offline
- radionica1
- Super građanin
- Pridružio: 22 Jan 2014
- Poruke: 1270
- Gde živiš: Srbija
|
Neki od tekstova (mozda su vec i bili ovde) koji razmatraju lokaciju Rasa ispod N.Pazara i oko Petrove crkve
(Ne ulazim u tacnost tekstova):
"Rазни писани документи указују да је престоница прве српске државе био Стари Рас. Међутим, већ вековима уназад у Србији нема ни једног јединог места које се тако зове и које би подупрло тврдњу из писаних документа. Зато су крајем шездесетих година прошлог века научници Филозофског факултета у Београду почела да трага за местом где се налазио Стари Рас. Након четрдесет година рада обнародовано је да је данашња Србија потекла с места на коме се сада налази Нови Пазар. Тим важним истраживањем руководила је Јованка Калић, професорка Филозофског факултета и академик Српске академије наука и уметности. Испричала нам је причу која следи.
Почела је од писаних сведочења о Старом Расу. Издвајамо примере у којима се овим именом назива тврђава, област и епископија.
„Најстарије вести о Расу сачували су грчки писани извори. Писац из 6. века, Прокопије из Цезареје, поменуо је међу тврђавама које је обновио цар Јустинијан Први ( 527–565) тврђаву Арсу.”
Кад су у средњем веку Словени населили тај део Римског царства, прилагодили су свом језику затечене називе топонима као што су то и иначе радили сви досељени народи, па је тако и Арса постала Раса. Ако је неко од читалаца посумњао да је Арса исто што и Раса, ево доказа: према правилу старословенског језика које се зове метатеза ликвида, сугласници Р и Л мењају места са вокалима, што у овом случају значи да је слог „ар” постао „ра”. Ето, тако је настао назив Раса.
Следећи пут назив Раса наведен је опет у грчком тексту, у чувеном делу „Спис о народима” византијског цара Константина Порфирогенита из 10. века, али сад као назив за област. Јованка Калић објашњава да се „обласно име Раса ту јавља у опису српско-бугарског рата у 9. веку. Синови српског кнеза Мутимира, наводи Порфирогенит, допратили су поражене бугарске заробљенике ’до границе до Расе’. У том тренутку Раса је била погранична област између српске и бугарске државе, а под врховном влашћу Византијског царства.”
Трећи писани траг тиче се имена епископије, а налази се у документима византијске цркве. У хрисовуљи цара Василија Другог из 1020. године помиње се Рашка епископија као једна од епархија грчке Охридске архиепископије.
Срби су византијску Расу освојили крајем 11. века у доба жупана Вукана.
Петрова црква
Јованка Калић подсећа да је тачно место српске престонице у 12. и 13. веку описао Немањин син, Стефан, потоњи Првовенчани, краљ Срба, у биографији свога оца, у „Житију Симеона Немање”. Наиме, Стефан Првовенчани наводи да је Немања крштен по православном обреду „усред српске земље” у „столном месту” у храму Св. Апостола Петра и Павла. То је данас истоимена црква, у народу познатија као Петрова црква код Новог Пазара. Према томе, данашња Петрова црква је први поуздани чинилац за одређивање места престоног Раса.
„У њој се вековима налазила катедра рашких епископа. Као споменик изузетне вредности црква је увршћена, заједно са манастиром Сопоћани, у Листу светске културне баштине Унеска 1979. године. У тој цркви се налазио престо Стефана Немање. У хришћанском поимању света, посебно у монархијском систему власти који се развио у средњовековној Европи, престо је изузетно важна установа друштва, симбол државе и духовне власти. У свакој земљи посебно су поштована крунидбена места владара, а цркве у којима су владари крунисани уживали су велики углед. То су темељна начела европске цивилизације, важне тачке културне топографије једне земље. Тако је било и у Србији.”
Осим управо наведеног, столно место Немањића а данашња Петрова црква, била је средиште догађања и још многих других битних тренутака по историју Србије. „Забавник” је о многима од њих већ писао, али, поновимо их укратко као део и ове приче.
