PRVI SVJETSKI RAT (1914–1918) na internetu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Александар: Сад сви имамо да будемо сложни

Дан после аустроугарске објаве рата Србији регент Александар Карађорђевић објавио је прокламацију у којој је поручио "да Србин, кад је сложан, може победити и много већег противника"
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:
Од пруског водника до српског генерала

Сјајна војничка каријера генерала Павле Јуришића Штурма није крунисана и чином војводе, али је командујући Трећом армијом помогао да српска војска у првој ратној години потуче Аустроугаре, а 1915. године избегне опкољавање и повуче се преко Албаније.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Жалосно је што већина Срба слабо познаје своју историју....

• 4Ovo se svidja korisnicima: sremac983, Bane san, sasans23, victoria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ево мог доприноса бољем познавању историје, бар кад је реч о Штурму...

Генерал војске и маршал сцене


Вероватно је већ свима досадно од понављања да ништа није случајно на овом свету, али шта могу -кад је тако. Могао бих да напишем збирку приповедака под овим називом - ''Ништа није случајно''. Пошто од тога (колико знам себе) вероватно неће бити ништа,остаје ми да вредно пишем ове цртице, надајући се да ће неки већи радник од мене њих сакупити једног дана и објавити.Тој необјављеној збирци припада и ова причица.

Без обзира што се Пожаревац сматра питомином и што се разлио између трију река, све ближи свакој од њих, ипак је тај град ратнички,или бар војнички симбол српства и нашег усуда. Најпре су се овде зауставили изнемогли и посустали Срби под Арсенијем Четвртим Јовановићем - Шакабентом. Била је то друга (тада су многи мислили -последња) сеоба Србаља. Ко није могао,или хтео да се запути преко велике реке, остао је овде да свија гнездо на увек несигурним и клизавим темељима , врло често ископаним у моравском блату. Већ први хајдучки бојеви , самоникле вође какви су били Миленко Стојковић и Петар Добрњац , а посебно бој на Пожаревцу, показали су да и овде има слободарског духа и ратничког умећа. Можда ти народни генерали нису ни чули за знаменити (али и озлоглашени у нашој историји) Пожаревачки мир па су одлучили да своју судбину решавају својим рукама, но свакако су се борили срчано и до последње турске главе. Овде је Милош формирао најелитнију јединицу свих српских и југословенских армија - Гарду. Пожаревац памти и ратни аеродром из Првог светског рата, али жртве албанске голготе и аустроугарских казамата. Овде су и две велике касарне, онакве какве је само ЈНА знала да зида и могла да одржава. Једна од њих дуго се звала по народном хероју Вељку Дугошевићу, изданку хомољских хајдука, самониклом ратнику који је погинуо, као сви народних хероји овога краја због издаје.
Долазимо до разлога ''случајности'' ове приче. Већ извесно време ова касарна носи име Павла Јуришћа- Штурма. Зашто баш његово, а не неког локалног јунака - рецимо МиленкаСтојковића? То је друга прича. Прва прича је везана за посилног тог славног генерала који је био већи Србин (макари лужички) од многих Срба. Његов посилни (или - камердинер) у својим сећањима бележи следеће:

''Опет сам побегао од куће...Како је у Пожаревцу у то време био штаб Треће армије, који се повлачио долином Мораве, ја сам се опет кришом пријавио као добровољац. У почетку сам до Параћина одступао с телеграфским одељењем, а затим сам се нашао у штабу као посилни, или камердинер, код Павла Јуришића Штурма. Имао сам посебан задатак, на који сам био врло поносан, а то је да се бринем о његовим личним стварима, носећи његов несесер и возећи се заједно с њим у његовом аутомобилу. Али, уз пут нам се ауто покварио, покушали смо сви да га поправимо, па како није ишло, упрегли смо коње и вукли га преко Подујева, Приштине све до Пећи. Била је то чудна калварија у којој сам се јао сећао као у бунилу, све око мене се сваког тренутка мењало, различити људи, непредвидиви догађаји, узбуђења, свакојаки призори, али чудно је да сам се у целом том кошмару осећао некако природно, па ми ништа није било тешко и неподношљиво. Ту, у Пећи, од некуд је, поред воловских кола прошао стари краљ Петар, зауставио се на тренутак и питао шофера, чији је то аутомобил. Овај му је, док смо сви стајали мирно, рекао да је то лимузина команданта Треће армије, на шта је стари краљ својим пискавим гласом одговорио: ''Е, Павле, Павле, никад ниси среће имао'' - и окренуо се од нас и отишао. ''

