Juzni Sloveni u Austrougarskoj vojsci u periodu 1914-1918.
Korisnik: veljko82
Poslao: 19 Dec 2010 15:45
Za razliku od Čeha, iz Osmog (praškog) korpusa austrougarske vojske, borci Trinaestog (zagrebačkog), nikad se nisu predavali, najčešće se boreći do poslednjeg metka. Beč je ovako računao, gurajući Hrvate, Slovence i Ličane protiv Srbije: ako naši pukovi pobede, nema šta da brinemo, a ako srbijanski pukovi potuku naše, kod slovenskog življa Monarhije ostaće strašna mržnja na Srbiju. I zaista. Kako piše Dušan Nikolajević, "Hrvati, opljačkani i degradirani i pred Bečom i pred Peštom, pucali su na svoj Istok, a Ličanin, koji u Austriji može biti samo pandur ili poderani iseljenik, branio je svoje gospodare! Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni krenuli su na Srbiju s ropskom mržnjom"
Kako su se držali Južni Sloveni, pripadni ci austrougarskih jedinica koje su u leto 1914. godine krenule da porobe Srbiju, unište je kao državu, možda najbolje ilustruju podaci o broju odlikovanih vojnika i oficira - Hrvata, muslimana, Slovenaca, pa i Srba - za podvige u tom pohodu. Samo za "junačko držanje" u Mačvi, 1. novembra 1914. godine, odlikovano je na stotine Južnih Slovena raznim medaljama i ordenima, a na stotine je unapređeno u "korporale", "feldvebele" i "cugsfirere"... Neki su dobili i najviša odlikovanja koja su uopšte postojala u carstvu Habsburga - Orden viteza Marije Terezije, koji je odlikovanom automatski donosio baronsku titulu, austrijsko, odnosno mađarsko plemstvo. Među onima koji su proglašeni za viteza Marije Terezije za pokazano junaštvo u ratu protiv Srbije 1914. godine nalazio se i poručnik Gojkomir Glogovac, Hrvat iz Bileća.
Kako je mitraljezac Gojkomir dobio baronsku titulu
U borbama kod LJiga, Glogovac je učestvovao kao zapovednik mitraljeskog odeljenja 3. bataljona Druge bosanskohercegovačke pešadijske regimente. U jednom trenutku, on se sa svojim mitraljezom našao sam pred jurišajućim Srbima, vojnicima Moravske divizije II poziva. Kad su mu se srpski vojnici približili na nekih stotinak koraka, on je otvorio vatru... Kako se iznosi u jednom zborniku objavljenom u Beču, a na osnovu službenih akata, ispred Glogovca i njegovog mitraljeza izbrojano je posle povlačenja jedinica Moravske divizije sa tog položaja, preko 400 lešava srpskih vojnika...
Polazak u pohod na Srbiju: "Biće to laka letnja šetnja!"
Pišući o Južnim Slovenima u austrougarskoj vojsci, učesnicima u ratu protiv Srbije, Jovan Banjanin je, u jednom članku objavljenom 27. maja 1915. godine, rekao da su se oni "borili hrabro", da im je to "s licemernom hvalom i zluradošću priznavano u Austriji", a s bolom u duši isticano u Srbiji, i da u tome "leži najveća tragika ovog rata za sve nas Južne Slovene, naročito za nas Srbe..."
U odnosu na Čehe, mobilisane u Osmi korpus (praški), Južni Sloveni su se najčešće tukli do poslednjeg metka i mnogo puta odbijali da se predaju srpskim vojnicima čak i kad bi im preostalo samo hladno oružje... Takvo njihovo držanje bilo je, pogotovu kod Hrvata, rezultat i planskog rasplamsavanja mržnje prema Srbiji.
Što se tiče Srba sa teritorije Austrougarske, pripadnika carsko-kraljevskih korpusa, oni su bili, prema navodima u jednom izveštaju Ministarstva vojske Kraljevine Srbije, sastavljenom posle Cerske bitke, po četama izmešani sa Hrvatima i Mađarima, držani su vrlo strogo i streljani su za najmanju pogrešku. Usled toga, i oni su uglavnom poslušno i bespogovorno izvršavali svako naređenje i tukli se i sami dok god su im to snaga i oružje dozvoljavali... Samo su se pojedinci, ređe manje grupe, usuđivali, već i zbog familija kod kuće, da prebegnu na srpsku stranu, odnosno da se predaju bez borbe.
Uzimajući pod lupu Hrvate i njihovo držanje u ratu protiv Srbije 1914. godine, Nikola Đurđević je napisao:"Široke mase naroda hrvatskoga išle su sa is-tim oduševljenjem u ,sveti, boj za uništenje naroda srpskoga kao i široke mase naroda mađarskog i nemačkog. Sa istim svirepstvom ubijali su srpske žene i nejačad, palili srpska sela i pljačkali srpsku imovinu. Lelek i jauk srpske sirotinje nije ganuo ni mogao ganuti kamen-srce njenih krvnih neprijatelja, a oglušile su se tome leleku i jauku i one stranke, u kojima su sedeli ljudi, koji su bili krv njene krvi, ali koje su podupirale politiku krvnih neprijatelja naroda srpskoga i ako su do tog vremena ispovedale ideju narodnog jedinstva..."
Na srpsku braću, prepuni ropske mržnje
U "Politici", u broju od 1. avgusta 1914. godine objavljen je članak na temu "upotrebe" Južnih Slovena od strane Austrougarske u ratu protiv Srbije ("Austrija je gurnula Slovene na Srbiju"), u kojem je istaknuto da je Austrija pravila ovakav račun: "Ako naši slovenski pukovi pobede Srbiju, onda nema šta da se brine. Ali ako Srbija potuče njih, onda će kod tih potučenih austrijskih Slovena ostati strašnja mržnja na Srbiju..."
Usled svega rečenog o držanju Južnih Slovena u ratu protiv Srbije 1914. godine, i posebno usled njihovog upravo neshvatljivo surovog i neljudskog odnosa prema civilnom stanovništvu, u Srbiji je, krajem 1914. godine, razočarenje u "braću" preko Drine, Save i Dunava bilo - opšte. U listu "Pijemont", u broju od 20. 1. 1915, Dušan S. Nikolajević je pisao:"U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije, oni za čiju slobodu Srbija, posle dva rata (misli se na balkanske ratove, pr. a.) i uđe u ovu borbu. To je njena tragičnost... Ružna i cinična Monarhija uspela je da zatruje dobre nagone Slovena. I Ličanin, i Hrvat, i Slovenac, i Vojvođanin, i svi ostali, pokazali su u ovome ratu jednu nisku mržnju na zemlju slobode... Hrvati koji ne izilaze iz vanrednih režima, opljačkani i degradirani i pred Bečom i pred Peštom, pucali su na svoj Istok, a Ličanin, koji u Austriji može biti samo pandur ili poderani iseljenik, branio je svoga gosu... Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni pošli su na Srbiju s ropskom mržnjom..."
Kako je Jelačićev puk zbrisan sa lica zemlje
S kakvom su mržnjom jurišali Južni Sloveni u austrougarskoj vojsci, izuzev Srba, na položaje srpske vojske, kako su kidisali na srpske vojnike, po pravilu nikad im ne dajući "pardona", videlo se to svuda, na svim mestima na kojima su vođene borbe 1914. godine. Samo kad bi bili sasvim razbijeni, i kad bi im preostalo još jedino da izaberu smrt ili da se predaju, oni su dizali ruke uvis... Takav je slučaj bio pred Beogradom, u decembru 1914. godine, u onim žestokim borbama na Torlaku, gde je svoj grob našao najveći deo 79. Jelačićevog puka austrougarske vojske. U ovom puku, sastavljenom najvećim delom od Hrvata, a koji je bio ostavljen da štiti odstupnicu glavnini austrougarske vojske koja je napuštala Beograd, bilo je naročito mnogo Ličana. Zasipani artiljerijskom vatrom sa srpske strane bez prestanka, oni su rešili da se predaju tek kad ih je na nogama ostalo još samo nekoliko stotina...
Razočarenje u Srbiji u Južne Slovene postalo je potpuno kad se saznalo za zločine koje su oni, zajedno sa mađarskim i austarijskim vojnicima, počinili u Mačvi nad civilnim stanovništvom. Upadajući u sela poput vojnika Džingis-kana, isterivali su iz kuća čitave porodice, ne obzirući se na uzrast i zdravstveno stanje, da bi ih zatim vezane konopcima, koje su nosili sa sobom, gonili ispred sebe kad su nastupali prema položajima srpske vojske. Tako su postupili, između ostalog, u selu Lešnici, gde su, prethodno, ubili više seljaka, seljanki i dece... Prema izveštaju učitelja Vel. Joneića, među stanovnicima Lešnice, koji su upotrebljeni kao živi zaštitni zid nalazilo se i više žena sa decom koja još nisu bila prohodala.
Drugi bosanskohercegovački puk smatran je najboljom borbenom jedinicom austrougarske vojske. Pripadnici ovog puka poneli su 42 medalje za hrabrost - najviše u čitavoj armadi. Drugi pukovi dobili su sedam-osam ovih ordena. Zlatna medalja za hrabrost bila je retko odlikovanje, pa ipak krasila je grudi 106 soldata iz Bosne. A 33 hiljade raznih odlikovanja, dobili su Bošnjaci iz Beča i Pešte, za hrabro držanje u borbama protiv Srbije.
Pero Blašković, komandant bataljona u Trećoj bosanskohercegovačkoj regimenti u leto 1914. godine, izneo je u svojim uspomenama da su njegovi vojnici, i uopšte svi pripadnici njegove regimente, u ratu protiv Srbije pokazali da spadaju među najbolje vojnike na svetu.
Povratak iz pohoda na Srbiju: Poćorekovi vojnici posle poraza, napuštaju svoju "laku šetnju". Biće to novi povod da "hrabrost" iskale na bosanskim Srbima
Većinu u Blaškovićevom bataljonu, pa i regimenti, činili su muslimani i Hrvati, prvi uglavnom iz Tuzlanskog okruga.
Pun hvale za hrabrost svojih boraca, Blašković nije mogao da prećuti da su i oni, kao i vojnici drugih austrougarskih jedinica, počinili u Mačvi, posebno u Šapcu, mnoga zla. Delom što su to sami hteli, a delom što im je to bilo zapoveđeno... Šabac je, naime, bio prvi grad u koji su ušle austrougarske trupe i, istovremeno prvi grad u kojem je pljačka bila naređena. Ulazeći u Šabac sa svojom jedinicom, u zoru 18. avgusta 1914. godine, Blašković se suočio sa jezivom slikom...
"Svugdje smo naišli na kaotičan nered. Tako pijano stanje vojske u jednom osvojenom gradu nisam mogao ni zamisliti. Dok smo marširali ulicama prilazili su vojnicima i oficirima pijani saniteci i trenjaki pa su im nudili vina, ženskih cipela, rublja i šešira, dječjih igračaka, krzna i tepiha, sve to opljačkano po domovima odbjeglog stanovništva..."
Vražja divizija protiv Drinske divizije
Navodeći primere "junačkog držanja" Hrvata i muslimana iz svoje jedinice pri napadima na položaje srpske vojske, Blašković je pomenuo i Gvida Stipetića, aktivnog poručnika, koji je sa isukanom sabljom poveo svoju četu na juriš na jednoj visoravni između Gornje Vranjske i Cerovca. Kad je on pao, osveta Bosanaca nad Srbima bila je - "vrlo teška..."
Kao glavni dokaz za veliku borbenost Hrvata i muslimana u sukobima sa srpskom vojskom, Blašković je naveo podatak da je od oko 80 oficira i 3 hiljade vojnika njegove regimente - polovina oficira i oko 1200 vojnika ostala na bojnom polju u Mačvi...
Među trupama austrougarske vojske koje su se s naročito velikom žestinom ustremljivale na srpske vojnike nalazila se i 42. domobranska divizija iz Zagreba. Pri drugom prelasku preko Drine, 2. septembra 1914. godine, ona je puna tri dana kao fanatizovana naletala na rovove srpske vojske na Adi Kurjačici, nastojeći da se prebaci na desnu obalu Drine i da dejstvom dolinom Jadra potpomogne akcije trupa južno od Loznice i severno od Lešnice. Ona je nanela velike gubitke jedinicama Drinske divizije II poziva, koje su joj se ovde suprotstavile. Na srpskoj strani palo je 9 oficira, 6 podoficira i 550 vojnika...
U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. čete 25. pukovnije. Šta je tada sve doživeo i preživeo, on o tome nije nikad hteo da govori, ništa nije kazao čak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru.
"Činjenica je", izjaviće Dedijer posle njegove smrti, "da je Tito izbegavao da mi govori na pitanja o svom učešću u Prvom svetskom ratu. On pominje kako je bio u 25. domobranskoj pukovniji i onda preskače prvih šest meseci rata i govori o Petrovaradinu..."
Broz i Maček na Mačkovom kamenu
Dedijer, inače, iznosi (u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, u drugoj knjizi), da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta - iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onim iz 1935, Tito govori o učešću u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra 1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935. godine, da piše o Titovom učešću u operacijama na srpskom frontu, dobio je, navodno, direktivu od Milovana Đilasa da to ne čini.
Zločini nad civilnim stanovništvom: Borbe u Mačvi i na Kolubari bile su, zapravo, rat Srba i Hrvata; najmasovnije zločine činile su trupe Trinaestog zagrebačkog korpusa
Kao i Tito, u 42. domobranskoj diviziji ("Vražjoj diviziji", kako je još nazivana), u 25. puku, protiv Srba borio se i Vlatko Maček, vođ Hrvatske seljačke stranke.
Za razliku od Tita, Maček je u svojoj autobiografiji, objavljenoj u NJujorku, opisao u kojim je sve bitkama učestvovao sa svojim pukom u Srbiji. Pomenuo je da je (a to znači i Tito) učestvovao i u krvavim okršajima kod sela Popinci i Pećinci sa srpskom vojskom koja je bila prešla Savu, a zatim u brojnim borbama na Kolubari...
U Mačekovom i Titovom 25. domobranskom puku, komandant "doknadnog" bataljona bio je Slavko Štancer, koji će 1941. godine postati prvi čovek u vojsci ustaške, odnosno hrvatsko-muslimanske države. Bio je "razglašen kao najveći junak 42. domobranske vražje divizije", kaže J. Horvat. Jurišajući ispred svojih vojnika, on je već u prvoj nedelji rata u Srbiji izgubio desnu ruku...
Pripadnici "doknadnog" bataljona bili su uglavnom dobrovoljci. Među njima, kako se tvrdi s mnogo uverljivosti, nalazio se i poznati prvak Hrvatsko-srpske koalicije i krupna politička figura u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca - Srbin Svetozar Pribićević.
Od razbojišta, na kojima je najviše palo Hrvata i muslimana na jednoj, i Srba iz Srbije na drugoj strani, među najpoznatije spada Mačkov kamen. U septembru 1914. godine, ovde su srpski vojnici "padali kao snoplje pred neprijateljskom snagom", svedoči pukovnik Milan J. Radojević. Prepolovljene su dve srpske divizije - Dunavska divizija I poziva i Dunavska divizija II poziva...
Dimitrije Tucović pao od bratske ruke
Najkrvavija bitka čini se da je ipak vođena na Gučevu. Protiv srpske vojske tu su dejstvovale jedinice 13. zagrebačkog korpusa. Bajoneti su u mnogo slučajeva ovde odlučivali sve... Istina je da su Hrvati u austrougarskim uniformama na Gučevu zadali Srbima mnogo jada, ali je takođe istina da su i oni sami bili ovde u masi pokošeni najbritkijom kosom smrti... Na srpskoj strani najneustrašiviji su bili pripadnici četničkog odreda Vojina Tankosića, jednog od izvršilaca dinastičkog prevrata od 1903. godine i istaknutog pripadnika "Crne ruke". Ali oni su najviše i stradali... Od 700 njegovih boraca (Rudnički odred) samo je 50 njih preživelo borbe na Gučevu i borbe na drugim mestima vođene potom.
Zagrebački 13. korpus bio je i u operacijama na Kolubari udarna pesnica austrougarske vojske. Jedinice ovog korpusa (36. i 42. pešadijska divizija) naročito su se istakle borbama protiv Moravske divizije I poziva, na desnoj obali LJiga, u periodu od 18. do 25. novembra 1914. godine. Računa se da je od kuršuma i bajoneta pripadnika Zagrebačkog korpusa ubijeno 4.200 boraca Moravske divizije... Među poginulima nalazio se i vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović koji je, kako se vidi iz njegovog dnevnika, naslućivao da će pasti "od ruke brata s druge strane".
U "Vražjoj diviziji" (42. domobranska), u 25. puku, cara i žuto-crnu monarhiju služili su Josip Broz - koji će tu epizodu preskočiti u svojoj biografiji, Vlatko Maček... a u "doknadnom" bataljonu bio je i potonji vođa Srba u Hrvatskoj Svetozar Pribićević - i to kao dobrovoljac
Kad je srpska vojska, 3. decembra 1914, započela protivofanzivu (Prva armija pod komandom Živojina Mišića potonjeg vojvode) i već u prvom naletu razbila 16. austrougarski korpus (pretežno sastavljen od Hercegovaca, Dalmatinaca), Zagrebački 13. korpus je opet bio onaj koji se srpskoj vojsci i najžešće i najuspešnije suprotstavio, naročito 42. pešadijska divizija. Tek kad je Moravskoj diviziji pošlo za rukom, posle mnogih juriša na bajonet, da slomi otpor 36. pešadijske divizije, počela se 42. divizija, nemajući drugog izlaza, povlačiti sa mostobrana Čavka-Vražje brdo...
Tralala, tralala, Srbija propala
Živko Prodanović, lekar, rezervni sanitetski poručnik koji se po mobilizacijskom rasporedu našao kao Srbin u Zagrebačkom korpusu (u 26. pučko-ustaškoj pukovniji iz Gornjeg Karlovca), ostavio je svedočanstvo trajne vrednosti o oduševljenju hrvatskog građanstva pri ispraćaju puka u rat protiv Srbije. A zatim o tome kako se puk tukao u ratu protiv Srbije i kakvu je pustoš i kakav jad ostavljao za sobom.
"Ceo Karlovac je bio u zanosu od veselja i od sreće", stoji u Prodanovićevom tekstu. "Sad će jednom Vlahe da istrebe. Što Hrvati nisu mogli napred, tome su samo Srbi krivi bili. Zato dole sa Srbijom, klicalo se na sve strane".
