Nationale Volksarmee - Vojska Istocne Nemacke

• 1Ovo se svidja korisniku: Mercury
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Höhepunkt des DDR-Kampfschiffbaus" - Korvete Parchim klase

Korvete klase Parchim (sovjetska oznaka Project 133) razvijene su za Narodnu Mornaricu kasnih sedamdesetih i izgrađivane u Wolgast Peene-Werftu. Brodovi su dizajnirani za obalno protivpodmorničko ratovanje. U slučaju izbijanja međublokovskog sukoba u Evropi, glavne mete ovih korveta bile bi male, obalne U-206 podmornice zapadnonjemačke mornarice. Prvi brod, Wismar (sada u vlasništvu Indonezije - Sutanto), porinut je 9. aprila 1981 u Rostoku, a do 1986.godine biće izgrađeno još 15 brodova. Radi što ekonomičnije proizvodnje, Sovjetski Savez se složio sa narudžbom od još 12 korveta Parchim koje su u brodogradilištu Wolgaster Peenewerft izgrađene između 1986 i 1990, čime je efikasno podržana istočnonjemačka brodograđevna industrija.

Brodovi sovjetske mornarice označeni su kao Parchim II od strane NATO. Korišćeni kao protivpodmorničke platforme, pravili su društvo sovjetskim, dodušem znatno snažnijim lovcima podmornica Griša klase. Posle ujedinjenja, korvete Parchim klase prodate su Indoneziji 1993. godine. Indonežanska Mornarica intenzivno je renovirala svoje Parčimse, a same korvete su i dalje u službi i kod Indonežana i kod Rusa u Baltičkoj Floti.

Korvete Parchim razvijene su u cilju zamjene zastarelih HAI III lovaca podmornica Volksmarine. Zbog svoje zapremine od preko 800 tona, mogle su da napuste priobalne vode i po teškom vremenu. Pogon su činila 3 sovjetska M 504 56 cylinder dizel motora razvijena od M 503 A motora za brza napadna plovila. Motor u sredini obezbjeđivao je krstareću brzina, a dva sa strane služila su za ubrzanja. Ukupna izlazna snaga iznosila je 14250 hp. Brod je izgrađen od čelika, a čine ga deset vodonepropusnih odeljaka.

Za PVO odbranu brod je bio opremljen jednim dvocijevnim AK-230 30mm topom i jednim dvocijevnim AK-725 57mm topom. Ak-725 dvocijevni 57mm PAA top, dizajniran 1959, upravljan je sa ESP-72 sistemom za upravljanje vatrom, koji je dobijao daljinu i informacije o kretanju cilja od MR 103 radara. MR 103 imao je antenski tanjir sa instaliranim sistemom optičke kamere, kao pomoćnim sistemom u slučaju kvara ili jakih ometanja. Cijevi topova bile su vodom hlađene i redenikom hranjene, svaki redenik je vukao 550 granata pri čemu je prva granata morala biti ručno ubačena u ležište cijevi. U slučaju nužde, kupola topova bila je prilagođena za ručno upravljanje sa optičkim sistemom za upravljanje vatrom. MR 103 radarski system već je bio zastario u trenutku pojave Parchim korveta, sa dizajnom iz pedesetih u vidu elektromehaničkih komponenti izgrađenih oko vakumskih cijevi usljed čega je smatran neefikasnim u odbrani broda od napada protivbrodskim raketama.

AK-230 top bio je potpuno automatski, stabilizovani, NN-30 dvocijevni, vodom hlađeni revolverski top. Top ima kadencu od 1000 granata u minuti, a hrani se nezavisnim redenikom sa 500 granata. Pripadajući, regularni radarski sistem NATO oznake DRUM TILT za topove AK 230 nije korišten na Parchim korvetama već su AK 230 topovi navođeni optički.
Postojale su još dvije SA-N-5 (SA-7 ili Strela II) MANPAD pozicije instalirane na brodu. No bez efikasnog radarskog navođenja brod je bio veoma ranjiv na precizno vođeno protivbrodsko naoružanje. Ovo ga je ograničavalo na djelovanje u priobalju, bliže sopstvenom avijacijskom i PVO kišobranu.



