз? Какав срам! Врзу нам се разне мисли и пред очи нам излазе испраћаји по станицама, цвеће, жене... Јадни! То нас озлоједи.

Иза насчу се неки пљесак. Спазисмо како један коњ подиже предњу ногу. Погодило га зрно. Сирота животиња ћути и трпи држећи подигнуту ногу и чека да јој људи помогну или да је убију. Тек тад видесмо да се ту у утолеглици склонила коњица. Хоризонт посматрања се јако сузио.

Војници утонули у земљу, укопали се добро. Кишица сипи; хладно је и подрхтавамо од хладноће и од нервозе.

„Напред! Напред!“, виче командант батаљона и руком показује правац левом крилу фронта. (Ми смо од села пришли у центар, једном катетом а сад другом катетом идемо левом крилу. А да смо кренули одмах ка левом крилу, по хипотенузи, не бисмо правили дупли пут од пет километара.)

„Зашто напуштамо овако добре заклоне? Не вреди се ни укопавати“, гунђају војници и невољно полазимо. Батаљони су у густим, смакнутим порецима, чете у четним колонама. Наста гужвање, вика, ларма. У висинама се чује звиждање пушчаних зрна. Идемо као у несвестици, као пијани. Пред очима мутно, у грудима празно.

Поручник Петровић, чудак своје врсте, интелигентан и духовит, носи мањерку напуњену земљом испред свог трбуха, да сачува црева. Носио је око три стотине метара, па је баци. Неки официри побацаше сабље које их саплићу а и светлуцањем одају. Стевовић откиде еполете и баци их. Он се осамио и иде по страни, мисли само о себи.

О времену немамо јасну представу и не знамо које је доба дана. Идемо дуж нашег положаја, рокирамо лево. Десно, на положају тутњи; топови, митраљези... Не мислимо ништа, идемо као у бунилу. Задувани, убрзано дишемо и осећамо како нам клизи зној по леђима. Жагор, вика. Сумарно командовање: де се не изостаје, да се равнамо. Сви тегле позадини.

Прво као кроз маглу а потом све јасније, указује нам се са десне стране страшна слика. У непрекидном низу, отегле се групице војника, које носе рањенике у шаторским крилима а неки су и без рањеника. Рањеници јече, а понеки кука из гласа. Војник је као дете; чим га погоди зрно он побледи, удара по рани и кука, макар то била и сасвим безопасна рана.

Неки млад потпоручник, са бујном црном косом, без капе, јури као суманут и сваком трчећи објашњава, како напред све изгибе. Овакав сусрет није нам се свидео. Идемо даље и све лево. Стројеви се пореметили, згужвали. Левокрилна чета пролази кроз неки заселак у коме заоста приличан број војника. Неред се све више повећава; утицај старешина се не осећа. Десно, на коси, трубач покушава да свира, али му сува уста и гуша и једва се чују неки тонови, који више плаше него што објављују. Недалеко од трубача спазисмо, мало погнуту, познату фигуру потпуковника Глишића. И он нешто нама виче и показује руком на вис испред нас и лево. Почесмо трчати. Ларма, вика, неред, гомила. Жеђ неописива; у грлу гуши, у слепоочницама бије, усне испуцале од ватре, а глава бучи. Ухо прати одвратно звиждање граната које кида нерве а око истражује заклоне.

СВЕТОМИР ЂУКИЋ, ДИВИЗИЈСКИ ГЕНЕРАЛ: КУМАНОВО 1912 (3)
Овде се умире ћутке
Светомир С. Ђукић (1882–1960), дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије, као двадесетогодишњи официр Краљевине Србије био је учесник Првог балканског рата. Генерал Ђукић, иначе оснивач српског и југословенског олимпизма 1910, оставио је за собом обимне мемоаре у којима је описао збивања и људе у периоду од 1903. до 1918. године. Захваљујући љубазности његовог сина, примаријуса др Душана Ђукића, „Политика” ће у неколико наставака ексклузивно објавити сведочење генерала Светомира Ђукића о Кумановској бици. Његове мемоаре, који сада први пут излазе пред лице јавности, ускоро ће објавити „Службени гласник” из Београда.


