offline
- Pridružio: 16 Apr 2014
- Poruke: 18879
|
Седиште Хумске епископије у Стону
О седишту двеју западних Савиних епископија не зна се много. Подаци су различите природе. Познато је да је манастир Арханђела Михаила на Превлаци у Боки био седиште Савине епископије. То је чињеница која се не оспорава. Око Богородичине цркве у Стону, седишту Хумске епископије, настале су недоумице. Отклоњена су мишљења да се Савина епископија није налазила у Стону. Потом је био општеприхваћен став да је седиште епископије у Стону било у Богородичином манастиру, који се налазио онде где је данас Госпа од Лужина или Госпа у Лужинама. Међутим, П. Глунчић сматра даје седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила. Без обзира на две предложене локације, историја Богородичиног манастира који је био седиште епископије није остала непозната.
Повеља Стефана Првовенчаног и св. Саве, из 1220. године, којом се оснива Хумска епископија и њено властелинство, са седиштем у Богородичиној цркви у Стону, изгубљена је. Она се помиње у повељи краља Уроша I из 1243-1253, Богородичиној цркви у Стону. Краљ потврђује дарове свог оца Богородичиној цркви. И та је повеља загубљена. Сачувао се њен препис са краја XIII века. Кад је седиште Хумске епископије премештено у цркву Св. Петра на Лиму, краљ Урош потврђује старе поседе хумској епископији, додајући нове. Познати су извори из XIV века у којима се помиње Богородичин манастир у Стону. Пошто је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви. Око тога су избили спорови, али је најзад становништво ипак покатоличено, па се губи траг православним поповима у Стону. В. Ћоровић, говорећи о Хумској епископији, наводи дубровачки катастар из 1393. године, у којем се каже: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“. Тај податак би требало да нас определи за Госпу у Лужинама као седиште епископије, стога што се у близини налази солана. Томе треба додати да се, према усменом предању, уз Госпу у Лужинама налазио манастир.
Богородичина црква у Лужинама, предмет пажње у више стручних написа, једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.
Следећа су обележја ове грађевине. Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине. Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу. Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено. Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.
Колико ми је познато, Глунчићево мишљење није проверавано ни археолошким путем, ни непосредним опажањем. Јасно је да се одговор на постављено питање о положају Савине Стонске епископије може потражити једино археолошким испитивањем оба локалитета, или бар једног од њих.
Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање. До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон је задржао старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.
У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.
Сложене политичке и црквене прилике у западним српским земљама, и фигуративно и стварно забележене на цркви Св. Михаила, трајале су такође у време успостављања Стонске епископије. Реч је о теми која је у нашој историографији широко обрађена. Подсетићу на околност да Стефан Немања, истовремено са актом којим се успоставља православна епископија у Стону, издаје повељу о поседима мљетским бенедиктинцима. Тај чин мора бити повезан са изградњом бенедиктинске цркве Св. Марије на Мљету, блиске, по концепцији простора и облицима, Богородичиној цркви у Студеници. Мљетски монаси пулсанске матице одужују се краљу Србије, узимајући за узор своје манастирске цркве Немањину гробну цркву.
Војислав Кораћ
(Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|