Iz knjige Pavla Vasića "Uniforme srpske vojske 1809-1918, o izgledu garde Praviteljstvujuščeg sovjeta:
Citat:Detaljnije podatke daju austrijski poverenici koji su odmah zapazili jednu tako značajnu novinu. Važan je izveštaj Aleksandra Agamala od 10. februara 1809. godine koji opisuje dva uniformisana vojnika: „Njihovo odelo se sastoji iz klobuka (čakova) sasvim sličnog našem, ali ukrašenog samo crvenom ružicom, iz tamnozelenog kratkog kaputića sa crvenom jakom i ispuskama sličnog našem, iz širokih tamnoplavih pantalona po ruskoj modi sa crvenim lampazima i cipela koje su potpuno slične onima sa uzicom kakve nosi kod nas mađarska pešadija.“ U kasnijem izveštaju upotpunjen je opis čakova koji je u gornjem delu optočen žutim širitom, ali boja mundira je mrka. Zeleno uniformisani su „Staatspanduren“, državni panduri, što bi se najverovatnije moglo odnositi na stražu sovjeta koja se u prepisci austrijskih poverenika naziva i „Serves-Garde“. Ona treba da je imala 300 ljudi i bila je ustanovljena po savetu K. Rodofinikina. Prema T. Iliću, austrijski poverenici ih nazivaju „Staatspanduren“.
Rekonstrukcije Pavla i Čedomira Vasića prema navedenim izvorima:
Dodatak za regularnu vojsku, isto P. Vasić:
Citat:Uniformisane trupe se ne pominju u našim izvorima, kod savremenika, ali francuski konzul David javlja u više mahova da su Srbi uniformisani. Njegov izveštaj iz 1812, po odlasku Rusa iz Srbije, je izričit: „Rusi su potpuno evakuisali Srbiju. Ostavili su u njoj samo dva puka koja su u ovoj pokrajini obrazovali, jedan konjice pod imenom kozaka, a drugi pešadije. Ova dva odreda sačinjavaju zajedno najviše dve hiljade dvesta ljudi. Oni imaju rusku uniformu ali vojnici su svi Srbi.“ Po ovome bi izgledalo da su regularne trupe u Srbiji 1812. godine nosile uniformu evropskog kroja a ne više onu koju opisuje Batalaka. Međutim Nićifor Ninković koji detaljko opisuje skupštinu u manastiru Vraćevšnici 1812, i Karađorđa koji egzircira Gružane, nije istakao da je vojska bila uniformisana iako je bilo okupljeno 6 bataljona, polovina regularnih trupa, ako je suditi po 12 pešadijskih zastava koje su austrijske vlasti uzaptile Karađorđu prilikom prelaska u Srem 1813. godine. Zanimljivo je što naši savremeni pisci o tome ništa ne govore.
Citat:Poseban problem je uniforma Jakova Jakšića, oficira srpske regularne vojske čiji se portret nalazi u Istorijskom muzeju Srbije. Jakšić je prikazan sa austrijskim šlemom, u plavom fraku sa ružičastim plastronom i jakom i belim epoletama od gajtana. Preko levog ramena nosi crnu ledungu kao znak konjičkog oficira. U drugom srpskom ustanku on je zapovedao konjicom i nosio oklop zbog čega su ga zvali „pancirlija“. Njegovu uniformu zasad je teško objasniti, pošto se regularna konjica za vreme ustanka, ili bar ona koju je egzircirao kapetan Mihajlo Đurković nazivala „husari“, a Jakšić ima uniformu dragona. Nije isključeno da je od Austrijanaca nabavljen izvestan broj šlemova, pošto su ih Austrijanci ukinuli 1808. Godine, i uzet za konjicu. Ali drugih indicija, osim Jakšićevog portreta nema.
