offline
- Gargantua
- Legendarni građanin
- Pridružio: 24 Sep 2013
- Poruke: 4826
|
Raduga Kh-20/Kompleks Kometa-20/AS-3 Kangaroo
A u početku beše Kengur, ili kako je sve počelo.
Početkom 1950-ih postalo je sasvim očigledno da oslanjanje na tradicionalna sredstva za isporuku „specijalne municije“, odnosno na atomske bombe, više nije opravdano. S jedne strane, iskustvo tek proteklog rata dovelo je do eksplozivnog rasta sistema protivvazdušne odbrane, koji je strateškim bombarderima postajao sve teže savladati. S druge strane, brzi razvoj raketne nauke obećavao je da će balističke interkontinentalne rakete uskoro staviti u prvi plan.
U takvoj situaciji, kada su dosadašnja sredstva isporuke već bila zastarela, a nova još nisu stvorena, bilo je potrebno tražiti međurešenja. Ali, kako se često dešava, ono što je zamišlјeno kao privremeno rešenje postalo je ne samo trajno, već je izrodilo novu vrstu oružja. Tako su nastale krstareće rakete, prvo vazdušnog, a potom i morskog i kopnenog baziranja.
Međutim, rakete vazduh-zemlјa su se u početku suočavale sa istim strateškim zadacima: isporukom posebne municije na mesta do kojih strateški bombarder više nije mogao da stigne. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno njihovu brzinu dovesti do supersonične, a domet do strateškog, a istovremeno se pobrinuti da avion-nosač ne uđe ni u domet protivvazdušne odbrane.
Upravo ovi zadaci su formulisani Rezolucijom Saveta ministara SSSR od 11. marta 1954. godine, kojom je određen početak razvoja strateškog vazdušno-raketnog sistema K-20, odnosno „Kometa“-20. . Nosač je trebalo da bude novi turboelisni strateški bombarder Tu-95, koji je tek ulazio u serijsku proizvodnju. Za nju je trebalo da se napravi prva strateška krstareća raketa u Sovjetskom Savezu, Kh-20. Indeks „Kh“ (X ćirilično) je označavao krstareću raketu iz vazduha. Prethodne definicije „krilati projektil“ i „krilati projektil-raketa“ nisu zaživele, a krstareće rakete su počele da dobijaju sopstvene indekse, ukazujući ne na tip, već na klasu: „Kh“ - vazdušni, „P“ - na moru. A broj „20“ je ukazivao da će nova raketa biti naslednik prethodne „Komete“ - Kh-1, ali kvalitativno nova.
Martovski dekret sovjetske vlade takođe je odredio preduzeća koja su trebalo da stvore novi sistem. Izabrali su iste lјude koji su bili uklјučeni u razvoj K-1, jer su već imali iskustva u stvaranju novog tipa oružja. Avijatičari su bili odgovorni za „avionske“ i „raketne“ delove: OKB-156 konstruktora aviona Andreja Tupolјeva izvršio je modifikaciju Tu-95, OKB-155 Artema Mikojana, a Mihail Gurevič je preuzeo stvaranje nove rakete ( Gurevič je bio taj koji je postao kustos raketnih tema i glavni konstruktor na temu). Sistemom upravlјanja u strukturi novog kompleksa upravlјao je KB-1 pod vođstvom Vitalija Šabanova - budućnost NPO Almaz. A KB-11 u zatvorenom gradu Arzamas-16 – sadašnji VNIIEF u Sarovu – bio je odgovoran za specijalnu municiju, odnosno nuklearnu bojevu glavu.
Ako je izgled prvorođene rakete OKB-155 Kh-1 bio lako prepoznatlјiv kao lovac MiG-15, onda je izgled „dvadesetice“ otkrio njeno poreklo od MiG-17 i sličnih. Ono što je bilo jasno: nova krstareća raketa je morala da bude supersonična kako bi bila nedostupna većini tada savremenih lovaca.
