offline
- Pridružio: 12 Nov 2010
- Poruke: 1121
|
U nastavku prilazem svoj tekst o istoriji Srpske Vojske objavljen u knjizi Vojska Srbije, kako poeticno
СРПСКИ УСТАНЦИ
Српске старешине су донеле одлуку да 1804. године подигну устанак пртив турске власти. Сазнавши за припреме за устанак, дахије су почеле да убијају српске прваке (сеча кнезова) не би ли обезглавили народ, па је устанак плануо већ у фебруару 1804. Под Карађорђем за неколико месеци ослободили су устаници готово сав Београдски пашалук и прешли његове границе.
Срби су устали на дахије, на узурпаторе легалне власти, а не на султанов ауторитет или интегритет Османског царства. Убрзо се борба ипак поларизује на Србе и Турке. Устанак се претворио у националноослободилачки покрет. Устаници, додуше, траже у почетку само аутономију у оквиру Турске али захтевају да страна сила јамчи за све оно што буде договорено. Овим условом устаника, да се у односе између Срба и Турака умеша трећа сила, источно питање добило је нове димензије. Дотле се оно у суштини сводило на борбу великих европских сила око наслеђа Османске Империје. Српским устанком у тај се проблем почињу уплитати и балкански народи који траже националну слободу. Устаници се најпре обраћају Аустрији за помоћ. Она им саветује да се обрате директно Порти. Одбијени од Аустрије, устаници се обраћају Русији тражећи аутономију какву су имала Јонска острва. Спремајући се за рат против Наполеона и Русија их саветује да се обрате Цариграду. Српску депутацију, која тражи аутономију под султановим сизеренством, Порта одбија. Осетивши опасност српског примера за друге поробљене народе она је решила да устанак угуши силом. На Иванковцу 18-20. августа 1805. године дошло је до првог судара устаника на султановим трупама. Постигнути успех није заварао устаничке вође. Поново покрећу директне преговоре што Порта поново одбија. Њену непопустљивост подстиче Наполеон. Но, када је Турска заратила против Русије, Порта је показала вољу да прави концесије Србима, али су то Срби одбили. Охрабрени сјајним успесима постигнутим 1806 – на Мишару, на Делиграду и под Београдом – они су се придружили Русији у заједничкој борби против Турске. Тиме су су одбацили идеју о султановом сизеренству и 31. марта 1807. године прогласили независност Србије. Догађаји на српском ратишту су увелико зависили од руских операција на доњем Дунаву и, уопште, од руско-турских односа. Од Руса Срби примају извесну помоћ, а слаби руски одреди подржавају борбу устаника у Србији, највише у Крајини. Аустрија није одобравала српско-руску сарадњу, па је отежавала снабдевање Србије. У више махова Порта узалудно покушава да обећањима одвоји Србе од Руса. У току борби Срби су поставили основе државне организације. Устројена је влада (Правитељствујушчи совјет) са ресорним министрима (попечитељи). Карађорђе је проглашен за врховног команданта и наследног кнеза Србије. Образовано је и језгро стајаће војске, издата су прва војна правила, устројени чинови, на границама подигнута утврђења, у Београду тополивница, у унутрашњости барутане.
По избијању Првог српског устанка 1804. године, развојем и јачањем ослободилачке борбе српског народа у знаку обнове старе, давно изгубљене државе, јавила се потреба, превасходно под утицајем припадника ранијих фрајкорских одреда, за организовањем регуларне, по европском узору обучене и униформисане војске. Уопште су се Срби, у сукобу са Турцима, препознали као европски народ. Батаљони регулаша се оснивају од 1808. године, када је устаничка Србија, после руско-турског примирја у Слобозији, добила нешто предаха у својој борби, а самим тим и могућности да се посвети сређивању сопствених прилика. Код устаника се убрзо појавила жеља за чвршћом војном организацијом, па је 1808. године образован у Београду батаљон регулаша са батеријом. Било је и раније професионалних војника – бећара, на пример за време опсаде Београда 1806. али они нису имали чврсту војну организацију нити униформе. Организацију регуларног батаљона поставио је руски официр Илија Беј Новокрешћени који је дошао у Србију 1806. и остао у српској служби. По речима Лазара Арсенијевића Баталаке, батаљон је био тако извежбан у року од 14 месеци “да се могао равњати с најбољим јевропским регулашима”. У бици на Суводолу постројен у кару, по тадашњој европској тактици пешадије, разбио је налете турске коњице. До 1812. године укупан број регуларних војника је достигао 4.308 и 200 топова.
У међувремену је Наполеон спремао инвазију Русије. Пред том великом опасношћу Руси су искористили велики успех који је Кутузов постигао крајем 1811. код Ђурђева (Џурџу, Giurgiu), па су с Турцима закључили Букурешки мир 28. маја 1812. без сагласности Срба. Њиме је Турцима дато право да поседну тврђаве у Србији које су држали пре устанка, уз обавезу да ће Србима препустити унутрашњу управу и с њима се договорити о плаћању пореза. Овим уговорима Русија је прећутно призната као протектор Србије. Био је то први међународни акт који је признао државноправни идентитет Србије што ће убрзо имати велики значај.
Одласком руске Дунавске армије на север, остављени су Срби сами лицем у лице са свом османском силом жељном освете. У духу мировног уговора Срби шаљу Турцима своје представнике да уреде међусобне односе али је Порта одуговлачила све док није припремила нов удар. Турци су средином јула 1813. нападали и овладали Београдом 7. октобра после чега је српска војска распуштена. Карађорђе и многи народни прваци пребегли су у Аустрију. Турци су се крваво светили Србима, пљачкали и убијали.
