offline
- ljubasav
- Super građanin
- Pridružio: 19 Avg 2010
- Poruke: 1361
- Gde živiš: NIŠ
|
Napisano: 06 Jun 2011 1:21
ДЕЛИГРАД
Пред Српско-турски рат, српски Генералштаб придавао је велики значај Делиграду, на којем је, у вези с положајима код Алексинца и на Кревету, требало запречити Турцима продор долином Мораве према Београду. Због тога је пред рат приступљено планском утврђивању Делигарад. Предвиђено је укупно 13 објеката:
- Два четворострана редута са склоништима, фланкама и препрекама за посаду једног батаљона и 6 топова ( I и V );
- Две истурене линете за посаду од по једне чете (II);
- Заклон са траверзама за три батерије (6 топова) с истуреним стрељачким заклонима и саобраћајницама за фланкирање (III);
- Четворострани редут с преломљеним фасама за посаду једног батаљона и 4 топа (IV);
- Линета за посаду ½ батаљона и 4 топа (VII);
- Редут за посаду једног батаљона и 6 топова (VIII);
- Заклон у виду истурене линете за посаду 1 ½ чете (IX);
- Два редута за посаду ½ батаљона и 4 топа (X и XII);
- Заклон са траверзама за батерију од 12 топова (XI);
- Редут за посаду једног батаљона и 4 топа (XIII);
Висина свих утврђења износила је 2 м, дебљина грудобрана на фасама и фланкама 3,80 м, а на гркљану 2,50 м. Главни спољни ров имао је горњу ширину око 4,20 м и дубину 3,20 м. Објекти од II до IХ имали су гласију висине 1 м и ширине 4,70 м.
У затвореним утврђењима на 3 м од улаза изграђен је бедем подешен за одбрану. Објекти IV, V, VIII, X, XII и XIII имали су у траверзама склониште за људство или муницију.
Радови на утврђењу настављени су и по отпочињању рата, али сви предвиђени објекти нису завршени. На левој обали делиградског потока израђена су два велика барутна магацина, пољска пекарница, завојиште и просторије за становање официра.
У Првом Српско-турском рату до борби на Делиграду није дошло, јер је после битке код Ђуниса брзо склопљено примирје.
Мање позната реч:
Редут: утврђење у типу пољске фортификације;
Dopuna: 15 Jul 2011 1:30
Да ми ипак завршимо овај Први Српско-турски рат.
"Пребацивање Турака на другу обалу реке генерал Черњајев је касно уочио. Када је, пак, крајем августа располагао тачним подацима о турским намерама, он је опет погрешно распоредио своје снаге. Тако је за одбрану положаја на левој обали груписао снаге 19 батаљона, једну групу од 8 батаљона упутио је преко Шиљеговца ка Вукањи ради угрожавања турског левог крила, а на алексиначким положајима и на Делиграду задржао је готово половину српске војске. Штавише, Черњајев је упутио 4. Корпус пуковника Хорватовића и групу од 6 батаљона да, са линије Виник – Топоница, демонстрирају напад према Нишу. Хорватовић се, напротив, категорички супротстављао расипању снага у очи великих догађаја, који су се, како је он справом тврдио, морали одиграти у долини Мораве. Али главни командант није усвојио његове предлоге.
Борба је почела 1. септембра на левој обали Јужне Мораве. Турци су заузели Адровац и присилили српске трупе да се повуку на Креветске положаје. Они су после тога читавих 10 дана оклевали, да би затим покушали да се код села Трњана, пребаце на десну обалу Мораве са циљем да пресеку везу између Алексинца и Делиграда и пресеку одступницу српској војсци на тој страни".
Тако је 11.септембра дошло до боја код Бобовишта, у коме су, осим српске војске и руских добровољаца учествовала два батаљона бугарских добровољаца и „Црногорски кор“, под командом војводе и сенатора Миша Врбице, који су се одликовали изузетном храброшћу у противнападима на турски мостобран.
У боју је учествовао и Степа степановић. Наиме 4.корпус одмаршовао је 31.августа преко Грамаде, напао и потиснуо непријатеља са Курилова, а следећег дана избио пред Виник и запосео положаје на наколико километара испред Ниша, али кад је стигла вест о турској офанзиви и паду Адровца, Хорватовић је вратио свој корпус и убрзаним маршем стигао на Делиград 7.септембра. после једнодневног одмора упућен је преко Мораве и Ђуниса у Каоник, на западној страни Мораве, са веома конфузним задатком: да брани каонички прелаз и пут према Крушевцу, да чува сав терен од Великог Шиљеговца до Вукање и, кад нађе за сходно, да нападне непријатеља с бока. Када је стигао на одредиште, Хорватовић је прешао преко Кревета и распоредио своје снаге од с.Радеваца до с.Љубеша и тако обухватио лево крило главних турских снага, које су форсирале Мораву и нападале на Бобовиште.