Poseban problem, ali sa više svetlosti, predstavlja uniforma srpskih kozaka, odnosno oficira srpskih kozaka. Srpski kozački puk, koji je organizovao kapetan, odnosno pukovnik Nikić, bio je sastavljen od vlaških pandura. To je bila ruska jedinica koja se borila sa Srbima sve do 1812, kada su ovi kozaci napustili Srbiju. Međutim, prema navedenom izvoru, u izveštaju francuskog konzula Davida, u Srbiji je ostao jedan kozački puk sastavljen od Srba. Prilikom stupanja u austrijski frajkor 1813. godine kapetan Mihajlo Đurković je zabeležen kao „Capitain-Lieutenant Giyrkovich“ koji je u Srbiji bio „von serbischen Cozacen Capitain“, dakle oficir srpskih kozaka. Međutim, Nićifor Ninković pri opisu bitke kod Varvarina kaže da je ranjeni kapetan Nikić predao komandu nad kozacima kapetanu Đurkoviću. Po tome bi se moglo zaključiti da je ovaj bio oficir kod vlaških kozaka koji su nosili ime „Srpski kozački puk“. Ali francuski konzul David javlja 1813. Godine da su Srbi organizovali korpus konjice pod nazivom kozaka koji imaju kozačku uniformu: bele pantalone i zelenu bluzu veoma utegnutu i naoružani su kopljima. David dodaje: „Time bi hteli da nas zastraše ali mi znamo da je ta konjica srpska.“ Prema Davidovim izveštajima, Srbi su imali svoje kozake. Među Karađorđevom garderobom bila je i jedna kozačka plava uniforma sa crvenim ispuskama, verovatno odelo kozačkih oficira, pa se može s verovatnoćom pretpostaviti da su takvo odelo nosili i oficiri srpskog kozačkog puka. Sudeći po Karađorđevom portretu iz 1814, to odelo nije imalo epoleta ni naramenica, bilo je dakle, sasvim nalik na odelo kozačkog hetmana Platova. Ruski kozaci su nosili na glavi konusne kape sa širmom ili kalpake. Kasnije ustanovljena konjica kneza Miloša 1832. Imala je kozačko odelo i kalpake. Može se reći da je knez Miloš uopšte, i tu kao i u nekim drugim slučajevima produžio tradicije iz prvog srpskog ustanka, tako da bi i to moglo poslužiti kao dokaz.
Opet rekonstrukcije P. Vasića, ustanički kozaci, potonji Milošev kozak i Karađorđeva dolama sa generalskim činovima, verovatno ona sa portreta Borovikovskog, koju Vasić identifikuje sa kozačkom uniformom:
Boj na Suvodolu 1809. - kako su se regulaši pokazali u praksi
Osmanska vojska kretala se sa tri strane u pravcu Sjenice, s namerom da je oslobode od opsade. Numan-paša Pećki dolazio je od Peći sa svojim Arnautima, a Sulejman-paša Skopljak od Bosne, pošto je baš tada potisnuo Srbe na Drinu i oslobodio Soko opsade, dok je s juga nadiralo 400 naoružanih Albanaca. Skopljak stiže do ispred Sjenice pre Numan-paše i bitka se povede u Sjeničkom polju (na prostoru između Sjenice i Prijepolja, na utvrđenoj uzvisini kod desne obale Mileševke) 26. maja/7. juna, dan pre kapitulcije sjeničke tvrđave, a dan posle povratka Karađorđa. U ovom boju pokazala je svoju vrednost novostvorena ustanička regularna vojska. Skopljakova vojska, koja je imala i artiljeriju, napala je na ustanički šanac, koji se nalazio zapadno od Sjenice. Ustanici su uspeli da je zadrže, a potom je napadoše s boka regulaši pod ličnom Karađorđevom komandom.
Antonije Protić:
Citat:“No kako se sva vojska primakne, Turci ostave šanac i okrenu se na Karađorđa. Ovde ih dočekaju regulaši, naši soldati, postojano, i kako prospu jedan plotun i drugi, Turci se uskomešaju. Na to Karađorđe poviče: „Juriš, junaci!’’ Te se naklate naši konjanici, a uteku turski. A pešak sasvim ostane napolju. Karađorđe je zapovedio da se donesu glave u Sjenicu. Glave su doneli no nije bilo dosta kočića, da se sve pozabijaju, već su onako namešene u paradu, a čislom ako će jedna manje od 2500.’’
