offline
- Gama
- Legendarni građanin
- Pridružio: 14 Jun 2004
- Poruke: 4389
|
- 20Ovo se svidja korisnicima: vathra, A.R.Chafee.Jr., Uzelac2106, Drug pukovnik, ikan, amaterSRB, pein, amstel, dane007, MiG-29M2, messerschmitt, bojank, robertino, Skywhaler, miodrag, Slobodan Filipović, Areal84, Šid, Bane san, Mrkva
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
CyberWarrior ::
Gama, jel mozes u kratkim crtama da objasnis koji to istrazivacki metod oni ne postuju? Po principu ako nije napisano od strane najmocnijih sila tog doba, nije se dogodilo? Pitam se kako ce u zvanicnoj istoriji biti ispisani dogadjaji u Libiji, Siriji, Avganistanu, Srbiji itd. Naravno, zivimo u modernom dobu i imamo mnogo snimaka i internet pa je teze lagati. Al za ono vreme, ne preispitivati spise velikih sila je ogromna greska.
Materijala ima dosta ali ću pokušati da sistematizujem u nekoliko celina:
1) Zadatak i cilj istorije nije poznat pseudoistoričarima – Zadatak i cilj istorije nije nacionalna propaganda već rekonstrukcija prošlosti. Istorija se ne piše, kao se često čuje da „pobednik piše istoriju“, istorija se rekonstruiše tj. utvrđuje kako je nešto bilo. Predstavnici društva „Serbona“ na svojim predavanjima kažu da su patriJotska organizacija i da žele da jačaju duhovni deo Srba. Odmah u startu se vidi da im nije cilj istina već nešto drugo – politika. Deretić je osnovao i svoju političku organizaciju „Slobodna Srbija“. Veoma često se kaže da je „istorija učiteljica života“, a sve je to poteklo iz starogrčkog koncepta o cikličnom kretanju vremena pa otud i stav da se „istorija ponavlja“ tj. vreme se vrti u krug i opet vrati nekad u isti minut ili sekund. Zato se smatra da istorija treba da uči čoveka. Zapravo ona se koristi da se obogati iskustvo za neke nove situacije, koje sigurno neće biti kao prethodne.
2) Naučni aparat nedostaje – Deretić i kompanija vrlo često ne daju izvor informacija već ide ono: Tacit je govorio ovo…, Strabon pominje ovo…, itd. Fusnota se piše ime i prezime autora, naslov knjige, mesto izdanja i broj strane. Njihovi sledbenici, kojima se iz nekog razloga pokvarilo dugme za ponavljanje ploča pa stalno vrte jedno isto, samo lepe jedne iste slike, iste floskule, a nikad ne sumnjaju da provere gde se to, što postavljaju, nalazi.
3) Nepoznavanje razvoja srpskog jezika, lingvistike uopšte i klasičnih jezika – Celokupna ta elita smatra da se današnji jezik govorio 5 milenijuma pre. Etimologija je nauka o poreklu reči i neophodno je poznavanje nekoliko jezika da bi se otkrilo značenje. Deretić i ostali ne znaju A-deklinaciju latinskog (pitao ih, a odgovor je bio: To li te Radić poslao!). O osnovama morfologije i fonetike da ne pričam. Narodna etimologija je karakteristična za objašnjenje različitih naziva mesta prema narodnim predanjima. Npr. niško naselje Ledena stena navodno je dobilo naziv po ledenoj steni koja je virila iz reke Nišave i stvarala takav hlad nad rekom da je tu bilo veoma hladno. Naravno, sve bi to bilo tačno da postoji stena u tom delu naselja – ali ne postoji, a naselje je novijeg tipa nastalo 1930-1940. godine. Ovde bih napomenuo jednu suludu ali čestu konstrukciju koja se tiče termina Ras, Rasci, Rascia, Raška. Sve ono što ima ta tri slova RAS ili RAŠ su Srbi. Tako kod Dionizija iz Halikarnasa srećemo podatak da su se Etrurci nazivali Rasenima. Otud su Deretić i ekipa izvukli zaključak da su Raseni (Etrurci) zapravo iz Raške. Međutim, Deretić čini previd zaboravljajući da je latinski naziv za Ras bio Arsa (zabeležen kod Prokopija iz Cezareje u delu „O građevinama“). Kod Slovena je bila prisutna metateza likvida prema kojoj su neka slova menjala poziciju u reči. Tako je Arsa postala Ras, ostrvo Arba je postalo Rab, naselje Albona je postalo Labin, slovenski vođa Ardagast postao je Radogost, itd… To Deretić i Miljković, jednostavno, ne poznaju pa otud i takvi zaključci s njihove strane.
