Синоћ сам имао разговор са једним рођаком који ми је упорно сервирао неку теорију о томе како свако слово има значење и одређену енеретску вредност, активну или пасивну (?) и на основу тога свака реч има своје ''право значење''. На моју примедбу да је слово само знак за глас и да тиме фонетском писму придаје карактеристике сликовног, одговарао ми је неком табелом поређења савременог српског језика са старим грчким и хебрејским и предлагао да погледам снимке предавања неког Славише Миљковића, ако сам добро упамтио, што сам одбио видевши наслов типа ''о срБском језику''.
Расправа је даље кренула у правцу српски или срБски, ја у клин, он у плочу... ... да парафразирам Ватру, извлачење не само неважних, већ и у најмању руку сумњивих тврдњи и података и покушај уздизања истих у науку.
Оставио сам рођака у чуђењу зашто одбијам Деретића... неку скепсу према историографији још и могу да прихватим, али ово је стварно превише...
Skywhaler :: Синоћ сам имао разговор са једним рођаком који ми је упорно сервирао неку теорију о томе како свако слово има значење и одређену енеретску вредност, активну или пасивну (?) и на основу тога свака реч има своје ''право значење''. На моју примедбу да је слово само знак за глас и да тиме фонетском писму придаје карактеристике сликовног, одговарао ми је неком табелом поређења савременог српског језика са старим грчким и хебрејским и предлагао да погледам снимке предавања неког Славише Миљковића, ако сам добро упамтио, што сам одбио видевши наслов типа ''о срБском језику''.
Подсетило ме на Светлосну формулу Спасоја Влајића, још 80их су фурали тај идиотлук али се тад на то фурало мало људ.
Рад Славише Миљковића нисам запратио, али чим се појавио не једном, не два, него најмање три пута на каналу Балкан инфо одмах можемо да видимо да се ради о великом асу. Мени је довољан лакмус да једном видим неког на том каналу, а овај га је баш оверио.
Ne znam u kom pravcu da šaljem čoveka, a da ne nagazi na PP minu 😊.
Da prvo postavimo vizuru Deretića&Co.
Celokupno njihovo poimanje prošlosti se bazira na posmatranje iz današnjeg ugla. Naravno. To je jednostavno sudareno sa logikom i zdravim razumom. Zašto? Ne može se današnji život prebaciti u prošlost. To može samo da uradi politika (da opravda neko svoje viđenje). E, sad, polazeći od činjenice da je arhitekta Džoni Aj Deretič osnovao političku organizaciju Slobodna Srbija, te da je posle lutanja po belome svetu (Čikago je bila polazna tačka ali i tačka gde je uvek morao da svrati), a da je izjavio da su Serbonci/Serbonisti patriJotska organizacija, zaključak se da nametnuti: posmatranje prošlosti onako kako nam odgovara kako bi opravdali današnju situaciju ili kako bi umanjili druge.
Ovo što si naveo može da prođe, kod nekog ko nije pročitao više od bukvara i lista Informer-a. Zašto?
Da, Vinčani tj. Srbi i Grci su stavljali da bi pokazali da su Srbi. How yes no.
Ovo za Stounhendž me podseti na Alana Mortona i njegovog dela o istoriji Engleske gde je upravo analizirao Stounhendž. Došao je do neverovatnog i epohalnog otkrića. Stanovnici Stounhedža su živeli u komunizmu. Kako je naveo primitivnom komunizmu ali bitno je da je komunizam. Sve bi to bilo lepo da Morton nije bio po ubeđenju marksista i da je svuda, gde god se okrenuo video klasni sukob i neke varnice i tekovine revolucije. Čak i pre Marksa, Engelsa, manifesta, itd. Ovakva predviđanja nisu karakteristična za njega.
Da bi govorio o ovome što čitaš treba da znaš par stvari o istoriografiji 19. veka i istoriji:
-u vreme objavljivanja ovih knjiga istorija je još uvek u povoju (za britansku pa tek, oni kreću da se uozbiljuju od početka 20. veka), ne primenjuje se kritika izvora, pozitivizam seva (nabrajanje radi najbrajanja), sinteze ima, ali zaključci su ofrlje. Samo da ilustrujemo to primerom iz sredine 19. veka: u Srbiji istoričari (uzeti uslovno ovo istoričari) još uvek imaju tendenciju da su Mrnjavčevići (poginuli u Maričkoj bici) ubili cara Uroša (preminuo POSLE Maričke bitke), da je Branković Vuk izdajnik, itd… Znači, mozak „turn on“, glupost „turn off“.
-treba praviti razliku između literature i izvora. Literatura je interpretacija autora koja može da bude subjektivna, izvor je nešto iz čega se crpi informacija. Pravilo u metodologiji istorijske nauke je da literatura bude što novijeg datuma, a izvor što starijeg. Zašto? Novija literatura u sebi ima najviša dostignuća nauke, stariji izvor je bliži događaju. Prema ovoj činjenici: knjigu iz 1800 i neke treba odbaciti.
-narodna etimologija vs. naučna etimologija. To što neka reč liči na jednu ne mora nužno da znači da je to to. Npr. Angola ne znači da je Ana gola, Surinam ne znači da suri (konji) idu nama, Nebraska ne znači da nije bratska, itd… Poreklom reči se bavi etimologija, a ne baba Smiljana dok prede vunu, niti Deretić dok projektuje kuću.
Ove youtube klipove ne bih mnogo komentarisao. Aleks Džouns je baš poznat lik iz oblasti kulture ali to ne znači da je on istorijski izvor već da čovek zabavlja široke narodne mase.
Što se tiče đeda to je tek za osvrt, pošto se to provlači. Igrom slučaja, učio sam egipatske hijeroglife 5 godina, trebalo je i egiptologiju da masteriram ali odoh drugim putem pa završih u 20. veku sa arapsko-izraelskim ratovima. Ovo što ovaj deka priča i što se prikazuje na klipu je džed – što znači stabilnost, kičma, ali i Ozirisova kičma.
Za osnovne stvari, videti ovde:
https://en.wikipedia.org/wiki/Djed
Upravo zbog ovog nepoznavanja jezika prave se i takve kardinalne greške.
Videti slučaj Vinamor tj. tekst u kome je prepisivač umesto da staroslovensko slovo V zameni brojem dva, on je spojio sve u jednu reč. Tako se dobije „dva i na mor“ tj. „i (grada) dva na moru“. Ili problem Ivangrada tj. greška prepisivača kada je spojio u jednu reč „i rva Novi grad“ pa se dobilo Irvanovi grad što se prvo tumačilo kao Ivanovi grad.
Pre nego što se krene sa geometrijskim progresijama predložio bih, po dobrom starom običaju, knjigu:
Radivoj Radić, Srbi pre Adama i posle
Dopuna: 10 Jan 2019 12:44
Laser ::
Vinca, prvi tocak i simbol bika:
Ovo je Tripoljska kultura (Ukrajina i Rumunija), nije Vinča.
"Točkići" su elementi i na još nekim predmetima kasnog kamenog doba i nisu služili za okretanje i prevoz jer su fiksirani za predmet, bez okretanja. Prva upotreba točka za koju se pouzdano zna je vezana za Mesopotamiju u 4. milenijumu.