Po rečima Prodanovića, "većeg oduševljenja za rat ne beše zacelo ni u Pešti ni u Berlinu. Neka potajna sila sve je slojeve Hrvata dražila i najumerenijim skoro mozak zavrnula. Htelo se po svaku cenu krvi i to najrođenije".
Oficiri pukovnije otvoreno su govorili, da je rat sa Srbima dobro došao. "Jer otkako je Hrvata nije bilo zgodnijega trenutka za našu stvar. Velika Hrvatska može, samo na ruševinama Srbije da se uzdigne, jer velika Srbija i velika Hrvatska ne mogu nikad jedna pored druge postojati. Ili jedne ili druge mora nestati".
Opšte oduševljenje za rat sa Srbijom pojačavali su u Karlovcu vojna muzika i na brzinu sastavljeni vojnički horovi, koji su kao navijeni ponavljali: "Tralala, tralala, Srbija propala..."
Tako kako je bilo u Karlovcu, tako je bilo i u drugim gradovima Hrvatske. Zagreb je pri tom prednjačio u svom oduševljenju za rat protiv Srbije. Grad je, kako kaže Josip Horvat, "u kolovozu 1914. dobio nov ritam, koji udaraše topot četa u štukasto-sivim odorama i sasvim neočekivana pesma:
"Oj, hrvatski hrabri sine,
Prevezi me preko Drine!
Osvećena krv još nije
Ferdinanda i Sofije...
I nikome vidljivo nije bila ta pjesma zazorna. Stanovništvo Zagreba bez razlike staleža, koje je nekoć oduševljeno pljeskalo buntovničkim pjesmama omladine, sad je isto tako oduševljeno pljeskalo vojsci na polasku na bojište. Dapače iz krugova, koji nisu bili frankovački, čule su se oštre riječi protiv Srbije, jer da je ona skrivila rat..."
Karlovačke ustaše ubijaju i pljačkaju po Obrenovcu
Isidor (Iso) Kršnjavi, hrvatski političar i profesor Sveučilišta u Zagrebu, ovako je pak, u bečkom listu "Esterajhiše Rundšau", u broju od 1. oktobra 1914. godine opisao oduševljenje Zagrepčana za rat protiv Srbije:" Odjednom se pojaviše hiljade na ulicama, pravo svečano raspoloženje se svih domoglo, zastave u hrvatskim bojama lepršaju na kućama. Čuju se glasni poklici: Živio naš kralj Franc Josif. Slava uspomeni ubijenog prestolonaslednika. Dole sa Srbijom! Osveta ubicama!"
Kao i pripadnici drugih austrougarskih jedinica sa teritorije Hrvatske, i vojnici 26. pučko-ustaške pukovnije iz Karlovca ostavljali su u Srbiji samo krvav trag za sobom. Od njih je teško stradao i Obrenovac... "Kao gladna divljač", piše Prodanović, "razmilela se cela naša pukovnija uzduž i popreko Obrenovca, gotova da pljačka gde šta nađe i da kida, ako joj se što usprotivilo bude... Posle nekoliko časova nije se Obrenovac mogao ni poznati. Sve je bilo razriveno i razbacano... To nije bilo ništa drugo do gadan izliv ratne surovosti... Osim toga i mržnja je uradila svoje, jer što je srpsko bilo, trebalo je u jedan mah da nestane. Tako su učili odgore, tako je radila soldateska..."
Elita austrougarske vojske bili su bosanski i hercegovački pukovi
U austrijskoj istoriografiji između dva rata, ali i novijoj i najsavremenijoj, teško da se igde išta može naći o divljanju Južnih Slovena u austrougarskoj vojsci na teritoriji Srbije. Kad se piše o njima, piše se, pre svega i u prvom redu, o njihovom "časnom izvršenju obaveza". Kao primer za to navode se najčešće pripadnici bosanskohercegovačkih pukova, uz naglasak da su ti pukovi bili najelitnije jedinice u celokupnoj austrougarskoj vojsci.
Prema "Zlatnoj knjizi" Vrhovne komande austrougarske vojske, u kojoj se nalaze podaci o svim nosiocima zlatne medalje za hrabrost (do 1917. godine medalje su bile od čistog zlata), ovo retko dodeljivano priznanje dobilo je 106 pripadnika bosanskohercegovačkih pukova. Ukupno, inače, vojnicima i oficirima bosanskohercegovačkih pukova dodeljeno je u ratu 1914-1918. godine 33.318 raznih medalja za hrabrost - zlatnih, srebrnih i bronzanih. Po broju dobijenih zlatnih medalja, apsolutni rekorder u čitavoj austrougarskoj vojsci bio je 2. bosanskohercegovački puk sa 42 medalje. (Drugi pukovi dobili su najviše između osam i deset zlatnih medalja). Nosioci većine od 106 zlatnih medalja koje su dobili pripadnici bosanskohercegovačkih pukova bili su muslimani i Hrvati (muslimani 63 medalje, a Hrvati - 3. Među preostalim nosiocima nalazilo se i nekoliko Srba, kojima u austrougarskoj vojsci inače nije bilo lako. Kako iznosi K. Šturceneger, Srbi su - u ratu protiv Srbije 1914. godine - raspoređivani najčešće u prvu borbenu liniju, a iza njih - Hrvati i Mađari. Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen...
Za greške, propuste, ogrešenja o disciplinu i propise uopšte, za neizvršenje naređenja do u najmanju sitnicu, Srbi u austrougarskoj vojsci bili su vrlo strogo kažnjavani. Ali, treba istaći, ne samo oni. Tako se postupalo i sa svim ostalim pripadnicima austrougarske vojske, posebno Slovenima i Južnim Slovenima. Ponekad su najteže kazne izvršavane na najsuroviji način, i to samo po odluci vojnih starešina a bez prethodnog sudskog postupka. Takav jedan slučaj zbio se u Šapcu, 18. avgusta 1914. godine. Pešadijski general Kazimir fon Litgendorf komandant 7. pešadijske divizije koja je držala Šabac, naredio je tog dana da se nad trojicom vojnika - Čeha, po kratkom postupku i bez ikakvog isleđenja, izvrši smrtna kazna zato što su, uprkos strogoj zapovesti da se ne sme pucati bez naređenja, na obali Save ispalili nekoliko metaka iz svojih pušaka i na taj način izazvali uzbunu u vojsci. Uz obrazloženje da bi izvršenje smrtne kazne streljanjem moglo izazvati novu uzbunu, general Litgendorf je naredio da se sva tri češka vojnika usmrte hladnim oružjem - probadanjem bajonetima!
Bojna Slavka Štancera juriša na Krupanj
Kako su Hrvati i muslimani ratovali u Srbiji, i koliko njih je ginulo za Austrougarsku u Srbiji i na drugim frontovima, u Rusiji i Italiji, vidi se i iz podataka koje je prikupio hrvatski vojni istoričar Slavko Pavičić, učesnik u skoro svim borbama u Srbiji 1914. godine, pored ostalog i na Gučevu.
Sa obveznicima koji su 1914. godine upućeni na front u Srbiji, mobilisani u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini činili su u prvim danima rata oko 14 odsto vojnih snaga Austrougarske. Taj postotak treba da je nadmašivao postotak vojnika drugih naroda u armijama dvojne monarhije.
Do kraja Prvog svetskog rata, prema Pavičićevim podacima, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini mobilisano je "najmanje 500.000 vojnika..."
"Najhrvatskija" vojna jedinica bio je 13. zagrebački korpus, a najelitnija formacija bila je 42. domobranska divizija, nazvana -- "vražjom".
Zagrebački korpus bio je udarni korpus i on je učestvovao u svim glavnim bitkama u Srbiji 1914. godine.
"Sudionici tih borbi sjećat će se", piše Pavičić, "onih sjajnih juriša naših pukovnija. Tu se nije gledalo na gubitke niti se zaključivalo. Tu su poginuli u teškoj strojnoj vatri najbolji naši častnici i vojnici. U borbama kod Krupnja pred šancem istakao se naš sadašnji general pješačtva Slavko Štancer sa svojom bojnom..."
Divizija kojoj je pripadao Slavko Štancer, a zatim Vlatko Maček i Josip Broz Tito, i čiji je komandant jedno vreme bio Stjepan Sarkotić, pohvaljena je više puta za svoje podvige u Srbiji. U njene velike akcije Pavičić ubraja i prelazak Drine kod Batora.
Baron Petković od Batora
"Kod Batora se razvila gotovo ciela divizija, a jedna je brigada prešla Drinu", kaže Pavičić. "Odmah su hrvatski obkopari izgradili ratni most na pontonima. Taj je most bio stalno pod oštrom vatrom srbskih topova, koji su bili vrlo vješto postavljeni pa su vrlo dobro djelovali... Cielo diviziono topčništvo domobranske divizije uzelo je položaje nad zapadnom obalom Drine izpod glavne ceste te je podupiralo prielaz i zaštićivalo mostobran, koji su naši domobranci odmah stvorili i ukopali se. General je Sarkotić osobno vodio taj zamašni podhvat... Mostobran se raširivao korak po korak, domobranci su bili izvanredni u borbi po težkom šumskom terenu te su brzo dostigli krajnju granicu mostobrana u samoj šumi. U šumskom predjelu mostobrana došlo je i do borbe prsa o prsa... Jedna ciela brigada topničtva stajala je u položaju desno od Batora, pa je morala djelovati i po noći. Tako je napokon uspjelo ustaliti mostobran i pojačati ga. Tu je brigadom zapoviedao naš hrvatski general Petković, rodom iz Šokadije, koji je kasnije bio odlikovan plemstvom sa pridjevom od Batora. Taj mostobran, koji je ciljao u vrlo osjetljive neprijateljske prostore, bio je protivniku trn u oku. Ali on je izdržao. Kod Batora je baš na mostu pao jedan od najboljih hrvatskih viših častnika, zapovjednik 25. zagrebačke pukovnije, podpukovnik Bestal..."
Štab Vojvode Mišića, snimljen 1915. godine, u Valjevu, pred hotelom "Grand": Najveće razočarenje Beograda bilo je držanje "naše slovenske braće" - ni Beč nije računao na toliku vernost i spremnost da se gine "za ćesara"
Po povlačenju sa mostobrana Bator (uz velike gubitke), hrvatska 42. domobranska divizija prebačena je na južni odsek i "razvila se južno od svoje posestrime, 36. hrvatske zajedničke pješačke divizije, koja je ležala na obroncima Crnog vrha i na samom Crnom vrhu, sve do vrlo važne ključne tačke Klisur-Gučeva. Hrvatska domobranska divizija zaposjela je Gučevo i Kulište sa susjednim obroncima te i u tim postavima ostala sve do 6. studenoga 1914. Nakon pada Gučeva, kad je usledio prodor i napredovanje preko Valjeva, preko Kolubare i LJiga, zatim preko Zakinca u pravcu rudničkog gorja, odnosno lievo od njega..."
Ličani protiv Srbijanaca na Gučevu i Crnom vrhu
Na Gučevu, na Crnom vrhu i na Kulištu "istakle su se", po Pavičiću, "sve naše hrvatske pješačke divizije, sve naše pukovnije, sve naše četiri domobranske pukovnije zajedničke vojske te razne naše pričuvne jedinice a južnije detaširani bataljuni svih naših pukovnija i bosansko-hercegovačke čete u sklopu 15. i 16. zbora (korpusa, pr. a.). Te borbe za najvažnije tačke zapadne Srbije, borbe s neprijateljem koji je žilavo branio svoje gorske prilaze, znajući njihovu važnost, spadaju među najljepša poglavlja hrvatske ratne povijesti".
Iz izlaganja Pavičića vidi se, između ostalog, i to da se na Gučevu, u sastavu 13. korpusa, protiv Srba borio i znatan broj Slovenaca. Ali i znatan broj Ličana i Čeha...
Na položajima oko Gučeva, pred kraj oktobra 1914. godine, bila se, prema Pavičiću, razvila cela 42. domobranska divizija sa četiri pešačke pukovnije. Na severnom krilu 13. korpusa nalazila se hrvatska pešadijska brigada pod zapovedništvom grofa Salisa-Sevisa, potonjeg guvernera Srbije. U njenom sastavu tukla se 79. lička pešadijska pukovnija. Češki 8. korpus bio je raspoređen neposredno uz 13. zagrebački korpus...
Oko Gučeva vodile su se jake borbe i pre oktobra - u avgustu i septembru mesecu. Tu su se i tada uglavnom tukli hrvatski domobrani i hrvatski redovni pešadijski pukovi. S njima i pripadnici 16. bosanskohercegovačkog korpusa. Pavičić kaže: "Jedna i druga frontna crta bile su blizu do na 100 metara. Tu su ležale hrpe lješina palih boraca s obiju strana..."
Austrougarska vojska zagospodarila je Gučevom tek 6. novembra 1914. godine, kad je palo naređenje da se ono (pre toga kota 708) zauzme po svaku cenu - budući da je ometalo put ka Valjevu...
Hrvatske čete "vršile su svoju dužnost" i posle proboja Solunskog fronta
Iz Pavičićevih navoda, osim svega rečenog, vidi se i to da su Južni Sloveni iz Austrougarske vodili ljute bitke sa Srbima ne samo 1914. i 1915. već i 1918. godine, po proboju Solunskog fronta i posle kapitulacije Bugarske.
U borbama na Gučevu, 13. zagrebački korpus naneo je Srbima mnogo jada. U bici na bajonet, sa braćom Hrvatima i Ličanima izginuo je čitav Rudnički odred četničkog vojvode Vojina Tankosića. Od 700 boraca, posle Gučeva, u stroju je ostalo samo 50. Računa se da je Zagrebački korpus ubio u Kolubarskoj bici 4.200 boraca srpske Moravske divizije. Jedan od poginulih bio je i Dimitrije Tucović, koji će, pred smrt, u svoj dnevnik uneti predosećanje da će "poginuti od bratske ruke"
Porazom bugarskih divizija, ističe Pavičić, i nemačke i austrougarske trupe došle su u izvanredno težak položaj. "Nisu uspjeli pokušaji da se stvori fronta sjevernije, oko Skoplja, pa kasnije na Kosovu polju i Vranju, a još kasnije oko Niša pa konačno u mostobranu oko Beograda. Niemci su dovodili pričuve sa svih ratišta, iz Rumunjske, s Krima pa čak iz Kurlanda i sa zapada, tako na primjer njemački alpinski zbor. Sve su te čete došle prekasno... Stvara se u Beogradu posebno zapovjedničtvo vojske, koje preuzima feldmaršal Keveš s glavarom stožera podmaršalom Konopickim. Ni austrougarske divizije, koje su ubacivane u frontu, nisu nigdje mogli stvoriti novu odbranbenu crtu." I u ovoj situaciji, međutim, hrvatske čete, čita se kod Pavičića, "vršile su i dalje savjestno svoju dužnost svuda, gdje su ubačene. One su stajale u raznim etapnim jedinicama, kao zaštitne čete u zaposjednutoj Srbiji. I one su sada došle u borbe, iako se tomu nikad nisu nadale, osobito čete najstarijih godišta. Borile su se pri uzmaku, koji se je vršio postepeno pri ispražnjivanju Srbije. Južni dio, onaj s Kosova i iz Sandžaka i Novog Pazara, uzmicao je na bosansko-sandžačku granicu preko Sjenice, Priepolja i Priboja. Tu je zapoviedao pukovnik plemeniti Knežić. Te etapne i pučko-ustaške bojne čuvale su i prometne pruge i ceste, tako onu kroz dolinu Ibra i dolinu Morave. To osiguranje određeno je u istom času, kad je austro-ugarsko vrhovno zapovjedništvo priobćilo šifriranom brzojavkom sklapanje primirja između Antante i Bugarske..."
Iluzije Srbijanaca o "braći preko Drine"
Tako kako je Pavičić izneo, tako je, uglavnom, i bilo. Južnoslovenski korpusi, posebno 13. zagrebački korpus, tukli su se najžešće sa srpskom vojskom. Svojim držanjem u Srbiji oni su u svemu ispunili nade vrha Austrougarske. Poneli su se upravo onako kako su to predviđali, na primer, Konrad fon Hecendorf, načelnik generalštaba austrougarske vojske, i Artur Cimerman, podsekretar u ministarstvu spoljnih poslova Nemačke. Ovaj poslednji je, 18. jula 1914. godine, izjavio bavarskom otpravniku poslova da se, s obzirom na ogorčenje nastalo posle atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, u celoj Monarhiji, bez daljeg, može biti siguran u slovenske trupe. I sam istog mišljenja, Konrad fon Hecendorf je, međutim, smatrao, da kroz koju godinu, ako se nastavi sa propagandom među Južnim Slovenima, to neće biti slučaj. Toliko koliko je Konrad fon Hecendorf bio uveren u to, da vreme radi protiv Austrougarske, bio je uveren i vođ srpskih radikala i predsednik srpske vlade, 1914. godine Nikola Pašić. Pašićev san je bio, da, posle Balkanskih ratova, prođe "jedno 15, a može biti i 20 godina", pa da se za to vreme "naš narod preko Save i Dunava pripremi za ujedinjenje, da se suzbiju stare tradicije austrijske kod našeg naroda, koji je ostao pod njihovom upravom, i da se ojača duh nacionalnosti, i da svi uvide, da ono što Austrija daje, da je to samo prividno, jer ona samo daje radi toga da se ljudi održavaju, i da ljudi dobro žive, a kad dođe pitanje nacionalno, onda nemaju nikakvo pravo, nego - imaju samo pravo da ginu gde im bude car Franja Josif kazao. Mi smo hteli da se to malo ublaži i da se odgoji omladina, da se stvori jasno mišljenje u tom pravcu, da nema spasa hrvatskom i slovenačkom plemenu, ako se ne sjedini sa Srbijom..." (govor Nikole Pašića na IV redovnom zasedanju Narodne skupštine, 7. juna 1923).
Za razliku od Austrougarske i Nemačke, u Srbiji se grdno pogrešilo u pogledu procene kako će se držati Južni Sloveni iz dvojne monarhije kad dođe do rata. Previše se rezonovalo srcem i previše se bilo utonulo u iluzije.
Na pogrešne procene u pogledu držanja Južnih Slovena iz Austrougarske, uz druge činioce, uticale su i mnogobrojne manifestacije "srpsko-hrvatskog bratstva", do kojih je dolazilo u godinama pred početak rata. U aprilu 1912. godine, na primer, u Beogradu su boravila 163 zagrebačka studenta - i tom prilikom se, do iznemoglosti, manifestovalo i klicalo Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu...