4) Kritika izvora ravna nuli – U pitanju je unutrašnja (analiza sadržine teksta) i spoljna (analiza fizičkih obeležja) kritika izvora. Oni to ne sprovode mada uporno analiziraju da je „De administrando imperio“ falsifikat jer fizički nije mogao da izdrži do danas (iako su papirusi iz sredine drugog milenijuma pre nove ere preživeli do danas). Oni ne postavljaju osnovno pitanje u istoriografiji: da li je izvor autentičan (da li je ono za šta se izdaje) i da li je izvor verodostojan (da govori istinu i da mu se treba verovati i do koje mere)? To kod njih nema. Eto primera: Deretić i ostali uporno pričaju da su dosadašnja izdanja Orbinovog „Kraljevstva Slovena“ defektna, nepotpuna i da nedostaje jedno poglavlje u kome je tajna istorija Srba. Zapravo se radi o poglavlju koji je prepis Barskog rodoslova (ili ti Letopisa popa Dukljanina). Priređivač je izostavio taj deo iz prostog razloga, koji je i naveo: Barski rodoslov je danas dostupniji u mnogo prouzdanijem prepisu od onog koji je koristio Marvo Orbin. Koliko je pouzdan Barski rodoslov? Pa dovoljno je da se uzme uvodni deo:
“Dok je u Konstantinopolju vladao car Anastasije, koji je sebe i mnoge druge ukaljao Eutihijevom jeresi, a u Rimu predsjedavao papa Gelazije Drugi, u ono doba kada bijahu u Italiji veoma slavni episkop German i Sabin, episkop kanusinskog sjedišta, kao i časni čovjek Benedikt u Monte Kasinu, podigao se neki narod sa Sjevera koji se nazivaše Goti, narod divlji i neukrotiv, kojem su poglavari bila tri brata, sinovi kralja Senubalda, čija su imena ova: prvi Brus, drugi Totila, treći pak Ostroilo.”
Car u Konstantinopolju je Anastasije I koji je vladao od 491. do 518. godine tj. V-VI vek. „Eutihijeva jeres“ je učenje Evtihija Carigradskog koji je živeo u VI veku. Papa Gelazije II je pontifikovao od 1118. do 1119. godine. Ovo je samo vrh ledenog brega kada je pouzdanost Barskog rodoslova u pitanju.
5) Istorijski kontekst se ne uzima u obzir – Kada se nešto dogodi stavlja se u periodu u kome se dogodilo i taj događaj se posmatra isključivo iz ugla tog perioda. Npr. Za dokazivanje da su Iliri Srbi koristi se literatura koja je uglavnom nastala pod uticajem Beča (koji Deretić nekad pljuje, a izgleda da nekad voli). Pseudoistoričari jednostavno zaboravljaju na stav Beča da su ovi prostori u određenom periodu označavani kao Ilrija, po ugledu na nekadašnju rimsku provinciju Ilirikum. Pod takvim uticajem Beča i Habzburške monarhije nastaju knjige (grbovnici, istorije, itd) koje nastoje da opravdaju ideologiju (=pogled na svet) Beča.
6) Bečko-berlinsko-vatikanska zavera kao faktor koji ometa istraživanje prošlost – Uporno potenciranje na to da nam Berlin, Beč i Vatikan misle zlo usled specifičnih okolnosti u prošlosti. Interesantno je napomenuti da duhovni otac Deretića i današnjih pseudoistoričara, Pantelija Srećković, deluje u vremenu kada Srbija vodi izrazitu austrofilsku politiku. Čudno je kako su bečki krugovi dozvolili delovanje istoričara koga Deretić (anti-bečki orijentisan) uzima za svog duhovnog oca. Ova Deretićeva generalizacija, koja sakuplja viševekovnu istoriju Srba, pa zaključak prenosi na prošlost, sadašnjost i budućnost nije karakteristična za istoriografiju pa čak i da se koriste dostignuća francuske istoriografske škole i istoričara okupljenih oko časopisa Anala (pokretači društvenih procesa). Ovo što Deretić i njemu slični rade, to je karakteristično za politiku gde je sve dozvoljeno do mile volje. Nikakav dokument nije pronađen niti u Vatikanu, niti u Beču, niti u Berlinu o udruženom zločinačkom poduhvatu ovog trija na štetu Srbalja i srpske istorije. Arhitekta Deretić nikako da iznese taj dokument ili bar njegov prepis. Ovakvu konstrukciju treba tražiti u ranim osamdesetim i devedesetim godinama XX veka kada kreće politička propaganda čiji je cilj bio okupljanje Srba usled invazije spoljnjeg faktora.
Ne znam da li sam ovde uspeo da obuhvatim sve i da napravim sintezu svega do sada napisanog i rečenog. Kao što reče jedan naš političar (parafraziram): „Za putovanje u prošlost vam treba malo znanja, za budućnost samo dobre noge, niko ne pita da li je počela pre jedan minut“.
|
.