Pavle Vasić, Uniforme srpske vojske 1809-1918:
Citat:Po rečima Batalakinim, bataljon je bio tako izvežban u roku od 14 meseci “da se mogao ravnjati s najboljim jevropskim regulašima”. U bici na Suvodolu postrojen u karu, po tadašnjoj evropskoj taktici pešadije, razbio je nalete turske Konjice.
glas-javnosti Citat:Saznavši da mu je za leđima pećki Numan-paša, Karađorđe je naumio da ga se oslobodi i nastavi prodor ka Nikšiću i Prijepolju. Karađorđe se, potom, iznenada sreo sa Numan-pašom na Sjeničkoj visoravni, tačnije na Suvodolu. Turska konjica se odmah razvila i pošla da ga opkoli a srpski vožd je pripremio topove za dejstvo i pešadiju ustrojio u kare.
Zaokupljen mišlju da se što pre obrčauna s Karađorđem i njegovom nevelikom vojskom, Numan-paša nije ni primetio srpsku konjicu, pod komandom vojvode Vula Ilića, koji je, izviđajući, bio odmakao ispred Karađorđa i pritajio se u šumi. Dok se komandant turske vojske bavio opkoljavanjem 5.000 srpskih vojnika i njihovog vrhovnog komandanta, unapred se radujući lakoj i brzoj pobedi, iznenada mu je silovito, udario s leđa vojvoda Vule Ilić, koji je, da bi još više zbunio Turke, vikao iz sveg glasa na turskom jeziku: "Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!", unoseći i time zabunu i pometnju u redove neprijateljeve vojske.
Trenutak zabune neprijatelja iskoristio je Karađorđe, koji je razvio vojsku za napad. Numan-paša, ne znajući šta se sve zbilo i ne mogavši da obuzda vojnike, komandovao je odstupanje, što je doprinelo još većim gubicima. Poginulo je oko 3.000 Turaka, a Srba - 70. Numan-paša se povukao ka Novom Pazaru.
Ilustracija - juriš maršala Neja, film Vaterlo, 1970:
Citat:Vojna istorija beleži da su rakete kao artiljerija budućnosti prvi put u Evropi upotrebljene kod Bulonja, u Francuskoj 1806, ali to nije sasvim tačno. Na početku iste godine, ustanički prota Mateja Nenadović je boravio u Beču, i odatle doneo u Srbiju "1.000 komada raketli velikih", napravljenih u Saksoniji.
Njima je ubrzo desetkovana turska odbrana Šapca. Dve godine kasnije, Marko Dobrić, saksonski trgovac srpskog porekla, nabavio je knjigu o britanskim raketama i uputstvo za izradu koju je pokušao tajno da prenese u Srbiju.
Ustanici su bili doslovno očarani novim oružjem, pa su tražili način da ih i sami prave, ali su ih Austrijanci pretekli. Pošto su knjigu pronašli i zaplenili, oni su napravili prototip prve rakete, kasnije i seriju od 24 komada, u radionici "oberfojerverkmajstera" Magera.
Prvu raketnu četu imali su 1814. Tek nešto pre te godine, i srpski inženjeri su ovladali izradom novog oružja u beogradskom Arsenalu, na šta ukazuje jedna Karađorđeva beleška iz 30. juna 1812. godine: "Pisato Sovjetu da oficiru topdžijskom da što mu treba, da pravi rakete."
Prvo primitivno izdanje ovog naprednog oružja koje je koristila ustanička vojska u Srbiji sačinjavao je limeni cilindar sa pogonskim gorivom. Bila je to mešavina šalitre sa malo sumpora i ćumura. Na gornji kraj cilindra pričvršćivano je topovsko đule, a na spoljnoj strani štap, dug do dva metra i slobodnim krajem usađenim u drveni tronožac, tako da se uz pomoć njega raketa mogla nanišaniti.
Čitava lansirna rampa težila je oko 10 kilograma, a pogonsko gorivo se palilo običnim fitiljima. Domet ovakvih raketa bio je od 800 do tada neverovatnih skoro 2.000 metara, ali se one nisu odlikovale naročitom preciznošću.