Radar za pretraživanje vazdušnog prostora bio je sveprisutni STRUT CURVE (NATO oznaka). Ovaj radar raspolagao je sa četiri parabolične antene, radio je u F-band frekvenciji sa 60 nautičkih milja (110 km) dometa prema avionu na 5000m visine i manje od 20 nautičkih milja (40 km) dometa u odnosu na nadvodna plovila i niskoleteće avione. Elektronska oprema bila je veoma bazična sa IFF (Identification Friend or Foe) prijemnikom i transmiterom i 'ELOKA' multiband passive RWR antenom podređenoj 16-cell chaff dispenzeru. Prema zapadnim stručnjacima, PVO odbrana ili nedostatak iste bio je veoma restriktivan faktor u taktičkoj upotrebljivosti broda.

Za protivpodmorničku borbu, glavni napredak u odnosu na HAI III dizajn bio je novi hidro – akustični sistem. Paket sonara činili su bow sonar i dipping sonar za promenjive dubine. Sonarscreen je bio panoramski, sa dvodimenzionalnim radarscope-pogledom na okolne vode.

Od protivpodmoničkog naoružanja Parčimsi su raspolagali sa cijevima za torpedo od 400m, raketnim bacačima dubinskih bombi RBU 6000, te običnim dubinskim bombama. Torpedne cijevi od 400mm bile su hranjene akustičnim ili žicom vođenim torpedima. One su korvetama davale mogućnost preciznog napada na podmornice. Dva RBU-6000 raketna lansera dubinskih bombi kreirala su odbrambenu barijeru protiv podmornica, dolazećih torpeda i ronilaca. Iako relativno ne – sofisticiran po zapadnim standardima, RBU-6000 bio je veoma uspješan i popularan sistem, korišten uglavnom na manjim i većim nadvodnim plovilima. Raspolagao je sa 12 lansirnih cijevi za nevođene rakete, naoružane kompaktnim ali snažnim dubinskim punjenjem. Rakete su usmjeravane prostom promjenom elevacije cijevi i balistikom nevođene rakete. Elevacija je iznosila od -15° do +60°, sa poljem dejstva od 180°, na svakoj od strana broda koju je pokrivao lanser. Domet je bio između 350m i 6000m, a dubinska punjenja mogla su da dostignu 500m dubine. Rakete, RGB-60, težile su 110kg sa bojevom glavom od 25kg. Brza i automatska dopuna municijom vršena je iz magazina ispod palube, okretanjem cijevi za 90° vertikalno. Maksimalni kapacitet magazina bio je 96 raketa. Čitavim sistemom daljinski se upravljalo “Burja” sistemom za upravljanje vatrom. RBU-6000 mogao je biti korišten i za bombardovanje obale. Parčimi su sposobni i za jednostavno izbacivanje većih i snažnijih dubinskih punjenja, a može transportovati i polagati do 60 mina.

Glavni zadatak Parčimsa bio je lov na podmornice u obalnom pojasu. Za dejstvo na otvorenom moru bili su redukovani nedostatkom protivbrodskog naoružanja i PVO odbrambenih sistema. Ti nedostaci djelimično su rešavani doktrinom Volksmarine, koja je predviđala upotrebu raketnih fregata Koni klase, opremljenih sa radarski navođenim OSA/SA-N-4 SAM, kao ključnim PVO sistemom tokom dejstava na otvorenom moru. No i pored ovih nedostataka, najveći projekat istočnonjemačke brodogradnje, korvete Parchim klase bile su istinskim "Höhepunkt des DDR-Kampfschiffbaus".