Sve svoje goste iz Austrougarske Beograd i Srbija su najsrdačnije dočekivali i svaku im pažnju poklanjali. Nazivani su svi ti gosti "dragom i najdražom braćom..." I Slovenci su, isto kao i Hrvati, bili dočekivani kao "najrođeniji". Kad je u Beograd, 1910. godine, stigla jedna velika delegacija Slovenaca, u kojoj je bilo i zanatlija, i trgovaca, i seljaka, i advokata, načinjeno je pravo slavlje. Predsednik opštine pozdravio je Slovence kao "najmilije među najmilijima".
Prilikom svih ovih i drugih poseta raznih delegacija Južnih Slovena iz Austrougarske, redovno je dolazilo ne samo do bratimljenja nego i do zaklinjanja u vernost "do groba", što je sve dalo povoda da se u političkim krugovima Beča zaključi da već stolećima nije bilo takvog zbliženja "među neprijateljskim narodima kao u ovom času".
Opisujući kako su gosti iz Austrougarske srdačno i najtoplije primani u Srbiji svuda gde su došli, Božin Simić izneo je u jednom svom članku, objavljenom posle Prvog svetskog rata, da su im po pravilu priređivane zakuske i u kasarnama i da je tom prilikom dolazilo do "bratimljenja i zaricanja omladinaca i oficira da se što pre sretnu u porobljenim i potčinjenim krajevima kao slobodna braća".
Beč je slavio podvig poručnika Gojkomira Glogovca iz Bileće, koji je svojim mitraljezom čuvao odstupnicu trupama Druge bosansko-hercegovačke regimente. Posle bitke, pred njegovim mitraljezom izbrojali su 400 palih srpskih vojnika. Za svoj podvig Gojkomir je dobio najviše odlikovanje - proglašen je vitezom Marije Terezije i dodeljena mu je titula barona.
Grof Bertold iznenađen spremnošću Hrvata i Srba da ginu u bojevima protiv Srbije
Na verovanje da su Južni Sloveni vezani za Srbiju, da stoje uz nju, i da će stajati kad do najtežeg dođe, umnogome je uticao i talas oduševljenja koji je u prvom redu zahvatio Hrvatsku posle velikog uspeha Srbije u Balkanskim ratovima. Josip Horvat ističe, da je "rijetko koji međunarodni događaj tako snažno i duboko djelovao na najšire slojeve naroda u hrvatskim zemljama kao rat država balkanskog saveza protiv Turske 1912. Taj je rat više pridonio osjećanju identiteta sudbine Južnih Slovena nego svi, pa i najveći ideolozi i pobornici misli slavenske uzajamnosti..."
Oduševljenje u Hrvatskoj bilo je uzelo takve razmere, da je politički vrh Austrougarske pao u velike brige. Neke najviše funkcionere dvojne monarhije čak je bila zahvatila prava panika. U jednom izveštaju dostavljenom ministarstvu rata u Beču iz Zagreba, rečeno je da je ideja srpsko-hrvatskog bratstva "uhvatila čvršći koren" nego ikad pre, i da je ona "sada potpuno preovladala i postala lozinka svih slojeva pučanstva ne samo u političkom nego i u kulturnom i privrednom smislu... Kad bi se sad plebiscitom odlučivalo o pripadnosti Hrvatske, jednoglasan odgovor bi bio: - Srbiji!"
Polazeći od ovakvih i sličnih ocena, kojima je bio krajem 1912. i početkom 1913. godine bukvalno zatrpan, ministar spoljnih poslova Austrougarske grof Bertold je došao do zaključka da se na srpski, odnosno jugoslovenski problem što pre mora staviti tačka. U privatnom pismu državnom sekretaru Nemačke fon Jagovu, on je rekao da srpsko pitanje "tangira u najvećoj meri naše vitalne interese i njegovo rešenje u velikosrpskom smislu moglo bi da dovede u pitanje uslove naše egzistencije".
Kako je grof Bertold još rekao, bit problema u odnosima dvojne monarhije i Srbije jeste u tome što je krajnji cilj srpske politike - otkad je Radikalna stranka došla na vlast i pod stranim uticajem od velikosrpske ideje načinila vodeću političku misao - ujedinjenje svih Srba u krilu srpske nacionalne države, što, samo po sebi znači pripajanje Srbiji oblasti Austrougarske naseljenih Srbima. Pri svemu tome najgora je bila okolnost, što je težnja za ujedinjenjem u međuvremenu postala nacionalni ideal svih Srba, kome je preduslov pobedonosni sukob sa Monarhijom.
Ako se ovo ima u vidu, bez daljeg bi se moglo reći da se grof Bertold nije nimalo iznenadio kada je srpska vlada, kao prva među zaraćenim državama, 1914. godine saopštila svoje ratne ciljeve. Ali sigurno je zato bio iznenađen i to prijatno - velikom spremnošću Južnih Slovena iz Austrougarske, Hrvata i muslimana u prvom redu, ali delimično i Srba, da kao snoplje ginu u bojevima protiv Srbije i njene vojske...
Kada je Prva armija, pod komandom potonjeg vojvode Mišića, krenula u protivo-fanzivu, u prvom naletu zdro-bila je austrougarski 16. kor-pus sastavljen od Hercegovaca i Dalmatinaca. Ali, Prvoj armiji se žestoko suprot-stavio 13. zagrebački korpus. Tek kad je Moravska divizija, jurišajući na bajonet, slomila otpor 36. divizije, čuvena Vražja divizija (42. domo-branska) morala je da se povuče, iako je direktni napa-di nisu mogli pomeriti. U Kolubarskoj bici, kaplar Josip Broz postavljen je za komandira izviđačkog voda
Kome je vojvoda Vuk u Mačvi očupao uvo
O tome kako su se Južni Sloveni borili u ratu Austrougarske sa Srbijom 1914. godine, govore i mnoga srpska dokumenta, a naročito izveštaji komandanata srpskih jedinica sa raznih linija fronta. U izveštaju komandanta Kombinovane divizije I poziva narodne vojske, upućenog komandantu III armije, 30/17. decembra 1914, kaže se, na primer, "da se Srbi i Hrvati u austrougarskoj vojsci vrlo dobro bore, da hoće da idu na bajonet, a na Gučevu, gde je prema ovoj diviziji bio ceo 13. korpus, njihovo junaštvo bilo je blizu ravno junaštvu pukova ove divizije..."
O nekom prebegavanju Južnih Slovena iz austrougarske vojske na stranu Srba, pogotovu u većim grupama, sve u svemu - nije bilo ni pomena o pomenu. Oni, pak, Južni Sloveni koji bi dopali zarobljeništva, samo su u retkim slučajevima pokazivali volje da se kao dobrovoljci prijave u srpsku vojsku. R. A. Rajs kaže (u svojoj knjizi "Šta sam video"), da je samo njih 70 krajem septembra 1914. godine, posle bitke na Ceru, izrazilo želju da se bori u redovima srpske vojske. Akademik LJubomir Stojanović iznosi jedan karakterističan slučaj koji se zbio u Mačvi, a koji se tiče razočaranosti legendarnog vojvode Vuka u nespremnost zarobljenih Srba u austrougarskim uniformama da se jave u dobrovoljce. Kad je on, posle jedne ljute bitke, iz gomile zarobljenika izdvojio Srbe na jednu stranu i pozvao ih da uđu u sastav njegove jedinice - niko, ama baš niko, nije hteo da se pozivu odazove. Ranjen u desnu ruku, vojvoda Vuk je tada levom rukom jednom od tih zarobljenika - "otčupao uvo".
Koliko se malo Južnih Slovena, palih u ropstvo 1914. godine, odlučilo za prijavljivanje u srpsku vojsku, svedoči i podatak da se od njih 20.000 - od čega više od 10.000 Hrvata - koliko ih je bilo zarobljeno tokom Kolubarske bitke, do 12. decembra 1914. godine, u dobrovoljce prijavilo svega 450 Srba i 22 Hrvata (broj austrougarskih vojnika u srpskom zarobljeništvu iznosio je tada inače 600 oficira i 43.317 podoficira i vojnika). "Ako se ima u vidu ukupan broj Jugoslovena - zarobljenika u Srbiji", kaže i Dragoslav Janković, "onda se mora konstatovati da je procenat, naročito među Hrvatima i Slovencima, onih koji su se iz zarobljeništva prijavili u dobrovoljce bio vrlo mali (naročito ako se pri tom imaju u vidu uspesi i slava koju je srpska vojska zadobila i u balkanskim ratovima i u prvoj godini svetskog rata)".
Sremski dobrovoljački odred istakao se u odbrani Beograda
Prvi dobrovoljci bili su mladići koji nisu služili ni u austrougarskoj ni u srpskoj redovnoj vojsci. Uglavnom to su bili Srbi iz Srbije (naj-veći broj), Makedonije, Vojvodine, Sandžaka, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Među njima je bilo i nešto muslimana i Slovenaca. Jedan deo ovih dobrovoljaca sa teritorije Austrougarske bili su mladići koji su bili došli na proslavu Kosovske bitke, 28. juna 1914. i ostali u Srbiji. Veću grupu dobrovoljaca činili su Srbi iz Srema, koji su se sa srpskom vojskom povukli u Srbiju u septembru 1914. godine. Od njih je obrazovan Sremski dobrovoljački odred, koji se istakao junaštvom pri odbrani Beograda 1915. i tada najvećim delom izginuo. Od dobrovoljaca, na samom početku rata, formirana su četiri odreda - Zlatiborski, Jadarski, Rudnički i Gornjački. To su u stvari bili četnički odredi. Oni su dejstvovali prema posebnom uputstvu Ministarstva vojske od 3. avgusta 1914. godine ("sa divljom energijom i krajnjom neustrašivošću"). Svi pripadnici ovih odreda pokazali su se u svemu kao veliki junaci.
Na masovnije prijavljivanje u srpsku vojsku, zarobljene Južne Slovene nije moglo 1914. godine da pokrene ni krajnje korektno držanje srpskih vojnih i civilnih vlasti prema njima, kao i prema svima ratnim zarobljenicima, o čemu se govori jezikom neposrednog svedoka i u knjizi profesora Marka Jakovljevića, objavljenoj u Subotici 1923. godine.
Hrvati, Slovenci, Ličani i Dalmatinci krenuli su na Srbiju nahuškani neverovatnom mržnjom svojih prodatih političara, ulizičkih novinara i - katoličke kurije: Zločini sa blagoslovom Vatikana.
Kad je tokom jednog noćnog juriša svoje 28. osječke ustaško-pučke pukovnije, kod sela Baćevci blizu Mislođina, sa nekoliko drugova dopao zarobljeništva, Jakovljević je odmah bio izveden pred komandanta Obrenovačkog odreda, potpukovnika Lešjanina. "Dočekao nas je vrlo lepo", kaže Jakovljević. "Ko vas posla u lude?" - zapitao je potpukovnik Lešjanin Jakovljevića, a onda rekao da je upravo na tom delu fronta pripremio klopku austrougarskim vojnicima, ali da je izričito naredio svojim borcima da nikog ne ubijaju, jer su ti vojnici Srbi i Hrvati, već da ih sve lepo pohvataju, što se uglavnom i dogodilo... Zarobljeno je 8 oficira i preko 500 vojnika. Svi ti oficiri, pošto su počašćeni, gotovo bez pratnje prebačeni su fijakerima u Resnik, a odatle dalje u Niš.
U Nišu, zarobljeni oficiri, Srbi, Hrvati i drugi, mogli su se kretati sasvim slobodno i hraniti u gostionicama i kafanama. Jakovljević, kao Srbin, i još jedan oficir - Hrvat, takođe zarobljenik, postali su čak cenzori na vojničkoj pošti za pisma u inostranstvo...
"Takvoj predusretljivosti nisam se nadao", piše Jakovljević u svojim uspomenama. "Ja sam se u Srbiji osećao slobodan... Predusretljivošću ljudi iz Srbije, ja sam proveo tri godine rata u Švajcarskoj... dok su drugi ljudi, naročito Srbijanci, ginuli i patili se po rovovima, dok su u Srbiji bili ganjani, vešani itd., ja sam uživajući zaštitu i plaću od Srbije živeo u Švajcarskoj punim, vrlo ugodnim, kulturnim životom. Smatram za dužnost da ovo spomenem sa iskrenom zahvalnošću".
Sve ovo ne znači, ipak, da su srpski oficiri bili spremni da bez daljeg zaborave kako su se protiv njih borili zarobljeni Južni Sloveni.
Naprotiv. Oni su to često pominjali i nisu krili svoje neraspoloženje zbog toga. "Naročito nezadovoljstvo je vladalo prema Hrvatima", naglašava Jakovljević. "Ovi su se zbilja u početku rata pokazali najvećim delom kao ogorčeni neprijatelji Srbije, dinastičniji od samih Austrijanaca. Borili su se ludo junački, pa su i u Srbiji činili zverstva isto kao i Mađari. LJudi u Srbiji to nisu mogli da razumeju, i zbog takvog ponašanja Hrvata u početku rata i u toku 1915. godine, i pored deklaracije Narodne skupštine da se Srbija bori za oslobođenje i ujedinjenje Srba i Hrvata...
Nezadovoljstvo srpskih oficira otvoreno ispoljavano prema Hrvatima, ali i drugim zarobljenim Južnim Slovenima nije imalo, međutim, nikakvih posledica po njih. O tome je čak pisala i onovremena štampa u Zagrebu... U listu "Hrvat", na primer, u broju od 27. marta 1915, napisano je, da se sa Hrvatima - zarobljenicima u Srbiji postupa korektno, da se i vojnicima i oficirima dopušta sasvim slobodno kretanje. Sve je to učinio ovaj list (organ Starčevićeve stranke prava) s jasnom tendencijom - da umiri javnost u pogledu sudbine hrvatskih zarobljenika. Međutim, u hrvatskoj istoriografiji, to je sasvim drukčije protumačeno - sve u cilju da se dokaže da se takvim postupkom prema zarobljenicima htelo delovati u pravcu nagovaranja hrvatskih vojnika u austrougarskoj vojsci da se dobrovoljno i u što većem broju predaju Srbima, iako u to vreme borbe u Srbiji nisu više ni vođene.
Korisnik: veljko82
Poslao: 19 Dec 2010 16:22
Ne radi se ovde samo o Hrvatima,bez da su oni imali ili nemali svoje razloge.U ratu protiv Srbije bili su svi juzni sloveni na teritoriji Austro-ugarske.To znaci da su Srbi iz Vojvodine i iz Bosne i Hercegovine,kao i drugih delova bili ukljuceni u rat i zlocine protiv Srba na teritoriji Srbije.To je jos mozda najzalosnije od svega.Ne verujem da su oni imali neki politicki razlog za tako nesto sto samo govori kakvi su im bili gospodari a ko su im bile najvernije sluge.Iz istorije se mnogo nauci.
Dopuna: 19 Dec 2010 16:22
Dejan84 ::Koji je izvor?
Citat:Isidor (Iso) Kršnjavi, hrvatski političar i profesor Sveučilišta u Zagrebu, ovako je pak, u bečkom listu "Esterajhiše Rundšau", u broju od 1. oktobra 1914. godine opisao oduševljenje Zagrepčana za rat protiv Srbije:" Odjednom se pojaviše hiljade na ulicama, pravo svečano raspoloženje se svih domoglo, zastave u hrvatskim bojama lepršaju na kućama. Čuju se glasni poklici: Živio naš kralj Franc Josif. Slava uspomeni ubijenog prestolonaslednika. Dole sa Srbijom! Osveta ubicama!"
Teško da bi HR političar napisao "hiljadu".Intervju je dat beckom listu,znaci bio je u originalu na nemockom jeziku a preveden je na srpski a ne na hrvatski.Jel malo jasnije sad?
Korisnik: Kibo
Poslao: 20 Dec 2010 11:51
Ja cu samo da podsetim na neke cinjenice u Kraljevini SHS, odnosno odmah posle radjanja te drzave rodila se i njena vojska. Da vidis cudo od cuda. U toj vojsci su povoljnije polozaje dobili oficiri juznog slovenskog porekla iz Austrougarske vojske koja je bila porazena i bez obzira na svoju nacionalnost nego srpski oficiri koji su presli Balkanske ratove i koji su gazili Albaniju i vratili se preko Solunskog fronta u otadzbinu.
Interesantna je onda teza da su Srbi hteli da vladaju drugim juznim slovenskim naroda a da njihovi oficiri i podoficiri dobiju toliko povoljne uslove. I uopste su bili neproporcionalno u odnosu na srpske oficire na rasporedjeni i na vise polozaje.
Muka mi je od toga kad procitam neke stvari ...
Korisnik: vathra
Poslao: 20 Dec 2010 12:03
Kibo ::Ja cu samo da podsetim na neke cinjenice u Kraljevini SHS, odnosno odmah posle radjanja te drzave rodila se i njena vojska. Da vidis cudo od cuda. U toj vojsci su povoljnije polozaje dobili oficiri juznog slovenskog porekla iz Austrougarske vojske koja je bila porazena i bez obzira na svoju nacionalnost nego srpski oficiri koji su presli Balkanske ratove i koji su gazili Albaniju i vratili se preko Solunskog fronta u otadzbinu.
Interesantna je onda teza da su Srbi hteli da vladaju drugim juznim slovenskim naroda a da njihovi oficiri i podoficiri dobiju toliko povoljne uslove. I uopste su bili neproporcionalno u odnosu na srpske oficire na rasporedjeni i na vise polozaje.
Кибо,
Можеш ли да додаш неки извор за твоју тврдњу, или си је ставио одокативно?
Најпознатији пример србина у војсци АУ је био Светозар Боројевић, који је стигао до чина фелдмаршала (једини јужнословен) и који се успешно борио против Италијана. Он није наишао на топао пријем у новој држави, иако се определио да буде њен грађанин.
http://sr.wikipedia.org/sr/Све&#.....80;ћ
Korisnik: Kibo
Poslao: 20 Dec 2010 12:31
Uh Vathra procitao sam to u jednoj knjizi. Ali mislim da je o njoj bilo bas reci na ovom forumu a mislim i o tome. Mozda su tekstovi izbrisani pa smo mi preko pp. Uglavnom postoji knjiga koja to potvrdjuje. Moracu da vidim ove tekstve i knjige u pdf formatu ali brate to ce da potraje.
Naravno da nisu svi dobili povoljan polozaj u kasnijoj vojsci SHS, recimo bas takvi koji su se isticali na neprijateljskoj strani nisu. Medjutim obicni oficiri koji se nisu isticali i pocinili zlocine jesu.
Sad se nesto setih. Bila je rec o nacionalnom kljucu u JNA, pa je mene to jako interesovalo i dalje rasprave su se odvijale preko pp posto nisu za ovaj forum i tako sam dosao do te knjige i informacija. Ali stvarno sad ne mogu se setim tacno toga. Brate ja sam vec mnooogo dugo na ovom forumu tako da imam mnogo informacija i u pp.