Писац редова? Миливоје Живановић! Тако је судбина укрстила путеве два човека који ће касније, свако на свој начин, прославити Пожаревац и добити заслужена облежја. Генерал је добио целу једну касарну, а Миливоје? Маршал сцене добио је оно што се не стиче ни у једној школи или академији - наклоност публике и место у позоришној вечности. Свако на свој начин живи у сећању овога града и ту,наравно, нема никаквих случајности ,као што би човек помислио на почетку сваке приче...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Ево мог доприноса бољем познавању историје, бар кад је реч о Штурму...

Генерал војске и маршал сцене


Вероватно је већ свима досадно од понављања да ништа није случајно на овом свету, али шта могу -кад је тако. Могао бих да напишем збирку приповедака под овим називом - ''Ништа није случајно''. Пошто од тога (колико знам себе) вероватно неће бити ништа,остаје ми да вредно пишем ове цртице, надајући се да ће неки већи радник од мене њих сакупити једног дана и објавити.Тој необјављеној збирци припада и ова причица.

Без обзира што се Пожаревац сматра питомином и што се разлио између трију река, све ближи свакој од њих, ипак је тај град ратнички,или бар војнички симбол српства и нашег усуда. Најпре су се овде зауставили изнемогли и посустали Срби под Арсенијем Четвртим Јовановићем - Шакабентом. Била је то друга (тада су многи мислили -последња) сеоба Србаља. Ко није могао,или хтео да се запути преко велике реке, остао је овде да свија гнездо на увек несигурним и клизавим темељима , врло често ископаним у моравском блату. Већ први хајдучки бојеви , самоникле вође какви су били Миленко Стојковић и Петар Добрњац , а посебно бој на Пожаревцу, показали су да и овде има слободарског духа и ратничког умећа. Можда ти народни генерали нису ни чули за знаменити (али и озлоглашени у нашој историји) Пожаревачки мир па су одлучили да своју судбину решавају својим рукама, но свакако су се борили срчано и до последње турске главе. Овде је Милош формирао најелитнију јединицу свих српских и југословенских армија - Гарду. Пожаревац памти и ратни аеродром из Првог светског рата, али жртве албанске голготе и аустроугарских казамата. Овде су и две велике касарне, онакве какве је само ЈНА знала да зида и могла да одржава. Једна од њих дуго се звала по народном хероју Вељку Дугошевићу, изданку хомољских хајдука, самониклом ратнику који је погинуо, као сви народних хероји овога краја због издаје.
Долазимо до разлога ''случајности'' ове приче. Већ извесно време ова касарна носи име Павла Јуришћа- Штурма. Зашто баш његово, а не неког локалног јунака - рецимо МиленкаСтојковића? То је друга прича. Прва прича је везана за посилног тог славног генерала који је био већи Србин (макари лужички) од многих Срба. Његов посилни (или - камердинер) у својим сећањима бележи следеће:

''Опет сам побегао од куће...Како је у Пожаревцу у то време био штаб Треће армије, који се повлачио долином Мораве, ја сам се опет кришом пријавио као добровољац. У почетку сам до Параћина одступао с телеграфским одељењем, а затим сам се нашао у штабу као посилни, или камердинер, код Павла Јуришића Штурма. Имао сам посебан задатак, на који сам био врло поносан, а то је да се бринем о његовим личним стварима, носећи његов несесер и возећи се заједно с њим у његовом аутомобилу. Али, уз пут нам се ауто покварио, покушали смо сви да га поправимо, па како није ишло, упрегли смо коње и вукли га преко Подујева, Приштине све до Пећи. Била је то чудна калварија у којој сам се јао сећао као у бунилу, све око мене се сваког тренутка мењало, различити људи, непредвидиви догађаји, узбуђења, свакојаки призори, али чудно је да сам се у целом том кошмару осећао некако природно, па ми ништа није било тешко и неподношљиво. Ту, у Пећи, од некуд је, поред воловских кола прошао стари краљ Петар, зауставио се на тренутак и питао шофера, чији је то аутомобил. Овај му је, док смо сви стајали мирно, рекао да је то лимузина команданта Треће армије, на шта је стари краљ својим пискавим гласом одговорио: ''Е, Павле, Павле, никад ниси среће имао'' - и окренуо се од нас и отишао. ''

Писац редова? Миливоје Живановић! Тако је судбина укрстила путеве два човека који ће касније, свако на свој начин, прославити Пожаревац и добити заслужена облежја. Генерал је добио целу једну касарну, а Миливоје? Маршал сцене добио је оно што се не стиче ни у једној школи или академији - наклоност публике и место у позоришној вечности. Свако на свој начин живи у сећању овога града и ту,наравно, нема никаквих случајности ,као што би човек помислио на почетку сваке приче...

Milivoje je dobio ulicu i u njoj praunuka bubnjara i vojnog trubača! Umalo da zaboravim, lik sa njegovim imenom jaše na čelu parade za Konjičke igre.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Овако нешто би могло и код нас да се направи. Не требају нека средства колико добра воља и знање. Само на овом форуму постоје људи који су у стању сигурно да тако нешто направе. Уједињени би створили сасвим одличну емисију која би привукла млађе да се заинтересују за историју, наоружање....

Само размишљам наглас.

• 2Ovo se svidja korisnicima: zumzum, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 06 Okt 2015 19:57

ПАМТИМО: На данашњи дан пре 100 година се на Србију обрушила светска сила!
БЕОГРАД – На данашњи дан пре тачно 100 година, 6. октобра 1915. године, на Србију се обрушила невиђена сила од 600.000 војника, састављена од комбинованих аустроугарско-немачких снага, потпомогнутих Бугарима.
У Војном музеју у Београду отворена је изложба „Србија 1915″, поводом стогодишњице комбинованог аустроугарско-немачког напада на Београд и Србију, који почео на данашњи дан, 6. октобра.
Изложба је потресно сведочанство о херојском отпору гладне српске војске који је пружила далеко надмоћнијој сили ситих и добро опремљених Аустријанаца и Немаца, потпомогнутих Бугарима, традиционално расположеним за напад на Србију.
Поставку, чији је аутор кустос Војног музеја Вук Обрадовић, чине опрема, оружје и фотографије српских војника, као и заплењено непријатељско оружје, ретка аустријска одликовања и фотографије немачко-аустријских зверстава у Србији.
Србију је 1915. године, неколико месеци по почетку Првог светског рата у другој половини 1914. године, који је избио после сарајевског атентата, погодила катастрофална епидемија дизентерије, трбушног и пегавог тифуса. До маја 1915. разболело се 500.000 људи, а умрло је по 35.000 војника и ратних заробљеника, као и 100.000 цивила.