Posle ujedinjenja Njemačke, 16 korveta Parchim klase prodato je Indoneziji 1992.godine gdje su korišteni uz intezivna renoviranja.

Zapremina: 800 tona standard, 950 tona full load
Dužina: 72.5 m
Obim: 9.4 m
Gaz: 4.6 m
Pogon: 3 - M504 dizela, ukupno 14,250ks
Brzina: 24.7 čvora
Radijus: 2,100 nmi (3,900 km) pri brzini 14 čvorova (26 km/h)
Posada: 60
Naoružanje:
2 SA-N-5 MANPAD pozicije
1 dvocijevni 57 mm top (1x2) AK-725,
1 x 76 mm (3.0 in) top (AK-176) na projektu 1331m
1 dvocijevni 30mm top (1x2) AK-230, ili
1 x 30mm (1.2 in) top (AK-630m) na projektu 1331m
2 RBU-6000 raketni lanser protivpodmorničkih dubinskih punjenja
4 x 400mm torpedne cijevi ili
4 x 533mm torpedne cijevi na projektu 1331m
12 dubinskih punjenja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

........

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

GRENZSICHERUNGSBOOTE (za upotrebu na rekama i unutrašnjim graničnim vodama)

Grenzsicherungsboot serije "GSB 066"

Između 1966 i 1973, proizvedeno je 113 komada u brodogradilištu VEB Schiffswerk Rechlin/Müritz. Granične trupe DDR koristile su 77 komada za službu na unutrašnjim graničnim vodama Gornje Elbe (oko 90км), na Schaalsee i rijeci Špreji u Berlinu. Ove čamce nabavila je i Čehoslovačka (30 komada), NR Bugarska (5 komada) i SSSR (1 komad). Čamac je bio posjednut tročlanom posadom, a 1971, 30 čehoslovačkih čamaca nadograđeno je radarom. Nakon uvođenja modernije serije GSB 075 (od 1974) neki od 066 čamaca predati su policiji. Jedan dio brodova ipak je ostao u službi sve do 1990, a drugi dio je zadržan kao izvor rezervnih djelova, naročito zbog švedskih Volvo - Penta motora.


Ukupna dužina 9.65м
Ukupna širina 3,20 м
Visina 3,10 м
Radna težina 3.780t
Maksimalna brzina 55km/h
Pogon: 2x 150 PS V6 Volvo Penta "Aquamatic 150B/200"

1974-76, novi šestocilindrični linijski motor sa 2x170ks, a od 1978-80 novi V 8 motor sa 2x225ks. Trup je napravljen od legure aluminijuma u kombinaciji sa varenjem.






Grenzsicherungsboot serije "GSB 075"

Između 1974 i 1984 ukupno je proizvedeno 89 komada u u 5 varijanti u brodogradilištu VEB Schiffswerk Rechlin/Müritz. Oružane snage (graničari DDR i rečna policija) primili su ukupno 50 brodova (34 komada 075.5 i 16 komada 075,9). Korišteni su na unutrašnjim graničnim vodama Gornje Elbe, Schaalsee i rijeke Špreje u Berlinu. Brod je opsluživala tročlana posada, a 27 brodova je proizvedeno za Čehoslovačku i 12 za Afriku.


Ukupna dužina 9.75м
Ukupna širina 3,20 м
Visina 2,90 м
Maksimalna brzina 70km/h
Pogon: 2x 140 PS 8 Zyl. ZIL "ZMZ 41"

Trup je napravljen od armirane poliesterske smole.






Grenzsicherungsboot Baureihe "GSB 12"

Pod brojem "1102 Typ 406 R nastao je u brodogradilištu VEB Yachtwerft Berlin 1977. Proizvedeno je 11 komada, a dizajniran je za upotrebu po danu i noću u svim godišnjim dobima, zimskim uslovima sa 30mm debljine leda. Prostor je podijeljen u potpalublje, kabinu, kokpit.