Moracu sve to da procesljam pa cu vam reci izvor.
Odokativno ne bih mogao ni u kom slucaju da donesem takvu tvrdnju.
Korisnik: cxfan
Poslao: 20 Dec 2010 15:58
Slovenian Volunteers in Serbian Liberation Wars
1912-1918
Пошто се дискусија ван теме наставила и после два упозорења, тема је темељно очишћена.
Хвала на сарадњи
(Исто ће се десити и ако се дискусија ван теме настави).
Korisnik: Mixelotti
Poslao: 22 Dec 2010 00:29
Владимир Ћоровић ЦРНА КЊИГА: Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године
veljko82 ::Ne radi se ovde samo o Hrvatima,bez da su oni imali ili nemali svoje razloge.U ratu protiv Srbije bili su svi juzni sloveni na teritoriji Austro-ugarske.To znaci da su Srbi iz Vojvodine i iz Bosne i Hercegovine,kao i drugih delova bili ukljuceni u rat i zlocine protiv Srba na teritoriji Srbije.To je jos mozda najzalosnije od svega.Ne verujem da su oni imali neki politicki razlog za tako nesto sto samo govori kakvi su im bili gospodari a ko su im bile najvernije sluge.Iz istorije se mnogo nauci.
Ja ne mogu da govorim za sve Srbe koji su se borili na strani Austro-Ugarske. Znam da je moj pradeda sticajem teritorijalnih okolnosti bio vojnik austrougarske vojske ali koliko je meni iz porodicne price poznato on a i ljudi oko njega nisu hteli da se bore protiv svog naroda tako da su Srbi premestani na ruski front gde je moj pradeda zarobljen i nekoliko godina ziveo u rusiji i gde su ga izvanredno tretirali maltene kao jednog od njih!
Korisnik: MIg
Poslao: 25 Dec 2010 10:55
Sličnu porodičnu priču sam i ja čuo o mom pradedi. Bio je mobilisan u Austro-Ugarsku vojsku, ali nije ratovao protiv Srbije već je takođe zarobljen na Ruskom frontu.
Korisnik: MarKhan
Poslao: 05 Jan 2011 19:12
Nađoh nešto vrlo interesantno
Korisnik: ivonius
Poslao: 21 Jul 2012 20:44
Nažalost su njih ubili članovi kriminalne grupe
Korisnik: ok
Poslao: 17 Nov 2012 18:22
Moj pradeda oko 1913
Korisnik: Max Bodin
Poslao: 11 Dec 2012 10:09
[quote="veljko82"]Ne radi se ovde samo o Hrvatima,bez da su oni imali ili nemali svoje razloge.U ratu protiv Srbije bili su svi juzni sloveni na teritoriji Austro-ugarske.To znaci da su Srbi iz Vojvodine i iz Bosne i Hercegovine,kao i drugih delova bili ukljuceni u rat i zlocine protiv Srba na teritoriji Srbije.To je jos mozda najzalosnije od svega.Ne verujem da su oni imali neki politicki razlog za tako nesto sto samo govori kakvi su im bili gospodari a ko su im bile najvernije sluge.Iz istorije se mnogo nauci.
Da nije sve baš tako govori i veliki broj dobrovoljaca, srba iz istočne Bosne, koji su se priključili srpskoj vojsci posle njenog prelaska preko Drine. U Sokocu postoji spomenik tim dobrovoljcima kojih je bilo oko 200 samo sa teritorije opštine Sokolac. Sva ta imena su provjerena u arhivama u Beogradu.
Takođe je poznato, takvav slučaj je bio u mojoj familiji, da su srbi jeli duvan ili se na neki drugi način trovali da bi dobili otpust iz austrijske vojske, odnosno da ne bi pucali na svoju braću.
Korisnik: EOD
Poslao: 11 Dec 2012 12:33
Citat:Drugi bosanskohercegovački puk smatran je najboljom borbenom jedinicom austrougarske vojske. Pripadnici ovog puka poneli su 42 medalje za hrabrost - najviše u čitavoj armadi. Drugi pukovi dobili su sedam-osam ovih ordena. Zlatna medalja za hrabrost bila je retko odlikovanje, pa ipak krasila je grudi 106 soldata iz Bosne. A 33 hiljade raznih odlikovanja, dobili su Bošnjaci iz Beča i Pešte, za hrabro držanje u borbama protiv Srbije.
2. BH K.und k. Regimenta, čiji je domicil bila Banja Luka, od prve polovine 1915. godine do kraja rata godine borila se na Soškom frontu na kojem je postigla najveće vojničke uspjehe i dobila sva odlikovanja. Najvećim uspjesima ove regimente se smatra proboj na Monte Meleti u julu. 1916. godine i zauzimanje Monte Mia u 12. sočkoj bici 1917. godine kada su Italijani protjerani preko rijeke Tilmento. U 12. sočkoj bici poginulo je 3-4 hiljade vojnika bosanskih regimenti.
Inače najmlađi vojnik u BH regimentama bio je Elez Dervišević koji je sa 14 godina postao najmlađi kaplar uz K. und k. vojsci. Preminuo je devedesetih godina kao major sirijske armije.
Izvor: Werner Schachinger, "Die Bosniaken Kommen".
Korisnik: ok
Poslao: 19 Dec 2012 04:05
[quote="Max Bodin"]veljko82 ::Ne radi se ovde samo o Hrvatima,bez da su oni imali ili nemali svoje razloge.U ratu protiv Srbije bili su svi juzni sloveni na teritoriji Austro-ugarske.To znaci da su Srbi iz Vojvodine i iz Bosne i Hercegovine,kao i drugih delova bili ukljuceni u rat i zlocine protiv Srba na teritoriji Srbije.To je jos mozda najzalosnije od svega.Ne verujem da su oni imali neki politicki razlog za tako nesto sto samo govori kakvi su im bili gospodari a ko su im bile najvernije sluge.Iz istorije se mnogo nauci.
Da nije sve baš tako govori i veliki broj dobrovoljaca, srba iz istočne Bosne, koji su se priključili srpskoj vojsci posle njenog prelaska preko Drine. U Sokocu postoji spomenik tim dobrovoljcima kojih je bilo oko 200 samo sa teritorije opštine Sokolac. Sva ta imena su provjerena u arhivama u Beogradu.
Takođe je poznato, takvav slučaj je bio u mojoj familiji, da su srbi jeli duvan ili se na neki drugi način trovali da bi dobili otpust iz austrijske vojske, odnosno da ne bi pucali na svoju braću.Ocigledno da te istorija nije puno naucila :)Vidis onaj na slici koju sam postavio je poginuo na severu bio je u ceskoj regimenti,deda moje mame deda Tima je bio zarobljen na istoku jer se sam predo , bio tamo godinama u zarobljenistvo, porodica ga zvala gde je sluzio Timofej i kasnije ga pustila ,pradedu mog zeta je ubio kozak kopljem takodje na istoku,moje mesto je nekad imalo oko 2500 stanovnika i svi sposobni muskarci su sluzili austrougarsku vojsku pola njih je kasnije lutalo Sibirom a druga polovina na Italijanski front a takva sudbina bila, vecine Vojvodjanski Srba.......nisu bili odusevljeni da ih salju na jug u Srbiji pa su ostavljali kosti sirom evrope,inace i mnogi drugi nisu bili radi poput Slovaka (seti se samo onih koji su pobijeni u centralnoj Srbiji zbog dezerterstva ) i ceha jer se u to vreme na tlu Autrougarske budila nacionalna svest tih naroda to je znao i matori Franc Jozef kad je pred rat i sam reko (sad svi vicu rat sutra ce plakati) .Uostalom cilj WW1 rata je bila nova raspodela moci u evropi i jedan od tih ciljeva je bio nestanak Austrougarske koa napredne i konkurentne drzave ostalim silama u evropi ...
Korisnik: padobranac75
Poslao: 19 Dec 2012 08:39
ok ::... i jedan od tih ciljeva je bio nestanak Austrougarske koa napredne i konkurentne drzave ostalim silama u evropi ...
Nešto mi ovde nije jasno formulisano.
Ispada da je Austrougarska započela Prvi svetski rat u cilju raspodele svetske moći (što je tačno) i u cilju svog nestanka (!?).
Korisnik: ok
Poslao: 20 Dec 2012 03:17
padobranac75 ::ok ::... i jedan od tih ciljeva je bio nestanak Austrougarske koa napredne i konkurentne drzave ostalim silama u evropi ...
Nešto mi ovde nije jasno formulisano.
Ispada da je Austrougarska započela Prvi svetski rat u cilju raspodele svetske moći (što je tačno) i u cilju svog nestanka (!?).A dali ti mislis da je zbog rata izmedju Srbije i Austrougarske planula evropa Ili je trebao upaljac ?Nije formulisan jeda Franc Jozef koji se protivio ratu,jedan mator imperator kome je verovatno sin ubijen(koji se protivio saradnjom sa Nemackom,Nemackom koja je cak imala jedno vreme ideju da otrgne austriju iz Austrougarske a ostatak drzave da prepusti Ugrima) i nad zenom vrsen atentat a kasnije gledo propast svoje drzave covek koji je takodje hteo prikriti atentat Principa u cemu nije uspeo i covek koji se protivio rartu jer je znao sudbinu svoje Austrougarske,covek koji je hteo udovoljiti svima a nije uspeo i Ugrima i Slovenima ali nije uspe sacuvati drzavu,bio jedan intervju sa njime kad je reko da je njegov cilj da sacuva gradjane Austrougarske od politicara i ostalih mocnika evrope ! I ko je reko da je Austrougarska zapocela rat za raspodelu moci Ja sam spominjo velike sile u evropi kojima je smetala Austrougarska takva kakva je bila ! Tesko onom ko misli da je jedna Francuska ,Nemacka,Engleska usla u rat da krvari za jednu Srbiju zbog Austrougarske
Korisnik: veljko82
Poslao: 21 Jan 2013 23:35
Citat:Tesko onom ko misli da je jedna Francuska ,Nemacka,Engleska usla u rat da krvari za jednu Srbiju zbog Austrougarske Tacno.
Korisnik: jazbar
Poslao: 22 Jan 2013 09:04
Jel može neko istorijsko podkovan, da mi objasni kada je počeo antagonizam između Hrvata i Srba. Jeli sve poćelo pravaškim memurandumom krajem 19. veka? Ili je to počelo još za vreme osmanlijskog carstva turskim upadima na teritorij dela Hrvacke koji nije bio pod turskom okupacijom među kojima je bilo i Srba pa i Hrvata.
Npr.
Između nas Slovenaca i nemačkih Austrijanaca je počela mržnja (oni mnogo više mrze nas nego mi njih) kada smo otišli iz Austrije 1918 i počeli oslobađanjem donje Štajerske i južne Koruške (napali njihovu vojsku) krajem 1918 i početkom 1919. Talijani uz granicu nas mrze od 1945 kada su optanti napustili Istru i Primorje... Mi njih mrzimo od 1922 kada su počeli sa fašizacijom Primorja i Istre. Mađari nas možda mrze (mada mađarsko malo ko zna) zbog Trianonskog sporazuma 1920, izgubili su Prekmurje i Međumurje. No kod njih mržnja nije velika jer znaju da su oni prvi upali na naš teritorij u 10. i 11. veku. Mi se njima ne opterećujemo zbog jezićne bariere. Kao okupatori 1941 nisu bili toliko surovi kao Nacisti, Fašisti i Ustaše.
Korisnik: Lox
Poslao: 22 Jan 2013 10:42
Povijesno će se teško moći utvrditi neki datum, dokument ili događaj. Što se tiće srba u Hrvatskoj mislim da je presudnu ulogu zavadi pa vladaj odigrala AU. Kada je oformljena Vojna Krajina radi bolje obrane od turskih upada AU je domicilnom stanovništu dala posebne povlastice da se nebi iseljavali i da bi aktivno sudjelovali u borbama. Neka me povjesničari isprave, ili barem dok ne pogledam po nekim knjižurinama o Vojnoj Krajini koje imam doma, tamošnje je stanovništvo bilo oslobođeno poreza, davana im je zemlja i općenito bila je politika da se tamo naseli što više ljudi. Pa je tako iz Bosne došlo puno svijeta. VK je izuzeta od upravljanja od Sabora i bila direktno pod Bečem. Da ne dužim, prilikom ukidanja VK teško se bilo ponovo vratiti pod civilne zakone i upravu. I tu, po mom mišljenu, dolazi do većeg nerazumjevanja. Stanovništo je bilo miješano, ali su se hrvati nekako jednostavnije vratili pod upravu Sabora.
Ovo je vrlo jednostavno pojašnjenje i tumačenje, da ne ulazimo u neke dubokoumne polemike.
Osobno mislim da neke mržnje nema samo zato jer je netko Hrvat ili Srbin. Narodom se lako manipulira.
Korisnik: jazbar
Poslao: 22 Jan 2013 11:19
Vojna krajina je bila ustanovljena mnogo prije od AU koja je osnovana 1867, osim toga Graničari (vojnici Vojne krajine) nisu bili samo Srbi nego svi koji su se doselili i to prvenstveno iz delova koje su okupirale osmanlije. U Hrvackoj do vremena AU nije bilo političkog sabora (samouprave) nego je svu vlast obnašao ban (guverner) Slavonije i Hrvacke, postavljen direkto od ugarskog podkralja ili od samog austrijskog kralja. Zavisi kakvi su bili odnosi u to vreme između Ugarske i Austrije. Zato su Hrvati težili da idu pod Austriju jer su se nadali austrijskom uređenju u kojem su imale knežije/vojvodine (knez/vojvoda) kasnije dežele vlastitu samoupravu - deželnih stanovi (kasta (stalež) plemiča i građana) i kasnije (zbor župana gradova) u Deželnom zboru (parlamentu) i glavar - predsedujuči Deželnog zbora - upravitelj dežele. No Hrvacka nije nikada imala povijesnog državnog prava kao takva, te bi je najprije bilo potrebno proglasiti knežijom ili deželom, tu je bilo i pitanje dali bi se Ugri (Mađari) složili sa time.
Usput:
Nakon osnovanja AU neznam jeli je osnovan i pravi politički sabor (parlament) u Hrvackoj. Pitao sam mnogo Hrvata neka mi kažu gde, na kojoj adresi je bio sabor u Zagrebu ali nijedan mi nije znao reči. Prema nekoj logici i interieru hrvacki sabor do 1918 bi trebao biti u istoj zgradi gde je današnji sabor RH ili možda u narodnom kazalištu? Ovde nešto piše ali vrlo manjkavo i konfuzno http://www.sabor.hr/Default.aspx?sec=404
Piše da se u Hrvackom saboru govorilo latinski!? Te da je Kukuljević govorio 1848 da uglavnom stanovnici Hrvacke i Slavonije hrvacki neznaju i da se može na prste prebrojiti oni koji ga znaju...
U ljubljani Deželni zbor Kranjske je bio u zgradi sadašnje Ljubljanske univerze (uprava svih ljubljanskih fakulteta) na Kongresnom trgu. Za vremena knežije sedište kneza je bio Ljubljanskog grad (zamak). U Ljubljanskom Deželnom Zboru su zasedali i poslanici Istre sve do 1836, kada je novom austrijskom upravnom deobom Istra prešla u novo osnovan Deželni zbor u Trstu.
Korisnik: Lox
Poslao: 22 Jan 2013 11:54
Napomenuo sam da je ovo vrlo jednostavno tumačenje. Kada sam govorio o AU mislio sam tu na cijelu povijest monarhije. Možda da se ljudi ne bune. Morao bi malo pogledati za detalje, imam jednu zgodnu knjigu baš o krajini. Nakon sporazuma Beča i Pešte potpisana je i Ugarsko-hrvatska nagodba. Za sjedište sabora nisam siguran od kad je u Zagrebu na Trgu sv. Marka.
Evo ovo je sa službene stranice Sabora.
Od narodnih zborovanja do građanskog Sabora 1848. godine
Od prvih spomena narodnih zborova, preko Sabora kao staleške ustanove, do suvremenog predstavničkog tijela svega naroda, sabori su znak i očitovanje samosvojnosti hrvatskoga naroda. U dugom povijesnom tijeku oni su poprimali različita obilježja i bili stvarni pokazatelj političkog položaja Hrvatske već od 9. stoljeća.
Prvi poznati sabor, sa sačuvanim zapisnikom i zaključcima, održan je u Zagrebu 19. travnja 1273. godine. Tada je utvrđen i naziv sabora: Opći sabor čitave kraljevine Slavonije (Congregatio Regni tocius Sclavonie generalis), a njegove se odluke nazivaju statuta et constitutiones (odredbe sa zakonskom snagom). Odluke Sabora svojim pečatom potkrepljivao je ban. Na Saboru su donesene odredbe o sudovanju, dizanju općeg ustanka (insurrectio) u obrani zemlje, porezima i ostalim javnim davanjima. Njegovi su zaključci prvi poznati i cjelovito sačuvani zaključci Sabora (na slici: prijepis isprave Zaključci Sabora Kraljevine Slavonije održanog u Zagrebu 1273., koje je potvrdio ban Matija, prijepis Čazmanskog kaptola iz 1350.godine).
S državnopravnog stajališta osobito je značenje Sabora hrvatskoga plemstva održanoga u Cetinu 1527. godine. Na Cetinskome saboru donesena je odluka da za hrvatskoga kralja bude izabran Ferdinand, češki kralj i nadvojvoda austrijski. Sabor hrvatskoga plemstva tim je činom na hrvatsko prijestolje slobodno izabrao habsburšku dinastiju, nakon stoljeća mađarskih kraljeva (na slici: Isprava o izboru Ferdinanda I. iz dinastije Habsburg za kralja Hrvatske na Saboru u Cetinu 1. siječnja 1527. godine).
Sabor potom prerasta u institucionaliziranu skupštinu hrvatskih staleža i redova. U njemu su se rješavala temeljna državnopravna pitanja pa je on tako postao izraz državnosti tadašnje Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije. Pored naziva iz 1273., Opći sabor čitave kraljevine Slavonije, susreće se i naziv Conventus generalis, ponekad Diaeta ili Congresus, dok se nakon 1558. sabor redovito naziva Sabor Kraljevine Hrvatske i Slavonije. Od 1681. godine puni je naziv, koji je zadržao u cijelom feudalnom razdoblju, Sabor Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije (Congregatio Regnorum Croatie, Dalmatiae et Slavoniae).