Изложен новом зулуму народ Пожешке, дела Крагујевачке и Јагодинске нахије се крајем септембра 1814. диже поново на оружје под Хаџи-Проданом Глигоријевићем. Покренута у невреме, проданова буна је лако угушена, уз учешће самих Срба под Милошем Обреновићем, оборкнезом Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије. Сулејман-паша Скопљак, београдски везир и велики непријатељ Срба, пооштрио је терор до неподношљивих граница, а посебно се окомио на народне прваке. То је дало повода другом српском устанку под вођством Милоша Обреновића који је изјавио да се народ није дигао против султана већ против свирепе Сулејман-пашине управе. Пашалук је поново ослобођен. Порта шаље на Србе босанског везира Хуршид-пашу и румелијског беглербега марашли Али-пашу, али је устукнула пред крајњим мерама под притиском Русије која је енергично захтевала спровођење у дело одредаба Букурешког уговора. Са Марашли Али-пашом, новим београдским везиром, који га је признао и за српског врховног кнеза, Милош се усмено споразумео о самоуправи Србије.
МИЛОШЕВА ВОЈСКА
Србија је практично стекла значајан степен аутономије, али ће се Порта дуго устезати да писмено потврди стварно стање. Тек је 1820. послала ферман којим је потврђивала само нека стечена права, па га је Милош одбио. Под притиском Русије, Акерманском конвенцијом од 7. X 1826. потврдила је Порта одредбе букурешког уговора, али је Турци нису спровели у дело. У руско-турском рату 1828-29. Срби не учествују по савету Русије да не би изазвали шире хришћанске покрете у другим крајевима Турске што би, веровало се, изазвало интеревенцију великих сила у корист Турске. Једино је Милош бранио турцима да прелазе преко Србије из Босне у Бугарску. После турског пораза, Једренским миром потврђена су права Србије из Акерманске конвенције. Султан је 1830. издао хатишериф о аутономији Србије која је по накнадном извршном хатишерифу осим Београдског пашалука обухватала још шест нахија (Крушевачка, Гургусовачка, Алексиначка, Црноречка, крајинска и Подринска) ослобођених још у првом устанку, али су присаједињене Србији тек 1833. пошто су се на Милошев подстицај побуниле против турских власти. Милош је издејствовао и султанов берат о наследном кнежевском достојанству у његовој породици, што је био значајан елеменат српског државног индивидуалитета.
У међувремену, од 1815. Србија се споро развијала у својим врло скученим самоуправним оквирима који су испрва допуштали само извесну слободу у правним, пореским и судским пословима. Постепено, избегавајући нове оружане сударе са сизереном силом, Милош је стрпљивошћу, упорношћу и лукавством успео да шири и продубљује аутономна права Србије. Највеће тешкоће њеном развоју ствара заостала привредна и друштвена структура. То је чисто сељачка земља без школе, писмености и интелигенције. Доводе се школовани људи са стране, претежно Срби из Аустрије. Као што је био неутврђен спољни положај Србије, тако ни унутар није било ни устава ни закона. Ипак, упркос свему, у националној слободи, ма колико била још ограничена, земља се економски снажила и културно рзавијала. Упоредо јача и отпор против Милошеве самовоље, нарочито у млађем нараштају који је о турским зулумима само слушао, а Милошев деспотизам видео на делу.
Првих десет година своје владавине Милош је располагао само пандурима за полицијску службу. Оружану силу нове српске државе је још увек чинио наоружани народ, народна војска. Када је она у току буне Милоја Ђака 1825. прешла делом на страну побуњеника против Милоша, он је одмах затим формирао зачетак стајаће војске од 1147 војника које је, да не би изазвао пажњу Турака, назвао уписним пандурима. Били су подељени на 12 чета (кумпанија) по нахијама. Већ наредне године истичу се уписници у гушењу буне Ђорђа и Марка Чарапића из Белог Потока, после чега се називају званично солдатима – нов корак у поступном ослобађању од Турака. После хатишерифа од 1830, којим је Милошу дато право да држи у својој служби потребан број војника, он је наставио да изграђује стајаћу војску. У недостатку прописа, формација, састав и јачина војске су се често мењали по његовом нахођењу. Србија је 1838. имала 2 батаљона пешадије (8 чета), два одељења артиљерије (4 батерије), ескадрон коњице и музику – у свему 40 официра, 144 подофицира, 208 коњаника, 195 артиљераца и 1830 пешака – свега 2417 људи стајаће војске. Ни гарнизони нису били стални. Најјачи су били Београд, Пожаревац и Крагујевац. Милош је управљао војском преко своје Кнежевске канцеларије. Војне послове издвојио је 1836. у новоустројену Војнополицајну канцеларију из које 1838. настају Главни војни штаб и Главни војни комесаријат као кнежеви извршни војни органи. У међувремену, 1835, основане су 4 војне области (команде) у Шапцу, Чачку, Неготину и Крагујевцу. Постепено настају и зачеци других елемената организоване војне силе: чинови, униформе, санитет, касарне, арсенал, и то више по кнежевој вољи него по плану и прописима. У Пожаревцу је 1837. основана Војна школа – Књажеско-сербска военна Академија – убрзо затим је премештена у Београд да би се већ 1838. угасила у Крагујевцу. Вежбало се по нахођењу егзерцирмајстора који су најпре долазили из Аустрије, а после из Русије. У Пожаревцу је 1837. изведен и први маневар. Војни издаци износили су за 1825. годину 37.737 гроша, а отада нагло расту да би при крају Милошеве владавине достигли 10 милиона.