Српска артиљерија код Куманова
Прелазимо утолеглицу између Пркиног Рида и Сртевице. Као да нас хладан ветар бије са десне стране, од фронта. Гранате учесташе. Чује се звиждање једне гранате која лети ниско, нама. Каплар из деснокрилног вода саже се до саме земље. Граната му однесе главу; оста врат у пресеку, крвав, страшан. Као да се сам подметнуо под гранату.

Лево трчи чета капетана Матића, расута у нереду. Један омален војник застаде, саже се да поправи цокулу која му се одвезала при трчању. Матић помисли да он хоће да се извлачи и опали на њега из револвера, не нишанећи, ваљда да га само мало поплаши. Војник посрну, паде ничице и глава му се зари у гомилицу земље. Мртав! На леђима сељачка торба из које вири и лепрша се струк црног лука.

Једна граната паде баш испред мене,зари се у земљу и опет изађе на површину. Ја је несвесно узех у руке и повиках војницима: ,,Гледајте! Не ваља им муниција!” Онда се сетих да је опасно држати нераспрснуту гранату; спустих је лагано на земљу и отрчах са четом. (Овога се случаја нисам могао опоменути све док ми о том војници касније нису причали и изазвали моја сећања на ову бесмислицу.)

Трчимо даље преморени и ознојени прелазимо у ход. Гранате падају испред нас, иза нас а нека и у нас. Нико се више не брани од њих. Наступила нека резигнација, нек буде шта буде. Подилазимо брду (касније смо сазнали да је то Сртевица). Идемо као премлаћени и чим стигосмо у подножје, стропоштасмо се како ко стиже, без икаквог реда. Нисмо видели ни где су друге чете нити четврти батаљон. Одмах почесмо копати заклоне. Журимо и неки почеше бацати земљу преко савијених шаторских крила које смо однекуд узели. Само да се што пре сакрије глава. Не гледа се даље од десетак корака. Стално само копамо. Мирис ископане земље у оваквој прилици јако је непријатан; подсећа на гробове. Гранате фијучу изнад брда, кидају нам нерве и убрзавају копање. Припијање за земљу све јаче. Сва пажња сусређена на фијук граната.

После извесног времена попусти напрегнутост и почесмо дизати главе. Неки седе и разговарају. Ја се осврћем и мислим где су остале чете? Осећам се усамљен и то мучи. Сетих се описа из руско-јапанског рата и савета да је боље држати борце позади виса, заклоњене од артиљерије, а у потребном тренутку, кад се непријатељ сасвим приближи и кад његова артиљерија више не може да нас гађа, да се пође напред и изврши удар. Реших се да останем што дуже на задњој падини и да сачувам људе од губитака. Али, да не бих био изненађен, послах поднаредника са пет војника напред, да изиђу на гребен и да осматрају предтерен и приближавање Турака. Поднаредник пође са људима и кад су се удаљили око педесет метара, зауставише се и легоше на земљу, јер прозвиждаше гранате изнад брда. Они мисле: ,,ако треба ићи напред хајдемо сви!” Нема начина да се гурну напред сем да сви пођемо или да сам водим патролу. Гранате и шрапнели звижде преко брда, час јаче час слабије. Већ смо навикли на њихово зујање.

...

Кренух чету са подножја ближе врху. Опет се нерадо остављају заклони. Три војника остадоше лежећи. Били су мртви! Овде се умире ћутке. Заустависмо се на задњој војничкој ивици не излазећи на саму косу да не бисмо навукли артиљеријску ватру на себе. Држимо се више десно и после видех да је један вод био окренут осамнаестом пуку. Нисам ништа исправљао. Не видимо Турке. И боље!

Одоздо, испод косе, пење се наш командант батаљона Недељковић. Иде лагано и само по који пут би погледао у непријатељску страну, гладећи своје жуте бркове. Такво хладно држање, лаган ход и отворено излагање подиже му углед у нашим очима. То више импонује него макаква спрема и интелигенција без тога. Није ми ништа наређивао нити је шта примећивао, приговарао. Хвала богу!

Нешто касније, приближава нам се на коњу неки коњаник. Кад дође до нас, познадох мајора Воју Николајевића, команданта првог батаљона, који је био упућен на Пркин Рид. Скоро веселим тоном упита ме да ли је командант пука на брду? Ја му одговорих да га нисам видео и Воја оде на вис, отворено, на коњу. Ово нам је импоновало. Он је дојахао да извести Глишића да Турци врше заобилазни покрет према нашем крајњем левом крилу. Батаљон му је остао на фронту где је и био.