Sabore je sazivao ban, a u njegovu radu sudjelovali su staleži i redovi, a djelovao je kao svojevrsna jednodomna skupština. Sabornici su uživali nepovredivost koja im je bila zajamčena tzv. slobodnim prolazom (salvus conductus). Sabori su se sazivali najčešće jedanput ili dva puta na godinu, a u doba rata i češće. (na slici: Pečat Sabora Hrvatske, Dalmacije i Slavonije iz 1865. godine)
Na pravo samostalnog biranja kralja, osim 1527., staleži su se pozvali i 1712. godine. Hrvatski sabor tada je donio odluku da se nasljedno pravo prenosi i na žensku lozu habsburške dinastije. To je poznato kao Pragmatička sankcija ili Ustanova o ženskom nasljedstvu habsburške kuće u Kraljevini Hrvatskoj.
Hrvatskim jezikom u Saboru prvi put progovorio je njegov zastupnik 1843. godine. Znameniti govor o potrebi uvođenja narodnoga jezika u javni život održao je Ivan Kukuljević Sakcinski.
Začetak je to sve izraženijih zahtjeva za njegovanjem narodnog jezika i kulture, uz postupno prevladavanje svijesti o punoj upravnoj samostalnosti i posebnom pravnom položaju Hrvatske. Na zasjedanju 1847. (posljednjem staleškom saboru) hrvatski jezik proglašen je "diplomatičkim", tj. službenim, a do tada je službeni jezik u Saboru bio latinski.
Korisnik: jazbar
Poslao: 22 Jan 2013 12:06
Neki Hrvati mi odgovoriše, da oni nisu saborovali (donašali odluke u nekoj zgradi) nego da su se sastajali po potrebi na travnjacima i dvorištima... Pa zapravo sabor na njihov način doslovno znači okupljanje ljudi a ne političku instituciju. Što je logićki prema gore navedenom.
Korisnik: Lox
Poslao: 22 Jan 2013 13:39
Pa doslovni prijevod riječi sabor je skup, sastanak. Ukoliko želiš mogu sutra posuditi monografiju Sabora koja je izašla prije cca dvije godine? Pa da vidimo što tamo piše.
Korisnik: Demostant
Poslao: 23 Jan 2013 11:06
Napisano: 23 Jan 2013 10:59
Pretpostavljam da nije bitno za temu, no eto samo par napomena. Sabor je postojao cijelo vrijeme paralelno dok su stolovali i banovi. Ima dovoljno zapisao o odlukama koje je Sabor donosio.
Evo samo povijesnih službenih naziva Sabora i godina u kojima su postojali:
Universitas Nobilium et Dominorum Regni Croacie et Sclavonie (1557 - 1592)
Status et Ordines Regni Sclavoniae (1593 - 1616)
Status et Ordines Regnorum Croatiae et Sclavoniae (1616 - 1630)
(Domini et Nobiles (aliique)) Status et Ordines Regnorum Croatiae et Sclavoniae (1631 - 1687)
Status et Ordines Regnorum Dalmatiae, Croatiae et Sclavoniae (1687 - 1847)
Državni sabor Kraljevina Dalmacije, Hrvatske i Slavonije (1848 - )
Jazbar je u nekim stvarima u pravu osobito što se tiče mjesta okupljanja. Tek od 1558 ima stalno mjesto stolovanja u Zagrebu.
"Sabori se održavaju neredovito, bez ustaljenog sjedišta. Sastaju se na poziv bana, a mjesta saborovanja postupno postaju isključivo Križevci i Zagreb. U vrijeme borbi za prijestolje između pristaša Ferdinanda i Ivana Zapolje održavaju se odvojeni hrvatski i slavonski sabori, no 1533. održan je prvi zajednički sabor u Zagrebu kojeg je sazvao Ferdinand I. ( ad conventum regnicolarum(!) regnorum nostrorum Croatie et Sclavonie). Posljednji odvojeni sabor Kraljevine Hrvatske bio je održan u Steničnjaku, 17. srpnja 1558., a od 1. rujna 1558. i zasjedanja zajedničkog hrvatsko-slavonskog sabora u Zagrebu, Hrvatski sabor djeluje kontinuirano kao zajednička institucija za Hrvatsku i Slavoniju. Sabor Kraljevina DHS u ranom novom vijeku sastaje se jednom ili dvaput godišnje, a u slučaju ratne opasnosti i češće."
Dopuna: 23 Jan 2013 11:06
Ev jedan zanimljiv tekst o Vojnoj krajini vezano uz ono što je pisao Lox u ovoj temi:
Složene vojno-političko-vjerske odnose teško je objasniti s današnjeg gledišta. Malo je poznata ta činjenica da su se u krajinu naseljavali i protestanti, kasnije poznati kao "volksdojčeri". Doseljenicima su nuđene svakakve beneficije i naravno zemlja. Niti turcima nije bilo mrsko što se iseljavaju "vlasi", makar su popunjavali vojnu moć neprijateljske zemlje.
Korisnik: ltcolonel
Poslao: 23 Jan 2013 15:59
Zbog onog što su napisali Lox i Demostant bi verovatno od mađarskih povjesničara bili kao u srednjem veku obešeni, zatim razapeti a na kraju raščerečeni. Na tekst o Vlasima neću ni da se osvrćem reč je o tekstu kako mali Đokica zamišlja povjest. I šta sad ja treba da potegnem mađarske zvanične popise do 1842. godine koje svi hrvatski povjesničari prećutkuju prave se da ne postoje u kojima lepo piše da u onom što mi danas smatramo Slavonijom i Sremom nema Hrvata. Za Vojnu granicu piše (od slovenskih naroda) Srbi pravoslavne vere, Šokci - Srbi katoličke vere itd (Hrvati ne postoje) a recimo za Osijek imamo samo Srbe pravoslavne vere i Srbe katoličke vere (isto tako Hrvati ne postoje). TO SU ZVANIČNI MAĐARSKI DRŽAVNI POPISI. Naravno da stvarnost ovome ne odgovara i da su najveći deo Srba katoličke vere Hrvati. Ali tako piše u popsima. Ni jedan hravstki povjesničar nema petlju da to napiše. Kad to napišu e onda možemo da razgovaramo o Vojnoj granici. Naravno ja ne tvrdim ni da su Šokci Srbi katoličke vere koji žive u Vojnoj granici ali gospodo tako piše u zvaničnim ugarskim i austrijskim popisima.
Dalje ogromna većina hrvatskih povjesničara pod Slavonijom u naslovu podrazumeva današnju Slavoniju a ona je sve do opsade Beča bila u osmanskim rukama. Kasnije je bila pod neposrednom upravom Beča (vojni) i Pešte (civilni deo). Ovo nije stav srpske nego mađarske i austrijske istoriografije. Takođe i pod Dalmacijom se podrazumeva neznatni deo današnje Dalmacije najveći njen deo je bio pod Venecijom a po nestanku Venecije pod direktnom upravom Beča i nije bila pod ingerencijom hrvatskog sabora.
Da završim priču bolje da ne pokrećemo ovu temu.
Ja bi kolegama iz Hrvatske posavetovao da malo pogledaju mađarsku literaturu na ovu temu oni danas sve svoje stvari štampaju i na engleskom. Da vide šta mađari misle i o Hrvatsko - ugarskom kraljevstvu i uopšte šta se u svetskoj povjesnoj znanosti o tome misli. A da ne govorimo sad o Hrvatskom kraljevstvu. U svetskoj istoriografiji se Hrvatska tretira kao bilo koji drugi deo Ugarskog kraljevstva i oni pojma nemaju o nekoj hrvatskoj posebnosti. Samo jedna od mnogih provincija Ugarske. Termin Ugarsko - hrvatsko kraljevstvo postoji samo u hrvatskoj istoriografiji i nigde više u svetu.
Što se mene tiče dosta i nemam nameru da se upuštam u polemiku. I kao što sam već naveo meni lično ne smeta to šta pišu hrvatski povjesničari naprotiv izuzetno mi odgovara.
Korisnik: Lox
Poslao: 24 Jan 2013 10:33
Ma hrvati su ko Alieni, svi su ih vidjeli, a u biti ne postoje. Sve je to belosvetska zavjera, samo se još ne zna čija. U budimpeštanskom povijesnom muzeju nalazi se velika slika Nikole Šubića Zrinskog (od Marsa) za kojeg se navodi da je jedan od najvećih mađarskih junaka. Pametnome dosta.
Korisnik: Demostant
Poslao: 24 Jan 2013 11:30
Ma Nebojša je u pravu u nekim stvarima. Istina je da pojam Hrvatsko-Ugarsko kraljevstvo postoji skoro isključivo kod nas, za sve ostale u svijetu je to bilo Ugarsko kraljevstvo, a Hrvatska i Slavonija su bile samo pokrajine. Nebitno je za ovu priču da li je došlo do ujedinjenja Mađarskim osvajanjem ili na miran način jer pobjednici pišu svoju verziju neovisno da li je to istina ili ne. Pravu istinu vjerojatno ionako nikad nećemo saznati.
Isto tako jasno je i da Slavonija danas i nekada ne obuhvaćaju isto područje.
Ono u što ja sumnjam je u tumačenje u podataka o popisima stanovništva. Npr, čak i nama običnim smrtnicima je poznato (g. Jazbar je čak i više puta na ovom forumu to naglašavao) da se u Austrijskom carstvu i kasnije u Austro-Ugarskoj popisi ne vode po nacionalnosti nego po jeziku i vjeri, a to ostavlja mogućnosti da se podaci tumače kako god želi (npr katolike proglasiti Srbima katolicima i sl.). Recimo kopajući malo po mađarskim izvorima, naletio sam na demografsku kartu vojvodine za godinu 1495 koju su napravili Kocsis Károly i Szasa Kicosev i prema kojoj u Vojvodini skoro uopće nema Srba. Malo Hrvata prema karti nastanjuje zapadni vojvođanski dio Srijema, a malo Srba nastanjuje istočni dio vojvođanskog Srijema, a sve ostalo je nastanjeno Mađarima, no meni je odmah jasno da to ne mora biti točno jer su oni te podatke izvukli iz službenih srednjovjekovnih ugarskih popisa za prikupljanje poreza. Čak i tu postoji napomena na engleskom "However, calculation of demographic data from this time period can be described as vague and of a rather varied nature, due to the lack of censuses that would collect comprehensive ethnic information."
Da ne polemiziramo bezveze, Nebojša ako ti nije teško možeš li mi na PM poslati izvor gdje si našao te demografske podatke? Volio bih to malo pročitati, zanima me detaljnije kada su uopće rađeni ti popisi, za koje područje i sl. Unaprijed hvala....
Korisnik: Lox
Poslao: 24 Jan 2013 13:47
Eko kome se da čitati što u tome kažu Ugri.
http://hrcak.srce.hr/file/13778
Link na PDF, rad ima 16 stranica i napravila ga je mađarica na Sveučilištu u Pečuhu.
Taj je dio Hrvatske povijesti dobro dokumentiran. Sad ako se netko hoće dobro informirati ili čitati parcijalno to je njegova stvar.
Korisnik: ltcolonel
Poslao: 24 Jan 2013 14:14
Lox to što si ti dao dao je na hrvatskom. Poštovana koleginica nije mogla da objavi takav rad u Mađarskoj. NI SLUČAJNO. Pošto spominješ univerzitet u Pečuju pogledaj njihov veb sajt. Kod njih je istorija pri nekoj vrsti učiteljskog fakulteta tako da je za nas sa prostora ex Jugoslavije malo teško da se snađemo. Na tom vebstajtu imaš na desetine (i stotine radova) iz srednjovekovne povjesti uključujući i veliki broj doktorskih disertacija i knjiga. I sve to na engleskom jeziku. Nadji mi to što imaš u tom tekstu koji si dao u bilo u kojoj od tih stotina bibliografskih jedinica. Pogledaj to isto i za nekoliko univerziteta u Budimpešti isto toga nema. Pogledaj njihove zvanične istorije Mađarske države i nađi mi bilo gde to što imaš u tekstu koji si ti dao. Nema. Pogledaj istorije Ugarske i uopšte srednje Evrope objavljene od izdavača kao što su Harvard, Oksford, Kembridž, Lajden, Bril itd itd. U svim tim publikacijama postoji samo madjarska verzija a od hrvatske nema ni traga ni glasa. Ja opet ne tvrdim da su Mađari u pravu samo kažem kako je trenutno stanje u svetu.
Korisnik: Lox
Poslao: 24 Jan 2013 14:51
Ne razumije što hoćeš reći. Ti daje svoje pretpostavke. Ako ti dotični rad tj. njegov sadržaj ne odgovara to je tvoja stvar. Sam tekst je prijevod. Kolegica ne iznosti osobne stavove ili politička razmišljanja, kao što i priliči povjesničaru. Postoji i knjiga Velika Hrvatska: Etnogeneza i rana povijest Slavena prikarpatskog područja profesora na Fakultetu za povijest Alaksandra V. Majorova Sank-Peterburškog sveučilišta koje ju je izdalo 2006. Ukoliko možeš doći do nje pročitaj. Vjerujem da ćeš i njega popljuvati, iako je rus. Ali svakako je zgodno štivo. Možemo se slagati ili ne, ali raznolike izvore treba čitati.
Korisnik: krunc
Poslao: 24 Jan 2013 15:41
Dr. sc. Nikica Barić kaže ovako:
"".... Kada pak govori o Austro-Ugarskoj, Bjelajac zaboravlja da su se tijekom Prvoga svjetskog
rata u njezinim oružnim snagama, uz ostale nacionalne skupine koje su živjele u Monarhiji, borili i mnogobrojni Srbi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine, koji su
bili profesionalni časnici i vojni obveznici kao i pripadnici svih drugih naroda, te su slani i
na bojiša protiv same Kraljevine Srbije. Iako je među njima, kao i među vojnicima drugih
nacionalnosti, bilo onih koji su vrebali priliku da prebjegnu, uglavnom su se predano borili
za Cara, nimalo lošije od, recimo, Hrvata ili Slovenaca. Ilustrativan je u tom smislu primjer
koji spominje Gojko Nikoliš u svojim memoarima Korijen, stablo, pavetina (Zagreb 1980)
Na Kordunu se, u vrijeme njegova djetinjstva,prepričavao događaj kada su 1915. godine
srbijanski vojnici bili opkolili jednu skupinu austro-ugarskih vojnika, pa počeli pozivati te
“švabe” na predaju, a oni su im odgovarali: Nijesmo mi švabe, več Srbi iz Like. A Srbin se
ne predaje živ nikada. Nećeš, valaj, dok je nas ovdjeka” (str. 9). ""
Iz časopisa Polemos br.3 2000.g. članak VOJSKA KAO ČINBENIK INTEGRACIJE svojevrsna recenzija i prikaz knjige " Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918-1991. Mile Bjelajac, Beograd, 1999."
Članak koji je kolega linkao je pregledni rad, odnosno prijevod kolegice sa mađarskog na hrvatski objevljen u Povijesnim prilozima... ništa tu nije sporno, ona tako piše ( ne znaći da je u pravu ili krivu, ili da je ona nekakav veliki autoritet u mađarskoj historijografiji, ona tako piše ) kad bi sad o kvaliteti sveučilišta ili pojedinih znanstvenka, otišli bi debelo u off...
Korisnik: ltcolonel
Poslao: 28 Jan 2013 15:31
Lox i Krunc neću da idem u off sa diskusijom jer tema nije tzv ugarsko hrvatsko kraljevstvo ali stojim iza tvrdnje da u 99,99% publikacija (tekstova, knjiga) objavljenih u svetu van Hrvatske ne postoji termin ugarsko hrvatsko hraljevstvo već samo Ugarska. A da li su oni u pravu ili hrvatska povjesna znanost ja se ne izjašnjavam. Ako navedemo dva tri rada (ili pet ili šest) sa jedne strane a sa druge stotine i hiljade radova jasno je koji preovlađuju. Znači ja samo konstatujem činjenicu a to ko je u pravu to nije mesto na ovom forumu. Postoji mnogo foruma sa temom o srednjovekovnoj povjesti Evrope pa koga interesuje može na te forume.
Korisnik: shadower78
Poslao: 08 Feb 2013 23:39
Moj pradjed je bio u austriskoj vojsci/zavrsio je vojnu skolu i bio je nadnarednik. Po izbijanju 1sr nije bio aktivan. Mobilizovan je 1915 i poslan u rat protiv italije mislim. Tu su bili u alpama i kopali tunele pa kad se sastanu sa italijanima zapuskaraju ili igraju na karte zavisi od raspolozenja. Znao je kako je pricao prikrasti se kroz tunele da bi zarobio italijana da bi ga saslusavali. Tu je ranjen pa je poslan u sarajevo na ljecenje ali je navukao nevolju na vrat zato sto je nekoj kcerki od gradskih glavesina strgnuo maramu s lica. Sljedece jutro je trebala da dode i da pokusa da prepozna ko je to napravio ali ga je kapetan o tome obavjestio te ga je to vece poslao u prekomandu u galiciju. Kad je dosao tamo nije mu se svidala rovovska borba pa kad je naredeno vracanje u rov poslje jurisa on se nije vratio vec se predao rusima. Poslan je u zarobljenicki kamp u odesu od tu se je prijavio kao dobrovoljac ucestovao u probijanju fronta i oslobodenju srbije. Bio je odlikovan od kralja i dobio zemlju za zasluge i zivio je u srbiji 10 godina svi su kod kuce mislili da je poginuo u ratu. Prokockao je zemlju i kucu te se vratio doma sa konjem i gasser revolverom kalibra 11mm.
Korisnik: Sabina Balic
Poslao: 09 Apr 2014 00:01
Ma nepotrebno se divno odradjena tema kvari sa izmisljanjem hrvatske istorije.
Mene zanima ovde misljenje kakve bi bile mogucnosti protivudara za koji se zalagao Misic pre samog povlacenja kroz Albaniju. S obzirom da je u tom povlacenju umrlo mnogo hiljada vojnika da li je bilo realno da se razbiju neprijatelji koji su ocigledno imali kompleks od srpskog vojnika.Kasnije smo videli da je onako razbijena Bugarska armija a takodje i Nemci koji su kod Nisa pravili front. Neverovatno je da je u serijalu prvi svetski rat koji sam gledala na youtube kraj rata preskocen i da nema prave istine .Niko tamo ne kaze uzroke kapitulacije Nemacke.Niko ne kaze zasto je kapitulirala Bugarska pa odmah i Turska koja je bila odsecena od saveznika.Nigde se ne kaze zasto se predalo 427 000 Austrougara Italijanima.
Niko ne kaze da se Ugarska povukla iz rata kad je Srpska armija dosla na njenu granicu. Niko ne spominje da je Srpska armija dosla na domak Beca. jednostavno posle tog serijala verujem u izmisljenu istoriju,te da nije ni bilo seobe Slovena. i shvatam zasto srpska istorija pocinje od Nemanje iako smo imali dinastije pre njega.
