offline
- Vl veliki
- Počasni građanin
- Pridružio: 28 Okt 2007
- Poruke: 836
|
Sto se tice razvoja Jugoslovenske atomske bombe, sve do 1988. godine, postojala su dva paralelna nuklearna programa:
“Program A” - razvoj atomskog oruzja.
“Program B” – koji je bio namenjen mirnodopskoj upotrebi nuklearne energije, (sadrzao je 11 projekata od kojih su svi bili u sluzbi izrade atomskog oruzja) takodje treblo je i da snabdeva fisiskim materiajlom “Program A”.
Glavni projekti “Program A” bili su: Projektovanje i razvoj hemiskog visokoexplozivnog punjenja za fisisku bombu implozijskog tipa, proizvodnja nuklearnih komponenti bombe ukljucujuci i neutronski detonator koji ce pokrenuti lancanu reakciju, planiranje i izvodjenje eksperimenata (izuzev nuklearnim eksplozivom), kompjuterska simulacija nuklearnih procesa za razlicite oblike i sastave bombi i istrazivacke studije razlicitih vidova podzemnih atomskih eksperimenata.
Prica o razvoju atomskog oruzja pocela je 17. januara 1950. godine, kada je odrzan sastanak Edvarda Kardelja i tada tek imenovanog direktora instituta u Vinci -Steve Dedijera. Prvi korak na tom planu bio je povezivanje tada takodje tek osnovanih instituta u Zagrebu “Rudjer Boskovic” i Ljubljani “Jozef Shtefan”. Stupljen je u kontakt sa Norvezanima koji su nam na pocetku bili glavni partneri u projetku. Uz pricu o jugoslovenskom samoupravljanju i slobodnoj radnickoj klasi, poturili smo im i nasu zelju za istrezivanja u oblasti atomske energije. 1953. planirana je nabavka 10 tona teske vode i sredinom godine, Dedijer potpisuje ugovor sa norveskom firmom “Hidro-elektrik” oko kupovine prvih 5 tona. Amerikanci pocetkom 1954. godine, na osnovu analize obavestajnih podataka shvataju sta se kuva, i da je krajnji ciji projekta razvoj atomskog oruzja. Pocetkom 1955. godine nadleznost nad razvojem preuzima Savezna komisija za nuklearnu energiju, kojom je rukovodio (a ko drugi nego) Rankovic. 1958. godine u Vinci je sagradjen nuklearni uredjaj nulte snage, a pocetkom 1959. rusi isporucuju istrazivacki reaktor snage 6,5 MV. Projekat ide dalje i pocetkom 1960. godine potpisuje se sporazum sa Norveskom firmom “Noratom” o izgradnji fabrike za preradu plutonijuma, 1962. stizu planovi fabrike uradjeni po uzoru na njihovu fabriku u Kjeleru. Fabrika je trebalo da bude izgradjena u blizini Vince, ali je na politickom vrhu doneta odluka da se ceo projekat stopita.
U maju 1974. godine Indija je izvrsila prvu probu nuklearnog oruzja, i vec u Junu odrzan je prvi sastanak u Generalstabu JNA, kojem su prisustvovali direktori istrazivackih centara, vojske i kos-a, gde im je saopstena odluka o nastavku razvoja atomskog oruzja u nasoj zemlji. Drugi sastanak je odrzan u Titovoj vili Morovic krajem decembra, na kojem su razmatrani nacini za prikrivanje razvoja atomskog oruzja.
U martu 1977. godine, prvi put se oglasava i JNA oko mogucnosti preispitivanja stavova vezanih za nuklearno oruzje. Tada nas amerikanci stavljaju na crnu listu sumnivih zemalja koje imaju mogucnosti i ambicije da razviju atomsko oruzije. Na listi su se pored nas nalazili i Izraela, Juznoafricka Republika, Juzna Koreja i Tajvan. Bilo je pritisaka sa njihove strane da se uspostavi strozija kontrola nad preradom istrosenog goriva iz AC Krsko. Time je donekle i usporen plan razvoja oruzja. Medjutim dolaskom admirala Branka Mamule na mesto saveznog sekretara za narodnu odbranu 1985. godine razvoj se intezivira.