Citat: Један омален војник застаде, саже се да поправи цокулу која му се одвезала при трчању. Матић помисли да он хоће да се извлачи и опали на њега из револвера, не нишанећи, ваљда да га само мало поплаши. Војник посрну, паде ничице и глава му се зари у гомилицу земље. Мртав! На леђима сељачка торба из које вири и лепрша се струк црног лука.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vecno hvala svim izginulim i docnije preminulim ratnicima koji su nesumnjivo bili najhrabrije pokolenje u novijoj srpskoj istoriji .
Dozvoljavam sebi da se sa ponosom pomislim i na mog dedu po majci Jovana Cveticanina rodjenog u Bosanskoj Krajini a dobrovoljca u ratovima 1912. - 1919.
Nadam se da ce se i drzava i drustvene organizacije u buducnosti vise angazovati u obelezavanju ovakvih jubileja a pogotovo mnogo , mnogo vise u ocuvanju i obnovi spomenika i vojnickih grobalja srpske vojske . Takodje ocekujem da VS mnogo vise unese i bastini od slavnih tradicija pocevsi od naziva jedinica , detalja na uniformama , zastava i slava . Od obicnog vojnika pa do generala svako ce naci uzor i inspiraciju . Mislim da ce nam buducnost doneti jos iskusenja a u rvanju sa njima taj uzor i inspiracija mogu samo biti od koristi , dovoljno je da pripomognu da se aktivira ono sto je u genima ostalo a nesto jeste , sigurno .

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, sasans23
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Danasnja Politika

Две војске се гледају у неверици
СВЕТОМИР ЂУКИЋ, ДИВИЗИЈСКИ ГЕНЕРАЛ: КУМАНОВО (5)


Да ли се смрачило или се нама смркло пред очима? Борбена бука не престаје. Сртевица, наше крајње лево крило, гола коса која се благо спушта реци, завршава се стрмо на самој реци, образујући повећи мртав угао. Баш из тог мртвог угла избише густи турски стројеви и нађоше се наблизу према нашим првим стројевима. Обострано изненађење! Распознајемо разрогачене очи...

Одједном се са турске стране залепршаше бели барјаци, пешкири, мараме. Предају се! Каква срећа! сену нам кроз главу. Обе стране престаше пуцати, тек по која пушка плане и све се утиша. Турски официри изађоше испред својих војника и пођоше нама.

Потпуковник Глишић, који беше код првих редова, виче да се не пуца и с неколико официра пође у сусрет турским официрима.

Две војске се гледају у неверици. ,,Да не варају?” Турци се држе некако чудновато и као да нешто гурају иза својих редова. Сумња се појачава и једна пушка плану с наше стране. Плану и с турске стране. Потом још две, пет, стотине и заори се пуцњава са обе стране.

Избезумљени војници пуцају стојећи, не нишанећи. На блиском одстојању не промашује се. Наста вика, кукњава и обе стране почеше одступати, окрећући леђа једна другој а неки пуцају у небо!

Паника на обе стране. Мртви и рањени осташе на ледини. Лакши рањеници гегуцкају и вичу да се стане, да не остану сами. Осташе и четири турска брдска топа, које су Турци гурали за собом, да би тукли бочно наше положаје кад заузму Сртевицу.

Турци несташе у оном мртвом углу а наши се делом задржаше близу гребена. Све се одиграло у неколико минута. Наста затишје.

Моја чета је лежала на истом месту, непосредно иза гребена. Осетивши да се нешто догађа напред, кренух чету у развијеном фронту преко косе и изиђох на гребен. Четврти вод био је заломио крилом фронтом према осамнаестом пуку и тако оста.

Он није осетио да три вода одоше а ми се њега нисмо ни сетили. Чета иде фронтом лагано преко пошироког гребена. Лево, спреда, повећа група бежи назад. Ја зауставих чету и командовах:

,,Клекни!”. Потрчах да зауставим револвером оне који беже. Вичем: ,,Стојте, што бежите?” и претим револвером. Стотина људи бежи и не осврћу се на претње непознатог официра.

„Стојте! Срам вас било!”, понављам бесно.

„Да га убијемо”, промрмља неко покрај мене, не заустављајући се.