Ukupna dužina 11,80 м
Ukupna širina 2,87 м
Posada 3
Zapremina 7,80t
Maksimalna brzina 25 km/ h
Pogon 1x140ks 6 VD 14,5/12-1 SRW

Trup je napravljen od čelika, oplata i nadgradnja od aluminijuma.








GRENZSICHERUNGSBOOTE - Granični sigurnosni brodovi

Räumpinassen Typ "Schwalbe" (Projekt 595)

U periodu od 1953 do 1958. proizvedeno je 42 komada u VEB Yachtwerft Berlin" i 6 nenaoružanih komada za potrebe hidrografske službe u "VEB Volkswerft Ernst Thälmann".
Naoružanje na brodu činili su 25мм - Doppelafetten 2-М-3 topovi sa elektro - hidrauličnim pokretanjem i dometom protiv ciljeva u vazduhu od 4km.



Ukupna dužina 28,78 м
Ukupna širina 4,40 м
Posada 14
Zapremina 83,9t
Maksimalna brzina 11.3kn
Pogon 2x 260 PS DM "6 NVD 26 A"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

------

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 23 Maj 2013 21:24

Torpedoschnellboot (Projekt 183)

1968. Granične jedinice dobijaju 3 od 27 komada koje je Narodna Mornarica preuzela od Sovjeta u periodu 1957-60. Naoružanje: dvije torpedne cijevi 533mm, topovi 25mm - Doppelafetten 2-M-3, dubinske bombe, mine.

Ukupna dužina 25,40 м
Ukupna širina 6,24 м
Posada 14
Zapremina 67 tona
Maksimalna brzina 42,5kn
Radijus 988sm
Pogon 4x 120 PS 12 Zyl.-V-Motor W-2, (varijanta tenkovskog motora sa T 34)









Grenzkontrollboot Typ GB-23 "Bremse" (Projekt 1589)

Čamce je 1970 počela da koristi Wasserschutzpolizei na Štralsundu. Čamac je konstruisan u skladu sa savremenim rešenjima V-spantförmigen za zadatke kontrole na unutrašnjim plovnim putevima i priobalju. Čamci su korišteni od strane Graničnih trupa, lučkih kapetanija, a 2 komada koristo je Štazi. Posle 1990 uvršteni su u sastav Bundesgrenzschutz, a prodavani su i u inostranstvu (Malta, Tunis).


Ukupna dužina 23,13 м
Ukupna širina 4,70 м
Posada 6
Brzina 17 čvorova
Pogon 1x 495 PS DM 6VD 18/15 HA-SWR, 365 kW

Brod je bio čelične konstrukcije za oplatom i nadgradnjom od lake legure.

Dopuna: 23 Maj 2013 23:39

GRENZSICHERUNGSSCHIFFE (za korišćenje u priobalnim vodama i lukama)

Küstenschutzboote Typ "Seekutter I" (Projekt 50)

Osam komada proizvedenih 1952 u VEB Yachtwerft Berlin".


G 122 - jedan od 8 KS-Boote Typ "Seekutter I" (sa tri motora Flugzeugmotoren der Junkers-Motorenbau Dessau). Modernizovani 1959 sa dodatnim rezervoarom za vodu od 500l, 2x2 Fla-MG 12,7 mm Typ „DschK-2UK“ umjesto dva 20mm-Flak 38.

Ukupna dužina 26,00 м
Ukupna širina ? м
Posade ?
Zapremina 65t
Maksimalna brzina 20 čvorova
Pogon 3x 6 Zyl. Jumo 204/D 400 kW bei 2.200 U/min









"Seekutter II" (Projekt 002)

Godine 1951/52 proizvedeno je 8 komada "Seekutter II", ukupne dužine 27,8m u VEB Yachtwerft Berlin" i 6 komada u "VEB Peenewerft Wolgast". Neki od čamaca su bez naoružanja prebačeni organizaciji GST.


