offline
- Pridružio: 12 Nov 2010
- Poruke: 1121
|
Из моје књиге "Српски Хусар"
Војна крајина
У току XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице, јер им је потребан поуздан, храбар ратнички народ, који је уз то и домаћински. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788—1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба. На тај начин су формиране српске крајине.
Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча. Многе српске породице које су гајиле ратничку традицију, због својих заслуга у рату добиле су племићке титуле, а најистакнутији појединци високе војне чинове.
Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима”. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом Врбас—Усора—Сребреник—Шабац—Београд, а 1469. оснива посебну војну област — сењску капетанију, у чијој позадини су Гацко—Оточац—Стариград и Новиград на ушћу Зрмање, ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.
Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године), Лика, Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Угарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.
Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља цара Фердинанда I :
„...овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује...како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо...ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју...без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе...”
Овај подужи цитат је било неопходно навести, како би се јасно видела статусна разлика између Хрвата, који су живели у класичном феудалном систему, углавном као кметови, и Срба у Војној крајини, који су слободни, одговорни једино цару.
Цар Фердинанд II (слика 53) доноси 1630. године декрет (Statuta Valachorum) (слика 54), којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Овај декрет је регулисао однос српских (влашких) досељеника из Османлијског царства према војним заповедницима, њихове обавезе и права на унутрашњу самоуправу. Стварањем новог војног сталежа крајишника, полако се остваривао процес издвајања крајишке територије од власти Хрватског сабора и бана.
Наши људи су најрадије бирали војнички позив који им је, иако тежак, због извесне самосталности, више одговарао него позив земљорадника са својом феудалном зависношћу. Да је то занимање било најрадије прихваћено, било под Аустријом, Млецима или Турском, и претпостављено другим пословима, види се из многих докумената и сведочанстава.
Границе Угарске и Хрватске добијале су нове таласе дошљака и бегунаца, што је достигло свој врхунац крајем XVII века. Велика сеоба 1690. године имала је огроман утицај на судбину Срба у Угарској. Није био само у питању прелазак десетина хиљада бегунаца, него пренос светиња, моштију владара, духовних и материјалних добара, црквених покретности, џелепа марве, оваца, свиња, што је дало друкчији карактер не само материјално него и духовну основу, што је било признато и царским привилегијама и другим обећањима. Они су донекле били заштита од покушаја да Срби не буду третирани као војници који су бранили границе царства и државе него као „шизматици” . Тај период извесне легитимности који је могао да се хвата у коштац са државном администрацијом и језуитским прозелитизмом испунио је прве деценије прилагођавања и сналажења на новом, често непријатељском тлу.
Низом декрета и закона који су касније уследили, од којих су најзначајнији „Војно-граничарска права” (1754) и „Крајишки темељни закон” (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.
Током XVIII века следи раздобље релативног мира, у којем су из Босанског пашалука проваљивали тек мањи војни одреди. Успешним ратом који је уследио након турског пораза пред Бечом 1683. године, ослобођен је већи део територије Хрватског краљевства. Без обзира на то што је Војна крајина изгубила своју основну одбрамбену намену, војнокрајишки систем се и даље одржао, чак је и проширен је на простор Славоније и Баната.
Средином XVIII века уследио је процес темељне реорганизације Војне крајине по узору на царску војску и њене регуларне пукове. Године 1737. долази и до формалног укидања Влашког статута. Укинуте су све дотадашње капетаније и војводства, а уместо њих је уследила расподела Војне крајине на генералкоманде, пукове и станије. Војна крајина је развојачена 1873. године и одлуком Хрватског сабора припојена Банској Хрватској дана 15.VII 1881, чиме је престала да постоји као засебна целина.
|