Uopšteno govoreći, dekretom od 11. marta 1954. godine formulisani su zahtevi za novu krstareću raketu. Brzina - ne manja od 1700-2000 km/h, odnosno oko 1,5-2 M. Domet leta - ne manji od 600 km, tako da je moguće pogoditi velike strateške cilјeve izvan dometa protivvazdušne odbrane. Visina leta rakete bila je 12-13 kilometara, što je takođe otežavalo operacije protivvazdušne odbrane. Nova krstareća raketa, koja je postala prva sovjetska supersonična strateška krstareća raketa, trebalo je da bude opremlјena specijalnom bojevom glavom, odnosno nuklearnim oružjem, čija je težina sa svim pratećim sistemima dostigla 4 tone snage od najmanje 400 kilotona. .
Upravo su ovi uslovi odredili i izgled i dimenzije Ks-20. Spolјa je ličio na lovac MiG-17 i perspektivni presretač istog konstruktorskog biroa I-7U.
Ali pošto je po izgledu slična MiG-17 i MiG-19, strateška krstareća raketa Kh-20 bila je znatno duža: 15,4 m naspram 11 m za „sedamnaesticu” i 13 za „devetnaesticu”. Istovremeno, raspon krila sva tri aviona bio je skoro isti: 9-9,3 metara. Međutim, u slučaju Kh-20, to je značilo da su dizajneri mogli da priušte da učine krilo manje nego što bi bilo na avionu sa istom dužinom trupa. Ova odluka je objašnjena jednostavno: krstareća raketa nije bila obavezna da može da leti pri malim brzinama poletanja i sletanja ili da manevrira da izbegne neprijatelјske lovce. Iz istog razloga, bilo je moguće napustiti zakrilce i zakrilce kočnice, postavlјajući elerone na mesta „zakrilca“ - i na taj način izbeći opasnost njihovog preokretanja, što je na nadzvučnim avionima dovelo do suprotne reakcije u prevrtanju.
Prilikom razvoja nove krstareće rakete, neobične po svojim zadacima, njeni tvorci iz Mikojan OKB-155 i Šabanov KB-1 suočili su se sa nekoliko značajnih problema. Prvi od njih je bio da je novi motor AF-7L, snažan i velikog obrtnog momenta, zahtevao usisnik vazduha u nosu - a isto je zahtevala i aerodinamička silueta rakete. I raspored unutrašnjeg prostora je zbog toga znatno patio, jer je potreba za polaganjem vazdušnih kanala od usisnika vazduha do motora „pojela“ prostor u kojem se mogla nalaziti bojeva glava ili oprema za navođenje. I u principu, sa ovakvim rasporedom motora i usisnika vazduha, raspored se pokazao previše složenim. Međutim, bilo je nemoguće zameniti motor drugim - jednostavno nije bilo drugog koji bi raketi obezbedio istu brzinu, a to je bio jedan od najvažnijih parametara tehničkih specifikacija.
Što se tiče problema sa sistemima upravlјanja, sve je bilo determinisano potrebom da se napravi raketa koja bi delovala izvan radio horizonta. S jedne strane, prema planu vojske, nakon lansiranja krstareće rakete, avion-nosač je trebalo da se okrene i udalјi od mesta lansiranja punom brzinom – da tako kažem, da deluje po principu „pali i zaboravi“. . Ali, s druge strane, bilo je teško osloniti se na sistem za navođenje, jer je, prvo, ovakva još uvek bila nekvalitetna, a drugo, radarske glave za navođenje nisu bile pogodne, jer su cilјevi prema Poslati Kh-20 nisu se razlikovali značajnim radio potpisom. Uostalom, prema ideji koja stoji iza ove krstareće rakete, trebalo je da zameni strateške bombardere, odnosno da deluje protiv industrijskih i administrativnih centara neprijatelјa, kao i na njegove komunikacije i objekte vezane za proizvodnju i upotrebu nuklearnog naoružanja. . I ne samo da su bili neupadlјivi i za aktivne i, još više, za pasivne sisteme radio-navođenja, već su bili i dobro kamuflirani i imali su jak sistem ometanja radija.
Tako da su kombinovans dva sistema za navođenje krstarećih raketa. Do određenog dometa ga je vodio avion-nosač pomoću već dokazanog radio komandnog sistema, a zatim je preuzeo programibilni autopilot. Strateški cilјevi na koje je bila usmerena raketa, iako su imali slabu radio vidlјivost, bili su velikih dimenzija, i što je najvažnije, bili su nepomični. To znači da bi se mogli smatrati cilјevima sa ranije poznatim koordinatama, koje je trebalo utvrditi izviđanjem. A operateri aviona-nosača mogli su samo u skladu sa tim da programiraju autopilota krstareće rakete i odnesu je do mesta lansiranja, a zatim usmere u želјenom pravcu.