Ukupna dužina 27,60 m
Ukupna širina 4,80 m
Zapremina 78 t
Maksimalna brzina 24kn
Pogon 3x6 Zyl. Jumo 205/D 400 kW bei 2.200 U/min









Reedeschutzschiff Typ "Delphin" (Projekt 0095)

Proizvođač "VEB Yachtwerft Berlin", naoružan sa jednim DŠK 12,7mm.

Ukupna dužina 22,40 м
Ukupna širina 4,10 м
Posada 10 + 12 kadeta
Brzina 16 čvorova
Domet 500nm
Zapremina 37,60t
Pogon 2x270 PS 4 NVD 26/A









Reedeschutzboot Typ "Tümmler" (Projekt 503 und 535)

Proizvođeni od 1954/56 u "VEB Yachtwerft Berlin". Oprema uključuje magnetni kompas, radio sobu sa predajnikom i prijemnikom SEG 15, jarbolom za radio antenu, dva automatska telegrafa, farovi, sistem za vožnju noću i po magli, spasilački čamci. Sa velikim farovima od 250W moguće je upravljati iz kontrolne sobe. Za PVO zaštitu bili su instalirani 12,7mm Flak-MG-DschK Doppellafetten.
Po povlačenju iz upotrebe preuzimao ih je GST-Seesportstützpunkte za obuku mladih mornara poput GST-Marineklub "Albin Köbis".

Ukupna dužina 22,63 m
Ukupna širina 4,40 m
Posada 6 - 7
Maksimalna brzina 11 kn
Radijus 550 sm
Zapremina 38,40 t
Pogon 2x 120 PS IFA-Horch EM-6-20










Grenzkutter Typ "SAS"

Posle prodaje šećera Zapadnoj Njemačkoj, DDR je dobila 11 komada ribolovnih brodova, dugačkih 21.0m od brodogradilišta "Werft Kremer", gdje su proizvođeni od 1945 do 1957. U početku su brodovi korišćeni za ribarenje, a od 1967. godine sedam brodova je prilagođeno za službu u Graničnim trupama. Rashodovanje ovih plovila obavljeno je u periodu od 1976 do 1988 s tim da su u poslednjim godinama radnog staža korišteni kao plutajuće kontrolne tačke.

Ukupna dužina 21,00 m
Ukupna širina 5,50 m
Zapremina 90,00 t
Maksimalna brzina 11kn
Pogon 1x150 PS DM "4 NVD 36"

Dopuna: 24 Maj 2013 15:24

U-Jäger (Projekt 201 M)

Kasnih pedesetih Narodna Mornarica dobila je 12 lovaca podmornica klase Projekt "201 M" iz brodogradilišta Zelendolsk (SSSR). Brod je bio opremljen sa dva 25mm-Doppelafetten 2-M-3 PAA topa, a 1965/66 predati su Graničnim trupama.

Takozvani "T-34 zur See", lovac podmornica 201M bio je opremljen sa 4x5 bacačima dubinskih punjenja RBU-1200 za borbu protiv podmornica na daljinama od 1,2 kilometra i prostorom na palubi za izbacivanje dubinskih bombi uz dva 25mm-Doppelafetten 2-M-3 PAA topa.

Ukupna dužina 42,20 м
Ukupna širina 6,08 м
Posada 24
Zapremina 215t
Brzina 28kn
Pogon 1x 1.800 PS 12 Zyl. Zweitakt-V-Motor 30D










Minensuch - und - räumschiff (Projekt 89.1)

Od 1969 brodogradilište "Peene-Werft" u Wolgastu gradi za Narodnu Mornaricu 21 komad. Od 1971 Granične trupe su dobile 18 komada. Brodovi su bili u službi do 1990.

