Saradnja četnika sa Nemcima

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

mrki001 :: Zapadni saveznici su ih snabdevali i podržavali iz vazduha.Ta podrška je često bila nekordinisana pa su naprimer saveznici bombardovali Užice u koje su već bili ušli partizani.Najveće žrtve,tom prilikom,su ipak podneli civili.
-Jedan od paradoksa tog vremena i pokazatelja šta je politika je to da su se u vazduhu mimoilazili američki avioni sa Pranjana koji su nosili oborene savezničke pilote koje je spasio narod i prikupio DM i oni koji su nosili naoružanje,municiju i opremu za partizane koji su se tukli sa njegovim jedinicama.Na sve to treba dodati Liberatore koji bombardovanjem srpskih gradova(Leskovac,Užice itd.) tepih sistemom "napadaju Nemce" a u stvari pogađaju u 90% slučajeva srpske civile koji oborenim pilotima pomažu da se vrate kući.
Имамо посебну тему о бомбардовању
http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/Vazd.....-WWII.html

Што се тиче Ужица, помиње се у овом тексту
http://www.graduzice.org/userfiles/files/konacnooslobodenjeuzica1944.pdf
По том тексту, Ужице је бомбардовано 20. октобра, кад је било ослобођено - али је занимљивио да није уписана мисија на Ужице тог дана (погрешан циљ?).
Бомбардовање немаца у повлачењу је вршено по захтеву НОВЈ 23. новембра, и том приликом је погинуло 72 грађанина Ужица, и већи број рањен.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Ove tekstove mogu da potpišem, bez obzira što mi je taj događaj prepričao učesnik bitke , pa smatram da je to subjektivna slika. Izginuli su ''uludo'' i vojnički nepromišljeno.

Ljubo, koliko se sećam, to je bila bitka kod one bolnice koja je odmah kod mosta?
Плаћен је данак не искуству, слабим везама и стицају несретних околности. Присуствовао сам реконструкцији битке.
Ко зна да ли је могло другачије да се догоди и да су били други људи на командним местима.
Историја је тако хтела.

"mrki001" - негде на овим темама сам приказао преглед добивене савезничке помоћи, по врстама НВО. Док не пронађем ту страницу, само да те подсетим, да та помоћ западних савезника је стигла нешто касније. Током прве половине 1944. још увек је оружје и опрема ишло више у ЈВуО.

Љуба

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ljubasav ::"mrki001" - негде на овим темама сам приказао преглед добивене савезничке помоћи, по врстама НВО. Док не пронађем ту страницу, само да те подсетим, да та помоћ западних савезника је стигла нешто касније. Током прве половине 1944. још увек је оружје и опрема ишло више у ЈВуО.

Љуба
Још крајем 1943. је престала да стиже британска помоћ четницима.
Помоћ партизанима је била највећим делом преко Јадрана (бродовима), а мањим делом на потребнија место у унутрашњости, авионима.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::
Voleo bih da Samardžić obrazloži na koji je način dokazao da su Nemci izmislili ove sporazume. Pretpostavljam u kom pravcu će ići to dokazivanje ali sačekaću obrazloženje.
Молим Вас реците у ком правцу, док спремим одговор, баш ме занима.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

gorran ::Već sam obećao da ću postaviti ovu temu. Međutim, dosta je obimna - a ja preferiram da postavljam teme manjeg obima sa više konkretnih detalja. Ovde imam i povod:
M. Samardzic ::Немци су измислили споразуме са четницима крајем 1943. године, што сам доказао у Дражи 4.( http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/Dalmacija-u-NOB-u_2.html )

To su ovi sporazumi:

Lukačević
http://www.znaci.net/00001/4_14_3_260.htm

Objašnjenje komandanta Jugoistoka od 21. novembra 1943. o cilju i načinu sklapanja sporazuma
http://www.znaci.net/00001/4_14_3_261.htm

Jevrem Simić i Nikola Kalabić
http://www.znaci.net/00001/4_14_3_262.htm

Čačić
http://www.znaci.net/00001/4_14_3_264.htm

Ljuba Jovanović
http://www.znaci.net/00001/4_14_3_266.htm

Obnovljeni sporazum sa Simićem
http://www.znaci.net/00001/4_14_3_267.htm

Vredi pročitati šta o ovim sporazumima piše Jozo Tomasevich:
http://www.znaci.net/00001/40_62.htm

Za ove sporazume, preko dešifrovanja nemačkih depeša, odmah su saznali Britanci, a dobio ih je i Churcill lično:
John Cripps: MIHAILOVIĆ OR TITO? HOW THE CODEBREAKERS HELPED CHURCHILL CHOOSE
http://www.znaci.net/00001/293.htm
(thanks vathra.

Најпре да Вам се захвалим на покретању ове теме, јер ми је она једна од најомиљенијих. Зато што представља један од највећих изазова. Као што знате, доскора су готово сви били убеђени да су ти споразуми постојали. И сам сам писао да су постојали, пре 14 година, због књиге др Ивана Авакумовића...
Међутим, у једном тренутку сам дошао до питања: где су ти потписани споразуми? односно: где су потписи на њима?
Како се лако да утврдити да нема ни једног потписа, а затим ни докумената о местима где су одржавани преговори и где су уговори потписивани, и сл, кренуо сам у опсежну потрагу за архивском грађом и у анализу догађаја.
Сада ћу изложити резултате тог рада, а наравно Ваша је ствар да ли ћете их уважити или ћете наставити да пишете да су четници потписивали споразуме са Немцима.