У Расу, код Петрове цркве, 1196. године одржан је државни сабор на коме је Немања објавио да напушта власт, а да престо препушта сину Стефану. Немања је „уставши са престола свога” узвео сина на тај престо. Тако је Стефан, уз благослов свог оца и рашког епископа, проглашен за великог жупана и владара „све српске земље”, а данашња Петрова црква је постала прва крунидбена црква Србије. Овај догађај детаљно је описан у Немањиним житијима која су писали његови синови Стефан и Сава, и писци Доментијан и Теодосије.
Затим је, 1217. године, у тој истој цркви Стефан Немањић стекао краљевску круну коју му је упутио папа Хонорије Трећи. Тим крунисањем у престоном Расу Србија постаје краљевина.
„Већ је било устаљено пракса да папа појединим владарима европских држава додељује знаке краљевског достојанства. Тиме владар ступа у породицу краљева, у заједницу признатих владара”, објашњава Јованка Калић и додаје да се у историјским изворима од тада јављају два назива за српску државу: Краљевина Рашка и Краљевина Србија. Српски владари су, нарочито у међународним односима са Западом, користили оба назива, већ према приликама времена и потребама тренутка.
Важност овог догађаја била је изузетна. О томе преписујемо из приступне беседе Јованке Калић, поводом именовања за академика:
„Крунисање Стефана Првовенчаног у Расу 1217. године допринело је ширењу појма Краљевина Рашка. То крунисање по западноевропском обрасцу је увело српску државу у круг европских признатих монархија. Србија више није византијска вазална кнежевина, него равноправни члан европске ’породице краљева’. Српски владар је ’брат’ а не противник у писму које је немачки цар Карло Четврти Луксембуршки упутио цару Стефану Душану, ’краљу Рашке’ 1355. године. Крунисање Стефана Првовенчаног у Петровој цркви у ствари је међународно признање српске државе. Тиме реч Рашка добија још једно ново значење. Рашка постаје име не само државе, него се тиме исказује и статус државе – краљевине. Зато Србе на Западу често називају Расијанима, Рашанима, Рацима и слично. Они су поданици Рашке краљевине. Поред тога, упоредо постоји назив Србија, Краљевина Србија у латинским и свим другим изворима.”
Немањина чесма
„Изнад Петрове цркве”, прича даље Јованка Калић, „на брду које и данас влада околним подручјем, изградио је Немања своју прву владарску задужбину, манастир Св. Ђорђа. Заветни манастир Св. Ђорђа је од самог оснивања уживао изузетан углед. У ’Студеничком типику’ Сава Немањић је одредио да старешина тог манастира има предност над другим игуманима, наведен је на првом месту, а нешто касније убрајан је у краљевске манастире.” Затим, такође недалеко од Петрове цркве, „налазила су се пространа крунска добра Немањића. У сливу Дежевске реке, која се код Петрове цркве улива у реку Рашку, наилази се на остатке средњовековних насеља која су припадала комплексу владарских дворова. ’Двори Немањића’ се помињу у Дежеву и околним местима.
Заједно с Манастиром Сопоћани, Петрова црква, као споменик изузетне вредности, 1979. године увршћен је у Листу светске баштине Унеска.
Драгоцено сведочанство оставио о њима је дубровачки трговац Никола Бошковић, отац чувеног математичара Руђера Бошковића. Он је у другој половини 17. века дуго живео у Новом Пазару и трговао. Распитивао се о српским старинама, обилазио их и памтио. Пред крај живота забележена су његова сећања о споменицима у Рашкој. Међу њима наводе се манастир Ђурђеви ступови и место Дежево у којем су ’становали’ Немањићи. Преданим истраживањем током низа година научници Филозофског факултета, на локалитету ’Немањина чесма’, открили су стару дворску цркву особене архитектуре са остацима фресака и мноштвом података о средњовековној култури.”
У том крају родио се 1175. године Растко Немањић. Ту је провео детињство и рану младост. Јованка Калић подсећа да народно предање и данас везује Растка за место Мишчиће које је у средњем веку било заселак Дежева, и каже да су током истраживања које је предводила, „на локалитету ’Брест’ у том селу, поред пута Нови Пазар-Дежево, откривени остаци цркве која је могла да припада двору Саве Немањића.”