Ukupna dužina 51,91 m
Ukupna širina 7,13 m
Posada 24
Zapremina 339,0 t
Maksimalna brzina 20kn
Radijus 1.900 sm
Pogon 2x40 DM, 2.942 kW

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

,,,,,,,,,,,,,,,

• 1Ovo se svidja korisniku: 037
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Osiguranje granica - GRENZSICHERUNG

http://www.fotos-reiseberichte.de/innerdeutsche-grenze/

"Die Sicherung der Staatsgrenze ist Bestandteil der Maßnahmen der Landesverteidigung der Deutschen Demokratischen Republik. Sie ist darauf gerichtet, die Unantastbarkeit der Staatsgrenze unter allen Lagebedingungen zu gewährleisten ... Die Sicherung der Staatsgrenze umfasst:

a.) die Grenzsicherung an der Staatsgrenze sa Zapadnom Njemačkom i Zapadnim Berlinom
b.) die Grenzüberwachung an der Staatsgrenze sa Čehoslovačkom Socijalističkom Republikom i Narodnom Republikom Poljskom



Na granicama je vršeno raspoređivanje graničnih četa koje su raspolagale svojim fiksnim objektima. Čete su raspolagale sa četiri voda, svaki vod je ima dvije grupe sa svojim komandirom i njegovim zamjenikom.
Četa je vršila 24 - časovno obezbjeđenje granice. Vodovi su se na svojim dužnostima smenjivali na svakih osam sati.




Inžinjerijsko - tehničko osiguranje

granični stubovi sa ogradama, signalnim uređajima i minama,
barijere, rovovi, prepreke za vozila,
kolovozne trake za patrolne vozila,
rokadni putevi,
komandni centri,
B - kule, kontrolne tačke i osmatračnice (Zweimannbunker),
mostovi i vodene barijere,
osvetljenje,
kućice i perimetri za pse,
granične ograde pod naponom.


1.Grenzverlauf mit Grenzsteinen
2.Grenzhinweisschild bzw. -pfahl unmittelbar vor dem Grenzverlauf
3.DDR-Grenzsäule (ca. 1,8 m hoch, schwarz-rot-gold mit Alu-DDR-Emblem)
4.Abgeholzter und geräumter Geländestreifen
5.Einreihiger Metallgitterzaun "GZ I"(ca. 3,2 m hoch - zw. 1970 und 1984 größtenteils mit SM-70 bestückt)
6.Durchlass im Matallgitterzaun
7.Kfz-Sperrgraben (bis zu 1,5m tief mit Betonplatten befestigt) oder Kfz-Hindernisse "Spanische Reiter"
8.ca. 6m breiter Kontrollstreifen "K-6" (Spurensicherungstreifen, Spurenkontrolle einmal pro Tag, vier Stunden nach Sonnenaufgang)
9.Kollonnenweg mit Fahrspurplatten (2m breiter, Lochbeton)
10.Lichtsperre
11.Anschlußsäule für das das erdverkabelte Grenzmeldenetz
12.Beton-Beobachtungsturm (ringförmige Betonteile BT-6 oder -11 mit 500-2.000 Watt Scheinwerfer )
13.Beton-Beobachtungsturm (quadratische Betonteile BT-9 mit 500-2.000 Watt Scheinwerfer)
14.Beton-Führungsstelle (quadratische Betonteile)
15.Erdbeobachtungsbunker
16.Hundelaufanlage (im besonders gefährdeten Grenzabschnitten)
17.Modifizierter Schutzstreifenzaun mit elektronischen und akustischen Signalanlagen "GSSZ II", freundwärts Kontrollstreifen "K-2"
18.Stromverteilungs- /und Schalteinrichtungen am modifizierten Schutzstreifenzaun
19.Hundelaufanlage
20.Durchlaßtor im Schutzstreifenzaun (ca. 500m vor der Grenze) mit Signaldrähten
21.Betonsperrmauer / Sichtblende an der Schwelle zum Schutzstreifen
22.VP-Kontrollpassierpunkt zum Grenzgebiet (etwa 5 km vor der Grenze)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zorge ::,,,,,,,,,,,,,,,

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

SM-70

SM-70 (Splittermine Modell 1970) bila je istočnonjemačka protivpešadijska potezna mina usmjerenog dejstva, razvijena specifično za borbu protiv "Republikflucht" (bjekstva) preko granice DDR ka Zapadnoj Njemačkoj.