4. О НОЈБАХЕРОВИМ ИНИЦИЈАТИВАМА
Шта о свему овоме пише др Херман Нојбахер? Кључне су четири његове тезе: да је укинуо стрељање српских талаца, да му је немачка обавештајна служба редовно доносила дешифроване радио депеше са четничких радио станица, тако да је увек знао шта се дешава у Дражином штабу, да је био у контакту са Дражом, и најзад, да су супротно Дражиним наредбама главни четнички команданти крајем 1943. потписали примирје са Немцима.
Ове Нојбахерове тезе или нису прецизне, или упућују на погрешне закључке.
У вези стрељања талаца, Нојбахер пише како је први његов утисак по доласку у Београд, почетком октобра 1943, ''био поражавајући''. Сазнао је, наиме, да Немци управо спремају стрељање још 850 српских талаца, због убиства 17 припадника српске полиције у њиховој служби (одмазда је тада спровођена по систему 50 за једног, било да је убијен Немац или Србин у служби Немаца). Командант полиције, генерал Аугуст Мајснер, ревносно је спроводио одмазде, док је војном команданту, генералу Хансу Густаву Фелберу, ''ова монструозна ствар очевидно била непријатна и тиштила га је''. Нојбахер одлази код министра спољних послова Трећег Рајха, Јоахима фон Рибентропа, који није желео ни да разговара о укидању Хитлерове наредбе о одмаздама. По повратку у Београд Нојбахер ипак лажно извештава Фелбера како је из Берлина добио одобрење да се одмазде укину. ''Обојица смо после ове одлуке спавали добро и имали чисту савест'', пише он.20
Потом је и врховног команданта немачких снага на Балкану, фелдмаршала барона Максимилијана фон Вајкса, Нојбахер убедио да се одмазде укину, па је, са тако утицајним пријатељима, успео да протера из Београда генерала Мајснера.
Нојбахер не помиње датуме, а у контексту његове приче произилази да се све ово дешавало још у октобру, или најдаље у новембру 1943. године. Међутим, Мајснер напушта Београд почетком јануара 1944, а накратко се враћа почетком фебруара, када је заједно са Вајксом планирао Операцију ''Хајка'' против Горске краљеве гарде.21
С друге стране, Нојбахерово пребацивање одговорности на Мајснера спада у део опште немачке стратегије да се злочини из Другог светског рата припишу полицији, Гестапоу и есесовцима - а есесовци већином нису били Немци - како би се на тај начин скинула одговорност са регуларне војске (Вермахт). Залутали немачки туристи и дан данас се изненаде видевши, у Музеју ''21. октобар'' у Крагујевцу, да су грађане стрељале управо регуларне трупе.
Стрељања Срба су, дакле, настављена и после Нојбахеровог доласка, тако да се касније, пред судом, он овако бранио: ''Ја сам могао нешто да предузмем само у случајевима када сам благовремено дознао да се спрема одмазда. Неоспорна је чињеница да је број стрељаних таоца у Србији од дана када сам преузео дужност у Београду, рапидно опао.''22
Ево најпре неколико примера стрељања ''ДМ присталица'' од када је Нојбахер дошао у Србију.
За погибију два Немца у операцијама ''Долхштос'' и ''Хербстнебел'', у Београду је 27. октобра 1943. стрељано 60 талаца, Дражиних присталица.23
У Нишу су Немци 29. октобра стрељали 150 ''ДМ присталица''.24
Због напада четника на Немце код Књажевачке Јелашнице, 29. октобра у Београду стрељано је ''200 присталица Д. Михаиловића'' (истовремено, стрељано је и 200 присталица комуниста, као одмазда за погинуле Немце код Шљивара).25
Другог новембра 1943. Немци су у Нишу стрељали још 223 ''ДМ присталице''.26
Уследило је стрељање 50 Срба, по 25 у Нишу и Београду, 11 новембра, зато што су два војника рањена у борби против четника преминула у Неготину.27
Четири дана потом, у Нишу је стрељано још 150 ''ДМ присталица''.28
Немци су стрељали ''ДМ присталице'' у Нишу и 29. новембра, њих 50.29
Свеукупно, од почетка велике четничке офанзиве против Немаца, крајем августа, до завршетка немачких операција покренутих да би се та офанзива зауставила, крајем новембра 1943, Немци су стрељали, или ликвидирали на лицу места, приликом претреса терена, преко 4.000 Срба, које су сматрали четничким присталицама.30 Податак се односи на тзв. Недићеву Србију, у којој су Немци примењивали одмазде (зато је Дража тежиште акције премештао према Сарајеву и Приморју, насупрот британским инсистирањима да се дигне општи устанак у Србији).
Нојбахер не наводи случајно само пример са 17 припадника ''српске полиције'', који су вероватно страдали у борби против Млавског корпуса мајора Симеона Оцокољића (Оцокољић је за ове недићевце који су помагали Немцима обично користио термин ''београдска полиција''). Изгледа да се Нојбахерова акција за укидаље одмазди односила пре свега на погинуле Србе у служби Немаца, јер нема података да су ове одмазде настављене и после половине октобра 1943. године. Од краја новембра, а не од када је Нојбахер дошао у Београд, смањене су и одмазде за убијене Немце, али зато што је било мање погинулих Немаца, јер су четници привремено обуставили антиосовинске операције. До битне промене немачког става према одмаздама долази тек 22. децембра 1943. године, односно два и по месеца после Нојбахеровог доласка. Од тога дана, према наредби генерала Фелбера, ''квоте за одмазде нису одређене'', односно, требало је стрељати према процени локалних команданата, а не у сразмери 50 Срба за једног Немца. ''Губитке који су настали у борби у основи не светити'', писао је даље Фелбер, што је утицало да се стрељања талаца смање, али не и потпуно укину. Одмазде је највише требало примењивати у случајевима атентата, саботажа и диверзија, такође с једном оградом: ако се починиоци ухвате за 48 часова, онда се они стрељају; ако се пак не ухвате, стрељају се таоци.31
Фелберову наредбу о ублажавању репресалија од 22. децембра, Нојбахер, дакле, представља као акт о укидању одмазди, после кога су обадвојица ''спавали добро и имали мирну савест''. Другим речима, ублажавање, а не укидање репресалија, било је једна од немачких мера за придобијање четника. Према за сада познатим подацима, децембра 1943. године Немци су стрељали или убили приликом претреса терена 73 ''присталице Драже Михаиловића'' (истовремено, и 30 комуниста). Било је то драстично смањење у односу на децембар 1942, месец у коме су Немци стрељали, или убили приликом претреса терена, 12.735 четника и четничких присталица. Од овог броја, највише је стрељано у Јајинцима: 12.186 особа. (Истог месеца, децембра 1942, Немци су стрељали и 150 комуниста.) За саме Јајинце крвава статистика изгледа овако: од 1. јуна 1941. до 4. априла 1944. године, Немци су овде стрељали 78.166 лица, и то четника и четничких присталица 50.096, Јевреја 13.951, комуниста 7.429, Рома приближно 6.000, криминалаца 400 и странаца и других особа 250.32
Ублажавање репресалија проглашено 22. децембра 1943. године није важило за Бугаре, који су наставили да убијају истим темпом. Што се Немаца тиче, од фебруара 1944. године они поново почињу да стрељају четнике и четничке присталице у већем броју, али не више онако масовно као раније. Такође, од тог периода они сразмерно више почињу да стрељају, уместо у Београду (Јајинци), у другим градовима, нарочито у Нишу (Бубањ). Ово је у вези са почетком уништавања доказа о Јајинцима, месту највећег немачког злочина на Балкану. Најзад, смањење масовних егзекуција цивила у вези је и са новом немачком политиком, да се, уместо стрељања, таоци одводе на присилан рад у корист Трећег Рајха, у Немачку, Француску и Грчку. До првих великих интернација дошло је управо децембра 1943. године. Са ових присилних радова многи се нису вратили.33
Када је о проваљивању четничких шифара реч, др Херман Нојбахер пише:
Шта се све догађало у четничком табору, о томе сам био веома добро информисан. Немачки Вермахт је на свим фронтовима имао одличне специјалисте за дешифровање порука. Тако су шифроване поруке Драже Михаиловића стизале и до мог радног стола.34
Заправо, Западни савезници су имали боље специјалисте, који су ушли у систем шифровања Трећег Рајха и сво време читали немачке поверљиве радио поруке. А под претпоставком да је Нојбахерова игра речи нехотична, или само ствар превода - наиме, Нојбахер каже да су до његовог стола стизале шифроване, а не дешифроване Дражине поруке - по овом питању ствари стоје овако...

(...)

Лични контакти са Дражом су Нојбахерова омиљена тема и враћа јој се више пута. Он пише: ''Стално сам био у вези са министром Аћимовићем, који је био политички изасланик Драже Михаиловића у Београду, затим са посредницима и куририма, а био сам и у директном контакту са вођом четника''.36
Другом приликом, он наводи: ''Недић је моје досадашње контакте са Главним штабом Драже Михаиловића пратио са љубомором и неповерењем''. Потом каже и ово: ''Дражин контакт са мном био је један од разлога због којих ми је Војни суд у Београду, у јулу 1946, изрекао смртну казну''.
Нојбахер пише да су четници одмах сазнали за његову ''борбу против стрељања талаца'', као и намеру да ''промени политику према Србији'', пошто су ''све државне институције'' у Београду биле пуне ''Дражиних присталица''. Тако је он код четника добио ''добру оцену'', што, међутим, није тачно: стрељања талаца су настављена, док су ''промену политике према Србији'' четници видели кроз настојања Немаца да ојачају њима верне љотићевце.
''Током сукоба четника са Енглезима стигло је до мене питање да ли бих био спреман да разговарам са Дражом Михаиловићем'', наставља Нојбахер. Он је питао Рибентропа, од кога је добио зелено светло, али под условом да не ступа ''на терен који контролише Дража Михаиловић''. Нојбахер овако описује развој догађаја:
Моја спремност и жеља да се сретнем са њим били су велики, те сам ускоро морао да сам себи признам да је мој главни мотив био - радозналост. Да се сретнем са четничким вођом, а да се претходно не изврше потребне припреме, разговор би био бесмислен, и једино би донео неугодност и неприлике за Дражу Михаиловића, јер би добио етикету ''колаборатера''. Требало би сусрет добро организовати, како би било сигурно да ће донети сензационалан резултат. Вероватно је и сам Дража Михаиловић тако размишљао, па зато, најзад, није никада ни дошло до нашег сусрета. Али, остали смо у вези преко наших посредника. И једна и друга страна била је у тим контактима веома опрезна.37
Тако, овде Нојбахер сам демантује оно што је написао на претходној страници своје књиге, а наиме, да је био у ''директном контакту са вођом четника''. Четничка документа казују да је до Драже стигло Нојбахерово питање да ли жели састанак, а не обратно. Маја 1944. године неко је до четничких обавештајаца у Шапцу пренео Нојбахерову молбу да се састане са Дражом

