|
amstel :: Могу мислити израз лица нашег Геџе,када је,вероватно први пут видео Сенегалца 
Citat:Вероватно најзанимљивији опис првог сусрета са војницима из Африке оставио је каплар Јеротије Павловић, забележивши комичну ситуацију о томе како је његов пријатељ из рова и сељачки син Јокса доживео “црног човека”:
– Јеротије, ајде ‘вамо брзо. Брзо! Да видиш... Види, Јеротије, брате слатки – показује јединицу француске армије што у пуној ратној опреми маршује друмом... Како ли постадоше овако црни?
– Такви се родили.
– Где се родили?
– Па тамо, у тој Африци.
– И они дошли да нам помогну?
– Дошли.
– Јој, ал’ ће Бугари да се препадну кад их виде!
– Да знаш да хоће.
Француски војник примети да их гледамо и о њима причамо, устаде и пође ка нама.
– Ево га! Иде право овамо – успаничи се Јокса.
– Нека. Само ти стој и ћути. Ја ћу да причам.
Кад приђе, војник салутира и осмехну се:
– Бон жур.
– Жур и теби.
Стоји. Гледа нас. Ћутимо и осмехујемо се: ми њему, он нама. Извадим табакеру и понудим цигаретом. Прихвати.
– Ж суи Серб – набадам француски, а онда прстом показујем у његове груди.
– Ж суи Мороко [...]
– Коман сава? – охрабрио се и Јокса.
– Бјен, бјен – смеје се војник.
– Боже, Јеротије, да ли се он сад не чуди што смо ми овако бели?
– Сигурно да се чуди. Колико ми црне људе нисмо виђали, ваљда ни они нису беле. Рат нас саставио да се разгледамо. Видиш како се смеје. Исто као ми. И они тамо што су засели, и они седе као ми. Све исто, само они црни, а ми бели.
Овај опис вредно је сведочанство о првом сусрету са војницима из Африке и верно приказује карактер просечног српског војника, који је необразован и лаковеран и тамнопутом војнику прилази са резервом, али без ниподаштавања или расизма који су били својственији савезничким војницима са Запада. https://www.instagram.com/p/C4OHNUVIIe6/
|