Под командом немачког генерала Аугуста фон Макензена, Србију су напале комбиноване немачко-аустроугарске снаге, укупне снаге 298 батаљона, а историчари тврде да се на Србију тада обрушила сила од 600.000 војника.
Аустријанци и Немци су 6. октобра 1915. године страховитим бомбардовањем почели напад на београдском, моравском и колубарском правцу, а Бугари су им се спремно придружили 13. и 14. октобра нападом ка Нишу и долинама Јужне Мораве и Вардара.
Срби су се грчевито бранили, ишчекујући помоћ савезника која никада није стигла, да би крајем новембра почело повлачење преко Албаније и Црне Горе ка Јадранском мору.
То је означило и почетак погибије укупно 72.000 војника и официра, који су страдали од напада албанских банди, глади и хладноће.
Србија је у Првом светском рату пропорционално изгубила највише становништва од свих зараћених страна, односно 28 одсто укупног становништва или готово 1,3 милиона људи, а око 500.000 деце остало је без родитеља.
Посебно потресан утисак на изложби оставља композиција фотографија коју чине слика старице са главом у рукама у готово празној кући у окупираној Србији, док је поред ње стоји фотографија немачких војника који се башкаре у српској цркви, а ту је група Аустријанаца који позирају ликујући над обешеним српским сељаком.

Посетиоцу ове поставке на Калемегдану намеће се питање да ли су толике жртве биле вредне. Да ли је Србија за један век, све славећи велике победе, успела да проћерда баш све за шта су положени толики животи? Како је могуће да је тако лако заборављена сва патња хиљада непознатих јунака?
Можда би нам светла будућност, која се стално обећава, била макар мало извеснија када би стигли до одговора на ова питања.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Уместо коментара, цитат са краја текста:
...да ли су толике жртве биле вредне. Да ли је Србија за један век, све славећи велике победе, успела да проћерда баш све за шта су положени толики животи? Како је могуће да је тако лако заборављена сва патња хиљада непознатих јунака?
Можда би нам светла будућност, која се стално обећава, била макар мало извеснија када би стигли до одговора на ова питања.

Dopuna: 16 Nov 2015 15:40

Битка у којој је Живојин Мишић извео тактику за уџбенике
У тренутку када је цео свет очекивао капитулацију Краљевине Србије, вођена одлучним и енергичним Живојином Мишићем, наша војска успела је да избори победу над Аустроугарима
Citat:На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Окончана је након месец дана успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.
+ ТекстПре Колубарске битке искусни стратег и ратник Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су „да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба“. Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници…

Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру И Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.

„Србија нема више војске, војнички рат је завршен“, рекао је Путник.

Са Мишићем је регент обишао фронт да би се уверио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.

Испоставило се то као права одлука јер је био прави човек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе.

„Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који сносим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе. Дајте команду коме хоћете, али док ја остајем, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу“, забележено је да је Живојин Мишић тада рекао.

На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. После одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примете непријатеља. Када команданти осете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.

Наредио је општи напад на непријатеља 2. децембра:

„С пуном вољом и вером у Бога, напред јунаци!“

Хроничари су забележили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у – кажњену. Непосредно пре тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота. Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма – катастрофа аустроугарске баканске војске била је потпуна. Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, само заробљеника!

Певали су тих дана српски војници:

„Дош`о Шваба све до Љига, а код Љига – заглиби га“.

Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапређен у чин бојног војводе (маршала). За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је две године пре тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.

Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.

„Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали“, узвратио је Александар I Карађорђевић.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света. Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Војска Краљевића Марка
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Pa nek moderi nađu odgovarajuću temu.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Mislim da ovo može u ovu temu - činovi u AU vojsci (KoV)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

koliko je ovo istina neznam, pa me zanima sud poznavaoca

LINK -> ZABRANJENA ISTORIJA SRBA: Srpsku vojsku na albanskoj golgoti nije spasila Francuska, već …

Citat:... pokazuje i dokazuje da srpsku vojsku nisu spasili Englezi i Francuzi, .... , već Italijani i brodovi Mornarice Italije, a ne francuske ...

Pošto je Italija bila u Prvom svjetskom ratu na strani Srbije, a u Drugom protiv Srbije, možda je to razlog zašto su Talijane izbacili iz povijesti