Planirano je da se Kh-20 lansira na visinu od 9-12 kilometara. Nakon toga, krstareća raketa se podigla na svoju visinu marša - 15 km - i ubrzala do maksimalne brzine od 2200 km/h. Čim je raketa stigla do cilјa, oprema za radio-navođenje na nosaču je isklјučena, a zatim je „dvadesetica“ navođena do cilјa sopstvenim autopilotom. Autopilot se uključivao kada se projektil nalazio na udalјenosti od 50 km od cilјa, a njen nosač na udalјenosti od 270-300 kilometara.
U uslovima kasnih 1950-ih sistem navođenja bio je jedan od najefikasnijih i najpouzdanijih – barem za gađanje stacionarnih cilјeva, koji su glavni za strateško naoružanje. Prema američkoj strani, pre pojave lovaca četvrte generacije sposobnih za gonjenje i presretanje nadzvučnih cilјeva, kao i pre stvaranja sistema PVO sposobnih da se bore protiv istih cilјeva, Kh-20 je bio praktično neranjiv. Takva raketa je mogla pouzdano da pogodi stacionarni kvadrat sa stranom od 8 km; praktično nije bilo zaštite od nje sve do ranih 1970-ih.
Ali samo stvaranje rakete nije bilo dovolјno, već joj je bilo potrebno obezbediti i sredstvo isporuke do mesta lansiranja. Na kraju krajeva, prema originalnim tehničkim specifikacijama, razvoj kompleksa Kometa-20 uklјučivao je stvaranje aviona-nosača. U početku je za ovu ulogu razmatran već postojeći strateški bombarder Tu-95MA, opremlјen kao nosač nuklearnog oružja. Idejni projekat konvertovanog bombardera u Konstruktorskom birou Tupolјev je završen do jeseni 1954. godine, a u proleće sledeće godine, u fabrici u Samari, koja je proizvodila Tu-95 različitih modifikacija, počeli su konvertovanje prvog dva bombardera po projektu Kometa-20. Promene su bile značajne tako da praktično stvorena namenska podverzija leta Tu-95K .
Mora se priznati da u početku testovi nisu išli baš glatko no 15. oktobra 1958. godine počela su zajednička državna ispitivanja sistema K-20 – aviona nosača Tu-95K i strateške krstareće rakete Kh-20. Trajale su godinu dana i završile su se tek 1. novembra 1959. godine. Za to vreme izvršeno je 16 lansiranja, od kojih je jedanaest priznato kao validno - uprkos činjenici da tačnost nije bila ono što se tražilo. Međutim, do tada je već bilo jasno da ova vrsta sistema neće biti usvojena za upotrebu, jer se i pre početka testiranja pojavilo nekoliko propisa koji su zahtevali njegovu izmenu.
Istovremeno, sama krstareća raketa zahtevala je modifikacije. Poenta je bila pojava nove, pouzdanije nuklearne bojeve glave u skladištenju i upotrebi. Prethodni, „proizvod 6c“, imao je „slojevitu“ strukturu, što je nametnulo određena ograničenja njegovoj upotrebi. Ispitivanje nove specijalne bojeve glave nastavlјeno je tokom 1957. godine, a kada je počelo državno testiranje kompleksa, zamena je već bila spremna i to megatonske snage, 3 Mt.
Na kraju je, tokom ispitivanja iskorišćen ceo do tada postojeći fond krstarećih raketa Kh-20, nakon čega su korišćene nove, prilagođene za novu bojevu glavu – dobile su indeks Kh-20M. Upravo sa ovim projektilima je 9. septembra 1960. pušten u upotrebu kompleks Kometa-20.