Милош је почео образовати стајаћу (регуларну) војску у нужди самоодбране, па ју је и развијао првенствено као подршку свом личном режиму и династији, али упоредо он је овим стварао и национално језгро српске оружане силе. Главнину је чинила народна војска. Она се дизала по нахијама и кнежинама, па су се одговарајуће групе по њима и звале Јасеничка, Гружанска војска... или просто Јасеничани, Гружани... Поводом Градашчевићеве буне у Босни, против султанових реформи (Градашчевић Хусеин бег) Србија је мобилисала 18.000 пешака и 2.000 коњаника. Наредне године ради поседања шест нахија које су враћене Србији Једренским миром, Србија је ставила под оружје 8.540 пешака, 1.732 коњаника и 500 коморџија. Један аустријски војни извештај из 1832. цени да би Србија, која је тада имала 600.000 – 650.000 становника, могла наоружати 40.000 до 50.000 људи, а 1838. године, када је становника било већ 750.000 до 800.000, британски конзул је проценио да би могла извести на границу 100.000 људи. Прва је оцена реалнија с обзиром на могућност наоружања – Српска оружана стража, регрутована такође у народу, била је стално на служби и под платама; чувала је српско-турску границу. Јачина је зависила од ситуације – 1835. износила је 628 људи. Изузетно је могла бити ојачана и регуларном војском. У то време је у градовима (утврђењима) Србије било 10.000 до 11.000 турских војника.
УСТАВОБРАНИТЕЉИ
Сретењски устав, који је од Милоша изнуђен 1835. године, био је сувише либералан за Турску, као сизерену силу, и Русију, као силу покровитељицу. Њиховим споразумом султан је 1838. октроисао Србији свој устав којим је извршна и законодавна власт подељена између кнеза и Државног савета, органа Порте. Пошто му није пошло за руком да буном стајаће војске јуна 1839. обори Устав, Милош је абдицирао у корист свог старијег сина Милана који је био на самртничкој постељи. После његове смрти, 1839. на престо је 1840. дошао Милошев други син Михаило. Он је оборен 1842. после неколико крвавих судара устаника са стајаћом војском, код Крагујевца, Чумића и Жабара, а на његово место постављен је за краља Михаилов ађутант, поручник Александар Карађорђевић, Карађорђев син. Под његовим именом до 1858. Србијом је владала олигархија окупљена у Државном савету која се у борби са кнезом Михаилом назвала уставобранитељима. Уставобранитељски режим обезбедио је сељаку и грађанину само приватну својину, никако политичке слободе. Власт кнеза је ограничена али не од народа већ од чиновника. Главни напор уставобранитеља био је стварање чиновништва које неће служити кнеза већ државу с којом се Државни савет идентификовао. Главну пажњу режим посвећује судству и школству, нешто је урађено и на саобраћајној инфрастуктури, 1843. уведена је пошта, а 1855. телеграф.
Уставобранитељи су пожурили да распусте Милошеву стајаћу војску. Према Војном закону од 1839. Гарнизоно воинство требало је да има 4 батаљона по 4 чете од по 243 човека, једну самосталну чету исте јачине, једну полубатерију и музику. Гарнизона војска била је под Главним штабом гарнизона који је био у саставу Министарства унутрашњих дела. Главни задатак Гарнизоне војске био је чување границе. У суштини то је милиција, на нешто већем организационом степену од народне војске.
Убрзо су и уставобранитељи увидели да им је потребна јача стајаћа војска па је 1845. издато Ново устроеније гарнизоног воинства по коме је пешадија имала два батаљона по 4 чете – свега 2.010 људи; артиљерија (тобџије) једну батерију од 250 људи, а коњица један ескадрон од 208 људи; са музиком од 50 људи и персоналом војног штаба било је укупно 2.529 људи. По новом правилу о регрутовању у војску су узимани људи од 18 до 30 година, уколико се нису одали наукама, вештинама и уредној трговини. Рок служења износио је 4 године, али је половина људства била стално код куће на тромесечној смени. Једном годишње, од 16. августа до 16. септембра, сва се војска скупљала ради вежбе. Граничне функције војске су укинуте.
Револуција 1848 снажно је запљуснула и Србију. Млада српска интелигенција, образована на западу, заузела је опозициони став према олигархијско-бирократском режиму, али је сву своју енергију усредсредила на национални проблем који је поставила у први план мађарска револуција. Мноштво добровољаца из Србије борило се у обновљеном Војводству под Стеваном Книћанином. Србе у Војводини је српска влада издашно помагала. Мађарска револуција је дала новог подстрека војним напорима Србије. У Београду је 1848. основана Тополивница која је касније заједно са Арсеналом образовала у Крагујевцу Фабрику за војну спрему, а Артиљеријска школа је основана 1850. Уз то су ишле многе друге новине које су структуру српске војске све више приближавале Западу. Кримски рат још више је подстакао материјално опремање војске. У опасности да буде окупирана од Аустрије, Србија се морала хитно спремати за рат. Пописана је народна војска, па је утврђено да би се на први позив могло дићи 94.000 људи, од тога 16.000 коњаника, а накнадно још 40.000. За њену исхрану створени су општински кошеви. То је изазвало велике трошкове. До 1852. на војску се трошило просечно 105.000 талира годишње (1 талир око 10 гроша), а 1857. године 384.356 талира, око 18% укупног државног буџета. Кримски рат донео је измену у међународном положају Србије: искључиво руско покровитељство замењено је гарантијом европских сила потписница Париског уговора. Додуше, Порта је задржала право да држи своје гарнизоне у Србији, али више није смела њима интервенисати без претходног договора са силама уговорницама. То је био највећи добитак који је Србији донео кримски рат.
МИХАИЛОВА НАРОДНА ВОЈСКА
Заједничким напорима либералне интелигенције и обреновићеваца из народа на Светоандрејској скупштини 1858. оборен је истим ударцем Александар Карађорђевић и олигархија Државног савета – уз помоћ Русије и Француске које нису одобравале Карађорђевићев аустрофилски став. Милош је враћен на престо, а после његове смрти 1860. наследио га је син Михаило.
Са Милошем се вратио у Србију његов лични, деспотски режим. Истим путем пошао је и Михаило. У суштини аутократ као и отац, потчинио је себи сву законодавну, извршну и судску власт. Створио је бирократски деспотизам. За узврат, осетивши и прихвативши пробуђени национализам нових генерација, дао је новог маха спољној политици. У то време рађа се идеја рата против турака којим ће се Србија ставити на чело балканских народа ради националног ослобођења. Ма колико била још неодређена и неодмерена, та је мисао дала српској спољној политици сигурност, чврстину и достојанство, што је иразито недостајало претходном режиму. Идеји о великом националном рату требало је по Михаиловом схватању жртвовати и политичке слободе, како никаква опозиција не би ометала ратне припреме које је сматрао главним задатком државе.