„Ко сте ви? Гледајте своја посла!”, виче неки официр млатарајући пушком и на тај начин прети свакоме ко се усуди да га задржи у бежању.

Одједном, шрапнели одјекнуше над главама и сва та маса се сјури у малу шумицу иза косе, коју дотле нико није примећивао. Маса занесе и мене.

У шумици је било неколико стотина војника и официра из оба батаљона и неколико четника. Растурени и згомилани без икаквог реда. Нико ником није командовао. Кад се нађох у таквом друштву, где познадох два резервна официра, осетих стид и као опарен искочих из шумице и потрчах својој чети.

Сударих се са Стевовићем, који је јурио без капе, уназад. Како сам држао револвер у руци, подигох га према њему и повиках:

„Станите, пођите замном!”

Стевовић осети да бих ја и опалио и послушно пође поред мене. Прилазимо чети која је очима тражила свог командира и, кад ме угледаше, талас олакшања пређе преко њихових лица. Стевовић оде својој чети десно, растуреној око неких кућа. Тек тада сам је видео.

И десно бежи друга гомила војника, лармајући и пуцајући увис. Ја се не усудих да је заустављам опет, већ кренух чету напред, лагано. Ишли смо добро поравњати. У сусрет нама бежи трећа гомила и то право на наш фронт. Овде се бежи по гомилама! Ја командујем чети: „Лези!” и чета леже на земљу положивши пушке с бајонетима по земљи. Маса удари преко чете и нико се не заустави. Неколико наших се поведоше за бегунцима, али кад видеше да остали са мном леже на свом месту, брзо се вратише и они, постиђени.

Спреда долази неки коњички официр и виче, псује:

„Пешаци! Што остависте моје митраљезе?” Али и он оде за пешацима у шумицу позади, где је био општи кркљанац.

Задржах чету на предњој војничкој ивици и почесмо се журно укопавати. То је сад била главна линија одбране Сртевице, која је била основа за утврђивање положаја преко ноћи и сутрадан. По коси лево, напред још лутају групе војника лармајући.

„Шта се они тамо врте, што и они не одступе па бар да сви напустимо ово проклето место!”, падају на ум и такве мисли и жеље.

Мрак паде. Завлада нека чудна тишина свуд унаоколо. Потом се повремено чује по који пуцањ, запрашти по целом положају и опет се све умири. На простору где су остали мртви и рањени, зачују се гласови: „Не пуцај, не пуцај!” и све умукне.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Balkanski ratovi - Londonski mirovni ugovor

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Napisano: 09 Nov 2012 21:33

Занимљиво је отворено прекрајање историје, ревизионизам без упоришта у повесним чињеницама, разно-разних западних псеудо-историчара и публициста, који за циљ има оправдавање данашње западне политике према Србији, Космету, па и осталим балканским народима. У тим гнојењима, Првом балканском рату, уместо карактера ослободилачког, лепи се епитет колонијалног, империјалистичког, гноји се о неким системским злочинима над локалним арбанашким становништвом, уз цитирање балављења ондашње загребачке, будимпештанске и бечке штампе ( које је с времена, на време, преносила и ондашња америчка штампа).

Један од ''доказа'' српских ''злочина'' који се повлачи по интернету, јесте и писање Њујорк тајмса ( који опет је преносио гнојења хабзбуршке штампе):
query.nytimes.com/mem/archive-free/pdf?_r=2.....ref=slogin

Колико је овај текст комичан, и обилује неистинама, говори и то да ђенерал Стефановић у Српској војсци није постојао ; постојао је, наравно, чувени ђенерал Степа Степановић, који је у I балканском рату командовао Другом армијом која је наступала на правцу Брегалница-Ћустендил, али ђенерал Степа и Друга армија су већ 25. октобра ( по грегоријанском календару) упућени у Тракију као испомоћ Бугарима. Или податак да је ђенерал Живковић наредио неко стрељање у околини Сјенице: ђенерал Живковић , односно Ибарска војска није ослобађала Сјеницу, већ је то учинила Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковиђа Кајафе. Ђенерал Михаило Живковић Гвоздени је у том тренутку био стотињак километара удаљен од Сјенице, и ослобађао је Косовску Митровицу.


