offline
- Pridružio: 05 Okt 2009
- Poruke: 3166
- Gde živiš: Kraljevo
|
Napisano: 15 Feb 2015 19:31
Ostrovica
Ostrovica je planina vulkanskog porekla. Nalazi se u centralnom delu Šumadije, sverozapadno od Rudnika. Mnogi ovu 758 metara visoku vulkansku kupu svrstavaju u rudničke vrhove, mada se on vidljivo razlokuje i izdvaja od pitomog i zaravnjenog Rudnika. Uspon na Ostrovicu moguć je samo po lepom i suvom vremenu. Strme stene pri vrhu su obrasle mahovinom i dovoljno je samo malo vlage pa da taj deo postane neprelazna prepreka. Kada se popnete do vrha i otkrijete temelje grada, možete samo da se pitate ko je tu uspeo da napravi grad i kako se do tog grada dolazilo. Pitanje je da li je to uopšte i bio grad ili samo osmatračnica. Šta god da je bilo, sigurno je da je na tom mestu postojalo još u antičko doba.
Župski grad Ostrovica se prvi put pominje u trinaestom i četrnaestom veku, tokom radova koje su Srbi vodili sa Ugarima. Osnovna namena utvrđene Ostrovice i par kilometara udaljenog utvrđenja Rudnik je bilo obezbeđenje bogatih rudnika na planini Rudnik. Bilo je to vreme kada je srpski despot Stefan a potom i naslednik Đurađ, tesko kontrolisao bogate rudnike Novog Brda pa se rudarstvo, kao najvažnija privredna grana, pomerilo ka severnim, bezbednijim nalazištima. U dubrovačkim letopisima je zabeleženo da su se njihovi trgovici sklonili i u ovaj grad iz obližnjeg Rudinka tokom 1323. i 1324. godine. Grad na teško pristupačnom vrhu je delovao kao sigurno utočište i vlastelinu Nikoli Zojiću, koji se 1397. godine pobunio protiv despota Stefana Lazarevića. Nije poznato da li je ovo orlovsko gnezdo sačuvalo glavu pobunjenom vlastelinu ali za despoticu Jerinu gradski zidovi nisu bili dovoljno sigurni. Nju je, po narodnom predanju, na Ostrovici ubio sin Lazar. Turci su ovu neosvojivu tvrđavu osvajali dva puta. Prvi put je Ostrovica osvojena 1438. godine. Tada Murat Drugi - rasipa Ostrovicu, Borač i manastir Ravanicu, kako kaže stara hronika. Turski sultan je na kamilama dovukao bronzu, izlio je topove pod samim gradom i odatle ga bombardovao. Naredne, 1439. godine Turci vraćaju grad despotu Đurašu Brankoviću. U letopisu koji je 1490. godine pisao Mihailo Konstantinović iz Ostrovice, sultan Mohamed (mehmed Drugi Osvajač) je prve godine po osvajanju Carigrada, porobio Srbe i razbio Ostrovicu. Grad je postao sedište nahije i bio je u turskom posedu do 1804. godine. Zidovi grada su ostali sačuvani do sredine devetnaestog veka. Iz tog perioda je ostala ilustracija već urušenog grada koju je nacrtao austrijski putopisac Feliks Kanic. Danas su od grada ostali samo temelji.