Одмах по доласку на власт, већ априла 1859. Милош је изузео војску из надлежности Министарства унутрашњих дела и преко Главне воене управе ставио је под своју непосредну команду. Наредне године рок у кадру је смањен са 4 на 3 године, а укинуто је привремено отпуштање кућама. Овим се добила боља обученост и већа извежбаност резерви. Затим је Гарнизоно војинство повећано на 4 батаљона пешадије (1 пук), два ескадрона коњице (1 дивизион), две батерије и 1 пионирску чету у саставу артиљерије – са 2.529 на 3.529 људи. Формирана је и понтонирска чета од око 200 људи. Предузете су и мере за модернизовање војске чији је иницијатор био француски пуковник Иполит Монден од 1861. на челу Главне војне управе која ће се од 1862. назвати Министарство воено. Само, никакве измене у организацији и структури нису малобројну стајаћу војску могле учинити оруђем амбициозне Михаилове спољне политике. Отуда се 1861. заводи Народна војска за одбрану земље и права кнежевства. У обавези према Народној војсци су сви Срби од 20. до 50. године закључно, изузев свештених лица и физички неспособних. Дели се на две класе, од којих је прва, готова за покрет, обухватала четвртину пореских обвезника почев од најмлађих до 35. године старости. Целокупна Народна војска имала је 17 пукова, у сваком политичком округу по један чији је назив и носио. Пукови (једно време звани легије по француском утицају) делили су се на батаљоне, по један из сваког среза (у свему 62), а они на чете по општинама. Предвиђено је било и 17 ескадрона коњице, исто толико одељења пионира од по 60 људи и 6 батерија (1.200 људи). Формирано је пет команди (дриносавска, јужноморавска, тимочка, источноморавска и главна средоточна) са штабовима у Ваљеву, Карановцу (Краљеву), Зајечару, Свилајнцу и Крагујевцу. У штабовима је било неколико официра и подофицира из активе. Штабови су руководили регрутовањем, снабдевањем, наоружањем и вежбањем Народне војске. Вежбало се недељом и празником, изузетно у току недеље; батаљонска обука вршила се сваке друге недеље (на два дана), а пуковска 15 дана у години. У Народној војсци подофицире и официре до чина капетана постављао је окружни начелник на предлог среског начелника, командира батаљона (ескадрона), министар војни на предлог окружног начелника, а командире (команданте) пукова кнез на предлог министра војног и министра унутрашњих дела. Сви су из народа, готово искључиво сељаци. Одело и оружје су обвезници набављали сами. Плате нису имали, само су на вежби имали обезбеђену исхрану.
Народна војска је у прво време практично постојала само на хартији. Ни половина људства није, 1862. године, имала употребљиве пушке. Недостајало је и коња. Само су батерије, у саставу редовне војске, биле на добро увежбане. Вежбало се застарелим егзерцирним правилима, а борбене обуке уопште није ни било. Од 1863. године Народна војска добија од државе пушке и муницију, али је требало доста времена да се увезу. Због трења између војних и цивилних власти 1864. године укидају се команде, а уместо њих се у окружним начелствима образују војна одељења са истим функцијама. Егзерцирна правила стајаће војске уводе се 1866. године и у Народну војску, а у Београду и Крагујевцу се отварају нарочите школе за образовање старешина Народне војске где се предаје тактика, фортикација, вођење чете, топографија.
Исте године одржао се у Пожаревцу маневар са 9 батаљона, 4 ескадрона и свом артиљеријом редовне војске, а две године касније у Београду у нешто мањем обиму. По оцени Аустријанаца прва класа Народне војске могла је дати 50.000 људи, а друга њих 40.000. Стајаћа војска, стуб режима, била је брижљиво одвојена од Народне, толико подложне бунама и заверама. Оне се здружују тек на нивоу Министарства војног. По Закону о устројству војске од 1864. кнез је поглавар војске, а министар војни командује стајаћом и народном војском за кнеза и у име његово. Исте године покренут је часопис Војин. Пионири и понтонири се 1865. године издвајају из артиљерије у инжињерију – посебан род војске. За десет година од 1858 до 1868. године војни буџет се више него удвостручио и попео на четвртину државних расхода.
Михаилова Народна војска велико је достигнуће младе српске државе. Она је оставила изванредан утисак на Балкану и у Европи. Грчка и Румунија нису имале ничег сличног. Захваљујући њој, упорности српске дипломатије и подршци гарантних сила, на конференцији у Кандлиџи (Kanlica) јула 1862. Турци су најзад принуђени да се иселе из Србије, како је то било предвиђено још 1830, а уз то да поруше и градове (тврђаве) Соко и Ужице. Под притиском све јаче српске оружане силе Турци су 1867. године пристали и да напусте остала четири града – Београд, Смедерево, Шабац и Фетислам (Кладово). Уместо турских гарнизона на њима је, поред српске заставе, остала само царска турска као знак вазалности Србије. Био је то највећи успех Михаиловог режима, али само корак у далекосежним његовим плановима против Турске. Својом Народном војском Србија је себи извојевала водећу улогу на Балкану. Она је на челу балканског савеза који се тада ствара против Турске. Са Црном Гором закључује савез септембра 1866. године, са бугарским револуционарним одбором јануара 1867, са Грчком августа 1867, а са Румунијом јануара 1868. Србија је стожер савеза: остали чланови нису везани међусобно већ само за њу. Она је војнички, у том периоду, далеко најјача.