Још један ''доказ'' је писаније ''ратног извештача'' Лава Бронштајна ( Троцког) у кијевској Лучи. Треба одмах напоменути је Бронштајн у том тренутку био резидент црно-жуте монархије, а да се као ''ратни извештач'' најближе нашао фронту када је био у Софији. ''Извештај'' почиње овако:
Citat:This is what one of my Serbian friends told me. I wrote it down almost word for word.
albanianhistory.net/texts20_1/AH1912_2.html
(илити бла-бла-трућ)


Поред тога што нема имена људи, села, датума, Скопље од неких 35-40.000 становника постаје град са 60.000 душа.


Руку на срце, треба рећи да су се десила паљевине, силовања и клања, за која се може рећи да нису били екцеси. О њима су писали реномирани ондашњи новинари, ратни извештачи:

Citat:Околина пуста. Крш и неплодност земље учинили су, да се на села врло ретко наилази. А када и спазите које у даљини, из њега се диже дим. Киша, хладна киша, која непрестано сипи, не допушта да пламен избије и да све плане. У почетку нисмо себи могли да објаснимо, зашто су села попаљена. Доцније смо и то дознали: Арнаути су све палили, повлачећи се испред нас. Палили су и своја и српска села.Нарочито су гледали да попале сва сена, све зграде са храном, све кошеве са кукурузом...

...Силазили смо полагано у село Стајковце. Каљавим, џомбастим путем, који падином силази ка селу, леже разбацане фишеклије, црвене муниционе кутије са белим полумесецом, подерани арнаутски опанци, арнаутске беле капице и суре башлике. Све испретурано, каљаво и изгажено. Знаци дивљег бегства. Готово пред самим селом наиђосмо на једна сеоска кола, на којима је било неколико турских шињела и пет-шест сандука пушчане муниције. Кола стоје нахерена према јарку; волова нема. Доле у јарку леш једног старца. Одело поцепано, кроз похабане опанке пропали прстим груди раздрљене и с леве стране велика крвава рана од бајонета.-Још један ! Све су их побили! рече неко поред мене. Војници пролазе поред леша, тихо, много лакше; пролазе као поред светиње- Нико не говори ни речи. Као да желе ћутањем да одаду последњу почаст мученику, који није могао жив да дочека српску војску.

Мало даље, ближе селу, још двоја кола, исто тако натоварена ратним материјалом. Крај кола још два леша: један младић, једва му је седамнест година, и један постарији човек. Младић је убијен бајонетом и ране су му ужасне. Две има на левој страни груди, а једну испод десног ока. Руке су му такође исечене и крваве. Мора бити да се , јадник, бранио. Онај други лежи на леђима, отворених очију и отворених крвавих уста. Убијен је куршумом у груди, али има и неколико грозних удараца поп глави. Крај лешева стоје неколико жена и два човека. Једна стара жена савила се као сиња кукавица над убијеним младићем, па га загледа са свих страна. Остали ћуте. Када им приђосмо, спустише руке под пас и погнуше се унапред.
-Одакле си стара? упитах ону жену што се нагнула над леш.
-Од кумановско. Си смо од кумановско.
-Па шта ћете овде?
-Турци нам отераше синове и људе да носе ''камару'', па смо чули да их све потепаше...Дођосмо да тражимо...Мученици! Потерали су их као стоку, па када им више нису требали, све су их побили...

Уђосмо у село. Неколико кућа гори, али су се становници већ вратили из збегова и гасе. Из кућа, поред којих пролази војска, истрчавају жена и девојке са крчазима воде, а деца и старци држе пуна наручја дувана у листу и дају војницима. У једном дворишту спазисмо више жена око једне јаме, ископане уз саму ограду. Утерасмо коње унутра и задрхтасмо од призора који нам се показа. На прагу нахерене кровињаре лежи један леш. На сред дворишта у блату други леш, леш једне средовечне жене, а у јами крај ограде згрчен леш једне младе лепе девојке. Отац, мати и кћи. Када су Турци почели да се крећу ка Рујну, несрећни становници ових села копали су по својим двориштима велике јаме, па су ту затрпавали своје злехудо покућанство. Када су то свршили, бежали су у кршеве. Тако су и становници ове куће покушали да прикрију своје имање, али су наишли Арнаути, па су их све побили. Крај домаћина, који је таман пошао из куће у двориште, па ту погинуо од пушке, лежи једна велика калајисана тепсија.Понео је, јадник, и то да склони, али су га убили чим се појавио на прагу.Жена му је убијена мотком, која и сада још лежи крвава покрај леша. То је она понела да са осталим стварима склони у јаму. У јами, која је донекле испуњена сламом, страшно крвав леш девојчин.Она је, несрећна, примала од својих родитеља ствари и полагала их у сламу. Спустила је нешто празничнога одела, неколико кошуља и убруса када су Арнаути наишли и убили је из пушака. Просто су је изрешетали, толико рана има на себи...


