offline
- Cufo
- Počasni građanin
- Pridružio: 21 Feb 2012
- Poruke: 911
- Gde živiš: Whitecity
|
Rat bi spasao Japan. Ali, neće-jer postoji nuklearno oružje koje je eliminisalo rat kao jedini efektivan način dovođenja u pitanje postojećeg poretka...
Pratim vesti o Japanu (jer je to jedna od nacija koje najviše poštujem) i stalno čitam o nezabeleženoj demografskoj katastrofi koju ne mogu izbeći (ako neko slučajno nije upućen - "Herbivore men" fenomen da 70% muškaraca ne želi apsolutno ništa sa ženama a suprotni fenomen sa istim procentom se zove "Dry fish lady" i postoje brojni dokumentarci na YT o tome, čak i BBCjevi a posledica svega je 300 000 Japanaca manje svake godine), rasprostranjenoj depresiji, rasprostranjenom preranom umiranju od preteranog rada - tj. fenomenu Karōshi (過労死), masovnom zatvaranju i samoizolaciji mladih od spoljašnjeg sveta iliti fenomen Hikikomori (ひきこもり or 引き籠もり), masovnom bežanju u virtuelni svet manga stripova i igrica, penzioni sistem koji uveliko puca po šavovima itd, itd... Japan je na ivici provalije.
Japan je rođen i odgojen u ratu-borba na život i smrt sa narodom Ainu, ratovi mini država i klanova na ostrvima do ujedinjenja...uvek sam voleo da čitam o Samurajima i jasno je da se taj ratnički, disciplinovani, posvećeni “Put ratnika” nakon toliko vekova utkao u gene tog naroda čineći da sadašnji materijalstički način života i služenje nemilosrdnim kapitalistima koji samo hoće da iscede čoveka kao limun izgleda kao robovanje bez svrhe, smisla i duše... toliko vekova služenju Časti, Usavršavanju, Disciplini, Vrlini, Žrtvovanje stvorilo je ljude kojima je celodnevno bezdušno rmbačenje u sakou i kravati za smrdljive pare i lažni status u izopačenom beščasnom sistemu– vrhunac besmisla i ogavna izdaja drevnih čistih ideala. Mladići u srenjovekovnom japanu su imali prostor za smislen i svrhovit život u vidu služenja nekome koga su smatrali uzvišenim... postojali su standardi Čovečnosti, Muškosti koji su se podrazumevali... čemu danas moderni Japanac da služi? Mamonu? Dolaru? Ne znam, u životu smo najviše motivisani kada celom dušom i srcem verujemo u nešto, kada nam je nešto sveto i uzvišeno, kada služimo nečem većem i važnijem od nas... od modernog Japanca se očekuje da radi 24/7, bude posvećen potrošač, teži luksuzu i uživanjima, nosi oznake visokog statusa, brine o mišljenjima drugih, udovoljava društvu i ispunjava sve želje Žena. A to sve se najdirektnije kosi sa uputstvima za život iz “Knjige 5 prstenova” najvećeg među najvećima: Musašija.
Kako starim, uviđam da je sve u životu kao likovi J.R.R. Martina: ne crno-belo već samo u nekoj nijansi sive. Čak i Zlo je na neki način-neohodno.
Izučavajući rat kao pojavu, došao sam do zaključka da on, pored očigledne destruktivne, paradoksalno ima i veliku graditeljsku, kreativnu ulogu. Naime, nemoguće je pokazati primer iz poznate istorije da je neka velika nacija bez njega dostigla visine, uzela štafetu i uzdigla civilizaciju na novi nivo, napravila proboj u tehnologiji a da to nije bilo zahvaljujući pre svega: ratu (Kina, Egipat, Persija, Grčka, itd). Najbolji primer su 2 jedine supersile ikada koje verovatno ne bi ni nastale da nije 2 S.R. . Rat u izvesnom uvrnutom smislu pročišćuje, oplemenjuje, ojačava, uzdiže. Imamo primer našeg naroda-Srbija je svoj svaki vrhunac imala baš u ratovima... npr., ona okupacijom uništena, razrušena, postradala, spaljena Srbija iz 1918e bi razbila u svakom pogledu ovu sadašnju (i vojno, i moralno, i proizvodno, i natalitetom, i optimizmom, i biološkom i kreativnom poletu, i uticaju, statusu i ulozi u Evropi... svemu!) iako u opštim brojkama, infrastrukturi i tehnologiji-beznadežno inferiorna (ili Crna Gora-može li iko da zamisli da je ta mrva zemlje opstala okružena onakvom Otomanskom imperijom, onakvom Austrijom i onakvom Mletačkom imperijom, dobivši i svoju duhovnu esenciju u peru nedodirljivog genijalnog Njegoša?).
Znam da ovo sve zvuči ratnohuškački i morbidno i bolesno... ali činjenice govore same za sebe i njih ne zanima da li ih priznajemo ili ne... Za one koji će mi reći “Ko rat poželeo-u kući mu bio!” da odgovorim-meni je bio, ja sam izbeglica koja je izgubila sve u ratu ‘90ih (možda je zato ovo moje mišljenje toliki paradox?) i potucala se po izbegličkim kampovima i selila iz grada u grad, iz države u državu više puta, tako da govorim iz prve ruke.
Danas se radi na globalnom razoružavanju i feminizaciji kako niko ne bi doveo poredak u pitanje niti mu zapretio.
Eto, Japan, njegovo stanje i naoružavanje me inspirisao na ovo neko razmišljanje (koje je možda potpuno suludo i nenormalno) - ali ostavljam prostor da zapravo puno, puno grešim i da je sve suprotno od onoga što kažem.
|