Raspodela posla:
Glavni poslovi na razvoju nuklearnog oruzja bili su koncentrisani u Vinci i Vojnotehnickom institutu. U Vinci je trebalo da se izgradi reaktor za preradu, odnosno proizvodnju plutonijuma, kao i da se vrsi proizvodnja uranijumskog goriva. U institutu “Rudjer Boskovic” radjeno je na razvoju neutronske komponente plutonijumske implozijske bombe (upaljac). Razvoj je zavrsen, ali nikada nije izradjen prototip. Kasnije se pricalo da se uz pomoc sarajevskog “Energoinvesta” u institutu “Rudjer Boskovic” radilo na mogucnostima prerade nuklearnog otpada, i da je razvoj uredjaja za proizvodnju teske vode poveren institutu za toplinsku i nuklearnu energiju u sastavu Energoinvesta. Inace, energoinvest se izmedju ostalog bavio i proizvodnjom parogeneratora koji su isporucivani za sovjecke reaktore. U Ljubljanskom “Jozef Shtefan” radjeno je na spoljasnjem izgledu bombe. Po projektima trebalo je da bude slicnog dizajna kao i americka bomba bacena na Nagasaki.
Troskovi:
Samo za opremanje instituta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, u periodu izmedju 1948-1953. ulozeno je oko 35 mil. dolara. Dobar deo jugoslovenskog budzeta utrosen je i na ulganja u istrazivanje i eksploataciju rude urana.
Nabavka urana:
Navodno 1953. godine kada je potpisan ugovor sa Norvezanima oko nabavke prve kolicine teske vode, prokrijumcarena i manja kolicina visoko-obogacenog uranijuma iz Kjelera. Intezivno je radjeno i na ispitivanju sastava zamljista u nasoj zemlji. Cini mi se da je negde u bosni pronadjena ruda Urana, ali je kasnije donet zakljucak da je ipak jeftinije kuputi rudu urana u inostranstvu (konkretno od rusije) nego pokrenuti sopstvenu proizvodnju.
Program razvoja nuklearnog oruzija definitivno je zavrsen u julu 1987. godine. Tada je na sastanku direktora nuklearnih instituta drzanog u zgradi VTI receno da je: “Predsednistvo SFRJ donelo odluku o obustavljanju programa razvoja nuklearnog oruzja”.
Strah od bombardovanja
Za vreme bombardovanja u stranoj stampi pojavile su se price da je “Jugoslavija napravila prljavu bombu” smestenu u artiljeriske granate koje se ispaljuju iz topova, na daljinu do 30 km. Navodno, komanda NATO-a je 1999. godine verovala da “Jugoslavija ima dobro prikriveno atomsko oruzije, koje se najverovatnije nalazi u Vinci”, te je izricito naredjeno da se ne bombarduje taj centar. Pitanje je koliko je ovo tacno, sobzirom da su inspektori Medjunarodne atomske energije, dolazili u kontrolu Vince kada god su to hteli, bez ikakvih ogranicenja. Rezultati ovih kontrola sigurno su zavrsavali i na stolu nekih NATO oficira.
Sadasnji problemi Vince
Problem visoko-obogacenog urana je resen pre par godina, kao sto je vec napisano gore. Ostaje problem demontaze reaktora i njegovog sigurnog skladistenja, skladistenje ili izvoz potrosenog nuklearnog goriva (sada se cuva u celicnim ili aluminijumskim buricima, koja su veoma podlozni koroziji) smestenih u podzemne bazene, i izbora nove lokacije za trajno skladistenje radioaktivnog otpada. Inace glavni proizvodjaci radioaktivnog otpada su medicinske ustanove koje koriste rengen i aparate za lecenje zracenjem. Problem popunjenosti skladista u Vinci manifestovao se tako da se sada istrosene igle za zracenje pacijenata iz Onkoloske bolnice u Beogradu, cuvaju u podrumu te zgrade, pri tom nisu zadovoljeni svi standardi cuvanja i skladistenja takvih materijala. Jedan moj drug je prosle godine otisao na civilno sluzenje vojnog roka u Onkolosku bolnicu. Pored svih strahota koje je tamo video, 9 meseci je proveo u podrumskoj arhivi koja se nalazi bas pored tog privremenog skladista.
Posle svega…
I na kraju, napraviti atomsku bombu i nije bas tako tesko kao sto se to cini na prvi pogled.
Americki fizicar i nobelovac Luis Alvarez svojevremeno je izneo tezu kako svako moze napraviti atomsku bombu. “Potrebno vam je samo oko 50 kg urana 235. Odaberite jednu visoku zgradu, popnite se na njen vrh i sa sobom ponesite polovinu urana. Drugu polovinu ostavite u podnozju zgrade. Vazno je samo dobro da naciljate, i verujte mi – nikad vam vise tako nesto nece pasti napamet”.
|