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Тако, овде Нојбахер сам демантује оно што је написао на претходној страници своје књиге, а наиме, да је био у ''директном контакту са вођом четника''. Четничка документа казују да је до Драже стигло Нојбахерово питање да ли жели састанак, а не обратно. Маја 1944. године неко је до четничких обавештајаца у Шапцу пренео Нојбахерову молбу да се састане са Дражом, а ови су је проследили мајору Владимиру Комарчевићу, команданту Посавско-колубарске групе корпуса. Комарчевић је послао радиограм Врховној команди, а Дража му је, преко начелника Оперативног одељења, потпуковника Мирка Лалатовића, одговорио 19. маја:
Могао је и сам (Комарчевић) видети да је писмо које је добио из Шапца бесмилица. Немам ја шта да разговарам са Нојбахером.38
Нојбахера демантују и сама немачка документа. На саветовању у Вајксовом штабу, 26. августа 1944. године, речено је: ''Неки разговор са самим Дражом Михаиловићем као иницијатива с немачке стране је бесмислен''. На то је Нојбахер додао да би на такав састанак пристао само у случају Дражине иницијативе, износећи тачну процену:
Једва се међутим може рачунати с тиме да ће Дража Михаиловић сада учинити такав корак.39
Што се пак тиче Милана Аћимовића, као особа блиска генералу Милану Недићу, он се свакако састајао са Нојбахером, али никада није био Дражин политички изасланик у Београду. Да јесте, био би ухапшен, јер су Немци тражили и хапсили све политичаре који су имали везе са Равногорским покретом, нарочито после конгреса у селу Ба на Светог Саву 1944. године. Друга је ствар што су се Немцима, уочи њиховог одласка из Београда, односно када то више није било опасно, поједина лица из окружења генерала Недића представљала као Дражини изасланици. Међутим, став четника према њима остао је непромењен, још од оног радиограма поручника Предрага Раковића Дражи од 26. фебруара 1943. године. Тада су, тајно од Немаца, четницима понудили услуге недићевци на високим положајима, Драги Јовановић и Бошко Бећаревић. ''Моје мишљење искористити их док су нам потребни а после им судити'', писао је Раковић Дражи.40
Најзад, тезу да су крајем 1943. године супротно Дражиним наредбама поједини четнички команданти потписали примирја са Немцима, Нојбахер овако образлаже:
Ускоро после отвореног сукоба са Енглезима, неколико четничких војвода обратило се молбом немачком војном заповеднику, с циљем да закључи пакт о ненападању. Само се по себи разуме да сам ја дао пристанак, јер је то одговарало немачким интересима. На тај начин смо избегли да се боримо на два фронта, дакле, против четника и партизана. У новембру 1943. закључен је пакт Немаца са четничким војводама: Калабићем, Кесеровићем, Лукачевићем и другима. У уговору је стајало да ће потписници пакта поштовати примирје, да се неће нападати, а од случаја до случаја ће сарађивати у борби против заједничког непријатеља, против Титових партизана. У тим разговорима захтевао сам од четника да се обавежу да неће дирати Недићеве људе и његове државне институције. Сада су и четници имали интерес да, благодарећи овом пакту, не морају да се боре на два фронта, дакле, против Немаца и партизана. Ми смо, природно, морали да рачунамо и с тим да ће четници оружје које приме од нас, у каснијем развоју догађаја употребити и против нас. Због тога је немачка страна била веома опрезна у пружању помоћи четницима у оружју (у питању су углавном били муниција и санитетски материјал). Четници су добили оружје само у обиму који је захтевала нека заједничка, локална акција. Немачки главни штаб, а посебно Хитлер и његова Врховна команда Вермахта, гледали су на сарадњу са четницима са нелагодношћу и неповерењем.
Сам Дража Михаиловић, међутим, уздржавао се од свих таквих преговора са Немцима и остао је противник окупатору и веран Савезницима.41
(Што се тиче партизанског вође Ј. Б. Тита, Нојбахер пише да ни он није ''озбиљно схватао склапање уговора са Немцима'', већ да му је ''та сарадња служила само тактички, у одређеном тренутку''. Односно, комунисти су имали у виду свој основни циљ, а то је ''освајање потпуне власти у Југославији''.42)
Погледаћемо најпре како ови Нојбахерови записи стоје у односу на немачка оригинална документа. Први разговори о преговорима са четницима, кажу она, почели су 10. октобра 1943. године у Команди Југоистока, када је потпуковник Харлинг, шеф Абвера Вајксовог штаба, поднео извештај да су четници тражили почетак разговора о борбеној сарадњи са Немцима против комуниста. Харлинг је предложио да се о понуди заузме став ''с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза и непромењен оштар однос ДМ против комуниста''. Он је сматрао да је сарадња са Дражом Михаиловићем могућа и да треба наставити разговоре политичких представника, али да се борба против четника не прекида док трају преговори.43
Два дана касније Нојбахер тражи да се убрзају ''жељени преговори од стране ДМ''. Потом одлази у Немачку, где 29. октобра од Хитлера добија неограничено овлашћење за преговоре са устаницима. Приликом повратка, у разговорима са Вајском и Фелбером, Нојбахер даје услове које треба поставити током преговора са четницима. Они су се односили на испоручивање непријатељских агената (Енглеза), на то да се олакша повратак кућама заробљеним четницима, на обавезивање четничких одреда да не предузимају акције против немачке војске и њених савезника, затим да се од четника тражи да пусте заробљене Немце и најзад да учествују у борби против комуниста на одређеним територијама, под надзором немачког официра за везу.
Називајући ''бандом'' комунисте, а не и четнике, Вајкс под утицајем Нојбахерових тежњи у извештају Хитлеру од 1. новембра 1943. пише: ''Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт''.44
У фусноти, иза ове реченице, комунистички историчари подсећају на Дражине преговоре са Немцима у селу Дивци 1941. године, на Ђуришићев покушај споразума са Немцима из маја 1943, на споразум који је новембра те године са Немцима наводно потписао капетан Војислав Лукачевић и најзад на случај пуковника Јеврема Симића. Другим речима, позната су и немачка и четничка документа, па се може извести поуздан закључак: ни уочи 1. новембра 1943, као ни до краја рата, Дража није тражио везу са немачким командама. Заправо, после наношења до тада највећих губитака Силама осовине, и трајне штете железницама које су оне користиле, Дража је октобра 1943. године очекивао да САД испоруче обећане авионе његовим трупама. Био је огорчен на политику Лондона, али се уздао у ефекат кампање у корист четника која је управо била у току у америчким медијима. Период када Харлинг, и потом Нојбахер, говоре ''о жељеним преговорима од стране ДМ'', пада у време крвавих бојева између Немаца и четника у Вишеграду и на Семећком пољу. Уследило је ослобађање Рогатице од усташа, а потом поход на Немце и усташе на Соколцу. Дражини односи са британским генералом Армстронгом још нису били заоштрени до тачке пуцања, док је сарадња са америчким пуковником Сајцом ишла узлазном линијом.
Такође, пре 10. октобра 1943. године, како је то изнео потпуковник Харлинг, ни поједини команданти нису тражили везу са Немцима. То се види већ по томе што, супротно обичају, Немци не износи тачне податке о командантима који су наводно тражили преговоре (име, презиме, чин, положај), а наравно и према документима о првим контактима, који су касније уследили.
Најзад, позната су немачка документа која и директно побијају Нојбахерове и Вајксове наводе. ''Мада смо ми желели сарадњу са Михаиловићем, он ту сарадњу са нама није желео'', изјавио је примера ради др Јозеф Кисел.45
А мајор Гестапоа Карл Краус, у извештају писаном 10. јануара 1944. године у Београду, на следећи начин је убеђивао претпостављене у нужност склапања примирја са четницима:
Михаиловићева организација данас је један стварни фактор о одлучивању судбине српског народа. Није важно шта се мисли у Београду, већ је важно шта се мисли у унутрашњости, у најширим народним слојевима, и да не постоји и једна кућа која није изгубила неког рођака у борби за идеју Михаиловићеве организације. То је један покрет који има сву стварну народну снагу и ако Немци желе мир морају узети у обзир ове чињенице. Недић не представља ништа, а љотићевци представљају снагу све дотле док их Немци подржавају.46
Према томе, документа демантују два битна елемента Нојбахерових мемоара.
Прво, сам Нојбахер је, ''с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза'', на сваки начин тражио контакт са четницима, али је то, знајући Хитлерове ставове о Србима, представљао обратно - као да четници, па и сам Дража, траже додир са Немцима. Тако је и Вајкс, у писму од 1. новембра, на исти начин испипавао пулс своје Врховне команде и Хитлера лично.
Друго, у својим записима Нојбахер не помиње основни захтев који је поставио за преговоре са четницима: испоруку енглеских официра. Нојбахера је у Београд довела управо античетничка пропаганда Лондона, на основу које је закључио да Берлин може придобити најјачу герилу на Балкану. Испоручивање енглеских официра било је најбољи доказ да је Нојбахерова мисија успела. Међутим, четници никад нису предали Немцима ни једног Енглеза.
Све у свему, ствари се нису одвијале тако једноставно као што пише Нојбахер. Хаос који су изазвали Западни савезници наоружавањем комуниста Дража је ипак релативно успешно контролисао, прилагођавајући своје наредбе приликама у појединим крајевима.
У вези односа према Немцима, по окончању четничке офанзиве против Сила осовине октобра 1943. године, јасно су се оцртале разлике у четири области: у Црној Гори, у Босни и Херцеговини и Книнској крајини, у долини Лима и у моравској Србији. За Црну Гору, Босну и Херцеговину и Книнску крајину Дража наређује тактику легализације; за долину Лима тактизирање са Немцима, а за моравску Србију одржавање стања од пре почетка септембарске офанзиве против Сила осовине. Поред осталог, чињеница да Нојбахер, као ни други Немци, нису знали да Дража управља догађајима у свим српским крајевима под контролом четника, представља још један доказ да они нису упали у четнички систем радио везе.