Korisnik: husky
Poslao: 09 Apr 2014 09:42
Sabina Balic ::Ma nepotrebno se divno odradjena tema kvari sa izmisljanjem hrvatske istorije.
Mene zanima ovde misljenje kakve bi bile mogucnosti protivudara za koji se zalagao Misic pre samog povlacenja kroz Albaniju. S obzirom da je u tom povlacenju umrlo mnogo hiljada vojnika da li je bilo realno da se razbiju neprijatelji koji su ocigledno imali kompleks od srpskog vojnika.Kasnije smo videli da je onako razbijena Bugarska armija a takodje i Nemci koji su kod Nisa pravili front. Neverovatno je da je u serijalu prvi svetski rat koji sam gledala na youtube kraj rata preskocen i da nema prave istine .Niko tamo ne kaze uzroke kapitulacije Nemacke.Niko ne kaze zasto je kapitulirala Bugarska pa odmah i Turska koja je bila odsecena od saveznika.Nigde se ne kaze zasto se predalo 427 000 Austrougara Italijanima.
Niko ne kaze da se Ugarska povukla iz rata kad je Srpska armija dosla na njenu granicu. Niko ne spominje da je Srpska armija dosla na domak Beca. jednostavno posle tog serijala verujem u izmisljenu istoriju,te da nije ni bilo seobe Slovena. i shvatam zasto srpska istorija pocinje od Nemanje iako smo imali dinastije pre njega.
Misicev protivudar bi u tadasnjoj postavci stvari mozda delimicno i uspeo, ali bi samo na krace odlozio ono sto se i desilo, sa povlacenjem preko Albanije itd. pa bi samim tim mnogo veci broj ljudi i izginuo i li umro od iscrpljenosti i bolesti.
Austrijance smo razbili kao dete zvecku, ali sa Nemcima je bilo malo ozbiljnija prica.
Ako glerdamo Solunski front i oslobadjanje Srbije, pa i ostatka slovenskih zemala kasnije ukljucenih u SHS, Srbi jesu bili najenergicniji borci jer su oslobadjali svoju zemlju, ali mi smo sa nasih nesto preko 60 000 vojnika samo doprineli konacnoj pobedi.
Nemojmo se zaludjivati jeftinom propagandom da smo mi, Srbi, sami dobili Veliki rat.
Pogledaj samo broj vojnika na zapadnom i juznom frontu, pa separatni mir sa Rusijom tj njegove posledice po zapadni front itd.
Solunski front je ogromna pobeda saveznika koju su Srbi maltene izneli na ledjima u pocetku sami i pocetak kraha Centralnih sila, ali to je samo jedan od razloga pobede Antante.
Korisnik: Lox
Poslao: 09 Apr 2014 10:36
Ako nema volje da se realno sagledaju stvari nastaje plodno tlo za mitove. Što bi bilo kad bi bilo je pitanje za nekog visokog časnika taktičara, pa i tada je upitno što bi on procijenio. A ne većina ovdje koji su entuzijasti amateri.
Korisnik: krunc
Poslao: 09 Apr 2014 15:52
husky ::Sabina Balic ::Ma nepotrebno se divno odradjena tema kvari sa izmisljanjem hrvatske istorije.
Mene zanima ovde misljenje kakve bi bile mogucnosti protivudara za koji se zalagao Misic pre samog povlacenja kroz Albaniju. S obzirom da je u tom povlacenju umrlo mnogo hiljada vojnika da li je bilo realno da se razbiju neprijatelji koji su ocigledno imali kompleks od srpskog vojnika.Kasnije smo videli da je onako razbijena Bugarska armija a takodje i Nemci koji su kod Nisa pravili front. Neverovatno je da je u serijalu prvi svetski rat koji sam gledala na youtube kraj rata preskocen i da nema prave istine .Niko tamo ne kaze uzroke kapitulacije Nemacke.Niko ne kaze zasto je kapitulirala Bugarska pa odmah i Turska koja je bila odsecena od saveznika.Nigde se ne kaze zasto se predalo 427 000 Austrougara Italijanima.
Niko ne kaze da se Ugarska povukla iz rata kad je Srpska armija dosla na njenu granicu. Niko ne spominje da je Srpska armija dosla na domak Beca. jednostavno posle tog serijala verujem u izmisljenu istoriju,te da nije ni bilo seobe Slovena. i shvatam zasto srpska istorija pocinje od Nemanje iako smo imali dinastije pre njega.
Misicev protivudar bi u tadasnjoj postavci stvari mozda delimicno i uspeo, ali bi samo na krace odlozio ono sto se i desilo, sa povlacenjem preko Albanije itd. pa bi samim tim mnogo veci broj ljudi i izginuo i li umro od iscrpljenosti i bolesti.
Austrijance smo razbili kao dete zvecku, ali sa Nemcima je bilo malo ozbiljnija prica.
Ako glerdamo Solunski front i oslobadjanje Srbije, pa i ostatka slovenskih zemala kasnije ukljucenih u SHS, Srbi jesu bili najenergicniji borci jer su oslobadjali svoju zemlju, ali mi smo sa nasih nesto preko 60 000 vojnika samo doprineli konacnoj pobedi.
Nemojmo se zaludjivati jeftinom propagandom da smo mi, Srbi, sami dobili Veliki rat.
Pogledaj samo broj vojnika na zapadnom i juznom frontu, pa separatni mir sa Rusijom tj njegove posledice po zapadni front itd.
Solunski front je ogromna pobeda saveznika koju su Srbi maltene izneli na ledjima u pocetku sami i pocetak kraha Centralnih sila, ali to je samo jedan od razloga pobede Antante.
... zanimljivo!
Korisnik: victoria
Poslao: 10 Apr 2014 09:52
husky ::Sabina Balic ::Ma nepotrebno se divno odradjena tema kvari sa izmisljanjem hrvatske istorije.
Mene zanima ovde misljenje kakve bi bile mogucnosti protivudara za koji se zalagao Misic pre samog povlacenja kroz Albaniju. S obzirom da je u tom povlacenju umrlo mnogo hiljada vojnika da li je bilo realno da se razbiju neprijatelji koji su ocigledno imali kompleks od srpskog vojnika.Kasnije smo videli da je onako razbijena Bugarska armija a takodje i Nemci koji su kod Nisa pravili front. Neverovatno je da je u serijalu prvi svetski rat koji sam gledala na youtube kraj rata preskocen i da nema prave istine .Niko tamo ne kaze uzroke kapitulacije Nemacke.Niko ne kaze zasto je kapitulirala Bugarska pa odmah i Turska koja je bila odsecena od saveznika.Nigde se ne kaze zasto se predalo 427 000 Austrougara Italijanima.
Niko ne kaze da se Ugarska povukla iz rata kad je Srpska armija dosla na njenu granicu. Niko ne spominje da je Srpska armija dosla na domak Beca. jednostavno posle tog serijala verujem u izmisljenu istoriju,te da nije ni bilo seobe Slovena. i shvatam zasto srpska istorija pocinje od Nemanje iako smo imali dinastije pre njega.
Misicev protivudar bi u tadasnjoj postavci stvari mozda delimicno i uspeo, ali bi samo na krace odlozio ono sto se i desilo, sa povlacenjem preko Albanije itd. pa bi samim tim mnogo veci broj ljudi i izginuo i li umro od iscrpljenosti i bolesti.
Austrijance smo razbili kao dete zvecku, ali sa Nemcima je bilo malo ozbiljnija prica.
Ako glerdamo Solunski front i oslobadjanje Srbije, pa i ostatka slovenskih zemala kasnije ukljucenih u SHS, Srbi jesu bili najenergicniji borci jer su oslobadjali svoju zemlju, ali mi smo sa nasih nesto preko 60 000 vojnika samo doprineli konacnoj pobedi.
Nemojmo se zaludjivati jeftinom propagandom da smo mi, Srbi, sami dobili Veliki rat.
Pogledaj samo broj vojnika na zapadnom i juznom frontu, pa separatni mir sa Rusijom tj njegove posledice po zapadni front itd.
Solunski front je ogromna pobeda saveznika koju su Srbi maltene izneli na ledjima u pocetku sami i pocetak kraha Centralnih sila, ali to je samo jedan od razloga pobede Antante.
Jedna od najsloženijih i najbrižljivije projektovanih mašina u istoriji čovečanstva,Spejs šatl,je eksplodirao kada je sa njega otpalo parče pene i probušilo rezervoar !!!
-Tako je i jedno malo parče pene probušilo front Centralnih sila i direktno uzrokovalo njegov slom.
Koje je to parče pene možeš pročitati u telegramu kajzera Vilhelma bugarskom caru.
Korisnik: krunc
Poslao: 11 Apr 2014 15:56
...o dobrovoljcima iz crno žutih redova u srpskoj vojsci. Do kraja prosinca 1914. iz redova austrougarskih zarobljenika na osnovu podnošenja tipizirane izjave u sastav srpske operativne vojske prijavila su se 452 dobrovoljca koji su nastavili da se bore protiv Monarhije. Po nacijonalnom sastavu 403 Srbina iz BiH i "Like", 14 vojvođanskih Srba, 26 Hrvata, 3 Muslimana i šestorica ostalih slovenskih narodnosti.....
Korisnik: ltcolonel
Poslao: 11 Apr 2014 18:20
Krunc, tokom 1914. godine politika srpske vlade je bila da se ne uzimaju austrougarski zarobljenici u redove srpske vojske da saveznici to ne bi shvatili kao apsiraciju Srbije ka uništenju Austro - ugarske. Tek sa ulaskom Italije u rat kada je uništenje Austro - ugarske postao jedan od strateških ciljeva Antante menja se i politika srpske vlade prema dobrovoljcima iz austro - ugarske vojske. Od početka leta 1915. godine kreće se u propagandu među zarobljenicima i broj dobrovoljaca rapidno raste. Ali onda dolazi slom 1915. godine i od tada se do bivših zarobljenika dolazi u Rusiji i manjoj meri Italiji.
Korisnik: Bane san
Poslao: 11 Apr 2014 23:36
Италијанске власти, за разлику од Руса, нису баш биле раде да пусте заробљенике у добровољце.
Вероватно део "ширег плана", који се показао одмах након рата.
Korisnik: victoria
Poslao: 12 Apr 2014 09:51
krunc ::...o dobrovoljcima iz crno žutih redova u srpskoj vojsci. Do kraja prosinca 1914. iz redova austrougarskih zarobljenika na osnovu podnošenja tipizirane izjave u sastav srpske operativne vojske prijavila su se 452 dobrovoljca koji su nastavili da se bore protiv Monarhije. Po nacijonalnom sastavu 403 Srbina iz BiH i "Like", 14 vojvođanskih Srba, 26 Hrvata, 3 Muslimana i šestorica ostalih slovenskih narodnosti.....
Nije to malo dobrovoljaca za samo četiri meseca rata.I to samo iz redova ratnih zarobljenika !!!
Očekivano je više ali . . . Česi su pokazali više slovenske svesti nego "jugosloveni".Žestoka represija prema Srbima i kažnjavanje celih porodica u A-U je takođe znatno uticala na odziv.
Korisnik: Bane san
Poslao: 12 Apr 2014 19:39
Деда по мајци, Грмечлија, побегао је са 12 у Свет, са 14 стигао у САД. Дошао је као добровољац, и да је заробљен, не само он, фамилија би била затрта (макар шутнута у логор, за почетак... ).
Де јуре: дезертер, велеиздајник и свашта још! Саборци из Србије пак, грађани Краљевине, били би (мал)третирани по конвенцијама, али са шансом да преживе.
Будући му шура, мобилисан у Завичају, претрчао је Русима, па после Добруџе доклипсао транссибирском до Пацифика, бродом преко Јапана, Сингапура, Цејлона, Адена, Суеца у Солун.
Другу половину предака (Кривошије) су махом гурали на Сочу, коначно схвативши да за разлику од Срба и Руса (пробали и тамо, слаба вајда! ), за Италијане нису имали симпатија. Иако су били унуци или синови "чобана-будала" који су 2 х ратовали са бечком солдатеском (1:1!!! ), зарад очувања привилегија, мучни "Жабари" били им мање драги. Пар векова симбиозе са Млецима су чудо!
Korisnik: Sabina Balic
Poslao: 14 Apr 2014 17:03
victoria ::husky ::Sabina Balic ::Ma nepotrebno se divno odradjena tema kvari sa izmisljanjem hrvatske istorije.
Mene zanima ovde misljenje kakve bi bile mogucnosti protivudara za koji se zalagao Misic pre samog povlacenja kroz Albaniju. S obzirom da je u tom povlacenju umrlo mnogo hiljada vojnika da li je bilo realno da se razbiju neprijatelji koji su ocigledno imali kompleks od srpskog vojnika.Kasnije smo videli da je onako razbijena Bugarska armija a takodje i Nemci koji su kod Nisa pravili front. Neverovatno je da je u serijalu prvi svetski rat koji sam gledala na youtube kraj rata preskocen i da nema prave istine .Niko tamo ne kaze uzroke kapitulacije Nemacke.Niko ne kaze zasto je kapitulirala Bugarska pa odmah i Turska koja je bila odsecena od saveznika.Nigde se ne kaze zasto se predalo 427 000 Austrougara Italijanima.
Niko ne kaze da se Ugarska povukla iz rata kad je Srpska armija dosla na njenu granicu. Niko ne spominje da je Srpska armija dosla na domak Beca. jednostavno posle tog serijala verujem u izmisljenu istoriju,te da nije ni bilo seobe Slovena. i shvatam zasto srpska istorija pocinje od Nemanje iako smo imali dinastije pre njega.
Misicev protivudar bi u tadasnjoj postavci stvari mozda delimicno i uspeo, ali bi samo na krace odlozio ono sto se i desilo, sa povlacenjem preko Albanije itd. pa bi samim tim mnogo veci broj ljudi i izginuo i li umro od iscrpljenosti i bolesti.
Austrijance smo razbili kao dete zvecku, ali sa Nemcima je bilo malo ozbiljnija prica.
Ako glerdamo Solunski front i oslobadjanje Srbije, pa i ostatka slovenskih zemala kasnije ukljucenih u SHS, Srbi jesu bili najenergicniji borci jer su oslobadjali svoju zemlju, ali mi smo sa nasih nesto preko 60 000 vojnika samo doprineli konacnoj pobedi.
Nemojmo se zaludjivati jeftinom propagandom da smo mi, Srbi, sami dobili Veliki rat.
Pogledaj samo broj vojnika na zapadnom i juznom frontu, pa separatni mir sa Rusijom tj njegove posledice po zapadni front itd.
Solunski front je ogromna pobeda saveznika koju su Srbi maltene izneli na ledjima u pocetku sami i pocetak kraha Centralnih sila, ali to je samo jedan od razloga pobede Antante.
Jedna od najsloženijih i najbrižljivije projektovanih mašina u istoriji čovečanstva,Spejs šatl,je eksplodirao kada je sa njega otpalo parče pene i probušilo rezervoar !!!
-Tako je i jedno malo parče pene probušilo front Centralnih sila i direktno uzrokovalo njegov slom.
Koje je to parče pene možeš pročitati u telegramu kajzera Vilhelma bugarskom caru.
Broj vojnika na Solunskom frontu je bio oko milion.Geopoliticki je bio zabacen front daleko od bitnih tacaka.Ostalo se ne slazem osim da je artiljerija bila nesrpska.
Sam prodor je bio jedino moguc sa Srbima.Ne ozbiljno je ne reci da je Bugarsku slomila Srbija iskljucivo.To je odmah izbacilo Tursku ali i mnoge Nemce koji se nisu mogli povuci vise kroz Srbiju.
Front koji je Feldmarsal Mekezen pravio kod Nisa je bio ozbiljan ali su Nemci itakako imali kompleks od Srba.
Pa u svim dokumentima nalazimo da komadanti upozoravaju svoju vojsku na opasnog protivnika kakvog do tad nisu imali.To pravi bumerang efekat kad ponovo posle tri godine imaju Srbe ispred sebe Nemci se ponasaju kao uvredjena mlada posle prve bracne noci i masovno dezertirtaju i predaju se. Kada je krenula ofanziva dve Srpske armije su gazile pred sobom sve.
Feldmarsal Mekenzen jedan od pet najvisih nemackih oficira je zarobljen. Nije se vodila ozbiljna borba nigde.Srbi su mleli sve pred sobom.
Depere kaze u svojim izvestajima da ima problema u snabdevanju trupa koje idu za Srbima ali Srbima nije ni potrebno snabdevanje oni sve uzimaju od neprijatelja.
Dolaskom na granice Ugarske ona odmah kapitulira i time se rusi AU monarhija ali Srbi zauzimaju deo Backe koji im prakticno dodje kao nagrada.
Dolazi do presecanja Istocnog fronta i Srbi dolaze na domah Beca. Eto zasto se predaju Italijanima stotine hiljada austrougara.Ni jedan vojniik nije usao u Nemacku ali Nemacka ostaje sama i nema mogucnosti da formira odbranu na istoku jer su pritisnuti u Belgiji..Padom AU monarhije oslobadja se ogroman broj angazovanih saveznickih armija na raznim frontovima.
Nemacka nema izlaza i zato kapitulira.
Korisnik: husky
Poslao: 14 Apr 2014 22:09
Nije bas tako jednostavno ali si u pravu za nekoliko stvari, Srbi su "dobili" Bugare i Austrijance. 11 armiji nije bilo spasa onda kad su se nase prethodnice pojavile ispred Nisa...
Korisnik: Vladimir Petrovic 3
Poslao: 15 Apr 2014 20:27
husky ::Nije bas tako jednostavno ali si u pravu za nekoliko stvari, Srbi su "dobili" Bugare i Austrijance. 11 armiji nije bilo spasa onda kad su se nase prethodnice pojavile ispred Nisa...
Pa moze se procitati i naci na filmovima da su Nemci slali pojacanja cak i Alpski zbor u Nis i trupe iz Rumunije.
Da su imali duplo jace snage mislim 57 bataljona, ali imam osecaj da je to dobro napisano kad se kaze kompleks od Srba.
To je jako naglaseno kad je Ugarska u pitanju. Tamo je vladala panika i posle Kolubarske bitke.
I naravno poznat je respekt od Srba koji su imali Turci koji nisu mogli ni skupiti vojsku za borbe sa Srbima. Znamo da je Kumanovska bitka i ako masivna po broju trupa ipak bila samo puskaranje jer su se Turci dali u nevidjeno bezanje.
