offline
- VLADA-M.
- Ugledni građanin
- Pridružio: 22 Dec 2006
- Poruke: 396
- Gde živiš: Zemun
|
Nije loše podsetiti se teme o ovom izuzetno zanimljivom avionu, koji je predstavnik druge generacije stelt tehnologije (prva generacija je bio F-117, a treća i za sada poslednja F-22).
DUH SA BOMBAMA
Razvoj letelice
Bombarder B-2A je ekstremno kompleksna i tehnološki izuzetno napredna letelica. Studije za razvoj aviona B-2 su u firmi "Nortrop" otpočele 1977. godine kroz projekat bombardera visoke tehnologije (Advanced Technology Bomber - ATB) i velike moći prodiranja. Glavni cilj tog projekta je bio, da se proizvede avion koji bi bio u stanju da realizuje "tehnologiju prodora" u dubinu protivnikove teritorije, odnosno, da znatno umanji mogućnosti radara i drugih senzora kojima raspolaže protivnikov sistem PVO. To je značilo, da novi bombarder treba da poseduje vrlo nisku uočljivost, odnosno, da do ciljeva napada dođe neopaženo, zahvaljujući smanjenoj radarskoj efektivnoj refleksnoj površini (RERP), reduciranom termičkom i elektromagnetskom zračenju, smanjenoj vizuelnoj uočljivosti i akustičkoj detektabilnosti.
Čitav posao projektovanja i izrade bombardera B-2A, u početnoj fazi označavan kao "blek projekt" i kao "Projekt Senior C.J.", bio je strogo čuvana tajna. Doduše, američki ministar za odbranu je 1980. godine obelodanio postojanje projekta za izradu novog bombardera, ali je tek 1988. godine, prilikom priprema za poletanje prototipa, šira javnost bila upoznata s izgledom aviona B-2A. Zanimljivo je napomenuti, da, iako je prvi let bombardera B-2A izveden još 17. jula 1989. godine, mnoge pojedinosti o tom avionu i danas ostaju nepoznate. Vrlo retko prikazivanje letelice na aeromitinzima ili na drugim sličnim manifestacijama se odvija uz rigorozne mere obezbeđenja. Na primer, na prošlogodišnjoj vazduhoplovnoj izložbi "Er Tatu `98" u bazi Ferford (V. Britanija) demonstracioni let bombardera B-2A se odvijao, na iznenađenje prisutnih, uz pratnju lovaca F-15.
Bombarder B-2A je namenjen za dejstvo u dubini protivničke teritorije po vitalnim objektima, kao što su: pokretne i nepokretne lansirne rampe interkontinentalnih balističkih raketa, aerodromi, pomorske luke, komunikacijski čvorovi i drugi strategijski objekti. To je, prema tvrdnji Amerikanaca, jedini vojni avion, koji, leteći na visini od 10 do 15 km, brzinom nešto manjom od brzine zvuka, u okviru 24 časa može neotkriven dostići i napasti bilo koji cilj na Zemlji. Imajući u vidu sadašnji nivo sistema PVO, svi su izgledi da će bombarder B-2 biti sposoban da prodire kroz protivničku teritoriju i u prvim dekadama 21. veka. Uostalom, njegova upotreba se predviđa do 2059. godine.
Oživela ideja letećeg krila
Aerodinamički oblik aviona B-2 je vrlo neobičan i zasnovan je na idejama starih projekata letećih krila koji su u firmi "Nortrop" postojali tokom četrdesetih godina. Već tada su stručnjaci te firme radeći na izradi novog teškog bombardera (napravljeni su opitni bombarderi leteća krila XB-35 i YB-49) uočili niz prednosti takvog koncepta u odnosu na klasičan dizajn. Međutim, teškoće u upravljanju letelicom tada nisu mogle biti prevaziđene, pa se iz tih razloga američka strategijska komanda odlučila za konkurentske projekte B-47, B36 i B-52. I pored ovog neuspeha, stručnjaci firme »Nortrop« su se krajem sedamdesetih godina vratili staroj koncepciji, koja se pokazala kao veoma pogodna za realizaciju postavljenih zahteva, naročito za primenu "stelt" tehnologije. Sa takvim oblikom letelice je ostvaren mali poprečni presek, bez vertikalnih površina, sa zaobljenim, glatkim aerodinamičkim površinama koje rasipaju elektromagnetske talase. Široka primena kompozitnih materijala (ugljeničnih kompozita i kevlara) i saćaste popune u primarnoj strukturi i oplati, dovode do znatnog slabljenja reflektovanih radarskih signala, čija snaga postaje niža od praga osetljivosti radarskih prijemnika. Na taj način je izbegnuto pravovremeno otkrivanje letelice od strane protivnikove protivavionske odbrane.