20 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 137.
21 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143.
22 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 142.
23 ИАН (п), Микрофилм ''Минхен'', 12\687.
24 ИАН, Г-12, плакат саопштења Фелдкомандантуре 809 - Ниш, о стрељању.
25 ИАН, мф. 7, снимак 228. Плакат Фелдкомандантуре 809 о стрељању.
26 ИАН (п), Фонд ''Специјалне полиције и Гестапоа'' (ФСПГ), Микрофилм ''Лондон'' (Л), 12\1.
27 ИАН, Фонд ''Козара'', К-2, н.г. Списак имена лица стрељаних на Бубњу; ИАН, микрофилм ''Лондон'', 12\1.
28 ИАН, Фонд ''Козара'', К-2, списак имена лица стрељаних на Бубњу; Фонд ''Црвени крст'', док. бр. 123\2.
29 ИАН, Фонд ''Црвени крст'', док. бр. 123\2.
30 Иначе, Немци су тек од октобра 1942. године, односно од велике акције четника на пругама поводом Битке за Африку, почели да објављују плакате о стрељању ''присталица Драже Михаиловића''. До тада, на овај начин објављивана су само стрељања Јевреја и комуниста. Стрељаних четника и четничких присталица и до октобра 1942. било је највише, али су то Немци јавно крили, док су у интерним документима за њих користили изразе ''Срби'', ''устаници'', ''побуњеници'' и ''бандити''. Изјава историчара Александра Динчића из Ниша, који се бави прикупљањем података о свим жртавама Четничког покрета од окупатора током Другог светског рата.
31 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 417.
32 и 33 Изјава историчара Александра Дин

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

32 и 33 Изјава историчара Александра Динчића аутору.
34 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 161.
35 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
36, 37 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 161, 162.
38 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
39 Зборник докумената, том 12, књига 4, 536.
40 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
41, 42 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 160, 172.
43 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, страна 163.
44 Зборник докумената, том 12, књига 3, 623.
45 АВИИ, Нда, К-27, док. бр. 11-7. Записник са саслушања др Кисела.
46 А. Стаматовић, Истина о четницима, 183.

(М. Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 9. том, Београд, 2007, 101-110.)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