Odlicno je objasnjenje iznala koleginica o samom kraju rata koji se krije sve vise.
Zaboravljeno je kako su Francuzi docekali Milunku Savic i srpske veterane u Parizu posle rata.
Sada rade na stvaranju novih verzija istine.
Korisnik: ART610
Poslao: 16 Apr 2014 11:05
Što mi mnogo smeta, ovih dana se sprema neka nova istorija, ma da u Danskoj u školama se uči da je Srpski terorista Gavrilo Princip izvršio teroristički čin na Ferdinata i njegovu suprugu Sofiju koja je bila u blaženom stanju za radi veliko srpskih nacionalnih interesa.
A istina je u tome da se Gavrilo Princip borijo za ideju JUGOSLAVESTVA koja je mnogo koštala Srpski narod.
Svaki srbin koji ima ideju Jugoslovenstva u sebi danas, je veći neprijatelj Srpskom narodu nego sami naši neprijatelji. Jugoslovenstvo je mnogo koštalo Srbe pogotovo Srbe van matice.
Korisnik: Lox
Poslao: 16 Apr 2014 11:27
A koja bi ideja Srbima van matica bila bolja?
I zanima me vaše mišljenje zašto srpska vojska nije nastavila napredovanje? Možda da se podijelila i osvojila Budimpeštu i Beč.
Korisnik: Vladimir Petrovic 3
Poslao: 16 Apr 2014 17:00
Lox ::A koja bi ideja Srbima van matica bila bolja?
I zanima me vaše mišljenje zašto srpska vojska nije nastavila napredovanje? Možda da se podijelila i osvojila Budimpeštu i Beč.
Srbi nisu vodili osvajacki rat .
Oslobodili su svoju bracu a 18 km od Beca stali jer je i pritisak veliih sila bio bitan.
Pa tada je stvorena Albanija protiv srpskih interesa.
ZNaci bilo je tu svega ali se morala priznati velika srpska moc i pobeda i priznati velika drzava koja je nastala.
Ugarska je kapitulirala i ne ide tada da vojska napreduje dalje jer prihvate sve uslove pobednika.
Korisnik: vathra
Poslao: 16 Apr 2014 17:11
А да се мало вратимо на тему?
Korisnik: Vladimir Petrovic 3
Poslao: 19 Apr 2014 22:20
Meni je jako zanimljiva cinjenica da su muslimani iz Sandzaka koji su tada bili Srbi islamske vere bili vojnici u srpskoj vojsci,a muslimani iz Bosne na suprotnoj strani i to smo videli na ovom forumu da su bili elitne jedince AU monarhije.
Posledice mozemo da vidimo u sledecem velikom ratu gde sam zapazio da nema ni jedan zlocin od strane Cetnika prema muslimanima u Sandzaku a u BiH je bila zlocina nad muslimanima mada muslimani iz Sandzaka nisu bili ni u NDH vojsci pa se ne moze reci da su cinili neke vece zlocine nad Srbima kao bosanski muslimani koji su 1943 bili u NDH jedinicama 95%
Таквих братимљења, привремених сепаратних примирја било је на свим фронтовима...
Нису ли Брити и Французи пострељали, за пример, своје људе да сузбију такве идеје!
Пукне филм у блатњавом (или боље, смрзнутом ) рову, кад скапирају да им рат баш и није био нужан у животу, као и сапатницима са преке стране, који су им људски ближи и јаснији од политчара који су почели причу и ето.
Кум је својевремено откупио , уз остале стварчице, пар сребрних табакера хер оберста извесне К&К артиљеријске регименте од госпође удовице, па фасовао и сјајну причу.
За нову 1915. (негде према Русима, "Па гарам Карпатским"), официрска менажа се навуче толико јастија и питија, онако за дочек, да није било шансе да се потроши! Шта ће, смисле, пошаљу парламентарца код господе колега преко, да их аристократски позову на заједнички провод!!!
Наравно, дискрертно углављен тродневни мир, дошле комшије, доваљале бурад вотке, донели кавијар и ине ђаконије, дружили се, пробекријали, па после 3 дана разишли и наставили да се тамане!
Мања табакера,управо новогодишљи поклон, има по себи факсимиле потписа свих подређених, док су му већу поклонили на крају рата. Монументална, грб регименте (убио ме бог, које?), у емајлу укусно урађена слика батерије и наступању, уз листу свих важнијих бојишта на којима су зачадили цеви...
Како закључи кумашин- шта ли би му тек правили за поклон да су добили рат?
Korisnik: krunc
Poslao: 22 Apr 2014 12:59
ltcolonel ::Krunc, tokom 1914. godine politika srpske vlade je bila da se ne uzimaju austrougarski zarobljenici u redove srpske vojske da saveznici to ne bi shvatili kao apsiraciju Srbije ka uništenju Austro - ugarske. Tek sa ulaskom Italije u rat kada je uništenje Austro - ugarske postao jedan od strateških ciljeva Antante menja se i politika srpske vlade prema dobrovoljcima iz austro - ugarske vojske. Od početka leta 1915. godine kreće se u propagandu među zarobljenicima i broj dobrovoljaca rapidno raste. Ali onda dolazi slom 1915. godine i od tada se do bivših zarobljenika dolazi u Rusiji i manjoj meri Italiji.
Nebojša zar nije "Uputa za formiranje dobrovoljačkih odreda" donešena u listopadu 1914.?! Čime praktički počinje plansko prikupljanje iz zarobljeničkih redova. Putnik je prvi zahtjev za masovnije upotrebljavanje zarobljenih A-U dobrovoljaca radi popune boračkog kadra vojske uputio u prosincu 1914. Taj zahtjev je odbijen, ali je rezultirao formiranjem postrojba za žandarmeriju i graničnu trupu u Makedoniji što je Pašić dozvolio. Početkom 1915. nakon što je ministar vojni potpisao naredbu o podjeli zarobljenika formiraju se prve veće postrojbe. U Kragujevcu je formiran Prvi dobrovoljački bataljun kao sastavni dio operativne vojske sa oko 1000 dobrovoljaca, a u Nišu poseban bataljon do zarobljenih dobrovoljaca koji je upučen na granicu sa Albanijom i u Makedoniju. O A-U zarobljenika su početkom 1915. popunjena još tri četnička odreda.
Razlozi koje je Pašić naveo odbijajući Putnikov zahtjev su bile međunarodne obveze koje zabranjuju da se zarobljenici upotrebljavaju protiv zemlje iz koje su, strah od konfiskacije imovine i represije prema obiteljima... i smatrao je da se mogu upotrijebiti kao žandarmerija u novooslobođenim predjelima ili za čuvanje ostalih zatvorenika.... početke projugoslovenske propagande i razmišljanja kako najbolje iskoristiti potencijal zarobljenih južnihslavena možemo pratiti već od studenog 1914.
Vladimir Petrovic 3 ::Meni je jako zanimljiva cinjenica da su muslimani iz Sandzaka koji su tada bili Srbi islamske vere bili vojnici u srpskoj vojsci,a muslimani iz Bosne na suprotnoj strani i to smo videli na ovom forumu da su bili elitne jedince AU monarhije.
Posledice mozemo da vidimo u sledecem velikom ratu gde sam zapazio da nema ni jedan zlocin od strane Cetnika prema muslimanima u Sandzaku a u BiH je bila zlocina nad muslimanima mada muslimani iz Sandzaka nisu bili ni u NDH vojsci pa se ne moze reci da su cinili neke vece zlocine nad Srbima kao bosanski muslimani koji su 1943 bili u NDH jedinicama 95%
Da, bilo je dosta muslimana iz sandžaka u srpskoj vojsci. Recimo, Sulejman Balić hrabro je poginuo na Avali (po nekim teorijama koje nisu potvrđene on je sahranjen u grobu neznanog junaka). Ali treba imati u vidu sledeće: u to vreme Bošnjačka nacija nije postojala, jednostavno većina muslimana iz sandžaka se smatrala srbima islamske vere, a opet Kraljevina Srbija bila je više nego tolerantna prema islamu.
Korisnik: VJ
Poslao: 24 Dec 2015 10:19
Korisnik: VJ
Poslao: 24 Dec 2015 10:26
Гаврило Родић
Јанко Вуковић
Максимилијан Његован
Ђуро Драгичевић
Korisnik: RJ
Poslao: 06 Jul 2016 22:58
Osvrt na veličinu teritorije koju je pokrivala ex-AU u odnosu na današnje države (austrija i mađarska)
Korisnik: sajkaca
Poslao: 07 Jul 2016 15:05
Из моје књиге "Српски Хусар"
Војна крајина
У току XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице, јер им је потребан поуздан, храбар ратнички народ, који је уз то и домаћински. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788—1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба. На тај начин су формиране српске крајине.
Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча. Многе српске породице које су гајиле ратничку традицију, због својих заслуга у рату добиле су племићке титуле, а најистакнутији појединци високе војне чинове.
Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима”. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом Врбас—Усора—Сребреник—Шабац—Београд, а 1469. оснива посебну војну област — сењску капетанију, у чијој позадини су Гацко—Оточац—Стариград и Новиград на ушћу Зрмање, ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.
Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године), Лика, Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Угарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.
Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља цара Фердинанда I :
„...овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује...како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо...ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју...без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе...”
Овај подужи цитат је било неопходно навести, како би се јасно видела статусна разлика између Хрвата, који су живели у класичном феудалном систему, углавном као кметови, и Срба у Војној крајини, који су слободни, одговорни једино цару.
Цар Фердинанд II (слика 53) доноси 1630. године декрет (Statuta Valachorum) (слика 54), којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Овај декрет је регулисао однос српских (влашких) досељеника из Османлијског царства према војним заповедницима, њихове обавезе и права на унутрашњу самоуправу. Стварањем новог војног сталежа крајишника, полако се остваривао процес издвајања крајишке територије од власти Хрватског сабора и бана.
Наши људи су најрадије бирали војнички позив који им је, иако тежак, због извесне самосталности, више одговарао него позив земљорадника са својом феудалном зависношћу. Да је то занимање било најрадије прихваћено, било под Аустријом, Млецима или Турском, и претпостављено другим пословима, види се из многих докумената и сведочанстава.
Границе Угарске и Хрватске добијале су нове таласе дошљака и бегунаца, што је достигло свој врхунац крајем XVII века. Велика сеоба 1690. године имала је огроман утицај на судбину Срба у Угарској. Није био само у питању прелазак десетина хиљада бегунаца, него пренос светиња, моштију владара, духовних и материјалних добара, црквених покретности, џелепа марве, оваца, свиња, што је дало друкчији карактер не само материјално него и духовну основу, што је било признато и царским привилегијама и другим обећањима. Они су донекле били заштита од покушаја да Срби не буду третирани као војници који су бранили границе царства и државе него као „шизматици” . Тај период извесне легитимности који је могао да се хвата у коштац са државном администрацијом и језуитским прозелитизмом испунио је прве деценије прилагођавања и сналажења на новом, често непријатељском тлу.
Низом декрета и закона који су касније уследили, од којих су најзначајнији „Војно-граничарска права” (1754) и „Крајишки темељни закон” (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.
Током XVIII века следи раздобље релативног мира, у којем су из Босанског пашалука проваљивали тек мањи војни одреди. Успешним ратом који је уследио након турског пораза пред Бечом 1683. године, ослобођен је већи део територије Хрватског краљевства. Без обзира на то што је Војна крајина изгубила своју основну одбрамбену намену, војнокрајишки систем се и даље одржао, чак је и проширен је на простор Славоније и Баната.
Средином XVIII века уследио је процес темељне реорганизације Војне крајине по узору на царску војску и њене регуларне пукове. Године 1737. долази и до формалног укидања Влашког статута. Укинуте су све дотадашње капетаније и војводства, а уместо њих је уследила расподела Војне крајине на генералкоманде, пукове и станије. Војна крајина је развојачена 1873. године и одлуком Хрватског сабора припојена Банској Хрватској дана 15.VII 1881, чиме је престала да постоји као засебна целина.
RJ ::Osvrt na veličinu teritorije koju je pokrivala ex-AU u odnosu na današnje države (austrija i mađarska)
Edukativan zemljevid. Kada se stvarala ova država, Austrije i Mađarske, ova dva stuba državnosti, nista ni pomislila, da će to nekad da razpadne. Jer je državnost kod razpada imala za posledice, da se SVI dugovi države podele na ova dva. Tako, da je Čehoslovačka između dva rata imala veliki ekonomski rast.
Portret kapetana Petra Bige, Muzej Grada Novog Sada.
Korisnik: VJ
Poslao: 11 Maj 2018 10:22
Korisnik: gradjanin1863
Poslao: 14 Okt 2018 14:36
Скроман допринос теми у виду скраћеног текста из књиге о Варош Лешници, варошици у западној Србији на реци Дрини, која је данас у саставу општине Лозница.
Командант Рафајло Крнић
Лешница је за време Првог светског рата била погранично место и у њој је постојала аустро-угарска војна команда. Командант је био Рафајло Крнић, по народности Србин из Крајине, који је завршио Војну академију у Бечу. Овај аустро-угарски официр заљуби се у Загорку Исаковић, девојку из једне од најимућнијих и најугледнијих породица у Подрињу.
После завршетка Првог светског рата и стварања Југославије, Крнић је од наших власти добио један чин више и југословенску официрску пензију, што су уосталом добили, после уједињења, и сви Срби и хрвати који су се налазили у аустро-угарској војсци. Крнић је женидбом у мираз добио кућу и око педесет хектара земље, посед звани Шљокуша.
И тако је овај бивши аустријски официр засновао породицу у Лешници и између два светска рата уживао знатно имање и велику мајорску пензију, подизао двоје деце, старијег Петра, званог Пећу, и млађу кћер Љиљану. Постао је угледни грађанин Лешнице али се није много дружио са мештанима, нити са својим комшијама. Мада нам је био комшија, ја никада нисам ушао у њихову кућу, нити је он или неко од његових долазио код нас. И поред тога, наши су односи били сасвим коректни. Чак је и мом старијем брату помогао кад је служио војску у Загребу, јер је познавао његовог команданта. Веома ретко сам га виђао, само кад пролази поред наше куће и иде у цркву или, са ловачком пушком, на своје имање. Био је здрав, као млад вероватно леп човек, црномањаст, средњег раста, широких рамена, скромно обучен. Ишао је брзо а корак му је био оштар, војнички. У лешничке кафане није улазио и није ми познато ни да је имао пријатеља у месту, осим својих шурака и њихових породица. А и ти односи, колико сам знао, нису били много срдачни. Уопште, остављао је утисак озбиљног и затвореног човека, бар за нас, његове комшије. Кад сам као ђак основне школе, недељом, заједно са осталим ђацима, а касније и сам, ишао у цркву, запазио сам га да за пултом, у цркви, продаје свеће и на послужавнику скупља прилог за цркву. Био ми је стран и несимпа-тичан. Како ми је причао брат, био је један од главних у црквеном одбору. Славио је славу Светог Стефана и представљао се као велики православац и Србин. Нико тада није могао ни наслутити да је немачки обавештајац.
Уочи уласка окупатора у Лешницу, многе породице, плашећи се одмазде, склањале су се из варошице у колибе, које су се налазиле у подножју Видојевице. Тако сам и ја са својим родитељима, сестрама и њиховом децом, отишао да живим у нашој колиби, а старији брат и зет су били мобилисани у војску. У току једне ноћи, неколико дана после после бомбардовња Београда, чули смо пуцњаву у правцу пута Шабац-Лозница и знали смо да то долази немачка војска. Сутрадан, неко нам је јавио да се Немци коректно понашају према становништву и да можемо слободно да се вратимо кућама. Враћајући се заједно са више породица, јер смо тако били слободнији, сретнемо код железничке станице Рафајла Крнића и распитујемо се каква је ситуација у Лешници, а он нам прича о Немцима све најлепше. Ми се покочили од страха шта ће бити са нама, а он сија од задовољства и каже: “ Сада ћете видети шта је права држава”. Нисам сигуран, можда је рекао и правна држава. На нашу жалост, ускоро смо то и видели и по злу добро запамтили. Тада ми се учинило да је то неки други Крнић, некако усправнији, виши и млађи. Схватио сам да су Крнићу дошли његови. Како су Срби наивни кад су помислили да ће од аустроугарског официра, коме су дали добру пензију, створити Југословена.
Окупација
После Другог светског рата нашао сам се у Врњачкој бањи са Михаилом Пејићем, професором из Лешнице, иначе сином познатог велепоседника Паје Пејића. Михајило је студирао у Бечу и тако савладао немачки језик да је боље познавао немачки књижевни језик од многих Немаца. Заједно са њим и његовим сином становао сам у истој вили у бањи и поред осталог, он ми је причао. Чим су Немци ушли у Лешницу, немачка команда за наш крај сместила се у велелепну кућу његовог оца, а њега су узели за тумача. На првој официрској вечери у њиховој кући, којој су присуствовали Рафајло Крнић и Михајло Пејић, најстарији официр је предао Крнићу високо немачко одликовање за изузетне заслуге које је учинио за Трећи рајх и поставио га за немачког повереника за Подриње. Ово је било други пут да Крнић добија неограничену власт у Лешници. Михајилу није било пријатно што је и он био прису-тан и ово чуо јер се плашио да ће Крнић радити на томе да га уклони зато што много зна о њему. Међутим, Крнић је толико био убеђен у коначну победу Немачке да се нимало није осећао угроженим већ је немачко одликовање сматрао сасвим нормалним и њиме се поносио. А када се видело да Немачка губи рат није имао времена да мисли на Михајила.
Првих дана окупације пролазила је кроз Лешницу у непрекидним колонама немачка војска, која је ишла у правцу Шабац-Лозница и даље не југ за Грчку а у супротном правцу се кретала колона наших заробљеника. Једна већа група наших заробљених војника, приближно једном пуку, дотерана је и испунила наше црквено двориште. Наша кућа налази се преко пута цркве и могао сам, са наше терасе, да посматрам шта се дешава у црквеном дворишту. Наше заробљене војнике, читав пук, спроводило је и чувало само неколико војника. У црквено двориште дошли су један немачки официр и Крнић. Немачки официр је наредио да се војници построје а затим је саопштио, а Крнић је преводио наређење, да сви, осим Срба, могу да иду својим кућама. После овог саопштења многи наши заробљеници, Црби, који су били слободнији и сналажљивији, кришом су прескакали црквену ограду и бежали. Имао сам утисак да се немачки војници нису много трудили да их у томе спрече.