Одмах је прешао у напад, који се у почетку успешно развијао. Међутим, Турци су постепено појачавали своје лево крило. Па ипак, Хорватовићев притисак није попуштао, што је принудило непријатеља да прекине напад на Бобовиште и да се главном снагом окрене према свом угроженом боку. Ангажовањем јаких снага, Турци успевају да укоче Хорватовићев напад на линији Радевци – Голо брдо. Треба напоменути да су у овој операцији Хорватовићеве снаге биле сразмерно мале, а осим тога, трупе са Кревета нису се озбиљније ангажовале у борби. У сваком случају, захваљујући енергичном деловању 4.корпуса, бој код Бобовишта, завршио се у српску корист.
С обзиром на овако повољан резултат борбе током 11.септембра, Черњајев је са оптимизмом гледао на даљи развој рата, те предлаже кнезу Милану да не прихвати примирје, које је залагањем великих сила било уговорено и 15.септембра ступило на снагу.
Генерал Черњајев је имао у плану да, пошто-пото, Српско-турски рат продужи све дотле док не натера Русију да и она зарати. У том циљу он се и са командатима моравско-тимочке војске договорио да се Србија прогласи краљевином, а кенз Милан – краљем, и тако ометају мировни преговори. Његову идеју војска је прихватила с великим одушевљењем, као акт којим се србија ослобађа свог вазалног положаја према Турској и постаје независна држава. Међутим, кнез Милан, и ако млад, схватио је да би србија, ако би прокламовала краљевство у тренутку док се непријатељска војска налазила у земљи, „учинила велику државну будалаштину“. Због тога је одмах и на своју руку, и пре него што је саслушао владу, одговорио Черњајеву да не одобрава „да војска својим изјавама и демонстрацијама утиче на унутрашњу или спољњу политику земље“.
ПОСЛЕДЊЕ БИТКЕ
Обе стране искористиле су десетодневно примирје да би се припремиле за нове битке. Срби су у долини Мораве концентрисали 44.488 борца и 120 топова. Турци су прикупили 65.000 бораца, осим 24.000 људи које су држали у општој резерви код Ниша.
Најпре је дошло до борбе на Кревету (гребен измеђи Ђуниса и Пешчаничке реке).......Зверен да му распоред српске војске пружа мугућност да окружи и уништи турску војску, генерал Черњајев је наредио напад са три стране. Борба је била веома жестока, положају су често прелазили из руке у руку, а јуриши су се некад завршавали ножем. После тродневних борби, окршај се завршио без победника, уз велике обостране губитке. Срби су имали 1.700 људи избачених из строја, а Турци око 1.200. Како су обе војске биле потпуно исцрпљене наступило је привремено затишје.
Затишје је трајало до 19.октобра ујутру, када су Турци отпочели напад и то на лево крило и центар 4.корпуса. користећи кишу, маглу и пошумљеност терена, они су тога дана изненадили српску пешадију и постигли одлучујући успех. Сав утврђени положај изнад Великог Шиљеговца пао је непријатељу у руке. Сутрадан српске снаге повратиле су део изгубљених положаја и борба је настављена појачаном жестином и променљивом срећом. Следећег дана Турци су увели у борбу велика појачања, те су одбили све српске нападе и предузели наступање на целој линији од В.Шиљеговца до Вукање.
После пада В.Шиљеговца, крај рата био је на видику, јер је снага војске била исцрпљена. Батаљони су сведени на мало више од 100 људи.
У таквим приликама уследио је 29.октобра велики турски напад једновремено на Ђунис и В.Шиљеговац. 4.корпус је одбачен ка Крушевцу, те је био одсечен од остале српске војске. Турски напад на Ђунис напредовао је неочкиваном брзином: до 3 сата поподне Турци су постали господари ђуниских положаја. Ђунис је пао јер није озбиљно ни брањен. Руски војници и официри држали су се добро, али је српска народна војска неизвежбана за борбу у утврђењима, брзо попустила.
После пада Ђуниса, Турци су напредовали ка Делиграду........
........ Одмах после пада Ђуниса, генерал Черњајев је упутио телеграм кнезу Милану, у коме га обавештава да је стање војске критично и да једини спас лежи у брзом примирју. Он кнезу саветује „Телеграфишите искрено Цару, иштите примирје у року од 24.сата“. Кнез и влада одмах су поступили према предлогу Черњајева. Сутра дан (30.октобра) из Петрограда је стигао одговор да је Порти уручен руски ултиматум за примирје од 6 недеља и прекид војних операција против Србије и Црне Горе у року од 48 часова. Уплашена Порта дала је позитиван одговор већ сутра дан, 31.октобра.
Примирје је ступило на снагау 1.новембра.
О наставку догађаја након прикупљања снаге
|