10. ТАКТИЗИРАЊЕ СА НЕМЦИМА У ДОЛИНИ ЛИМА
Ударом у бокове четницима, два сата пре њиховог напада на последњу немачко-усташку посаду пред Сарајевом, на Соколцу, комунисти су 22. октобра 1943. године зауставили успешну двомесечну офанзиву Дражине војске против Сила осовине. Од тога дана четници прелазе у дефанзиву, јер су их истовремено са истока нападали Немци, Бугари и љотићевци. Првих дана новембра четничка главнина нашла се у најтежем положају од почетка рата. Слободна територија свела се на свега неколико десетина километара, у горњим токовима река Лим и Увац и у планинама изнад Вишеграда: са запада је надирала комунистичка главнина, док су са истока нападале осовинске трупе. Јединице ухваћене у маказе осовинско-комунистичких снага Дража дели на три дела: Врховна команда, Церски, Мачвански и Златиборски корпус извлаче се на север, Јаворски и Пожешки корпус и Драгачевске бригаде 1. равногорског корпуса неопажено се провлачи кроз осовинске линије на западу, док два корпуса Команде Старог Раса (1. и 2. милешевски) остају унутар обруча.
За разлику од комуниста, четници су уочили концентрацију јаких немачких снага у тој области. Тако је Дража смислио следећи план: извући сопствене јединице, а мањим снагама задржати комунисте у стратешки неповољном положају, како би само њих захватио очекивани немачки удар.
Задатак да задржавају комунисте, пре свега герилском акцијом, добили су 1. и 2. милешевски корпус, којима је то била матична територија. Истовремено, ови корпуси имали су задатак да се склањају од окупатора и да чувају народ колико могу. Преко Златибора су се најпре пробили Бугари, тако да командант Старог Раса, мајор Војислав Лукачевић, 1. новембра шаље следеће писмо команданту бугарских трупа:
Обавештен сам да је Ваша колона кренула правцем Ужице, Чајетина, Борова Глава и даље напред у циљу борбе са комунистима.
Као командант јединица Југословенске војске у Отаџбини које сада оперишу против комуниста у Санџаку стављам Вам до знања да ће Ваша колона бити нападнута од мојих јединица ако Ваше трупе буду вршиле по мирним селима паљевине и пљачке.
Ако је пак Ваша колона пошла са искључивим задатком да се бори против комуниста а у току свога боравка на зони којом командујем буде се понашала пријатељски према српском становништву, може вршити свој задатак и неће бити узнемиравана од мојих трупа.107
Заправо, Бугари су се на том сектору борили и против четника и против комуниста, али је Лукачевић сугестивно писао у жељеном правцу. Нешто касније, он посредно ступа у везу са Немцима, преко једне од особа које је у његов штаб довео мајор Рудолф Перхинек, делегат Врховне команде за Црну Гору. Према Команди Старог Раса Перхинек је кренуо са око 300 четника и неколицином официра, по слому четничких јединица у Црној Гори. Дражу и Лукачевића известио је 23. октобра 1943. како Немци ''комунисте и Италијане убијају'', а четнике не дирају, уз напомену: ''Не брините, бићемо опрезни''. Три дана касније Перхинек је писао: ''Од наших отворено са Немцима само Лалић и Светозар''. Милутин Лалић је био један од четири ''курира'' која је командант Љеворечког батаљона одредио за везу са Немцима, како је он то обавестио команданта Црне Горе потпуковника Ђорђа Лашића 16. октобра, док је Светозар био командант Беранског среза. У наставку Перхинек пише:
Немци рекли да ће сва италијанска оруђа дати националистима сем артиљерије, и уопште да немају ништа противу наших циљева, само да останемо борци противу комуниста. Сва потребна наређења издата да не би наши насели.108
Последња примедба односи се на искуство из маја те године, када су Немци такође обећавали сарадњу црногорским четницима, па су искористили прилику да заробе главнину њихових снага, не челу са мајором Павлом Ђуришићем. Овом приликом није се десило ништа од тога: по окончању Операције ''Балкански кланац'', у којој су разбили италијанску дивизију ''Венеција'', Немци су се повукли у Подгорицу и Пећ, а комунисти су поново овладали горњим током реке Лим. Потпуковник Лашић се са остацима својих јединица повлачи у планине, док мајор Перхинек, пробијајући се кроз редове муслиманске милиције, тражи спас код мајора Лукачевића. ''Са свима сретно стигао на Голију. Састали смо се са Војом'', известио је Перхинек Лашића и мајора Саву Вукадиновића, новог делегата Врховне команде за Црну Гору, 6. новембра. У вези Немаца, Перхинек у овом радиограму каже:
Предузимамо мјере да сазнамо којим правцима и којим снагама оперишу. Ђорђе Ћулафић ступио већ у контакт са њима. Он ће радити по нашим директивама. Што сазнамо јавићемо.109
О Ћулафићу Перхинек не наводи ближе податке, сем да је у његовој групи дошао до Лукачевића. На Перхинекову примедбу с краја октобра да се Немци повлаче из горњег тока Лима, Лукачевић је одговорио:
Твој извештај да се Немци повлаче загонетан ми је. У овим крајевима тачно за мојим леђима прикупљају јаче снаге, у Сјеници, на Јавору, Љубишу. Због овога морам одустати од покрета ка Јадовнику и Пријепољу. У случају покрета према мени немојте узети правац ка Јадовнику, већ преко Гиљеве за Голију. Будите стално са мном у вези.110
Другим речима, Лукачевић је намеравао да нападне комунисте у правцу Јадовника и Пријепоља, али се бојао због концентрације Немаца. Нешто касније он шаље још један радиограм у вези Немаца, потпуковнику Лашићу:
Налазимо се прикупљени југоисточно од Јавора. Врховна команда наредила је општи устанак против комуниста. Снаге у Србији се групишу. Немци и Бугари предузимају операције против комуниста. Тренутно нас не дирају, али ми им не верујемо. Ми ћемо позади њих уз Лим кроз Санџак ка Црној Гори.111
По доласку на Голију, Перхинек упознаје Лукачевића о Ћулафићевим контактима са Немцима, а овај тражи савет од Драже. Дража одговара Лукачевићу 10. новембра:
Немци су постали врло љубазни, нуде нам неку сигурност а налазе нам се за леђима. Обећавају неке благонаклоне поступке а ми се одавно познајемо. Не дозволите да ниједан наш командант падне у грешку да им поверује. Због напада комуниста из Санџака у правцу Србије принуђени смо да сву пажњу обратимо сада на комунистичку опасност и зато да се тачно поступи по мојим наређењима у погледу пропаганде противу комуниста, као и у погледу наређења да се једновремено предузме акција против комуниста у целој земљи а у исто време да се предузме акција противу комуниста из Санџака који хоће у Србију. Због тога сву пажњу морамо обратити на уништење комуниста. Због тога све погодности које нам остали непријатељи нуде вешто и тајно искористити држећи се начела да непријатеља имамо много и да их не можемо све одједаред тући. Не дозволити нигде никакво упућивање наших рањеника у непријатељске болнице, али да то не важи кад понуди тајно оружје и муницију, примите је. Препоручујем нарочиту обазривост према Немцима, који су врло лукави, али употребљавају исте методе у хватању наших људи. Увек почињу овим а завршавају са хватањем. Сарадња са Немцима не може се ни по коју цену примити, јер су били и остају наш највећи непријатељ.112
Дражи је прва мисао била да Лукачевић не прође као мајори Павле Ђуришић и Јездимир Дангић, које су Немци позвали на преговоре, па заробили.
Према Дражиним инструкцијама, Лукачевићев изасланик, вероватно Ђорђе Ћулафић, обавио је потребно, па је Дража 20. новембра похвалио Лукачевића:
Врло добро сте умешали прсте у ову ствар и корисно је развили.113
Шта се Ћулафић и са ким договорио, о томе четничка документа нису позната. Очигледно, Дража је сматрао да је Лукачевић ''вешто и тајно'' искористио погодности које је нудио непријатељ.
Што се тиче немачких докумената, у извештају Вајксовог штаба од 22. новембра 1943. године пише:
Извод из споразума између војног заповедника за Југоисток и четничког штаба 148, вођа мајор Лукачевић, од 19. новембра 1943.
1. Примирје на подручју Бајина Башта - Дрина - Тара - Бијело Поље - Рожај - Косовска Митровица - Ибар - Краљево - Чачак - Ужице...
4. Обавеза Лукачевића да ни један припадник њему потчињених јединица неће деловати на страни сила које су у рату са Немачком.
5. Препуштање подручја борбених дејстава четничким одредима ради самосталног вођења борбе, коју води и немачки Вермахт.
6. Укључивање четничких одреда приликом већих заједничких операција под немачко заповедништво...
7. Обавеза мајора Лукачевића да не предузима ништа против муслимана, уз обавезу са немачке стране да спречава муслиманске поступке против српског становништва...
8. Размена штабова за везу.
9. Испорука немачке муниције...
10. Споразум се мора држати у тајности.114
У извештају Вајксовог штаба наведена област је три пута већа од територије Команде Старог Раса, док се за Лукачевића каже да је командант ''четничког штаба 148'', што је у ово доба била бројчана ознака Команде Лимско-санџачких четничких одреда. Како изгледа, у Команди Лимско-санџачких четничких одреда Ђорђе Ђулафић се састао са Фелберовим делегатом, а Лукачевић је у то ''умешао прсте''. О постигнутом договору немачки делегат и Ћулафић послали су другачије извештаје, јер Дража свакако не би похвалио Лукачевића због онога што пише у немачкој верзији приче.
Наравно, војни заповедник Југоистока, генерал Ханс Густав Фелбер, и мајор Лукачевић, нису се састали. Такође, нема Лукачевићевог, нити било чијег, потписа, на ма каквом споразуму са Немцима, односно споразума није ни било. Прецизније речено, то је први од неколико споразума са четницима које су Немци у ово доба измислили. Настављајући игру, Вајкс и Нојбахер 21. новембра шаљу следећи строго поверљиви распис својим командантима:
Као резултат преговора које дуже времена воде, у најужој сарадњи, специјални опуномоћеник министарства спољних послова (др Херман Нојбахер - прим. аут) и командант Југоистока (сам Вајкс - прим. аут) са вођама четничких одреда, склопљен је споразум који предвиђа оружано примирје ограничено на одређени простор и повремено заједничко вођење борбе против комуниста.
Предуслов за овај споразум био је, а остаће и у случају склапања нових споразума, да четнички одреди:
а) прекину са борбеним и саботажним дејствима против немачког Вермахта, његових савезника који се са њим заједнички боре на свом земљишту и муслимана,
б) приликом учествовања у заједничким борбама против комуниста буду потчињени немачком командовању,
ц) прекину све везе са силама које се налазе у рату са Немачком и да изруче штабове за везу тих сила, који се налазе код њих,
д) учествују у заједничкој пропаганди против комуниста.
Све официре треба обавестити о следећем:
а) досадашња забрана за сарадњу са четничким одредима и појединачним бандама заснивала се на чврстој оријентацији највишег четничког вође Драже Михаиловића да безусловно води борбу против Немачке и њених савезника, чега се он до сада није (реч подвучена у оригиналу - прим. аут) одрекао.
б) изјава појединих четничких вођа да желе водити борбу противу комунизма заједно са немачким Вермахтом, добила је нову димензију посматрана у светлу опште процене непријатеља и његових позиција на простору Југоистока и спознаје да покрет комунистичких банди, који доказано прима идејну и материјалну помоћ од СССР-а, представља главну опасност. Због тога се морало приступити преиспитивању четничких понуда.
ц) Од недавна лојална оријентација појединих четничких одреда не сме се (подвучено у оригиналу) уопштити, јер још и данас m

