offline
- Pridružio: 12 Nov 2010
- Poruke: 1121
|
Настанак хусара
Средином 1930-их година, жива историјска дебата о пореклу и развоју хусара као елитног вида лаке коњице добила је општи јавни карактер. Бука је настала због једне строго научне студије која је дошла до закључка да су Раци (Rác), Срби, повлачећи се према северу пред турском експанзијом, хусаре пренели са собом у Угарску. Ова тврдња, намерна или случајна, дубоко је повредила угарски национални понос. Најзад, у Угарској хусар је постао национални симбол. Он је оличење оних очевидних контрадикторних, али дивних људских квалитета које је у току бурне историје угарски народ прихватио као разлог преживљавања. Због тога су храброст и прибраност, витештво и лукавост, способност да се бори до последњег човека и осећање за благовремено одступање са бојног поља, тако добро помешани код успешних хусара. Такође, са становишта националног поноса, не треба игнорисати да је овај неустрашиви, победоносни војник са богато украшеним, добро скројеном униформом и сјајном опремом увек припадао најотменијим људима у војсци. Намера да се открију њихове претече и учитељи међу пљачкашима нерегуларне српске лаке коњице, била је ради увреде овог мужевног идеала, међународне славе и саме суштине угарског народа.
Колебајући се између наведених научних аргумената, водећи савремени историчари прихватили су српско порекло хусара, које је дебату учинило жалосном. Они који су имали супротно мишљење, с друге стране, нису, уопштено говорећи, били упућени у писање историје и нису били у стању да формулишу своје мишљење о потребној експертизи. Ситуација је даље била отежана јер су браниоци угарског порекла хусара били карактеристични по стилу аргумената против српских, по националистичким фразама и са намером да се још више подгреју увредљивим личним коментарима. Због тога, без обзира на неколико постојећих проблема који ће се касније разматрати, они нису успели да управљају с овим материјалом у складу са његовим значајем. У својим очима, међутим, обе супротстављене стране мислиле су да су у праву.
Реч „хусар” (hussar) је без сумње српског порекла , али шта она значи и како се тумачи у модерним европским језицима, неспорно је угарског порекла. Данас се у скоро свим језицима континенталне Европе од Лондона до Москве, придаје исто значење речи „хусар”. Она у сваком погледу евоцира слику војника лаке коњице деветнаестог века, са богато украшеном униформом и маркантном појавом.
Међутим, прошло је скоро пет стотина година од како је реч „хусар” придодата овој слици. За то време лака коњица, за коју се ово име повремено везивало, превалила је дуг и вијугав пут. Историја хусара помало личи на галерију портрета неке старе племићке породице. Иако је сваки члан породице рођен са истим презименом, различито лице гледа са сваке слике.
Једна теорија о пореклу хусара настала у деветнаестом веку одржала се до данашњих дана у међународној стручној литератури. Према овој, угарска реч „huszár” је састављена од húsz „двадесет” и ár „вредност, цена”. Теоретска основа ове идеје, која је комплетно погрешна са лингвистичке тачке гледишта, потиче од Диет-а који се појавио у Темес-у 1397. године. После пораза који је претрпео код Никопоља 1396. године, Диет (сабор) је прописао, на предлог краља Жигмунда, у циљу одбране граница, да сваки земљопоседник у Угарској треба да опреми једног лако наоружаног стрелца, на сваких двадесет кметова које је поседовао. Диетова наредба, међутим, остала је на папиру, и ова врста лаког коњаника није се остварила. На крају XX века, међутим, ова историјска чињеница није се јасније препознала, тако да је известан број аутора претпостављао да је предак угарског хусара био заснован на коњанику који никада нија постојао. (слика 2)
Према лингвистима реч „huszár” заиста је ушла у угарски говор у контакту са Србима, и у писаним документима на мађарском језику први пут је забележена 1378. године . Корен речи, српско-хрватско хуса значи „разбојништво, пљачку”. Из овога произилази да је хусар био помешан са курсар, од средњовековног латинског corsarius „пират, корсар”, и то се развило у гусара „разбојника, пљачкаша”, реч која је коришћена у јужнословенским језицима. У руској терминологији реч гусар и дан данас има значење хусар (чему иде у прилог чињеница да у руском језику не постоји х).
Потпуно ново светло на изучавање настанка хусара баца податак да византијски војни приручници из X века помињу брзе коњанике коришћене за извиђање и изненадне нападе, под називом tsanarioi на грчком, односно chosarioi или chonsarioi на јерменском, што вероватно потиче од cursores — тркача, вида касноримске лаке коњице. Ови византијски лаки коњаници, вични у извиђању и јахању, су регрутовани међу балканским народима, нарочито Србима . Очигледно да је овај вид балканско — српске лаке коњице у служби Византије и њених ратних операција на Балкану током X и XI века , преживео смањивање граница Византијског царства, а српска артикулација њиховог имена, гусар, је добила значење бандит.
Први наговештаји хусара у Урагској, који се на сваки начин могу назвати афирмативним, потичу од краја четрнаестог и прве половине петнаестог века, и јављају се у деловима земље придодатих српских територија. Латински извори сматрају их „хусарима и другим грешницима” или „пљачкашима или хусарима”. Међутим, да би утврдили да ли им овакви описи заиста одговарају, требало би да укратко погледамо у странице историје овог региона.