Krilo aviona je umerene strele (ugao strele napadne iviceje 33 stepena), srednje vitkosti i veće relativne debljine sa prostornom vitoperenošću srednje površi. Ovakav izbor krila pokazuje, da je reč o borbenom avionu, čija maksimalna brzina ne prelazi brzinu zvuka, a na malim visinama je njena vrednost znatno ispod jednog Maha. Izlazna ivica krilaje u obliku slova "W" i na njoj se nalazi osam upravljačkih površina (šest elevona i dva "split" krmila). Trup aviona predstavlja profilisan centroplan. Kabina aviona je tako oblikovana, da ima dobru prednju i bočnu vidljivost. U kabini se nalaze dva izbaciva sedišta, koja se katapultiraju vertikalno naviše. Ulaz u kabinu letelice je sa donje strane trupa.
Propulzivni sistem bombardera B-2 se sastoji od podzučnih uvodnika vazduha i četiri turboventilatorska motora Dženeral Ilektrik F-118-GE-110. Svaki od motora daje potisak od 84.5 kN i ne poseduju sistem za dopunsko sagorevanje. U cilju smanjenja IC-zračenja u donjoj polusferi motori su uvučeni duboko u unutrašnjost letelice, a vazduhom se snabdevaju iz uvodnika smeštenih na gornjoj površini krila. Uvodnici vazduha imaju izlomljenu napadnu ivicu (oblik slova "S") i presvučeni su radarsko-apsorpcionim materijalima. Izduvnici se nalaze na gornjoj površini krila. Izduvni gasovi se pre dolaska do izlazne ivice mešaju sa hladnim vazduhom, a toplotna zaštita strukture letelice se vrši primenom keramičkih materijala. Stajni trap je tipa tricikl i predstavlja adaptiranu verziju stajnog trapa, već korišćenu na civilnim avionima Boing B757 i B767.
Bombarder B-2 je snabdeven savremenom elektronskom opremom. Trodimenzionalni navigacijsko-nišanski sistem (firme "Kearfott") se zasniva na inercijalnim, radio-radarskim i laserskim podsistemima. Pored toga, na avionu se nalazi radar za izbegavanje prepreka, kao i radar za mapiranje i praćenje terena. Na donjoj strani aviona, ispod napadne ivice, simetrično s obe strane nosnog točka su smešteni radio-prozračni poklopci, iza kojih se nalaze radari navigacijsko-nišanskog sistema. Osim toga, bombarder je opremljen signalizatorom radarskog ozračenja, kao i integrisanim sistemom za protivelektronska dejstva.
U cilju poboljšanja performansi i rešavanja problema stabilnosti i upravljivosti letelice primenjena je statički nestabilna konfiguracija, koja se mora veštački stabilisati. Iz tih razloga na avionu B-2 je ugrađen četvorokanalni digitalni sistem električnih komandi leta. Taj sistem, zajedno sa sistemom za automatsko upravljanje, obezbeđuje stabilnost i upravljivost aviona u celom opsegu brzina i visina leta.
Ubojna sredstva su smeštena u dva paralelna unutrašnja kontejnera na obrtnim lanserima, u koja može biti smešteno: 16 krstarečih raketa AGM-69A SRAM ili 16 krstarečih raketa AGM-129A/AGM-131A ili 16 B61/B83 slobodnopadajućih nuklearnih bombi.
Smanjenje mogućnosti izbijanja globalnog nuklearnog sukoba i pospešivanje mirovnih inicijativa su početkom devedesetih godina strategijskoj bombarderskoj avijaciji nametnuli dvostruku ulogu. To je značilo, da, osim napada nuklearnim bombama, bombarderi moraju biti osposobljeni i za izvršavanje borbenih misija konvencionalnim ubojnim sredstvima. U tom cilju su izvršena konvertovanja i prilagođavanja celokupne bombarderske avijacije za nošenje takvih sredstava, u prvom redu za korišćenje precizno vođenog oružja (JDAM, JSOW, JASSM itd.), koje može biti upotrebljeno u svim vremenskim uslovima. Iz tih razloga se poslednji primerci aviona B-2A isporučuju u konfiguraciji "blok 30", koja za razliku od "bloka 10" i "bloka 20" u potpunosti omogućuje korišćenje precizno vođenog oružja, uključujući i 16 vođenih avio-bombi JDAM, smeštenih na rotacionom lanseru u unutrašnjosti letelice. Naravno, bombarderi B-2A i dalje mogu nositi klasično oružje: 80 avio-bombi Mk82 (241 kg) ili 16 avio-bombi Mk84 (894kg) ili 36 fugasnih avio-bombi M 117 (340,5kg) ili 36 klaster-bombi CBU-87. Prema prvobitnim proračunima, maksimalno opterećenje aviona B-2 je trebalo da bude 22.680 kg, ali prema poslednjim podacima ono iznosi 16.900 kg (osam raketa SRAM i osam nuklearnih bombi B83) ili 10.900 kg (osam SRAM i osam nuklearnih bombi B61 ).