Велика варош
Успостављањем Српске православне цркве 1219. године настало је ново архијерејско средиште у манастиру Жича, а значај Петрове цркве је почео да опада. Откако је Стефан Првовенчани око 1224. године другом Жичком повељом одредио да се сви будући српски краљеви крунишу у цркви манастира Жича, Петрова црква губи крунидбену улогу. Међутим, без обзира на ту промену, Рашка епископија и после тога задржава велики углед и високо друго место у правним споменицима средњег века.
„Градско насеље Старог Раса развија се према политичким и привредним условима српског друштва и државе”, каже Јованка Калић. „Када су Турци у 15. веку освојили већи део српских земаља затекли су, како је записано у ’Сумарном попису Босанског санџака’ из 1468–1469. године, ’шехер Рас’, што значи велику варош. Турци су одмах преименовали њено српско име Рас у Нови Пазар. Према поменутом турском тефтеру варош Рас је додељена извесном Махмуд-бегу са укупним приходима од 45.117 акчи уз право да убира све тржне таксе и друге глобе у граду.”
Поводом прославе осам стотина година од одржавања сабора у Расу, 1996. године, Српска академија наука и уметности одржала је Међународни научни скуп у Београду и Новом Пазару и том приликом је на Петровој цркви откривена спомен-плоча са текстом који подсећа на тај догађај. Других обележја да је на тлу данашњег Новог Пазара било прво државно и духовно средиште Србије – нема.
----------------------------------------------------------------------------
Tajna Nemanjinog grada
Stari Ras, prestonica Stefana Nemanje, nije bio na Pazarištu blizu Sopoćana, kako tvrdi zvanična srpska istorija, nije bio ni na Gradini u selu Postenje, kod Petrove crkve, kako veruje akademik Jovanka Kalić, već tamo gde se Jošanica uliva u Rašku, na mestu gde se danas nalazi Novi Pazar. Ovo je nedavno, nakon što je iz Bosne pribavljena knjiga pokojnog dr Hazima Šabanovića "Krajište Isa-bega Isakovića - zbirni i katastarski popis iz 1455. godine", koju je svojevremeno objavio Orijentalni institut iz Sarajeva, saopštilo Udruženje Ras u Novom Pazaru. Njihove tvrdnje potkrepili su i neki ugledni bošnjački istoričari.
Pokojni dr Hazim Šabanović bio je poznati istoričar i istraživač koji je godinama kopao po turskim arhivima i prevodio turska dokumenta te je došao do vrlo značajnih saznanja, između ostalog i da je Novi Pazar sagrađen na temeljima Starog Rasa. Tu tvrdnju zastupa i dr Dobrosav Nikodinović, predsednik Rasa.
- Zabluda je i podmetačina da je Stari Ras bio na Pazarištu kod Sopoćana, nekome je to odgovaralo u komunističko vreme, neko je namerno hteo da Nemanjinu prestonicu umetne što dalje od Novog Pazara. Umesto da se trg u centru grada danas zove Trg Stefana Nemanje, on nosi ime turskog osvajača Isa-bega Isakovića. Neko je to smišljeno radio, a u današnjem strogom centru Novog Pazara zabetonirani su delovi crkava i drugih ostataka Starog Rasa, u podrumima nekih starih lokala još stoje freske i ostaci crkava, niko na to ne obraća pažnju, valjda da se nekome ne zameri, a ni državi, ovakvoj kakva jeste, nije stalo da do kraja istraži svoju istoriju - priča Nikodinović.
Udruženje Ras i mnogi Srbi iz Raške oblasti ogorčeni su na vlasti Srbije, koje su za Dan državnosti uzele Sretenje kao sećanje na Prvi srpski ustanak i prvi srpski Ustav, a nisu neki datum iz perioda Nemanjića i stvaranja prve srpske države.
