online
- Pridružio: 16 Apr 2014
- Poruke: 18758
|
Citat:Шири регион централне Шумадије и града Крагујевца ослања се на два речна тока, Лепенице и Груже. У сливу Груже налази се средњовековни центар жупе Борач, у данашњем селу Борач код Кнића. Утврда је смештена на Борачком Кршу у прелепом амбијенту којим доминира околином, коју са северне стране оивичавају обронци Рудника. Према долини Груже још од античког доба, развијало се градско насеље, што је настављено у средњем веку.
У долини Лепенице као могуће седиште Лепеничке жупе често је помињана утврда у селу Градац код Баточине, међутим анализа ископаног материјала не слаже се са овом предпоставком - по свему судећи страдала је раније од настанка српске државе на овој територији (нема материјала 13-14. века).
Најважније саобраћајнице овог дела Србије биле су дуж Мораве ("Цариградски друм") и пут из Београда ("Београдски друм"). За њега се каже да је ишао преко Авале, долином Колубаре, на Рудник и одатле ка Борчу, али чини се да права траса још није утврђена. Други крак ишао је долином Груже према Жичи и даље ка Призрену. Остаци локалних путева пронађени су и у долини Лепенице, околини Борча и Грбица.
*
Археолошким истраживањем Градца расветљена је његова значајна улога кроз читаву историју. Сем своје праисторијске улоге у готово свим раздобљима, утврда на платоу Јерининог Брда, од доласка Римљана добија већи значај. Опстаје и у рановизантијско доба о чему сведоче археолошки налази 5-7 века., потом прекид у доба досељавања Словена и након њих (7-10. век) и највероватнију обнову у 11. веку, након сламања Бугарске моћи за време Василија II. Предпоставља се да утврада на платоу Јерининог брда, рушење доживљава вероватно у походу Стефана Немање 1183., након чега и област Лепеничке жупе бива укључена у средњовековну српску државу, што се зна на основу хиландарске повеље из 1189. Судећи по повељи Ђурђа Бранковића из 1428-1429. године, град је имао некакву обнову у доба Ђурђа и Јерине, а можда и дужи живот у српском средњем веку пре тог доба, за шта за сада нема потврда. Свој коначни крај у том случају, највероватније доживљава са падом деспотовине, чему би могли ићи у прилог бројни стећци (надгробници) који спадају у време 14-16. века.
*
Археолог Миленко Богдановић обавио је истраживања Градине у Грбицама и том приликом утврдио постојање византијске цркве у подножју брда из доба Јустинијана (6. век), а у Градини цистерну за воду и насеље 10-12. века уз зидине града.
*
Борач се као жупа први пут помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног 1218/19., а процват доживљава у време деспотовине. Свој врло моћан почетак, судећи по покретном археолошком материјалу, град је доживео још у римско доба, нарочито насеље уз њега у Радмиловићима, а његово трајање кроз византијски период за сада се само предпоставља. Деспот Стефан га назива "славни град Борач". Борач освајају Турци 1438. године.
*
У долини реке Груже познате су још и утврде у - Честину, чије датовање засада остаје енигма (елипсоидна конструкција од сухозида позната у градњи од гвозденог доба до средњег века), можда је насеље у овом селу постојало свакако у доба кнеза Лазара, судећи по споменику који се чува у Н. Музеју у Краљеву),
- Пајсијевићу (која је вероватно касноантичка, што закључујемо по начину градње бедема, један метални предмет одавде не помаже много, јер је познат у употреби од антике до позног ср. века) - Из жичке повеље, познати су још и Бресница са Тргом,Сибница са Округлом, а из литературе и Лешево.
Са северне стране, на Руднику, нашу територију омеђују:
- утврда у Страгарима позната у литератури као Сребрница, у којој је Деспот Стефан за наследника одредио Ђурђа Бранковића, -утврда у селу Котражи у непосредној близини Страгара из које потичу једна фибула из 4. века и једна наушница из 11. века. Градови нису археолошки истраживани, а по који покретни налаз са њиховог подручја добија вишеструко на значају упућујући својим временским омеђавањем на могуће закључке.
- Градиште (Голубан) у Вишевцу код Раче (подно кога је родно место Крађорђа - али археолошки није потврђена)
- Кулине у селу Петровац код Крагујевца (према материјалу утврда је из Турског доба).
Рекогносцирањима терена у околини Кнића откривена је утврда Клик у селу Бечевици, a потес Градина помиње се и у Опланићу. У Бечевици постоје остаци старије цркве из доба 14-15. века коју народ назива Мрњином црквом. Са обронака Гледићких планина, широј територији Крагујевца припада и утврда на узвишици, у селу Грошници (Градина) - елипсоидне основе од сухозида (начин градње познат од гвозденог доба до раног средњег века), за коју има потврда у керамици да је трајала у касноантичко доба, али и предпоставки о њеном средњовековном животу на основу народног предања којим се приписује "проклетој Јерини". У сливу Бистрице, у Левчу, истраживана је средњовековна утврда у Старом Селу ког Сугубине, а материјал се чува у Завичајном Музеју Јагодина.
Средњи век као доба дубоке побожности, откривају нам и манастири, цркве и црквишта средишње Шумадије: Благовештeње Рудничко, Вољавча, Петковица-у оклини средњовековне Сребрнице, потом Богородичин манастир код Баточине (није убициран), Враћевшница, Дивостин, Драча, Каленић, Грнчарица (измештен-по предању задужбина Драгутинова), црква Куманица у Рамаћи, и црква у Борчу, црквине у Јешевцу, Каменици.
Некада густо насељена, што се види из Брокијеровог путописа из 1433., страдањима Деспотовине од Турака 1439. године, а нарочито након њеног пада 1459., Шумадија је страшно опустела. Становништво ових крајева које је избегло одвођење у ропство, бежало је нарочито у Угарску и мање у Црну Гору. Пресељавања су се настављала и касније, а Турци су уништавали утврде како их нико не би више користио, сем најважнијих које су узимали у употребу. У 16. и 17. веку настаје затишје у исељавању преко Саве и Дунава, али путописци саопштавају о бедном стању народа у Србији, и о пустим и ретко насељеним пределима. Коначно 1690. године било је најјаче исељавање које је захватило и Шумадију, Србија је била готово пуста.
Тек са настанком краће аустријске управе првих деценија 18. века, у Крагујевцу и околини почиње већи прилив становништва из Динарских области у слив Груже, и косовско-метохијског становништва у слив Мораве и доње Лепенице. А и мањи број породица вратио се из Угарске на своја огњишта. Нови становници затичу стара средњовековна пуста села и називају их "Старо село" или "Селишате", којих топонима има у већем броју села у нашој околини.
http://muzej.org.rs/serbian/arheoloskoosrednjivek.html
|