Bombarderi B-2A "blok 30" poseduju i druga poboljšanja, koja se prvenstveno ogledaju u sofisticiranoj ofanzivnoj i defanzivnoj avionici. Pretpostavlja se, da su izvršene i određene korekcije i modifikacije u izradi strukture letelice. Naime, u javnost je 1997. godine procurio izveštaj jedne stručne komisije, u kojem se iznosi tvrdnja, da bombarderi B-2A uspešno mogu obavljati borbene misije samo u uslovima umerene temperature, niske vlažnosti i bez velikih padavina. U svim drugim situacijama je dolazilo do oštečenja oplate letelice, čime se gubilo njegovo najbitnije svojstvo - niska uočljivost.
Prema ocenama zapadnih vojnih analitičara 3 do 4 aviona B-2, uz podršku dve avio-cisterne, mogli bi da uzlete s američkog kontinenta i da izvrše zadatak poput napada na Libiju, za koji je 1986. godine bilo potrebno više od sto borbenih aviona za različitu namenu. Borbene mogućnosti dva aviona B-2 po efikasnosti odgovaraju 32 aviona F-16 uz pratnju 16 lovaca F-15, aviona za elektronska dejstva EA-6B i EF-111 i uz podršku avio-cisterni KC-135.
Mnogo “Duhova” – pretnja bankrotom
Prvobitnim planom je predviđena proizvodnja 132 bombardera B-2. Međutim, troškovi razvoja (iznosili su oko 40 milijardi dolara) su proizveli veliki broj protivnika tako skupog aviona, za koji je rečeno "možda je nevidljiv za radare, ali je zato jako uočljiv za američki vojni budžet", a u američkom Kongresu su se čule i izjave "da bi veći broj naručenih aviona B-2 doveo SAD do bankrota". Zbog toga je naručeno samo 20 aviona B-2A, čija cena iznosi fantastičnih 2,4 milijarde dolara po letelici. Sadašnja američka administracija se izborila za nabavku još jednog aviona B-2A, ali će on biti korišćen u opitne svrhe.
Primena »stelt« tehnologije umnogome povećava sposobnost dubokog prodiranja kroz dobro organizovanu PVO. Upravo je u tome uloga strategijskih bombardera veoma značajna i čini ih superiornijim u odnosu na ostale elemente američke trijade - krstareće rakete i balističke projektile. Upotreba bombardera duboko unutar protivnikove teritorije je najefikasnija, jer je verovatnoča tačnog pogađanja ciljeva velika, pogotovo onda kada uništavanje nekog cilja zahteva upotrebu većeg broja ubojnih sredstava. Takođe, posada u tim situacijama može sama da donese odluku o cilju napada i da eventualno u slučaju potrebe ponovi napad. Takve mogućnosti bombardera B-2A uz upotrebu savremenog oružja su promenile doktrinu. "Više se ne razmišlja, koliko bombardera može uništiti odredeni cilj, več koliko ciljeva može uništiti jedan bombarder B-2A" - izjavio je jedan visoki američki funkcioner. Željeni cilj američkih vojnih stratega je "jedan cilj -jedna bomba".
Naravno, ključnu ulogu u izvršavanju misija prodiranja unutar protivnikove teritorije bi trebalo da imaju dobro obučene i pripremljene posade bombardera B-2A. Piloti se odabiru između velikog broja kandidata, koji imaju minimalno 1000 sati naleta na borbenim avionima. Obuka traje pet meseci i obuhvata tromesečnu teorijsku nastavu, letenje u simulatorima, letenje na posebno pripremljenim avionima T-38A i oko 30 časova naleta na bombarderu B-2. I pored dobre pripreme, veliki problem za posadu predstavljaju dugi letovi i nedostatak sna. Zbog toga postoji ideja, da se ugradi mesto i za trećeg člana posade.
|
) 