- Ukrali su nam 700 godina istorije, nije u Srbiji sve počelo od 1804. godine, već vekovima ranije. Dan državnosti koji sada slavimo je politička, poltronska i režimska odluka, mora se odrediti neki važan datum iz nemanjićkog perioda, a proslavu treba organizovati u Starom Rasu - naglašava dr Nikodinović.
On tvrdi da su se svojevremeno, kada je građen kompleks novog suda, pojavili izuzetno vredni arheološki nalazi koji su nedvosmisleno govorili da je to Nemanjina zaostavština.
- Da li zbog neznanja ili po nečijem nalogu, tadašnji arheolozi su rekli da se kopa dalje. Potom je godinama dokazivana teza da je Stari Ras bio na brdu Gradina i na nekadašnjem Trgovištu kod Pazarišta, desetak kilometara od Novog Pazara prema Tutinu, nedaleko od manastira Sopoćani - priča dr Nikodinović i objašnjava da je dr Šabanović iz turskih dokumenata došao do nepobitnih dokaza da je Novi Pazar nikao na temeljima Starog Rasa, da se prvo zvao Jenksi Pazar, a potom Novi Pazar.
Tezu po kojoj je Nemanjina prestonica bila na Pazarištu kod Sopoćana decenijama je forsirao dr Marko Popović, poznato ime srpske arheologije. Međutim, pre dve decenije pojavila se i druga teza koju zastupa akademik Jovanka Kalić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, takođe veliko ime srpske istorije, koja tvrdi da je Stari Ras bio na brdu Gradina, u prigradskom naselju Postenje, pored novog puta Raška - Novi Pazar, nedaleko od Petrove crkve.
Sa svojom ekipom Jovanka je na Gradini pronašla crkvu, grobnicu i ostatke građevina, ali su Marko Popović i drugi istoričari i dalje ostali pri tvrdnji da je Stari Ras bio na Pazarištu. Istoričar Mirko Popovac kaže da su samo retki zastupali treću tezu da je Stari Ras bio gde i današnji Novi Pazar.
Akademik Vojislav Đurić u svojim brojnim naučnim radovima tvrdi da je Stari Ras bio u dolini ispod Sopoćana, Đurđevih stupova i Petrove crkve, da je pokrivao veliki prostor u dolini Raške, sve do mesta gde se u ovu reku uliva manja rečica Deževka. I po Đuriću, centralni deo Starog Rasa nalazio se na mestu današnjeg Novog Pazara, a okolo su bila utvrđenja i manastiri.
- Jovanka Kalić zbog nedostatka novca i podrške države nije nastavila istraživanja na Gradini kod Petrove crkve, pa sve tri tvrdnje nisu konačne, a turista kad dođe u Novi Pazar ne zna na koju će stranu i gde je zapravo Stari Ras - ističe Popovac i žali što u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti nikad nije raščišćena ova misterija srpske istorije.
- Ja mislim, a tako rezonuju i mnogi drugi žitelji Raške oblasti, da su i Pazarište i Gradina u Postenju bili delovi Starog Rasa, možda odbrambene tvrđave, a da je Stari Ras bio na mestu gde se danas nalazi Novi Pazar. Kad bi se malo ozbiljnije začeprkalo po papirima i na terenu, sve dileme brzo bi bile uklonjene - uveren je Popovac.
Zvanični bošnjački istoričari u Novom Pazaru neće ni da čuju za treću tezu da je Novi Pazar sagrađen na temeljima Starog Rasa, a neki idu dotle da tvrde da "nikakvog Starog Rasa, niti Nemanjine države na ovim prostorima nije ni bilo, i da je sve počelo od dolaska Turaka". Tako da je i danas zvanična verzija da je Novi Pazar 1461. godine osnovao turski vojskovođa Isa-beg Isaković, koji je osnovao Sarajevo, Skoplje, Šabac i još nekoliko gradova na prostoru bivše Jugoslavije. Novi Pazar je tako nedavno proslavio 553 godine postojanja, a centralni trg, odlukom odbornika gradske skupštine, nosi ime osnivača Isa-bega Isakovića. Bošnjački, a i neki srpski istoričari, tvrde da je Isaković osnovao grad na ledini i da tu ranije nije bilo ostataka Nemanjinog grada.
|