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Све официре треба обавестити о следећем:
а) досадашња забрана за сарадњу са четничким одредима и појединачним бандама заснивала се на чврстој оријентацији највишег четничког вође Драже Михаиловића да безусловно води борбу против Немачке и њених савезника, чега се он до сада није (реч подвучена у оригиналу - прим. аут) одрекао.
б) изјава појединих четничких вођа да желе водити борбу противу комунизма заједно са немачким Вермахтом, добила је нову димензију посматрана у светлу опште процене непријатеља и његових позиција на простору Југоистока и спознаје да покрет комунистичких банди, који доказано прима идејну и материјалну помоћ од СССР-а, представља главну опасност. Због тога се морало приступити преиспитивању четничких понуда.
ц) Од недавна лојална оријентација појединих четничких одреда не сме се (подвучено у оригиналу) уопштити, јер још и данас четничке банде изводе препаде и саботаже.
д) јединицама се и надаље забрањује да ступају у преговоре са четничким одредима...115
Вајкс и Нојбахер се, дакле, и овом приликом држе своје службене верзије како четници већ поодавно са њима настоје да ступе у везу, док се у стварности дешавао супротан процес: Немци су покушавали да придобију четнике, очекујући успех због чињенице да су Западни савезници променили политику на Балкану. Вајкс и Нојбахер пишу са оптимизмом, надајући се да је разговор од 19. новембра први корак у процесу преласка четника на страну Сила осовине. Колико им је ова ствар била важна сведочи чињеница да су се лично ангажовали - реч је о два најутицајнија Немца на Балкану - и да су и убудуће желели да лично воде ствар.
С друге стране, Вајксов распис од 21. новембра је један у низу доказа да Немци нису упали у четнички систем везе и да, према томе, нису знали шта се дешава у четничким редовима. Нису сазнали ни основну чињеницу: да је Лукачевић под Дражином командом, а не самостални командант. Односно, да за њега важи оно што му нареди Дража, а не оно што његов представник изјави пред Немцима. Ни један од четири услова која је Лукачевићев делегат, у Вајксовој верзији приче, прихватио, није испоштован, а међу њима ни онај који је Немце највише занимао: испорука савезничких официра. Насупрот томе, остварен је Дражин маневар коришћења једних непријатеља против других. Четнике нису напале огромне немачке снаге које су се ту нашле, а сем тога добили су слободу маневра у борби против комуниста. ''Ми водимо борбе на десној обали Увца. Немаца и Бугара се не плаши. Довољно је да изјавиш да си под мојом командом'', писао је крајем новембра Лукачевић поручнику Давиду Симовићу, команданту Групе драгачевских бригада.116 А 1. децембра, обавештавајући Лашића да су Немци сконцентрисани у Сјеници и Подрињу и да не дирају четнике, Лукачевић пише: ''Добили смо од њих муницију''.117 Ипак, истог дана, Лукачевић пише потпуковнику Захарију Остојићу: ''Од Немаца се чувам колико могу и умем''.118
У ово доба Лукачевићев центар везе је хватао и дешифровао комунистичке радиограме, па тако он 20. децембра пише Дражи:
Тито издао наређење да се његове трупе не смеју тући са бр. 11 (Немци - прим. аут), ако на њих наиђу, имају се прикрити где год могу, морају тући четнике.119
Нешто касније, 26. децембра, Лукачевићев начелник штаба капетан Благоје Кнежевић пише Лашићу:
Воја је у Врховној команди већ четири дана. Очекујем га ових дана. Он ће донети упутства за наш даљи рад у односу на бр. 11, са којим се тренутно добро... (нечитка реч - прим. аут). Они чине све да нас увуку у своје коло.120
То се није десило, односно, Вајксове и Нојбахерове намере нису се оствариле, већ се понављала прича из времена тактизирања четника са Италијанима. Кнежевић је 29. јануара 1944. године од Врховне команде тражио новац ''за подмићивање Немаца од којих има да примамо оружје, као и разне податке''.121
Ситуација у долини Лима променила се пошто су 4. децембра јаке немачке снаге масакрирале комунисте и пошто се вратио мајор Павле Ђуришић. На основу немачких докумената може се претпоставити да се у том периоду Лукачевић састајао са Немцима. Тако, 7. децембра Команда 2. оклопне армије пише команданту Југоистока: ''Мајор Лукачевић моли да му се да могућност да се поново састане са мајором Ђуришићем у Пријепољу или Пљевљима''. Команда 2. оклопне армије није знала ''где се задржава Ђуришић'', а такође је питала: ''Молимо за обавештење да ли је и када могућ и пожељан састанак са Лукачевићем. Овде нема шта томе да се приговори''. На документу је, поред овог питања, руком дописано: ''Одобрено, усмено упознати''. А у телеграму ''Специјалне команде 1 Ц'', упућеном Команди 2. оклопне армије 1. јануара 1944. године, пише: ''Јуче 31. децембра 1943. увече стигли у Пљевља Ђуришић и Лукачевић са 70 пратилаца''.122
У сваком случају, Лукачевић непосредно после овога заједно са британским пуковником Бејлијем креће према приморју, одакле одлази у Каиро, па у Лондон. Немци су то сазнали, и када се вратио, било им је јасно да евентуални разговори са њим немају сврхе. У долини Лима они су се окренули мајору Ђуришићу, који је, ионако, заузео Лукачевићево место.
11. НЕМЦИ ИЗМИШЉАЈУ
СПОРАЗУМЕ СА ЧЕТНИЦИМА
Према немачким документима, до краја 1943. године Вермахт је потписао још три примирја са четницима: 28. новембра са капетаном Николом Калабићем, 14. децембра са капетаном Михајлом Ћаћићем (Немци погрешно пишу: Чачић) и 25. децембра са потпуковником Љубом Јовановићем.
За све ове споразуме, као и за онај са Лукачевићем, заједничко је да нема ни једног документа са потписима наведених четничких официра. Такође, за разлику од преговора између Немаца и комуниста током марта, априла и маја 1943. године, у овом случају нема ни записника са састанака, затим извештаја о току разговора, нити било каквог документа - немачког, четничког или ма ког - који би потврдио да су се Калабић, Јовановић и Ћаћић састајали са Немцима.