...Сумрак је већ хватао када су нам предња одељења силазила у Бугариње...
Када стигосмо до улаза у кућу кравава и ужасно унакажена лежи млада жена. Груди раздробљене, стомак пробуражен, руке и ноге искасапљене, Крв свуда око ње, читаве баре од крви.
Али слика ужаса није још потпуна. Више леша, убијене младе мајке, виси о таваници леш њеног мушког, трогодишњег или четворогодишњег детета. Распорили су му груди бајонетом или каквим великим ножем, па су га онда једним похабаним црвеним тканиницама обесили о таваницу. Али зверовима ни то није било доста! Одсекли су детету уд, па су га мајци стрпали у уста!
Дарко Рибникар, текст Од Рујна до Куманова , објављен у Политици

Британски новинар Марк Хју у свом тексту Битка код Куманова пише:
Citat:Свуда, кудагод у Маћедонији дођу победничке трупе, њих становници поздрављају као браћу и као ослободиоце од турскога притиска. Када трупе уђу у вароши и села, народ их поздравља и пева српску народну химну.
У Куманову је пожртвовање једне старе сељанке спасало трупе од једне оружане заседе. Када су се Срби приближавали, варош је изгледала пуста, али куће су, међутим, биле пуне башибозука, тих најогорченијих непријатеља Срба. Та гомила је мислила да чека Србе да уђу у варош и да онда из кућа да пуца на њих. Једна стара сељанка је умакла из вароши, пошла је у сусрет предстражама и рекла комаданту да је варош пуна башибозуцима. Трупе се зауставише, топови се спустише и отпоче бомбардовање вароши. Згранут изненађењем, непријатељ је бежао кроз равницу, а артиљериска ватра га је пратила убијајући гомилама...

... Становници Скопља причају дтраховите сцене, које су се тамо одиграле после битке код Куманова. Војници су јурили ка железничкој станици и као зли дуси су се борили за једно место у возу који је ишао за Једрене. Један другог је убијао бајонетом и један на другог пуцао да само себи обезбеди место у вагону.

док чувени италијански новинар Гвелфо Чивенини у тексту од 1. новембра 1912. под називом Освета Косова ( изашао у више италијанских листова, између осталих и у Коријера дела сери) :
Citat:Дођосмо до првих бедних кућица, које личе на арапске колибе. Приземне собе пуне су олупина, крпетина, нечистоћа, дворишта су пуста. Пљачкаши су све испретурали и однели што је вредело. Стрвине, мртви пси и козе, куже ваздух. У првој кући , на прагу , лежи леш неког старог Циганина. На вратима друге једне куће , на степеницама, седи полунага жена и плаче. Приђох јој, она заплака још јаче, показа ми на зид упрскан црном усиреном крви. Сву њену породицу , мужа и двоје деце , исекли су пре пет ноћ Арнаути који су бежали.

Сиви, пусти, трагични пут иде даље између мало бољих кућа. Кроз обојена врата види се свуда полупан намештај, гомила тајанствених и чудноватих ствари. Ни једна кућа није поштеђена. Неке, од тих порушених и опустошених кућа окружују вртови пуни хризантема , које им дају извесну драж. Ти мали интимни вртови , који су најбрижљивије неговани, са својим зеленим клупама и столовима, са стакленим, посребреним лоптама, испод хладњака од бршљена, говоре нам о ужаснијим мукама и патњама него ли саме куће. Изгажене леје, покрхано дрвеће причају о жени и деци који су бежали, ако су могли побећи. Видео сам једно од те деце које није могло да побегне. Лежало је згрчено под једним пожутелим дрветом, главе размрскане секиром.

Dopuna: 09 Nov 2012 21:34



''Освећено Косово'', плакат из 1912.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Mercury, Šid
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Balkanski ratovi - Mir u Bukurestu