radionica1 ::
Ja nisam uspeo da pronadjem unutar ovog prostora severne Sumadije niti jedan grad ili utvrdjenje.
Можда тврђава Некудим код села Придворице југозападно од Смедеревске Паланке.
PRIDVORICE
Nekudim
Nekudim se u istorijskim izvorima od kraja 14. do početka druge polovine 15. veka pominje kao tvrđava, naselje i rezidencija despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića.
Prvi i do skoro nepoznati podatak o tvrđavi Nekudim (Castrum Nicodem) potiče iz jedne povelje ugarskog kralja Žigmunda iz 1389. godine.
Nekudim se nalazio kod sela Pridvorice jugozapadno od Smederevske Palanke, i bio je u vreme vladavine despota centar vojno-administrativne oblasti (Nekudimske vlasti).
Mislim da nije bilo, 3D Rekonstrukcija Hisara, Toplica, Prokuplje:
U donjem levom uglu isprekidanim linijama se jasno vide moguce trase podgradja sa zidinama do Jug Bogdanove kule, ceo Hisar je mnogo veci nego sto je sama 3d rekonstrukcija obuhvatila, ali zbog toga sto to nije ispitano ni sam modelar nije znao kako dalje, pa tako kula ostaje usamljena dok saznanja ne azuriraju arheolozi za jedno 100 godina.
Radionice za početak samo jedna napomena. U srednjovekovnoj Srbiji u načelu tvrđave su bile vlasništvo vladara tj države isto kao u Vizantiji. Osim u vreme građanskih ratova i sličnih kriza mi nemamo nikakve potvrde u izvorima da su tvrđave bile u vlasništvu plemstva. Pojedine kolege (recimo V. Petrović) smatraju da su i kod nas, bar povremeno, i u mirna vremena neke od tvrđava bile i u privatnom vlasništvu ali za sada nisu pronađene potvrde u izvorima za tako nešto. U svakom slučaju, dok neko ne dože suprotno, možemo sa velikom verovatnoćom uzeti da su srednjovekovne tvrđave u Srbiji bile državno vlasništvo (tj vladara) a da su ih pojednini velikaši samo dobijali da bi upravljali iz njih. Inače, velika je verovatnoća da naši velikaši, slično vizantijskim, nisu ni živeli u tvrđavama već van njih na imanjima. Mnogo je udobnije bilo živeti u velikim komotnim kućama brvnarama nego u kamenim skučenim zgradama (prepunim vlage i memle) u tvrđavi.
Golubac jeste pripadao Srpskoj državi u više navrata. I u vreme kada je konačno zauzet od Osmanlija bio je u srpskim a ne ugarskim rukama.
Odlicno uradjena knjiga, na kraju neshvatljivo autor ne daje celu 3d rekonstrukciju - izgled celokupnog grada Stalaca, vec rekonstrukciju ulaza, gornje kapije i jedne kule. Cudno.
Ipak, knjiga je odlicna.
Radionice ja sam zbog grada Stalaća izginuo na jednom naučnom skupu još davne 1989. godine. Zbog toga sam morao da skoro 15 godina napustim bavljenje srednovekovnom istorijom. Kasnije mi se taj akademik izvinio zbog tog napada i u monografiji Srednjovekovni gradovi ... prihvatio sve moje stavove koje sam izneo 1989. godine. Problem sa Dušicinom knjigom je taj što ima pogrešan naslov. Njen naslov treba da bude Grad Stalać u vreme Moravske Srbije jer je Dušica u knjizi objavila samo materijal iz tog perioda a u Gradu Stalaću imaš materijal od Starčeva, preko svih mogućih praistorijskih faza (osim Vinče), pa preko Rima (III - IV vek sigurno), pa rane Vizantije (VI vek), Prvog Bugarskog carstva i Vasilija II Bugaroubice (X - XI vek), srpskog srednjeg veka (XIII - XV veka), osmanskog perioda do austrijske vladavine početkom XVIII veka. Ko čita Dušicinu knjigu steći će utisak da u Stalaću imate 95% materijala iz Moravske Srbije a svih ostalih perioda ima 5%. A stvarnost je sasvim drugačija. Pored toga ona uopšte nije kopala veliki grad već samo mali grad zato nije mogla ni da uradi rekonstrukciju. Mali grad je veštački poravnat negde oko 1400. godine i tu stvarno nema ništa starije ali čim mrdneš iz tog malog grada imaš sve i svašta. Retko koje utvrđenje ima toliko različitih slojeva (možda Beograd) na jednom relativno malom prostoru. Ukosa i Bedem u Maskaru su opet posebna priča.
Dopuna: 14 Mar 2016 19:06
Trubarevo takođe ima sve moguće faze od praistorije, preko Rima, Vizantije pa do XV veka. U zadnjih 25 godina veoma mnogo su istraživani i Stalać i Maskare i Ukosa i Trubarevo i uopšte Mojsinjske i Poslonske planine. Dule Rašković, Ljubiša Vasiljević, Gordana Čađenović, Marin Bugar pa i moja malenkost su obajvili na desetine radova vezano za te lokalitete (i to u najeminentnijim časopisima i zbornicima radova) ali u Dušicinoj knjizi o tome nema ni pomena. Kao da se od početka osamdesetih godina (kada je ona obajvila svoje poslednje radove na ovu temu) ništa nije dogodilo.
U stvari koliko ja znam knjigu je priredio Marko Popović na svoju ruku. E sad ako je to istina onda me sve ovo i ne čudi ...