Другим речима, Нојбахерови и Вајксови људи су на све стране покушавали да ступе у контакт са четницима, а када би поједини четнички обавештајци прихватали састанак да виде шта Немци желе, ови би одмах сами писали ''тајне споразуме'' и после их слали у Берлин и растурали по Србији. С једне стране, Вајкс и Нојбахер су измишљали споразуме са четницима у покушају формулисања нове политике на Балкану, а с друге стране, на тај начин су против Дражине организације водили и психолошки рат (''тихи рат'', по коме су Немци били познати).
У вези наводног споразума са Ћаћићем, у извештају Вајксовог штаба од 25. децембра 1943. поред осталог се каже: ''Са капетаном друге класе Михаилом Ћаћићем, командантом ДМ Раваничке бригаде, склопљен је усмени споразум, који је у основи усаглашен са Јовановићевим уговором.''123
Наводни споразум је прописивао ће се и једна и друга страна ''уздржати'' од међусобних борби, да Немци неће хапсити нити стрељати таоце ''само због тога што они припадају покрету Драже Михаиловића'', док се ''означена област препушта четничким јединицама капетана Ћаћића за самостално вођење борбе против комуниста''. Споразум је важио до 15. јануара 1944. године.124
Немачки извештај о наводном споразуму са капетаном Николом Калабићем погледаћемо касније, због улоге пуковника Јеврема Симића, а у вези потпуковника Љубе Јовановића немачки документ наводи:
Извод из споразума између Крајскомандантуре у Зајечару и вође ДМ одреда у округу Зајечар, потпуковника Љубе Јовановића, од 25. 12. 1943...125
Познат је још један немачки документ, из кога се види да је Јовановић био у контакту са Немцима преко ''повереника Кулачића''. Реч је о извештају немачког официра Тилера од 18. јануара 1944. године, у коме се поред осталог каже:
На молбу капетана (био је потпуковник - прим. аут) Јовановића о успостављању добрих односа између Крајскомандантуре и ДМ саопштио је данас мајор Милер поверенику Кулачићу следећи усмени одговор који се доставља Јовановићу преко једног курира, следеће:
1. Немачке јединице неће нападати ДМ уколико с њихове стране не би следио напад...
4. Немачке јединице добиле су наређење да на сваки позив о предаји оружја или пак о уступању истог, оружјем узврате;
5. На сваки непријатељски (четнички - прим. аут) напад одговориће се најоштријим мерама;
6. Смрт-погибија Меншикова мора бити разјашњена а убица мора бити жив изручен Крајскомандантури.
7. Поверенику Кулачићу с обзиром на његову посредничку улогу у овој ствари неће се ништа непријатно десити, а његова безбедност и од стране Гестапоа зајемчена је.126
Белогардејац Меншиков је био познати гестаповац - џелат, кога су ухватили и заклали четници Јовановићевог Тимочког корпуса. Гестаповци су, као и другде, показивали највећу суровост према четницима, који су им враћали мило за драго (Меншиков је био само најсвежији пример). Зато су представници немачке војске посебно наглашавали да ће Кулачић бити безбедан и од Гестапоа.
Супротно од текстова измишљених споразума, који говоре о идиличним односима између четника и Немаца, Тилеров извештај описује стварно стање на терену, које је било - ратно.
Наводни споразуми са четничким официрима, које Немци нису ни видели, служили су Вајксу и Нојбахеру као један од начина убеђивања Берлина да промени своју политику према Србима. Служили су, међутим, и за пропаганду у Србији, односно као притисак на Дражу да и он промени политику у по Немце жељеном смеру.
У принципу, Дража је сматрао да треба користити једне непријатеље против других, као и разне ''погодности'' које неки од њих пружају - пре свега мислећи на набавку муниције - а задатке у вези с тим поверевао је само мањем броју команданата, за које је проценио да то могу извести вешто и тајно. Осталима је контакт са непријатељем, а нарочито са Немцима, био забрањен.
Поред Лукачевића Дража је, у овом смислу, имао поверења и у потпуковника Радослава Ђурића, команданта Јужне Србије. Ђурић је 28. јануара 1944. године известио да немачки командант из Прокупља, капетан Вајцер, тражи састанак са њим. У молби, преко посредника, Вајцер је рекао да је по занимању музичар и да жели да остане у Србији, понудивши четницима оружје и муницију. Дража је одговорио Ђурићу:
Предузмите потребно да дођете до оружја и муниције. До компромитације ни у ком случају не сме да дође. Нађите погодно лице, чувајте се и будите опрезни.127
Три дана касније, 31. јануара, командант Топличког корпуса мајор Милан Стојановић имао је заказан тајни састанак са Недићевим начелником Добричког среза, Драгославом Ковачевићем, у некој шуми крај Прокупља. Али, уместо Ковачевића, у шуму је дошао управо капетан Вајцер, у цивилу, са тумачем. Изненађеном Стојановићу понудио је помоћ у муницији за уништење комуниста, као и удаљавање Бугара из Топлице, јер је међу њима ''половина комуниста'' и нису поуздани. Такође је рекао да четничке симпатизере више неће хапсити, тражећи потписивање споразума са Стојановићем. Капетан Стојановић је одбио да се ма шта стави на папир, рекавши Вајцеру: ''Ми нисмо недићевци и Костини четници''. Муницију је ипак тражио, под условом да се испоручи преко лица које сам одреди. Извештавајући о овоме, 3. фебруара, Стојановић закључује да су Немци слаби и тражи упутства од Драже.128
Дражин одговор није познат, али је свакако идентичан оном упућеном потпуковнику Ђурићу: тајно узети оружје и муницију.
Команданата који су добијали негативан одговор било је много више. У исто време када и Лукачевић, Дражу је и командант Варваринског корпуса, мајор Здравко Милошевић, известио да Немци нуде услуге четницима. За разлику од Лукачевића, Милошеви