Кад је Немачка напала Совјетски Савез, 22 Јуна, у Лешници, као и у свим мањим местима Подриња, није више било ни једног немачког војника. Они су се, сасвим неприметно повукли, а са њима отишао и Рафајло Крнић. Немачке мање посаде задржале су се само у Шапцу, Богатићу, Лозници и Бањи Ковиљачи (у Подрињу). Са повлачењем немачке војске и одласком Рафајла Крнића из Лешнице, почела је постепено да се организује нова власт. Сада су власт имали новоформирани партизански и четнички одбори. Главни носилац власти у варошици постаје Петар Крнић, студент права и секретар партијске ћелије у Лешници и, као што знамо, син Рафајла Крнића, немачког повереника за Подриње.
Партијска ћелија коју је основао и којом је руководио Петар Крнић одржала је састанак 8. августа 1941. године и формирала Лешничку партизанску чету. За командира чете је поста-вљен Станко Орељ, активни подофицир бивше Југословенске војске. Четници су такође осно-вали своју чету и за командира поставили Ковачевића, који није био рођени Лешничанин. Истовремено су и једни и други изабрали своје народне одборе.
У току лета 1941. године заједничким снагама ослобођено је од окупатора цело Подриње, изузев Шапца и Богатића. У борби за ослобођење Богатића настрадала је Лешничка партиза-нска чета, у којој је јуначки погинуо Станко Орељ и тринаест лешничких омладинаца, од којих ни један није служио војску. То су, у ствари, још била деца, јер неки од њих нису имали ни седамнаест година и нису имали никакву претходну војничку обуку. У тој борби за Богатић, као ни у једној другој, није учествовао њихов идеолог, Петар Крнић, партијски руководилац за Лешницу и околна села. Подриње је било слободно од јуна до октобра 1941. године а власт су делили и гложили се партизани и четници.
Последња акција устаника у Подрињу против окупатора био је неуспео напад на Шабац, а онда се на нас сручила казнена експедиција. Са њом је поново дошао на власт Рафајло Крнић. И тако, био је то трећи пут да у једном људском веку један исти човек долази да влада. Одлази са власти отац а долази син, а потом одлази син а долази отац. Да ли се то збило још код неког народа у свету?
Старији људи и жене са децом и омладином бежали су испред Казнене експедиције у неприступачније крајеве Јадра. Лешница је прво бомбардована из авиона а затим попаљена од казнене експедиције.
На Свету Петку или, како народ зове, Петковачу, 27. октобра 1941. године, немачка војска је опколила Лешницу и у стрељачком строју претресала сваку кућу, зграду, грм и њиву и покупила све мушкарце изнад седамнаест година. Рано ујутру тога дана дотерали су све мушко становништво које су пронашли, у центар Лешнице. Али, да чујемо шта нам прича очевидац Микаило Велимировић, који је и сам присуствовао овој несрећи.
Кад смо се отац, брат и ја вратили из бежаније, пријавили се Крнићу и добили објаве, устали смо раније да рашчишћавамо рушевине од бомбардовања и паљевина, да поправимо што се поправити може, да се некако преживи наступајућа зима. Кад, у двориште упадоше немачки војници, истераше нас на улицу и заједно са осталим народом дотераше у центар варошице. Постројавајући, гурали су нас и мували, јер нисмо разумели шта хоће од нас, а од страха смо се покочили и избезумили, тако да смо деловали изгубљено. Најзад су све нас, мушкарце из нашег места, сврстали у четири реда, од липе, преко пута цркве, до куће Веселина Пејића, у дужини од око 200 метара. На сва четири угла фудбалског игралишта, данашњег парка, били су постављени митраљези уз велики број немачких војника. Само што су нас сврстали у редове кад дођоше Крнић и немачки официри, у пратњи велике групе немачких војника и стадоше испрењд нас. Најстарији официр по чину извади из џепа списак и стаде прозивати по имену и презимену а Крнић објашњава да прозвани људи изађу из строја и стану неколико корака испред њих. Командант, који је прозивао, пошто слабо зна наш језик, натуца, и Крнић мора да понавља име и презиме прозтваног, а када је дошао до имена Жике Јовановића, керамичара, толико је замуцао да је Крнић изнервиран скоро, истргао списак из руку немачког команданта и сам наставио са прозивањем. Затим је пришао прозванима и из групе издвојио Шћепана Братића, Милутина трифуновића и Милорада Бељца, њих задржао, а нмаредио немачким војницима да остале терају јер, вели, то су комунисти. Иза сваког на смрт ишао је по један војник са револвером у руци, према зидовима порушене куће Ивана Исаковића. Кад су дошли до зидова порушених кућа, немачки војници су пуцали мученицима из револвера у потиљак. Згрчених руку и ногу су падали на земљу а крв и мозак су прштали на све стране.
Крнић се после овог злочина обратио присутнима, док побијени још ни душу нису испустили, речима: ”Они нису заслужили да се сахране на гробљу, тамо где се људи сахра-њују већ на мрцилишту.” Тако је и урадио. Наредио је да се сахране на ледини, са леве стране пута за село Доњи Добрић, чим се пређе железничка пруга. Осталом, преплашеном народу, наређено је да иде кућама.
Крај Рафајла Крнића
Био је 12. септембар 1943.године. Рафајло Крнић, свемоћни немачки повереник за Подриње, враћао се возом из Шапца, где је држао збор о непобедивости немачке војске. На железничкој станици дочекао га је син. И да би брже стигли кући, нису хтели да иду кроз варошицу, већ су пошли пречицом, којим је путем Рафајло често ишао на железничку станицу. Једно време су ишли стазом поред пруге, а затим су скренули стазом кроз шљивик. Из кукуруза су искочили четници, опколили их и Рафајла убили из непосредне близине. Четници су могли без пробле-ма да убију и Петра али су га поштедели.
Када је Рафајло Крнић убијен, у Лешници је настала паника, јер су се очекивале репресалије Немаца. Његова супруга је замолила немачку команду да не убијају недужне мештане, јер су јој мужа убили одметници из шуме. Тако су Лешничани остали поштеђени. Крнић Рафајло је сахрањен на лешничком гробљу, али га је ожалошћена и огорчена родбина, побијених на Свету Петку исахрањених на мрцилишту, ископала ноћу и бацила у речицу Лешницу, која протиче поред самог гробља.
Петар Крнић се после рата крио у Београду где је и ухапшен. Суђено му је у Шапцу и осуђен је на седам година затвора. После издржане казне, уписао је Технички факултет, завршио га и запослио се. Када му је било дозвољено, отишао је у Канаду где је и умро.
Извор: Прича о Лешници – Тимотије М.Рељић – Шабац 2013
Korisnik: VJ
Poslao: 31 Mar 2019 12:38
Korisnik: VJ
Poslao: 13 Avg 2019 18:06
Antonije Oreskovic
Korisnik: Ahenobarb
Poslao: 13 Avg 2019 18:20
To ti je grof Andraši.
Korisnik: VJ
Poslao: 13 Avg 2019 18:50
Pardon, greska..
Antonije Oreskovic.
Korisnik: VJ
Poslao: 13 Avg 2019 19:24
Emanuel Cvjetićanin
Korisnik: ALBION101
Poslao: 17 Avg 2019 03:58
Feldmarsal Svetozar Boroević. Jedini feldmarsal Juznih Slovena. I danas postoji njegov spomenik u Becu.
Korisnik: shadower78
Poslao: 17 Avg 2019 04:21
Moj pradjed je bio vojnik u Austro Ugarskoj. Uber šturm firer.(? radi Albionovog zapažanja)
Služio je u Pešti 10 godina.
Nije bio aktivni vojnik kad je počeo rat.
Mobilisan je 1915 kad se Italija uključila u rat i poslan je na Tirol gdje je bio ranjen pa u Sarajevo na lječenje pa onda pošto je napravio njesra (navodno je prodavao cipele od vjernika iz džamije i skinuo kćerki od nekog glavešine feredžu) zamoli kapetana da ga pošalje na Galiciju da izvuče živu glavu. Na Galiciji je bio ranjen par puta. I tako u jednom jurišu se predao Rusima pa su ih odveli u Odesu. Kasnije su došli i tražili ko će na Solun. On se prijavio i učestvovao u oslobođenju Srbije i čak dobio odlikovanje i zemlju u čini mi se Srbobranu koju je igrom slučaja tj,. igrom na sreću izgubio na kocki. Vratio se kući nekoliko godina poslje rata svi ga već bili prežalili.
Korisnik: ALBION101
Poslao: 17 Avg 2019 05:27
shadower78 ::Moj pradjed je bio vojnik u Austro Ugarskoj. Uber šturm firer.
Sumnjam da je imao taj cin, posto su firer cinovi bili u Waffen SS-u.
Korisnik: shadower78
Poslao: 17 Avg 2019 05:56
Napisano: 17 Avg 2019 5:47
Čini mi se da mi je tako djed govorio. Možda je i on pogrešio ili se ja krivo sjećam. Sve jedno djed je mrtav ima već 20 godina ne mogu da ga pitam.
Dopuna: 17 Avg 2019 5:56
Mota mi se nešto po glavi ober štab jager možda je to.
Teško da će biti glavni ober, jer su (koliko se sećam nemačkog) u ovm slučaju sinonimi. No ovo ti može pomoći.
Stabsoberjäger, štabski viši jager.
Ili ovo
Oberjäger, viši jager.
Može pomoći da kažeš odakle je deda. Ja sam tako našao u kojim jedinicama su služile suprogine paradede.
Korisnik: dakota
Poslao: 17 Avg 2019 09:12
shadower78 ::Napisano: 17 Avg 2019 5:47
Čini mi se da mi je tako djed govorio. Možda je i on pogrešio ili se ja krivo sjećam. Sve jedno djed je mrtav ima već 20 godina ne mogu da ga pitam.
Dopuna: 17 Avg 2019 5:56
Mota mi se nešto po glavi ober štab jager možda je to.
Pa znaci imao je nekih 110 godina ?
Korisnik: shadower78
Poslao: 17 Avg 2019 15:05
Napisano: 17 Avg 2019 14:31
Ma ne djed mi je pričao priču rođen 29te. Pradjed ke bio vojnik.
Familija je iz okoline Šibenika. Bliže Benkovcu.
U redovnoj vojsci u Pešti. U ratu rezervista od 1915 Tirol brdsko i tunelsko ratovanje. Kopaju tunele ( bilo hladno) i jedni i drugi pa kad se sastanu nekad zaigraju na karte,a nekad zapuškaraju.
Dopuna: 17 Avg 2019 14:47
A.R.Chafee.Jr. ::Teško da će biti glavni ober, jer su (koliko se sećam nemačkog) u ovm slučaju sinonimi. No ovo ti može pomoći.
Stabsoberjäger, štabski viši jager.
Ili ovo
Oberjäger, viši jager.
Može pomoći da kažeš odakle je deda. Ja sam tako našao u kojim jedinicama su služile suprogine paradede.
Bila je slika u uniformi kod pradjedove kćeri ali se izgubila u ratu. Govorili su da je poslje škole u Pešti bio nad narednik.
Mislio sam da je šturm,ali izgleda da nije moglo to pa sam pokušao da se sjetim priča pa mi je dolazilo u misli štab ili švab ili sl,.. Znam da je bilo nešto Š.
Dopuna: 17 Avg 2019 15:05
Pričao mi je djed da ga je jedan Mile Jakovljević koji je bio u njegovoj jedinici salutirao do kraja života na Njemačkom kad ga vidi na nekom sajmu ili u kafani. Ono klikne petama u stav mirno i dobro jutro/dan pa mu kaže čin švab jager ili ober jager ili šta je već bio po činu vojnik taj i taj raportira.
Kaže mi stari pradjed bi rekao ajde Mile rat je davno završio
Šta je zapravo jager? Ovih dana čitam o dogadjajima u vezi Čukur česme, naidjoh na pominjanje čete jagera iz stajaće vojske koja je došla iz kasarne na Topčideru.
Jager ti je laka pešadija XIX veka u nemačkom govornom području (i kod Rusa). Služe za pokrivanje kolona i linija linijske pešadije. Engleski Rifles, francuski Chasseur, Tirailleur i Voltigeur su ima ekvilavalneti.
Korisnik: VJ
Poslao: 11 Sep 2019 18:17
Korisnik: Oluj2.1
Poslao: 11 Sep 2019 19:06
Lucije, Vojna enciklopedija, tom 5. str. 137. pod Lovačke jedinice.
Budući da mi je majka od Rodića dao si me u pretragu da mi gore pominjani Baron nije počemu rođak?
No ne nađo nešto validni podataka na netu...
A iskopa ovoga gabriel freiherr von rodich
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%93%D0%B0%D0%B2%.....0%B8%D1%9B
Za koga sam ne čuo već se o njemu u familiji dobro zna ali kao GAVRA RODIĆ pa mi ovo germanizovanje malo pomutilo pamet..
Korisnik: Bane san
Poslao: 12 Nov 2019 18:02
Ово преговором успостављање примирја се зби на Кнежлазу (Кривошије), не у самом Котору.
Када су разни Вагнер, Ауерсперг и слични упрскали, и то дебело, Беч потура Мамулу и Родића да прекину бламирање монархије.
Јуриш неких елитних постројби КУК монархије, које су чинили босански муслимани на српски положај!
Korisnik: sajkaca
Poslao: 30 Jun 2020 11:28
Korisnik: Skywhaler
Poslao: 30 Jun 2020 18:28
... može li nešto više o tom grbu na naslovnoj strani? Nikada ga ranije nisam video...
Korisnik: sajkaca
Poslao: 01 Jul 2020 14:00
Грб је Стефана фон Миленковића (Нем. Stephan von Millenkovich, Пожаревац 26. октобар 1785 - Беч 18. март). Занимљив је јер на штиту има половину српског грба и зато сам га ставио на насловну страну.
Стефан фон Миленковић младости се посветио војничком позиву. Од натпоручника до капетана напредовао је до 1833. године, када је унапређен у мајора. Племићку титулу је добио 17. септембра 1835. године од стране цара Фердинанда I. Био је потпуковник у граничарском пешадијском пуку број. 7 и унапређен је у чин пуковника 19. априла 1841. године. У браку са Маријом фон Миленковић (рођ. Паус) добио је сина, познатог песника Стефана Фон Миленковића који је писао под псеудонимом Стефан Милов (нем. Stephan Milow).
Бено Стефан фон Миленковић (Нем. Benno Heinrich Stephan von Millenkovich, Словенске Коњице 16. децембар 1869 – Беч 27. август 1946.), контра адмирал.
Бенно фон Миленковић је био унук пуковника Стефана фон Миленковића из Пожаревца, син писца Стефана Фон Миленковића и брат Макса Милленковића. 1885. дипломирао је на Поморској академији у Ријеци...
Korisnik: VJ
Poslao: 07 Nov 2020 11:07
Korisnik: VJ
Poslao: 07 Nov 2020 11:21
Citat:Patrijarh Rajacic blagosilja vojsku
Korisnik: VJ
Poslao: 07 Nov 2020 11:25
Korisnik: Kruger
Poslao: 08 Nov 2020 14:28
Napisano: 07 Nov 2020 14:49
Pradjedov brat Milan Janjic (selo Rankovci srez Ljubinje) mobilisan u AU vojsku 1914 i upucen na istocni front, predaje se Rusima i ratuje protiv Nijemaca do 1917 i vj. revolucije kada se povlace do Vladivostoka odakle italijanskim vaporom (brodom) kroz Suec dolazi na Solunski front. Vjerovatno je prvi Ljubinjac koji je obisao svijet.
Otprilike u isto vrijeme drugi Milan Janjic iz Ljubinja na Drini prelazi na srpsku stranu, pricao je poslije da se toga dana 7 Milana predalo srpskoj vojsci, prezivio rat i najvece borbe, sa jedinicom upucen na Austrijsku granicu, a poslije da guse pobunu Arnauta. Kuci se vratio tek 1921. kada je vec bio ozaljen.
Pricaju da je kada je mobilisan ostavio zenu sa malim sinom, a kada se vratio sreo pre kucom povelikog djecaka i pitao ga "Ciji si ti mali", "Milana Janjica" odgovori djecak, "Imas li vise brace i sestara" "nemam gospodine, ja i majka smo sami", "dobro je" otpuhnu Milan i udje u kucu 😉.
Dopuna: 07 Nov 2020 16:37
Hakija Šarić iz Ljubinja mobilisan u AU vojsku i upucen na Crnu Goru, predaje se Crnogorcima i sa sobom donosi i mitraljez. Po kapitulaciji CG nastavlja da odstupa ka Skadru gdje se pridruzuje srpskoj vojsci i cetnicima vojvode Vuka. Nosilac Obiliceve medalje za hrabrost.
U junu 1941.godine, od strane ustasa bacen u jamu Pandurica pored Ljubinja.
Evo jos jednog vojnika K&K monarhije iz moje porodice
Listamo dalje porodicne albume
Jos jedan vojni obveznik crno zute monarhije.
Gligor Turanjanin, kao i mnogi Hercegovci iz toga vremena ne zeleci da sluzi AU vojsku odlazi u SAD.
Po izbijanju Velikog rata javlja se u srpske dobrovoljce ali tokom plovidbe ka Evropi naprasno umire.
Sahranjen u Marseju, priznat status dobrovoljca.
Inace zbog pozivanja Hercegovaca u AU vojsku doslo je do ovoga.
A potom do masovnog odlaska mladica na rad u Ameriku. Ova okolnost kasnije ce Srbiji dati jedinu bazu za popunu jedinica ljudstvom po napustanju teritorije Srbije.
. Među preostalim nosiocima nalazilo se i nekoliko Srba, kojima u austrougarskoj vojsci inače nije bilo lako. Kako iznosi K. Šturceneger, Srbi su - u ratu protiv Srbije 1914. godine - raspoređivani najčešće u prvu borbenu liniju, a iza njih - Hrvati i Mađari. Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen...
Moj pradeda oko 1913
Ili je trebao upaljac ?Nije formulisan jeda Franc Jozef koji se protivio ratu,jedan mator imperator kome je verovatno sin ubijen(koji se protivio saradnjom sa Nemackom,Nemackom koja je cak imala jedno vreme ideju da otrgne austriju iz Austrougarske a ostatak drzave da prepusti Ugrima) i nad zenom vrsen atentat a kasnije gledo propast svoje drzave covek koji je takodje hteo prikriti atentat Principa u cemu nije uspeo i covek koji se protivio rartu jer je znao sudbinu svoje Austrougarske,covek koji je hteo udovoljiti svima a nije uspeo i Ugrima i Slovenima ali nije uspe sacuvati drzavu,bio jedan intervju sa njime kad je reko da je njegov cilj da sacuva gradjane Austrougarske od politicara i ostalih mocnika evrope ! I ko je reko da je Austrougarska zapocela rat za raspodelu moci 