Uvedena je u upotrebu 1970, konusnog oblika sa aktiviranjem na potez, montirana na betonske stubove duž linije protiv - penjajuće prefabrikovane metalne prepletene ograde. U nekim slučajevima montirana je direktno na ogradu. Pravac dejstva mine paralelan je sa linijom ograde, a dejstvo je ubijalo ili onesposobljavalo svakog ko bi pokušao da se popne na ogradu ili sječenjem žice prođe kroz istu.

Sedamdesetih, oko 60,000 SM-70 bilo je postavljeno na 440km (273mi) granice, naročito na poznatim rutama bjekstva u ruralnim sekcijama istočnonjemačke granice. Postavljanje mina koštalo je 100,000 istočnonjemačkih maraka po kilometru, sa ukupnom cijenom od preko 44 miliona maraka.

Mine nisu korištene na Berlinskom Zidu. Prvobitnim planovima namjeravano je da SM-70 kompletno zamijene ukopane PMN protivpješadijske mine duž granice ali početni problemi sa električnim uređajem za paljenje posle izlaganja spoljnjim elementima rezultirali su postavljanjem dodatnog broja PMN mina kao privremene mjere. Posle aktiviranja, SM-70 proizvodi konus smrtonosne vatre unutar 25 metara (82 ft). Po svjedočenju jednog stanovnika Istočne Njemačke koji je pronašao iskasapljenog jelena, žrtvu SM-70, zona od 5 metara izgledala je kao "obrađena grabuljama".

Iako su Granične Jedinice trebovale ovo minsko - eksplozivno sredstvo od NVA pod oznakom G-501, za propagandne svrhe mina je predstavljana kao "Automatic Firing Devices" (German: "Selbstschussanlage") i tako zavedena u javnim dokumentima. Ovakav "šifrantski opis" sredstva vodio je do toga da je javnost minu smatrala nekom vrstom automatskog sentry topa (prije nego kao običnu statičnu minu iznenađenja), a to pogrešno shvatanje bilo je prihvaćeno i od obavještajnih službi Zapada. U stvarnosti nije bilo takvih tehnologija za života Istočne Njemačke, i mina je po sposobnostima bila mnogo sličnija poteznom topu, ali su glasine ipak odradile dodatni psihološki pritisak na sve potencijalne nelegalne prelaznike granice. Od 1973 mine su bile postavljene u plastičnom kućištu radi zaštite od spoljnjih elemenata, ali i radi zaštite njihovog dizajna od oka posmatrača.

Preosjetljivost potezne žice bila je glavni izazov tokom životnog vijeka SM-70. Minu je mogla da aktivira i ptica koja bi stala na poteznu žicu, što je rezultiralo velikim brojem slučajnih detonacija često na početku životnog vijeka SM 70. Ovo je vodilo postavljanju "ptičije žice" koja je razvlačena malo iznad prave potezne žice radi smanjivanja mogućnosti slučajnih "ptičijih" detonacija po njihovom sletanju na žice. Ovo je imalo tek djelimičnog efekta, pošto su se mine redovno "samoinicijativno" aktivirale usljed jakog vjetra, jelena ili ostalih životinja, snijega i akumulacije leda, palih grana drveća, preraslog rastinja i od bačenih kamenica Zapadnih Njemaca.