Први документовани историјски извори датирају из периода владавине краља Лоуис-а I (Лајош I Анжујски 1342—1382) а њихово помињање постаје чешће у време Жигмунда Луксембуршког (1387—1437) и Матије I Корвина (1458—1490) . Најстарији, мада донекле нејасан извор је из XIV века, где краљ Лајош I Анжујски (слика 3) упозорава гувернера области Темес да су неки од његових поданика, познати под именом hunzar, затечени како бесправно пролазе кроз туђе поседе и по шумама пљачкају племиће, због чега треба да буду приведени и осуђени у складу са законом. Други документ из 1432. године на сличан начин осуђује хусаре, и карактерише их као беспризорне: huzarones et alios nonnullos malefactores homines (хусари и други зликовци). Међутим, већ према документу из 1403. године, хусарски капетан је постао чин у коњици којој је припадало племство.
У то време је на јужним границама Краљевине Угарске било ратно стање. Турско племе Огуз, које потиче од оснивача Отоманске империје, започело је експанзију из Мале Азије. Године 1354, Турци су прекорачили на европску страну Дарданела и започели систематску претњу балканским државама. До краја 1380. године, међутим, користећи се унутрашњим сукобима између Бугарске и Србије, Турци су сломили војну силу ових кнежевина у неколико великих битака. Њихова даља експанзија на север била је заустављена од стране Краљевине Угарске, која још била уважена сила. Непријатељ, много снажнији од претходних, није уплашио Турке, који су 1391. године у првом већем нападу ставили своју ногу на угарску територију. Међународне крсташке снаге су 1396. године под вођством угарског краља Жигмунда (слика 4) претрпеле пораз код Никопоља (Nicapolis).
Док су Турци пустошили угарску територију између река Дунав и Сава, Краљевина Угарска настојала је, у циљу одбране краљевине, да прошири свој утицај на суседне српске, босанске и влашке кнежевине. На овај начин желела је да успостави једну раздвајајућу (тампон) зону у којој би било могуће зауставити турску силу пре него што стигне до угарске територије. Међутим, метод није испунио очекивања. Турци су пронашли подршку у супротстављеним краљевима и кнежевима, и у свакој од ових интерно нестабилних земаља поставили су на престо једног владара који је био спреман да повлађује њиховој политици. Због тога је Угарска била приморана да границе сама брани. Српски деспот Стефан Лазаревић је 1426. године у замену за једну територију уступио Угарима тврђаве Београд и Голубац, које су биле виталне за одбрану јужне границе. Догодило се у прави час. Срби нису били у стању да им се одупру.
Године 1439. године султан је лично предводио војску која је покорила тврђаву код Смедерева и преосталу српску територију. После овог пада, турске и угарске територије биле су у директном супротстављеном контакту.
Краљевина Угарска није, међутим, била спремна да заустави турску експанзију. Нити је била довољно наоружана нити је у њој било довољно одлучности. Турски метод ратовања био је изненађујући. У то време, када би нека држава желела нешто да освоји, она би напала територију са свим снагама и освојила би је на бојном пољу. Турци, супротно овоме, нису намеравали да остваре тренутну окупацију. Они нису нападали великом снагом, али као што је наметала њихова номадска традиција, рођених на коњу, правили су излете (угарски називане portya) с малим, брзо покретним групама коњаника. Оваквим приступом су избегавали директне сукобе, приближавајући се својим циљевима неприметно, а затим су правили изненађујуће нападе на небрањена упоришта. Уништавали су брзо и немилосрдно. Одводили су жене, децу и младе људе који ће имати добру цену на пијаци робова, стоку и скупоцене предмете. Све остало су уништавали или спаљивали. Временом су земљопоседници били опрезнији, сакупљали су своје наоружане људе и слали их у потере за нападачима који су захваљујући својим брзим коњима већ били далеко. У данашњим тумачењима, редовно пљачкање које се понављало скоро сваке недеље, није им допуштало да остваре своје намере јер су турске снаге избегавале веће сударе.
Формација једног јединственог система одбране границе састојала се од тврђава различитих величина, које су једине пружале ефикасно решење. Саме тврђаве нису представљале велику препреку, јер су отоманске пљачкашке банде могле лако да их избегну. Временом коњица је била стационирана у граничним тврђавама, опремљена брзим коњима и лаким наоружањем, сличним као код непријатеља. Ови српски коњаници који су се појавили из ничије земље граничних региона, названи су хусарима. (слика 5)
Први хусари биле су нерегуларне јединице које су се састојале од чланова нижег племства, који су изгубили своја имања у пределима опустошеним војскама, телохранитеља племића који су их распустили, отпуштених најамника и скитница једног друштва које било уништено у ратовима који су им пружили прилику да се наоружају и дођу до коња. Они су зависили од својих средстава за живот и од пљачке. Када су се први пут формирали, првобитно су пљачкали турску територију или територију под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе. Због тога су тада подједнако забрињавали и турске и хришћанске власти.
Линија фортификација која је изграђена на јужној угарској граници, с друге стране, нудила им је склониште, јер су капетани тврђава радо узимали у своју службу ове у борбама прекаљене ратнике без друштвеног статуса. То је било корисно за обе стране. Феудално друштво није толерисало отпаднике, и са добијањем статуса у војсци, хусари су легализовали своју егзистенцију. Дефанзиван систем, с друге стране, користио је војницима који су били искусни и јефтини, и у више него једној прилици, били су спремни да се боре само за оно што сами опљачкају.
Лако наоружана коњица која је проверена и испробана у току ратовања на граници, имала је прилику да покаже своје војне способности у кампањама 1440-их и наредних година под вођством Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанка 1387—1456) (слика 6). Зимска кампања (Велика војна) која је започела у октоб&
|