Михаилова Србија почела се сматрати Пијемонтом југословенских народа. Идеја југословенског јединства добила је у Србији видан израз још 1844. у Начертанију Илије Гарашанина, најзначајнијег државника уставобранитељског режима. Касније, у току ратова за уједињење Италије, југословенска мисао захвата шире кругове с обе стране Саве и Дунава. Са Хрватима је Михаило одржавао везу преко врло утицајног бискупа Штросмајера. У Новом Саду се 1866. основа Уједињена омладина српска чији је циљ био да сам народ узме у своје руке ствари свог ослобођења. Омладина и либерали спајали су унутрашњу и спољну слободу тражећи да Србија као Пијемонт предњачи у либералном уређењу и уставности што је довело у сукоб колико са Михаиловим апсолутистичким схватањима толико и са аустријским властима.
После убиства кнеза Михаила 1868, на позив министра војног Миливоја Петровића Блазнавца трупе београдског гарнизона извикале су за кнеза малолетног Милана Обреновића, унука Јеврема Обреновића, Милошевог брата. Овим је војска узурпирала право Народне скупштине о избору кнеза. Њој је остало само да изабере намесништво: Блазнавца, Јована Ристића и Јована Гавриловића.
Михаилов аутократски режим огледао се у његовој самој личности. Намесничка влада, ма колико да је имала подршке војске и обреновићеваца морала се тек афирмисати. Устав од 1869. спровео је у дело више привидно него стварно неке захтеве либерала. Значај новог устава је више у томе што је, заменивши турски устав од 1838. године, поставио право српске самосталности у уставном питању. С друге стране, Михаиловом погибијом идеја о рату је потиснута у позадину. С њим је практично нестало и Балканског савеза. Рат с Турском није се могао повести ни због отпора Русије која није желела да се тог тренутка поново покрене источно питање, па ни приликом немачко-француског рата када је заједно са Аустро-Угарском остала неутрална. Отуда су успорене и ратне припреме. Ипак у току четворогодишњег намесничког периода сва је стајаћа војска и прва класа народне војске наоружана острагушама, а већи део прве класе добио је униформе од државе. Кнежевим пунолетством (1872), а нарочито после Блазнавчеве изненадне смрти (1873), дотле најмоћнијег човека у Србији, земља се нашла у рукама незрелог, хировитог, лакомисленог владара који настоји да влада са конзервативцима иако су већину у скупштини имали либерали које је мрзео због њихове уставности. Конзервативци брутално гуше прве социјалистичке активности које покреће Светозар Марковић, али се не могу угушити све гласнији захтеви народа за његова суверена права и све оштрија осуда бирократизма. Носиоци тих нових појава су радикали, инспирисани социјалистичким идејама.
Кнез Милан је узео војску потпуно у своје руке и учинио министра војске својим личним представником, као да и није члан кабинета, што ће постати традиција владара куће Обреновића. С овим је у непосредној вези дошло до реорганизације командовања прописане 1874. Уредбом о устројству команада и штабова Стајаће и Народне војске. Њоме је систематизована и учвршћена војна хијерархија, утврђена права и дужности команданата, командира и других старешина у војсци. И формацијски оквири су сада много шири. Устројена је Главна (дивизијска) команда целокупне стајаће војске, у чијем је саставу била Бригадна команда артиљерије (сва артиљерија и возарско одељење), Пешадијска бригадна команда (1. и 2. пук од по два батаљона и музички део), Пуковска команда струке инжињеријске (по један пионирски и понтонирски полубатаљон, а убрзо затим и телеграфско одељење) и Коњичка команда. У Народној војсци формиране су бригадне команде за све трупе одговарајућег политичког округа, једино је Пожаревачки округ имао две. Исте године објављена је прва формација по којој је Србија имала 317 официра, од којих 5 пуковника, 12 потпуковника и 20 мајора. Дотле је генералски чин имао само Блазнавац. Наредне године рок у кадру смањен је на 2 године.
Херцеговачки устанак који је избио 1875. поново је поставио у први план обрачун с Турском. Понесена јавним мњењем и кнежевом нестрпљивошћу, Србија је 30. јуна 1876. године увучена у рат који није био припремљен ни политички, ни дипломатски, ни финансијски, ни војно. Осим Црне Горе, савезника није било. Гарантне силе биле су против рата. У Русији је само славенофилска струја гурала Србију и Русију у рат. Србија је мобилисала 158 батаљона I и II класе, 18 батаљона III класе, 18 ескадрона, 44 батерије са око 210 оруђа, 6 пионирских батаљона, 6 болничких чета, у свему преко 100.000 људи са 22.000 коња и 6.000 волова. У току рата број људи за које је требало обезбедити исхрану повећан је на 130.000, што је представљало велики напор за неразвијену земљу од, тада, 1.300.000 становника. Била је то недисциплинована народна војска. Стајаћа војска од непуних 5.000 војника (4 батаљона) делом је задржана у гарнизонима у унутрашњости, делом је заузела на граници значајније тачке, коњица (2 ескадрона) употребљена је за ордонантску (курирску) службу при вишим штабовима, а само су пионири, понтонири и болничари (1 чета) коришћени као кадар за формирање одговарајућих јединица Народне војске. Оружје је било застарело, Пушака острагуша, у ствари старе преправљене пушке спредњаче, имала је у потпуности само I класа, а II делимично. Топова острагана имала је само једна батерија. Насупрот српској слабо наоружаној милицији, турска редовна војска имала је модерне пушке и топове. Са Црном Гором није постигнута никаква конвенција о заједничким операцијама. Ипак се у Србији веровало у успех. Пошло се у офанзиву у очекивању да ће хришћани у Турској устати на оружје, пре свега Бугари, а да ће и Русија убрзо ући у рат. Када је обоје изостало пораз је био неминован, све и да је почетни операцијски план био целисходнији, а операцијама управљао способнији восковођа но што је био Черњајев. Интервенцијом гарантних сила закључен је почетком 1877. мир на бази status quo-a.