Ostrovica je strm i teško pristupačan šiljak. Verovatno je zbog tog oblika planina i dobila ime. Pristup je moguć samo sa severozapadne strane i to pravom kozijom stazom. Ispod samog grada se nalazi cisterna za vodu, udubljena u steni, prečnika oko pola metra u kojoj se i danas zadržava voda. U neposrednoj blizini se nalaze ostaci zidina, verovatno podgrađe. Sam vrh Ostrovice se završava sa dva oštra šiljka na kojima su praktično smeštena dva grada razdvojena prirodnim rovom. Tokom gradnje utvrđenja ta dva grada su spojena zidom. Veći grad je zauzimao prostor 35 sa 10 metara i nalazio se na južnoj strani. Na njemu su još vidljivi ostaci zidova široki i do dva metra. Na najužem delu platoa se nalazila glavna kula - stup. Ispod kule je usečen rov u steni, jer je na tom mestu uspon ka gradu bio nešto blaži. Mali grad je niži od velikog za oko četiri metara. Ostrovica je građena pre pojave baruta i moćnih topova pa je bila lako branjiv grad. Stare opsadne naprave i juriš pešadije gradu nisu mogli nikako da naude. Problem je predstavljala dogotrajna opsada i skučen prostor, odnosno skladištenje namirnica. U današnjim uslovima je teško i flašu vode izneti do vrha jer je staza takva da zahteva upotrebu i nogu i ruku na većem delu uspona. Teško je pretpostaviti da je u despotovo vreme pristup gradu bio mnogo lakši. Iako je visoka samo 758 metara Ostrovica je omiljeni cilje i veliki izazov za planinare. Na pojedinim delovima uspon ne bi bio moguć da u strme stene nisu pobodeni klinovi.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Dopuna: 15 Feb 2015 19:38
Јагат
Јагат је тврђава у Србији/Републици Српској чије се рушевине уздижу на узвишењу Град (око 926 m нмв), делу планине Бић, изнад Прибоја и реке Лим. Подигнут је да би котролисао пут Лимском долином, али и пружао непосредну заштиту оближњем манастиру Бања, који, као и суседни манастир Мажићи, потиче из преднемањићког или са почетка немањићког доба. Није познато када је подигнут, а у изворима се јавља тек средином XV века. На обали реке, у подножју тврђаве био је средњовековни трг, око кога је настао данашњи Прибој. После отоманског освајања Јагата, он није напуштен и забележено је да су га користиле Османлије 1808. године, током борби са Србима, у време Првог српског устанка. Тврђава Јагат је данас добрим делом разрушена.
Донжон кула, дебљине зидова 2.8 метара, смештена је на северозападној страни тврђаве и имала је у себи цистерну за скупљање и чување воде. Друга кула, дебљине зидова око 1 метра и округле основе, била је смештена североисточном делу узвишења, на страни са које је прилаз тврђави био најлакши. Бедем, дебљине 1.2 и дужине око 90 метара повезивао је ову кулу са остатком утврђења, а данас је очуван у висини између 1.5 и 3.5 метара.
У месту Црнузи, испод утврђења, на падини са које му се најлакше прилази, поред данашњег сеоског гробља налази се средњовековна некропола, у склопу које се налази и неколико стећака, а сам простор се назива Грчко гробље.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Dopuna: 15 Feb 2015 19:48
Grabovac
Neobično trsteničko utvrđenje iz šestog veka tek treba da postane ozbiljno arheološko nalazište. Malo se zna da je posle Kosovskog boja upravo Grabovac bio prestonica Srbije.
TRSTENIK - Iako će Jerinin grad za turiste biti otvoren tek uoči Vidovdana, a istraživanja ovog još misterioznog lokaliteta iz 6. veka biće nastavljena u septembru, zainteresovani već sada, u Kući Simića, mogu da pogledaju dosadašnje rezultate arheoloških ispitivanja, iz 2010, koja su donela značajna otkrića.
- U međuvremenu, već za desetak dana, počinjemo sanaciju zida tvrđave, koji je oštećen tokom snežnog nevremena ove zime - kaže Aleksandar Kandić, predsednik udruženja "Jerinin grad". - Nažalost, lokalitet se nalazio na samo deset kilometara od središta zemljotresa koji je pre dve godine pogodio Kraljevo, tako da su zidine dodatno oštećene.
Inače, Jerinin grad praktično je zaživeo tek 2009, osnivanjem istoimenog udruženja, koje je na akciju pokrenulo stručnjake Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, Narodnog muzeja u Kruševcu, opštine Trstenik, Ministarstva kulture... Ali više od impozantne arhitekture koja je čak tri puta veća od Koznika, a dva puta od Magliča - srednjovekovno utvrđenje smešteno u ataru sela Grabovac, na visini do 300 metara i površini od jednog hektara, sa oko 350 metara sačuvanih zidova - znale privlači istorija.
- Malo je poznato da je, od 1389. do 1393, kada je kneginja Milica vodila Srbiju, sve dok Stefan Lazarević nije postao punoletan, upravo Grabovac bio prestonica Srbije, a slobodan je bio sve do pada despotovine - ukazuje Kandić, dok Ljubiša Vasiljević, direktor Narodnog muzeja, podseća na procene da je najstarija fortifikacija na Grabovcu podigunuta još u 6. veku, za vreme vladavine vizantijskog cara Justinijana Prvog.