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Дражин одговор није познат, али је свакако идентичан оном упућеном потпуковнику Ђурићу: тајно узети оружје и муницију.
Команданата који су добијали негативан одговор било је много више. У исто време када и Лукачевић, Дражу је и командант Варваринског корпуса, мајор Здравко Милошевић, известио да Немци нуде услуге четницима. За разлику од Лукачевића, Милошевић је добио следећи одговор:
Забрањујем, понављам забрањујем, сваку везу са Немцима. Те везе иду само за рачун Немцима и да нас компромитују. Примите ово к знању. Знајте да им је главни циљ да нас униште.129
На слично писмо од мајора Ђорђа Супића, начелника штаба Команде Србије, Дража одговара 26. новембра 1943:
Ја Вам једном за свагда дајем објашњење да никакав споразум између нас и Недића и Љотића са друге стране, а још мање са Немцима, није могућ.130
Због извештаја мајора Милошевића и Супића, а свакако и других извештаја о покушајима Немаца да ступе у везу са четницима, Дража 28. новембра упућује следећи распис свима:
Немци, Недић, Љотић и компанија покушавају да ступе у везу са свима нашим командантима. При томе протурају лажи како су им неки наши команданти пришли. Осетио сам тежњу код многих наших команданата да воде некакве преговоре немајући никакво овлашћење од мене, а ово може само да худи наш углед како на страни тако и у народу, без обзира на штете које могу настати.
Наређујуем: 1) Немци су се до сада служили преварама и на тај начин похапсили и стрељали многе наше људе. Дангић у Босни и Павле Ђуришић у Црној Гори жртве су немачке преваре. Немцима никада не треба веровати. 2) Сваки појединачни случај тражења везе са нашима достављајте Врховној команди. Без овлашћења Врховне команде не смеју се водити никакви преговори са непријатељем.131
После два дана, 30. новембра, шефу обавештајног штаба ''Антикварница 1'' потпуковнику Живојину Ђурићу (''Сократ''), који је иначе званично био шеф Недићеве Окружне команде у Лесковцу, Дража пише:
Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.132
Потом је потпуковник Драгутин Кесеровић, командант Расинског корпуса, известио да му командант недићеваца из Крушевца нуди сарадњу. Дража 4. децембра одговара Кесеровићу:
Користите све што Вам Редић нуди. Понављам Редић нуди и дајте му задатак нека се бије.
Што се тиче Немаца наш је став непромењен. Ми нисмо склопили никакав споразум, али тренутно тучемо опаснијег непријатеља, а комунисти су зло које морамо уништити по сваку цену.133
После разговора са Лукачевићевим делегатом Немци су прекршили задату реч да све мора остати тајно. Јер, тајни договор одговарао је Дражиним замислима (коришћење једног непријатеља против другог, без компромитације) док се оно што су желели Немци (прелазак четника на њихову страну) могло остварити само јавно. Зато су немачки агенти почели да проносе гласине о споразумима са четницима, тумачећи их на свој начин. Гласине су свакако узеле маха, чим Дража, недељу дана после расписа свим командантима од 28. новембра, одлучује да изда и једно јавно саопштење, односно јавни одговор Немцима на њихове понуде и пропаганду. Тај одговор, који је почев од 4. децембра растуран свим достпуним каналима, потписали су Врховна команда и Централни национални комитет. У одговору се најпре констатује како Силе осовине дају ''само још задње трзаје''. Затим се поставља једно реторичко питање - ''ко би сада, надомак слободе, могао да скрене наш народ са свог историјског пута'' - и наставља:
Не, ми нисмо примили ни пут ропства, а камо ли издаје, ни онда кад су Немачка и Италија биле на врхунцу своје моћи и кад су својом војном снагом задавале страх свему свету, а према себи на ратном попришту имале још само Енглеску, па и њу неспремну и стога у дефанзиви. Ми смо и онда одабрали пут борбе и пут части, којим и идемо већ више од две и по године и који једино води победи и слободи не само нас него и свих уједињених народа, слободи света и слободи човека. Пред нама је само један пут са кога нећемо скренути ни живи ни мртви.
Слободне југословенске планине. Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије.134
Недвосмислен Дражин одговор био је последња ствар коју су Вајкс и Нојбахер желели да чују. Они губе нерве и реагују јавним објављивањем наводног уговора са Калабићем, у коме су, непуних недељу дана раније, сами написали: ''Уговор се има држати у тајности''.135
Преко летка који су Немци, као и четници своје саопштење, растурали на све стране, у четничким редовима се први пут чуло да је и Калабић наводно потписао споразум са Немцима. У том летку - одговору на саопштење Врховне команде и Централног националног комитета - поред осталог је писало:
Народни борци четници, у радости поздрављам престанак бесмисленог међусобног проливања крви и здрав разум који је завладао у вашим редовима. Сада можемо да се заједнички боримо против комунизма, тог смртног непријатеља Европе...136
О садржини летка Врховној команди је јавио мајор Симеон Оцокољић, командант Млавског корпуса, кога је о томе обавестио капетан Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса. У истом радиограму, од 14. децембра, Оцокољић пише:
Туфегџић јавља даље, да је пуковник Симић навео хотимично Калабића да се овим везама са Немцима наша организација компромитује у народу, што користе мошиновци.
Наиме, пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа, у ово време налазио се у Горској гарди. До Туфегџића су очигледно дошле сумње у Симића, док је Калабића добро познавао, али је, како произилази, ипак поверовао у садржај летка. Тако је Дража био принуђен да и даље побија немачку пропаганду. Један у серији његових одговора, упућен потпуковнику Кесеровићу 19. јануара 1944. године, гласи овако:
Недић и Немци изводе разне преваре у погледу Лукачевића и Калабића и Калаитовића. Не верујте Недићу и Немцима ништа и побијајте све те гласове.137
Три дана раније, Кесеровић је известио Дражу да се и генерал Милан Недић укључио у ширење немачке пропаганде:
Недић је расписао наређење којим се ставља на знање Немцима и Пољској стражи да је постигнут споразум о ненападању између Лукачевића и Калабића са једне стране и Немаца и Недићевих одреда са друге стране. Зона обухватила скоро целу Србију.138
Непријатељска пропаганда је, као и у Туфегџићевом случају, постигла известан успех, јер Кесеровић у наставку пише: ''Осећа се велико нерасположење код наших људи због везе са Недићем и Немцима, због чега ми беже војници код Недића.'' Иначе, супротно ономе што је Нојбахер писао у својим мемоарима, у оно доба Немци нису говорили да је и Кесеровић потписао споразум са њима.
Успех непријатељске пропаганде долазио је из три разлога: прво, Немци су заиста престали да нападају четнике у областима за које су наводили да су обухваћене споразумима; друго, одједном су пустили велики број ''ДМ талаца'' и обуставили масовна стрељања; и треће, још пре него што су Немци започели ову игру, четници су прекинули офанзиву против Сила осовине покренуту поводом капитулације Италије, јер су их комунисти напали с леђа и јер су Западни савезници одустали од најављеног искрцавања на Јадран. Због промењених околности, дакле, четници су наставили рат ниског интензитета, пре свега ради заплене оружја и муниције.
Сем рата гласинама и лецима, Немци су се служили и разним триковима, што видимо из Дражиног расписа свима од 22. децембра 1943:
Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима. Такви четници појавили су се у градовима округа Крагујевачког и Београдског и у неким градовима Санџака. Примећен је такав случај чак и у Тополи... Наређујем да се хватају сва она лица која на овај начин служе непријатељу и да се одмах ставе под преки суд.139
Ново упозорење Дража шаље 1. јануара 1944:
Гестапо је покушао на све могуће начине да ступи у везу са нашим људима и успео је да открије доста наших људи. По тачним вестима предстоје ускоро велика хапшења наших људи. Наредите нашим људима да се добро причувају и да беже у шуму сви они који су пуштени на слободу, јер се сваки њихов корак прати. Скрећем пажњу на ово као врло важно.140
Према немачким документима, Недић и Љотић су били незадовољни споразумима са четницима, јер се тако рушио њихов ауторитет (очигледно, они су поверовали Немцима да су споразуми заиста потписани). Недић је, чак, због ових наводних споразума Немцима претио оставком, што говори да је у ово доба он још веровао у победу Трећег Рајха. Многобројним протестима недићеваца и љотићеваца придружили су се бугарски команданти, а на крају и сам Фелбер. Имајући у виду ове протесте, Вајкс је 1. фебруара 1944. године одлучио да се борба против четника настави, наводећи у образложењу да се они нису држали споразума.141 У стварности, четничке јединице се нису ни могле држати споразума, јер, за разлику од немачких, од својих команди нису добиле наредбе о ма каквим споразумима са Немцима. Напротив, као што смо видели, Дража је стално писао да споразума нема и да Немци све то измишљају.
Немачки команданти су, заправо, закључили да четници користе ситуацију за ''консолидовање и јачање покрета и да ће, потом, наставити борбу против окупатора''.142
Према немачким изворима, током децембра четници су нападали возове на прузи Београд - Чачак и разоружали шефа санитета немачке 2. оклопне армије. Према дневнику немачке Команде Србије за 23\26. децембар, ''у целом простору ДМ банде истичу се регрутовањем и мобилизацијом, затим препадима на усамљене немачке војнике''. И током јануара 1944. са свих страна су стизали извештаји о активностима ''ДМ банди'', а посебно о нападима на возове (ради заплене оружја и муниције). Образлажући своју одлуку од 1. фебруара 1944, Вајкс је поред осталог писао да се ''највећи део ДМ вођа не држи примирја која су са њима потписана, него стално врше разоружања (осовинских војника - прим. аут) и саботаже''. Осовинске трупе су, пак, децембра 1943. извеле низ операција против четника у Источној Србији. У нападима на четнике код Бора, Великог Градишта и других места учествовали су делови дивизије ''Бранденбург'', немачке полиције, ''Руског заштитног корпуса'' и Љотићеви одреди.143
Када је реч о губицима четника од стране осовинских трупа на територији Недићеве Србије - дакле, не ''ДМ присталица'', већ војника палих у борби - немачки подаци за овај период су следећи.
Од 16. децембра 1943. до 15. јануара 1944. године Немци су евидентирали 139 погинулих или одмах после борбе стрељаних четника, шест рањених и 19 заробљених и ухапшених Дражиних бораца.144
Од 16. јануара до 15. фебруара 1944. године у борбама са осовинским трупама погинула су, или одмах после борбе стрељана, 123 четника. Рањених је било 37, а заробљених или ухапшених 82.145
Од 16. фебруара до 15. марта 1944. године, Немци и њихови савезници убили су или одмах после борбе стрељали 160, ранили су шест и заробили или ухапсили 609 четника. Приликом покушаја бекства убили су још 11 четника.146
Према томе, губици четника до половине фебруара показују да се, упркос наводним примирјима, водио уобичајени рат ниског интензитета, а од тада да су Немци предузели веће операције.