Крајем године Србија је поново заратила против Турске, сада као руски савезник веома успешно. Овај други рат почео је буном батаљона Народне војске на Становљанском пољу код Крагујевца приликом полагања заклетве. Дело Карађорђеваца, ова, како је названа, тополска буна, брзо је угушена интервенцијом стајаће војске из Београда.
На запрепашћење Срба, Санстефанским уговором Русија је и оне крајеве које су ослободили Срби наменила Великој, а за Србију предвидела територијалне компензације у правцу Новог Пазара и Косовске Митровице које су још држали Турци. На Берлинском конгресу, уз помоћ Аустро-Угарске, Србија је успела да одбрани своје ратне тековине осим среза Трн, да добије и Мали Зворник, али се морала одрећи експанзије у правцу Санџака и Косова, а није могла спречити ни аустроугарску окупациију Босне и Херцеговине коју су одобриле велике силе. Постиснута са запада, експанзија Србије је упућена на југ према Македонији – за што је сада, откако је загосподарила сливом Јужне Мораве, имала добре стратегијске услове – али ће ту наићи на ривалство нове Бугарске са њеним санстефанским претензијама, а касније и на отпор Аустро-Угарске. На Берлинском конгресу Великих сила (1878.) Србија је добила и формалну независност.
НЕЗАВИСНА СРБИЈА
Нова српска војска
Напуштена од Русије, Србија је потражила ослонац у Аустро-Угарској. Кнез Милан је повео изразито аустрофилску политику подржан млађим конзервативцима који су се назвали напредњацима. Пошавши много даље но што су интереси Србије захтевали, кнез Милан је династичке интересе ставио изнад националних. На захтев Аустро-Угарске Србија је почела изградњу железничке мреже и повезала је са суседима код Земуна, Врања и Пирота. Напредњачка владавина (1880-8 у суштини је лични Миланов режим који је он завео у безобзирној борби против парламентаризма. У том периоду, поред железница може се забележити монетарна реформа, појава Народне банке, 1883. године и развој школства, нарочито основне наставе. Великим успехом сматрало се и проглашење краљевине 1882. године.
Значајне промене захватиле су и војску. Неспремност Народне војске која се јасно манифестовала у турским ратовима, захтевала је корените реформе у правцу јачања стајаће војске. Већ у октобру 1878. стајаћа војска је знатно ојачана. Формирана је Дивизија од Пешадијске бригаде (два пука по 5 батаљона), Артиљеријске бригаде (4 пука по 2 дивизиона по 4 батерије), Инжињеријског пука (по један пионирски и понтонирски батаљон), Коњичког пука (4 ескадрона). Народна војска, подељена на I и II класу, формирана је у 4 корпуса (Шумадијски, Моравски, Тимочки, Дрински) од по 2 дивизије. Артиљеријска школа претворена је у Војну академију, а 1881. формиран је 3. пешадијски пук и одобрен кредит од 6 милиона динара за набавку 100.000 једнометних пушака Mauser-Koka M.80 калибра 10,15 mm. Главни генералштаб формиран је 1876, као орган Министра војног по грани командовања који се у рату претварао у Врховну команду. Часопис Ратник покренут је 1879, а од 1881. излази и Службени војни лист. Доношењем и применом многих других прописа српска војска и структуром и својим функционисањем постајала је све сличнија модерним европским армијама. Овакве промене су захтевале и значајне финансијске издатке. У буџету за 1884. и 1885. годину од 46 милиона динара војни издаци су чинили више од трећине.
Када су стале пристизати нове пушке под видом замене почело је прикупљање пушака од народа, али су Mauser-Koka задржане у магацинима с објашњењем да се ово осетљиво скупоцено оружје мора чувати под посебним условима. Разоружање Народне војске изазвало је у народу велико незадовољство, утолико више сто је наишло после изборне победе радикала, странке најближе народу, чију је Скупштину краљ Милан просто растерао. Источна Србија је устала на оружје у јесен 1883, али је буна брзо савладана интервенцијом редовних, стајаћих трупа. Слом тимочке буне, како је названа, обележава и крај Народне војске.
Законом о устројству војске од јануара 1883, уместо двојства стајаћа војска – милиција, ствара се мешовити систем: стални кадар који се у мобилном (ратном) стању попуњава резервом, онако како је то било свуда у Европи. Војска је подељена на три позива: I позив чинио је стални кадар (дотле зван стајаћа војска) са својом резервом названом Активна војска; II позив – ислуженици активне војске који служе за њено појачање или за позадинске дужности; III позив се дизао у крајњој нужди. Команда активне војске, која је обухватала стални кадар, више пута је укидана и успостављана док коначно није нестала. Заведена је општа војна обавеза од 20 до 50 година; 2 године у сталном кадру, до 30. година у резерви активне војске, од 31. до 37. године у II позиву, а од 38. до 50. у III позиву. Држава је подељена на 5 дивизијских области од по три војна (пуковска) округа са по четири војна (батаљонска) среза. У рату је требало формирати 5 дивизија I позива (активних), пет дивизија II позива и 60 батаљона III позива. Бројно стање: I позив 107.225 људи (од тога 20.640 сталног кадра), II позив 51.749, III позив 53.640 људи. Наравно, требало је пуно времена да се из релативно малог сталног кадра створе потребне обучене резерве за развој такве формације.
У рат против Бугарске 1885, ушла је Србија без одушевљења, вољом краља Милана. Он је сматрао да поводом уједињења Бугарске са Источном Румелијом Србија мора добити територијалне компензације. Пошто их није смео тражити од Турске напао је Бугарску да их изнуди од ње што у Србији нико није схватио. За рат је мобилисао недовољно снага бојећи се наоружаног народа, оклевао са објавом рата, неспретно и малодушно га водио, па није чудо што га је и изгубио. Интервенцијом Аустро-Угарске успостављен је status quo.