Zbog svega toga, na društvenim mrežama, udruženje "Jerinin grad" prati oko 1.200 poštovalaca. Aktivisti su već izradili i veliki broj srednjovekovnih kostima i oružja, pa za Vidovdan planiraju prvi srpski Svibor i okupljanje srodnih udruženja koja brinu o nasleđu. U planu je i predstava o Jerininom gradu - u saradnji sa trsteničkim pozorištem.
LOKALITET
TOKOM prve arheološke kampanje u Jerininom gradu, koja je 2010. trajala 20 dana, pronađeni su vredni komadi oružja, te potkovice, srebrni novac iz vremena Vuka Brankovića, keramički predmeti. Arheolozi su, tada, ispitali manje od jednog procenta lokaliteta, pa na jesen - u nastavku istraživanja - tek treba očekivati pravo blago.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Dopuna: 15 Feb 2015 20:02
Gradina na Jelici
Градина на планини Јелици је вишеслојни археолошки локалитет који се налази у Драгачеву, 8 km југозападно од Чачка, са налазима из периода старијег гвозденог доба и средњег века (остаци утврђења). Током досадашњег истраживања као најважнији су се показали остаци из 6/почетка 7. века. (рановизантијски период), када је на овом месту изнова подигнут утврђен град, и из раносредњовековног (оквирно 7.-8./почетка 9. века) периода.
Градина привлачи пажњу љубитеља старина и истраживача од 1843. г., чиме представља једно од најраније познатих археолошких налазишта у Србији. Археолошка ископавања на овом месту почињу 1984. г. и са прекидима трају до данас, под руководством проф. др Михаила Милинковића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Ископавања рановизантијског града
Ископавања рановизантијског града, који се са непсоредном околином простирао на површини од око 20 ha, открила су само мали део укупне површине. Ипак, јасно је да се град, чије име до сада није одгонетнуто, састојао од неколико посебно брањених четврти (Горњи град, Северно подграђе, Јужно подграђе...). Откривени су остаци пет цркава, од којих су две биле украшене живописом, а једна је поседовала и крстионицу. У граду су се налазиле стамбене зграде, неке од њих и раскошније, попут резиденција (са фигуралним капителима), радионице и други објекти. Неке од зграда су поседовале систем одвођења отпадних вода. Из њих потиче обиље покретних налаза, који омогућавају хронолошко одређење, реконструкцију професионалних активности некадашњих становника, начина и стандарда живота, донекле и трговачких веза, као и, уз нужан опрез, културних и етничких утицаја. У овом контексту је потребно поменути вештачки деформисане дечје лобање, установљене антрополошком анализом, из Базилике "A" и некрополе око Базилике "B", што одговара обичају одн. моди времена која је била присутна код једног броја племена, попут Хуна, али и Германа (Гепида и др.). Реч је такође о уломцима керамичког посуђа, међу њима и амфора, уломцима стакленог посуђа и прозорског стакла, алату, свакодневним употребним предметима (кључеви, браве, кухињски ножеви, чешљеви итд.), металним деловима одеће (копче, фибуле, украсне игле), накиту (минђуше, наруквице, прстење), оружју, новчићима и разним другим предметима.
Око 600. г. град је страдао у силовитом пожару, на чије се трагове наилази у готово сваком ископу. Након његовог уништења он је поново насељен, са популацијом која је користила грнчарију углавном словенског начина израде. У овом тренутку није могуће прецизније одредити трајање хијатуса између уништења и поновног насељавања града. Један мањи број налаза отвара могућност непосредног контакта између првобитних становника града и новодосељених. Стриктне етничке одреднице су још преурањене, када је реч о припадности ових популација, које ни у једном ни у другом случају не морају бити моноетничке. Један мањи број археолошких налаза, како из гробова тако и из зграда, упућује и на Германе као становнике града, могуће Гепиде (према налазима керамике украшене „жигосаним“ орнаментима), иако већи део „материјалне културе“ недовосмислено носи одлике које је везују за аутохтону популацију како по питању радионичког порекла, тако и по употреби. На овом месту треба имати у виду процес акултурације, који у свом крајњем исходу етничку атрибуцију археолошких налаза чини немогућом (промена начина живота, облачења и др. обичаја код придошлица, припадника „варварских“ племена насељених на царској територији. Генерално, аутохтоно становништво територије данашње Србије у 6. веку говори Латински и хришћанске је вероисповести. Такво се становништво назива Романима.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