Ali transformacija sistema, tačnije, njegovog vazduhoplovnog elementa se tu nije završila. Od 20. maja 1960. godine počeli su radovi na obezbeđivanju potrebnog dometa Tu-95K, što je dovelo do opremanja aviona sistemom za dopunu goriva u letu. Takav raketonosac dobio je oznaku, odnosno dalekometni, a nakon završetka testiranja 30. januara 1962. godine, ova verzija je ušla u proizvodnju. Ukupno, od 1958. godine, odnosno od početka serijske proizvodnje, fabrika aviona u Samari je proizvela 28 nosača raketa Tu-95KD i 47 nosača raketa Tu-95K (neki od njih su kasnije naknadno opremlјeni po modelu KD). Takođe u spisak potencijalnih ciljeva su dodate grupe nosača aviona sa nosačem kao primarnim ciljem.
Čim je Zapad saznao za novi sistem, odmah je dobio sopstveno kodno ime - AS-3 Kengur.
Prvi raketni nosači Tu-95K ušli su u službu u avgustu 1959. godine: opremlјeni su 1006. pukom teških bombardera u Uzinu kod Kijeva. Sledeći kompleks K-20 primio je 1226. teški bombarderski avio-puk u Semipalatinsku, a poslednji - 182. gardijski teški bombarderski avio-puk u Mozdoku. Pošto su bez sistema za dopunjavanje goriva avioni dostizali cilјeve samo na granici svog dometa, njihove posade su redovno vežbale operacije sa isturenih aerodroma koji se nalaze na krajnjem severu, dalekom istoku, pa čak i na ledenim polјima na Arktiku.
Postepeno, sa razvojem sistema PVO potencijalnog neprijatelјa, pojavom lovaca 4. generacije i razvojem balističkih interkontinentalnih raketa, značaj kompleksa K-20 se smanjivao. Uprkos činjenici da je kako se koristio u borbenim jedinicama, povećavala se pouzdanost kompleksa i njegove borbene sposobnosti, njegova stvarna efikasnost je postajala sve niža. Dovolјno je reći da je čak i u zoru ere interkontinentalnih balističkih raketa, cena jednog bombardera Tu-95KD sa krstarećom raketom Kh-20M iznosila 40% cene najskuplјe ICBM R-7A, a rakete narednih generacija su bile još jeftinije.
Pa ipak, komanda sovjetske vojske i rukovodstvo zemlјe nisu žurili da otpišu kompleks Kometa-20 iz upotrebe. Za njega jednostavno nije bilo prave zamene unutar strateške trijade: nuklearno oružje sa kopnenim, vazdušnim i morskim lansirnim mestima. Tek početkom 1980-ih, pojavom podzvučne krstareće rakete Kh-55, koja je sposobna da obavlјa iste zadatke kao Kh-22M, ali je sposobna da leti na ultra malim visinama, zaobilazi nabore terena i ima zaštitu od moderne protivvazdušne odbrane. Sistem, Tu-95K- kompleks 20 počeo je postepeno da se povlači iz upotrebe. Neki od aviona nosača su pretvoreni da nose protivbrodske rakete Kh-22, dok su drugi ostali kao nosači Kh-20 sve dok nisu konačno ukinuti 1991. godine kao deo sporazuma START-1.
Ali čak i ako se ovo uzme u obzir, ispostavlјa se da su prva sovjetska strateška krstareća raketa Kh-20 i kompleks K-20, čiji je deo bila, stajali u službi Sovjetske armije 30 godina. Ne može se svaka vrsta strateškog oružja pohvaliti takvom dugotrajnošću. A uzimajući u obzir brzinu kojom su se u to vreme razvijali sistemi strateškog udarnog naoružanja i sistemi PVO, čak se može reći da su tvorci Komete-20 uspeli da budu ispred svog vremena u punom smislu te reči.
Tehničko taktičke karakteristike:
Raspon krila: 9,15 m
Dužina: 14,95 m
Prečnik: 1,81 m
Visina: 3,02 m
Prazna težina: 5.878 kg
Lansirana težina: 12.000 kg
Motor: 1k turbomlazni Ljulka AL-7FK
Brzina krstarenja: 2,0 maha
Plafon: Zavisan od cilјa, do 20.000 m
Domet: 380–600 km
Navođenje: Inercijalno i radiovođeno.
Bojeva glava: 2.300 kg termonuklearna, 0,8-3,0 Mt
Slike i skice:
Priređeno i uređeno na osnovu:
https://topwar.ru/111252-strategicheskaya-krylatay.....nguru.html
|