После овог изгубљеног рата српска ће војска наставити свој развој брзим темпом. Формирају се, 1886. године, подофицирске школе које ће давати одличне подофицире од којих ће много стећи официрске чинове. Исте године почињу да стижу из Француске челични острагани система De Bange поручени претходне године, у свему 270 пољских и 42 брдска оруђа. Када је краљ Милан 1889. абдицирао у корист свог малолетног сина Александра, развој војске је за тренутак застао. У то време формација је у сталном кадру предиђала 5 пукова од по 4 батаљона (по један гардијски); 1 коњичку бригаду од 3 пука по 3 ескадрона и 1 гардијски ескадрон; 5 пукова пољске артиљерије по 6 батерија, 1 коњичку батерију, 1 пук брдске артиљерије од 5 батерија, 1 градски артиљеријски батаљон од 4 градске и 1 паркове чете, затим пионирске, понтонирске, железничке, минерске, телеграфске, болничарске, возарске, пекарске јединице поред завода и установа.
Радикалска влада је покушала да под намесништвом васкрсне Народну војску из војних и финансијских разлога. Наводила је да се Народна војска брже мобилише и мање стаје, али се при том није губио из вида ни политички разлог да је у сукобима између круне и радикала Народна војска била на њиховој страни. Законом од 1890. I позив је постао редовна војска, а II и III позив претворили су се у I и II позив Народне војске. Само, није то била ранија Народна војска. Виша командна места до команданта батаљона заузимали су позивни (активни), звани и редовни официри, а само ниже старешине од командира на доле могли су бити из народа уз позивне и резервне официре. Осим тога, Народној војсци није дато оружје у руке иако је то било предвиђено законом. Пушке су добили само обвезници неких граничних одреда.
Државни удар од 13. априла 1893, којим је малолетни краљ Александар, који је тада имао 16 година, на подстрек свог оца Милана збацио намесништво и пре времена узео краљевску власт у своје руке, извела је војска. После 1868. била је то њена друга преторијанска интервенција. Настао је лични краљев режим, период самодржавља испрекидан безобзирном партијском борбом. За десет година своје владе краљ Александар је извршио четири државна удара, променио три устава и дванаест влада. Ипак, захваљујући својој великој националној енергији, Србија је наставила брзи успон у свим областима, на путу од примитивне, неписмене сељачке земље до модерне државне организације. Посебно, на војном пољу је урађено врло много. Законом од 1896. први позив Народне војске реорганизован је за оперативну употребу, па је том приликом добио од државе и униформе. Те и наредне године формирани су нови пешадијски пукови. Велики напредак у развоју војске учињен је доласком бившег краља Милана на чело Команде активне војске јануара 1898. коме је краљ Александар дао потпуно слободне руке у војним пословима, независно и од владе. Војни буџети усвајани су у Скупштини акламацијом, без критике. За две и по године колико је био на том положају, он је од 20 пукова по 2 батаљона створио 15 пукова по 4 батаљона, повећао пешадију стајаће војске за 50%; да би створио потребан официрски кадар повећао је и број питомаца Војне академије, а рок учења смањио са 3 на 2 године; подигнуто је више војних грађевина, 1899. поручено је у Немачкој 90 000 брзометних пушака са по 500 метака, а у Француској набављена 44 позицијска топа. У инжињерији јављају се минери и железничари. Септембра 1898. одржани су, са 30.000 људи у околини Крушевца, велики маневри Шумадијске и Моравске дивизије, до тада највећи у Србији. Граничне трупа формиране су 1899. године. Законом о устројству војске од 1901, који је важио све до 1923, редовна војска и народна назване су Народном војском која је подељена на три позива, а уз њу је образована и Последња одбрана. Исте године формирана је Команда (штаб) краљеве гарде. Миланове реформе коштале су пуно. Лоше вођене државне финансије су пољуљане, чиновници па и официри су нередовно примали плате, што је још више дискредитовало Александров лични режим. Када се, без сагласности владе, оженио удовицом Драгом Машин, коју је јавно мњење сматрало недостојном да буде српска краљица, нерасположење међу официрима дошло је до врхунца. Као што је почела, Александрова владавина завршила је војним ударом: пред зору 29. маја 1903. (по јулијанском, тада важећем календару, па је и преврат назван мајским) војни завереници су продрли у двор под вођством капетана Драгутина Димитријевића Аписа и убили краља и краљицу. Овим се угасила већ сасвим компромитована у народу династија Обреновића. Враћен је на снагу Устав од 1888, а на српски престо доведен је Петар Карађорђевић, син кнеза Александра, збаченог 1858. године.
Мајски преврат представља преломни тренутак у унутрашњој и спољној политици Србије. Настао је период уставне парламентарне владавине, период власти оснажене буржоазије, чији је главни представник била сада радикална странка под Николом Пашићем која је била сасвим изгубила свој сељачки и револуционаран карактер. Против буржоазије ступа у борбу Српска социјал-демократска партија под вођством Димитрија Туцовића. Мајски преврат нагло је погоршао односе са Аустро-Угарском. Агресивност Беча приближила је Србију Русији. Узалуд је Аустро-Угарска покушала да економски потчини Србију. Бринући за своју економску независност Србија је отада почела енергично да ради на пројекту балканске трансверзале, на железничкој прузи Правохо – Ниш – Косово – Медовски залив (односно преко Пећи за Бар) да би се на једној страни везала за море, а на другој за Румунију и Русију. Део Прахово – Зајечар предат је саобраћају јуна 1914, а део Зајечар – Књажевац јануара 1915. Био је то само део обимног железничког програма који се спроводио у Србији као израз великог привредног полета насталог после 1903. године. Истовремено јачају узајамне везе Срба, Хрвата и Словенаца. Схвативши Србију као стожер југословенства и баријеру свом надирању на Балкан, Аустро-Угарска је већ после неуспелог царинског рата била решила да је сломи оружјем. Али Србија није била сама. Поларизацијом имеперијалистичких великих сила на два супростављена блока (Антанта и Тројни савез) на страни Србије нашла се Русија, Француска и Велика Британија, које су се такође противиле германском надирању на Балкан. Анексијом Босне и Херцеговине Аустро-Угарска је створила опасну кризу коју није успела да искористи за напад на Србију. Србија је морала обратити пажњу и на југ где је распадање Турске и притисак Бугарске и Грчке на Македонију стварало нове проблеме. Балкански савез из 1912. само је тренутно утишао српско-бугарско ривалство.
