offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26042
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 11Ovo se svidja korisnicima: Levčanin, Jovan Nenad, Shone 89, zogi036, Dorcolac, sasans23, The rock, Maksim 3, voja64, buster, Bane san
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Позван сам да беседим на свечаној академији Центра за обуку КоВ. Стицајем околности, тај дан ћу беседити у Русији, на свечаном отварању међународног филмског фестивала ''Волоколамски рубеж'', па по законима физике нећу моћи да говорим на два места у исто време.
Међутим, захваљујући предусретљивости команданта који је уважио моје разлоге, та беседа ће се , ипак, чути на програму, а ја желим да је поделим с вама. Наравно, постоји значајна разлика између текста који се чита и беседе истог тог текста; беседећи, коришћењем реторских ''вертикала'', пауза, градација, контраградација и других стилских фиугра, постиже се , понекад, немерљиво бољи утисак јер све оно што би читалац можда и пропустио, слушалац свакако неће. Износим вашој пажњи овај текст, надајући се да ће побудити део осећања везаних за те славне дане.
Колубарска битка - голгота и васкрс Србије
Када хоће да нас увреде, кажу нам да смо Балканци.. Заборављају да је на Балкану рођена цивилизација какву познајемо и која је мерило свих данашњих вредности. Антички узори, настали крај нас, испреплетани и нераскидиво повезани православним нитима, дају нам право да се осећамо делом те златне гране античких идеала.
''Тајна слободе почива у храбрости''. Тако је, пре два и по миленијума, говорио Перикле. Водећи се том идејом, сећајући се ослободилачких ратова од којих нас дели већ цео век, можемо с поносом рећи - да, ми јесмо Балканци.
Историја људског рода јесте историја ратовања. Краткотрајни мирни периоди служили су за то да се народ опорави и припреми за нове битке. Простор Балкана, ветрометина, вододелница и раскрсница посебно је по томе познат. Чвориште између истока и запада, севера и југа. Није се појавила оружана сила која није овуда тражила пут или пречицу до неке обећане земље, па су српским земљама прошли Римљани, Монголи, Хуни, крсташи, Турци, Германи...Све смо то ми, Словени, издржали и из сваког сукоба излазили искуснији и јачи. На том крвавом путу посебну степеницу представља Први светски рат . У њега је мала, поносна Србија ушла , војнички речено, из покрета, не стигавши честито да прослави ослободилачке балканске ратове; не стигавши да ужива у освети Косова, али ни да се ,како ваља , опорави и припреми за , до тада, још невиђен светски сукоб.
Првом светском рату Србија је даровала неколико бисера ратне вештине који се по својој слави, умећу и храбрости могу поредити са највећим биткама људског рода, почевши од Термопила. Међу њима је, свакако, Колубарска битка, епопеја због које смо данас овде и чијих се актера с највишим поштовањем сећамо. Свима је познато, али ипак, подсетимо се неколиким речима: беше то најзначајније одмеравање снага Краљевине Србије и Аустроугарске на почетку рата. Судариле су се, у огорченим борбама, елитне јединице. С једне стране окупатори, крволоци и непријатељи не само српског рода, већ и словенства и православља, а с друге стране изнурени, али одлучни потомци хајдука, Карађорђа и Милоша. Одлучни да бране своје. Подсетимо да је Велики рат (како се тада у историографији називао тај сукоб) вођен у време класичне фронтовске војне и да битке нису добијале мале, пробојне формације већ војничке масе, фаланге. Средства за масовно уништавање , посебно артиљерија, била су нагло и значајно развијена, а тактика пешадије остала је иста. Први пут се за људе користи израз ''топовска храна'', а резултат сукоба било које две војске био је предвидив пуком рачуницом расположивих снага и средстава. Тако посматрано, свет је са извесношћу и зебњом чекао скоре вести о неминовном краху храбре, али мале српске армије...Али: величина се не мери само бројкама, већ и храброшћу, па је затко Колубарска битка предмет изучавања на свим престижним војним академијама. Први пут се , одустајући од шаблона, српскe војсковође, у бици оваквих размера одлучују на стратешко изненађење , готово дрскост , ту заборављену, ратничку особину коју имају само најхрабрији . Без стратешке резерве српски пукови под командом Живојина Мишића у неодољивим налетима јуришају у заносу како би са свете српске земље протерали душмане. Крећу на све или ништа, а ништа не долази у обзир. Иза њих је Србија и одступати се нема више где. Јурише наших предака нико више није могао да заустави и убрзо је непријатељ протеран. На српској земљи остали су само мртви и заробљени душмани.
''Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред''. Речи великог Живојина Мишића доживеле су своју историјску потврду и заслужиле да буду мото и узданица свих војски света, а саопштење српске врховне команде за 16. децембар 1914. године гласило је:
''На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника...”
Била је то прва победа таквих размера у Великом рату. Таква и толика, да су слава српског војника и сјај његовог оружја чак и непријатеља натерали да учини преседан, и покаже, до тада , незабележену почаст. Када је , подмуклом игром великих сила мала , измождена Србија морала да се повуче из Београда и крене пут своје Голготе и васкрса , командант здружених непријатељских снага, Аугуст фон Макензен наредио је да се у Топчидеру браниоцима Београда подигне споменик. На њему двојезични напис војнички кратко говори: ''Овде почивају српски јунаци''. О својим љутим противницима Макензен је говорио:
„Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо Србију освојили, нас је то болело више него њене савезнице“. Слава витештва је вечна, па у нашој престоници и данас постоји улица с његовим именом.
Чему нас уче ови светли узори? Шта никада не смемо да заборавимо и чега морамо, на овај велики дан, да се сетимо? Водник Милан Ракић, конзул добровољац у четничком одреду војводе Вука, први је ушао у ослобођену Приштину! Пре тачно сто година изговорио је на Газиместану стихове које, без иједне измене, с поносом изговарамо и данас:
Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
данас, тај те воли, јер зна да си мати,
јер пре нас ни поља ни кршеви голи
не могоше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!
Нека нас ови вечити, свевременски стихови, на овај дан сете чији смо, ко су нам преци, и на кога треба и морамо да се угледамо. За време Првог светског рата, за слободу и уставотворност српских земаља пала је свака друга српска мушка глава! То никада не сме да се заборави.
Нека се слави храброст српског војника и сјај његовог оружја!
|