Prava priroda SM-70 otkrivena je pošto je stanovnik Hamburga i bivši politički zatvorenik Istočne Njemačke Michael Gartenschläger, koji je vodio grupu od šest bjegunaca u uspješnom bijegu preko granice 1971, uspio uspješno da se infiltrira u zaštitni granični pojas pored Büchen 30. marta 1976, gdje je uspio da skine "živu" SM-70 sa njenog držača i bezbjedno se vrati sa minom koju je dostavio vlastima Zapadne Njemačke koje su izvršile inspekciju sredstva. I pored zvaničnih protivljenja, Gartenschläger je napravio i drugi uspješan put ka drugoj mini na istoj sekciji ograde 23. aprila donoseći još jednu "živu" SM-70. Događaj je ispraćen od zapadnonjemačke štampe, što je uzbunilo graničnu stražu tog sektora. Odmah je formirana specijalna radna grupa Einsatzkompanie der Hauptabteilung I des Ministeriums für Staatssicherheit koja je postavila skrivene vatrene položaje u datom sektoru radi postavljanja zasjede prestupniku. 1. maja 1976, dok se Gartenschläger penjao preko istočnonjemačke ograde, uhvaćen je u svjetlosni zrak reflektora i "oduvan" sa njegovih ljestvi iznenadnim ognjem automatske paljbe. Službenih zahtjeva za predaju nije bilo.

Nakon ispitivanja originalne SM-70 izvedenih 1976, internacionalna javnost je diplomatskim putem protestvovala kod vlasti DDR. Tokom pregovora koje DDR vodila sa Zapadom oko trgovinskih odnosa i pristupa stranim valutama jedna od ključnih stavki zapadnonjemačke platforme bilo je uklanjanje mina SM 70. Ovo je i odgovaralo DDR pošto je Erih Honeker vidio SM-70 minu kao problematičnu, skupu i lošu za imidž Istočne Njemačke sa pretpostavkom njihovog skorog uklanjanja u svakom slučaju (zajedno sa ukopanim minama) uz uspostavljanje nove, potpuno "elektronske" ograde. Honekerov plan postavljanja nove ograde nije realizovan usljed nedostatka finansijskih sredstava, ali se nastavilo sa uklanjanjem SM 70 po slovu ugovora, koje su opet zamijenjivane dodatnim brojem ukopanih PMN mina, koje su ostale na svojim pozicijama sve do pada Istočne Njemačke 1989 godine.


U službi 1970–1984
Komada 60,000
Težina 191g
Dužina 350mm
Prečnik 150mm
Efektivni domet 25m
Maksimalni domet 120m
Punjenje 110g TNT eksploziva
80 čeličnih kvadratnih projektila
Detonator potezna žica i N-172

SM 70 razvijena je u Vojnotehničkom institutu VUSTE u Čehoslovačkoj 1966 godin, a u DDR proizvodilo ga je VEB Chemiewerk Kapen. Tokom ispitivanja korišćene su metalne kugle koje su zbog veće preciznosti i efikasnosti zamijenjene metalnim fragmentima kvadratnog oblika. Smatra se da je u periodu od 1970 do 1984 od SM 70 stradalo deset ljudi.


Michael Gartenschläger - kao političkog zatvorenika u DDR, ozbiljno narušenog zdravlja, 1971 "izvukla" ga je Zapadna Njemačka za šta je platila 40.000 DEM. No zbog svojih političkih uvjerenja nastavio je da pomaže bjeguncima u procesu bjekstva iz DDR. Svoje "avanture" na DDR granici prodavao je časopsu Špigl čiji su ga tekstovi i odveli u smrt 1.maja 1976. Na suđenju 2000 povodom ovog slučaja, Sud je zauzeo stav da je Gartenschläger sa svojim pomagačima prvi otvorio vatru iz svog oružja čime je izazvao "radnu grupu" na uzvratnu vatru. Bivši pripadnici oružanih formacija DDR oslobođeni su svake optužbe, a krivica je prebačena na više instance DDR zbog njihovog naređenja da se prestupnici u graničnom sektoru "unište".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Опасна миница...