Naime, britanski pronalazač Vilijam Kongriv je 1804. godine patentirao prvi tip raketa koje su po njemu nazvane Kongriv rakete. Svoje rakete, Kongriv je zasnovao na misorskim raketama koje su protiv Engleza korišćene u Indiji. Iste godine je objavio svoju prvu knjigu o raketama: "A concise account of the origin and progress of the rocket system.". Ono što je interesantno iz gorenavedenog članka je to da su se ove rakete ubrzo posle izuma raširile po Evropi, da bi već 1806. godine stigle do srpskih ustanika, a šest godina potom one se proizvode u beogradskom arsenalu.
Mnogo me zanima verodostojnost ovih informacija, odnosno, da li su oni objavljivani kod nas u nekom naučnom radu. Ukoliko neko ima više informacija molio bih da podeli to ovde jer već duže vremena pretražujem literaturu o artiljeriji u Ustaničkoj Srbiji, ali nigde nisam našao ove podatke.
Bitno je zbog toga što se za prvu potvrđenu i uspešnu britansku upotrebu ovih raketa smatra ona iz oktobra meseca 1806. godine kod Bulonja, što bi značilo da su ih srpski ustanici pretekli za par meseci, odnosno da je raketa u ratnim dejstvima u Evropi prvi put upotrebljena u Srbiji.
Ракете су коришћене у опсади Шапца. За неколико недеља ћу дати допринос овој теми архивом мог брата који је велики љубитељ устанка и сакупља све што је везано за тај период, цртеже, мапе, књиге, слике, скице шанчева и сл.
Mene je groznica za ustankom uhvatila početkom ove godine, pa sam stihijski počeo da kupim sve našta naiđem. Vidim da se tema nije baš razvila, pa sam počeo da izbacujem zanimljivije podatke.
Tema je vrlo zanimljiva i srpska revolucija, a posebno prvi srpski ustanak je bio daleko organizovaniji nego što ljudi obično imaju predstavu o tome. Od načina i puteva kojim su naoružanje i oprema nabavljani, preko ustrojstva vojske i države, daleko od jedne blede slike "kuke i motike" kojom ga ljudi doživljavaju.
Vidim da je Ltcolonel na jednoj drugoj temi pre nekoliko godina postavio tekst o vojnoj pomoći Rusije, od prvog srpskog ustanka do prvog svetskog rata, i valjalo bi deo o ustanku ubaciti ovde, pa molim njega ili nekog od moderatora da ubaci taj deo teksta ovde, jer je bitan za temu, a glupo mi je ta do radim ja.
Небојша Ђокић, Оливера Думић, БОРБЕ СРПСКИХ УСТАНИКА СА ОСМАНЛИЈАМА НА ДРИНИ И У РАШКОЈ ОБЛАСТИ 1807. ГОДИНЕ - Nebojša Đokić, Olivera Dumić, SERBIAN INSURGENTS’ FIGHTS WITH OTTOMAN TURKS ON THE DRINA AND IN THE RAŠKA OBLAST 1807, Vesnik vojnog muzeja 40, Beograd 2013, 59 - 78
https://www.academia.edu/4342796/Не.....5;_-_Nebojša_Đokić_Olivera_Dumić_SERBIAN_INSURGENTS_FIGHTS_WITH_OTTOMAN_TURKS_ON_THE_DRINA_AND_IN_THE_RAŠKA_OBLAST_1807_Vesnik_vojnog_muzeja_40_Beograd_2013_59_-_78
Tekst o nabavkama iz Rusije
Braničevo u istoriji Srbije (tematski zbornik radova), Požarevac 2008; Braničevo in Serbian history (thematic Proceedings), Požarevac 2008.
https://www.academia.edu/5288351/Braničevo_u_istoriji_Srbije_tematski_zbornik_radova_Požarevac_2008_Braničevo_in_Serbian_history_thematic_Proceedings_Požarevac_2008
Do sada najobimniji i najbolji tekst o naoružanju ustanika u Prvom srpskom ustanku je tekst Branka Bogdanovića u mislim poslednjem (ili pretposlednjem) izašlom broju čaopisa Istorijskog muzeja Srbije. Ima tome već dvadesetak a čini mi se i više godina. Tu je manje više sve dato o manufakturno proizvedenom oružju.