Суочена са тако сложеном и опасном спољнополитичком ситуацијом, у декади између мајског преврата и првог балканског рата Србија је наставила да своју оружану силу изграђује, интензивно и консеквентно. Набављене су нове брзометне пушке, топови и митраљези. Формиране су нове кадровске јединице. Створени су зачеци ваздухопловства. Основане су модерне школе гађања за обуку кадрова новим оружјем. Изграђена је нова доктрина на бази искустава из бугарског и руско-јапанског рата. Прописана су нова тактичка правила. Утврђен је мобилизацијски план са одговарајућим упутствима за војне и грађанске установе. Израђени су планови за све вероватне ратне случајеве и припремљени концентрацијски покрети. Водећу реч у наоружању, организацији и спреми српске војске за рат имао је Радомир Путник, од 1903. на челу Главног генералштаба. До балканских ратова створена је у Србији војска која је обухватила изванредно висок проценат становништва, изнад европског просека. Српска војска је организацијски била на високом ниову, опремљена модерним наоружањем.
Државни буџет Србије за 1912. износио је преко 130 милиона динара, а од тога је преко 30 милиона било предвиђено за војску, но само за редовно издржавање сталног кадара од 2.349 официра и 29.206 подофицира, каплара и редова. За ратне потребе одобравани су посебни кредити.
У РАТОВИМА 1912 – 1918
За рат са Турском 1912. године Србија је мобилисала 10 оперативних дивизија, по 5 из сваког позива и једну коњичку дивизију, са деловима у непосредном саставу армије и Врховне команде, укупно 286.818 људи I и II позива (оперативна војска), 55.580 III позива, 3.310 обвезника последње одбране са 57.718 коња, 42.611 волова, 23.558 кола, 288.142 пушке, 10.028 сабаља, 544 топа и 230 митраљеза. Веома брзо су Срби, Црногорци, Бугари и Грци свуда односили победе над Турском. Истерани са Балкана, једва су се задржали пред Цариградом на линији Чаталџе (Catalca). Дуже су се одржале само тврђаве Скадар, Јањина и Једрене. Срби су помогли Бугарима у опсади Једрена са једном армијом и тешком артиљеријом, а Црногорце у опсади Скадра с једним корпусом. У међувремену Аустро-Угарска и Италија нису дозволиле да Србија задржи излаз на Јадранско море, где су њене трупе биле већ избиле. Силе Антанте су подржавале Србију, а Немачка своје савезнике. Почетком 1913. заоштрила се криза због Скадра.
Лондонски мир од 30. маја 1913. године није решио питање Балкана, остваљајући отворено македонско питање. Суочене са бугарском агресивношћу Србија и Грчка су 1. јуна 1913. склопиле савез. Одбивши понуду за арбитражом руског цара, Бугарска је изненадно напала српске и грчке трупе, али је поражена и приморана на Букурешки мир. Демобилизација српске војске почела је 17. августа. У јесен 1913. године долази до упада из Албаније уз побуну Шиптара у српској граничној територији, очигледно обилато подржано из Беча. Србија је поново морала мобилисати део својих снага да би одбила напад. Била је то још једна прилика за Аустро-Угарску да запрети Србији ратом.
Победама у балканским ратовима међународни углед Србије је нагло порастао. Она је учврстила своје везе са Антантом. Међу Јужним Словенима који су живели у Аустро-Угарској успеси Србије дали су маха новим надама за ослобођење и уједињење. Србија је постала поларизујућа снага за поробљене народе Јужних Словена, што је још виче сметало Аустро-Угарској. Непосредни повод за напад Аустро-Угарске на Србију је био сарајевски атентат. Србија није могла прихватити аустроугарски ултиматум.
Нови рат затекао је Србију у врло незгодном тренутку. Није још стигла да привредно и војно искористи нове области стечене балканским ратовима. На новим дивизијским областима (Битољска-Битољ, Брегалничка-Штип, Вардарска-Скопље, Косовска-Приштина, Ибарска-Нови Пазар), образованим августа 1913, тек је почела војнотериторијална организација, а нова уредба о формацији војске од октобра исте године тек се почела реализовати. Кадровске трупе из преткумановских крајева гарнизонирале су у новим областима, што је усложавало процес мобилизације. Материјална опрема, упропашћена и истрошена у претходним ратовима, није се имала одакле обновити. Недостајало је пушака, митраљеза, топова. Оружје заплењено од Турака и Бугара није могло попунити недостатке, само је повећало шароликост наоружања и компликовало снабдевање муницијом. До почетка септембра 1914. добијено је 120.000 пушака раније поручених у Русији, а од 200.000 поручених униформи није добијено ништа. Финансијско стање је било тешко. Ванредни кредит од 90 милиона, одобрен августа 1913, био је потрошен, а кредит од 100 милиона динара, одобрен влади јуна 1914. за наоружање и опрему војске, није се још могао реализовати, а још мање зајам у приближном износу добијен по објави рата у Лондону, Паризу и Петрограду. Највише се оскудевало у униформама, логорској опреми и артиљеријској муницији. Ни трупе I позива нису биле потпуно адекватно одевене и обувене; II позив је био само прошаран шињелима и шајкачама, а III позив од војне одеће и обуће није имао ништа. Заузврат, српска војска је превазилазила свог нападача националном кохезијом, свешћу, ратним искуством, уиграношћу трупа и штабова и самопоуздањем израслим из недавних победа. За овај рат Србија је учинила још већи напор: формирана је још једна дивизија I позива (Комбинована), а укупно је мобилисано 450.000 људи, огроман број за око 4 милиона становника Србије.
|
