Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Februar 1995.godine Vlasotince
PORUKA:
Srpski narode više nezaslužuješ da imaš duhovne vođe i ako se neopametiš, jedino ti ostaje da sam sebi iskopaš rupu.
Mroslav Mladenović februar 1995.godine Vlasotince


februar 1995.godine Vlasotince
DOVIĐENJA SRBIJO!
Odoše pusti snovi, odoše u vihoru vetrova zaluđenosti i opoja jednoga naroda na brdovitom balkanu-odoše ideali života u snazi moći vlasti nad snagom razuma, u snazi bezumlja; sa snagom onih koji punih džepova nenačkih maraka u novcu i snagom onih koji putem sredstava javnog komuniciranja vladaju ljudskim dušama.
Odoše planinski bistri potoci u rekama punih mržnje i besa nacionalista odnosno nacionalističkog slepila; verske zaslepljenosti o postojanju “velikih nacija” i “velikih naroda”-a tome kumova čovek, onaj na vlasti, van vlasti: u gradu, selu. Kumovaše tome i intelektualne snage-nekada savest svoga naroda, sada samo propasti svome narodu.
Oni su se prodali za šaku vlasti, šaku para; za neostvarene snove robovanja prošlošću, zanosom nacionalnim romantizntizmom.

Tako zaludiše sve narode na ovom brdovitom balkanu. Udari brat na brata. Odjednom braća postadoše krvni neprijatelji, a sve to zavijeno pod plaštom “patriotizma”, “rodoljublja” i “ demokratije”.
Svako svakom postade “protivnik” u borbi za opstanak na jednoj strani, dok na drugoj strani moćni i bogati postadoše vlasnici života siromašnih i obespravljenih.

Doviđenjenja Srbijo, doviđenja Srbine: školovani, neškolovani, na njivi, u fabrikama, u školama, kulturi, nauci , institucijama- siromašni i bogati, zaslepljeni ideologijama , razumni i nerazumni.
Doviđenja Svima do ponora -pakla, samouništenja svoga naroda.

Zar toliko vredi ljudski život, onoga koji vam je poklonio svoju mladost, poklonio svoj život-odričući se svoga i života svoje porodice. Tako žrtvujući sebe i porodicu da svima i Srbiji bude bolje.
Zar od Srba kao pozantih u prošlosti-iskrenosti, poštenja i mudrosti, stvoriše se Srbi: mesožderi, glavojedi; zverskog oblika življenja i ponašanja.

Skloni izopačenosti, koji prodaju svoju decu i sebe. Šverceri, kriminalci, mafijaši, krvavi ubice.
Doviđenja našoj propaloj budućnosti.

Doviđenja roditeljima koji decu šalju u školu kao običnu robu.
Doviđenja mojoj iskrenosti da svima pomognem u traženju pravoga puta života.
Doviđenja mom stvaralačkom radu u školi i sa decom.
Doviđenja obrazovanju i vaspitanju dece u školi, porodici i sredini.
Doviđenja prljavom prosvetarskom hlebu.
Doviđenja svim halabukama u učionici i oko učionice oko preuzimanja carstva lažnih snova života.
Doviđenja svima vama koji izmanipulisaste svoju decu da se služe prljavima stvarima na času nastave matematike i omalovažite ličnost i rad nastavnika matematikie-kako bi ga kao časnog i radnog čoveka najurili iz prosvete po ko zna koji put.

Doviđenja nemoralu u školi, porodicama , sredini i državi.
Doviđenja prosvetraskoj profesiji koja je prepuštena na milost i nemilost mesožderima.
Doviđenja svim novinama i televiziji-na objavljenim i neobjavljenim kritičkim tekstovima.

Doviđenja srpskoj državnoj telviziji što svojim naredbodavcima ispunjava želje u potpunom uništenju cele srpke intelektualne elite.
Doviđenja onima koji se bogate na našim nesrećama: ratova i ubijanja. Doviđenja generalima i admiralima što izdaste svoje mladalačke ideale o patriotskom osećanju u meni prema ovoj zemlji.
Doviđenja policajcima koji su mi nanosili veliko zlo u svim sistemima-u vreme proganjanja.
Doviđenja lokalnim i višim vlastima koji nisu razlikovali šta je šuma a šta drveće-pa vodeći svoj narod slepom ulicom; tako odvedoše i moja nadanja i moje snove.
Doviđenjua zaslepljenim srpskim akademicima o “velim srpskim vođama iz prošlosti”-što nas zaslepiše prošloću i staviše mrak na oči da nevidimo ni sadašnjost ni budućnost.
Doviđenja srpskimm mesijama koji nas vode kao “slepi vođe” ka provaliji.
Doviđenja i nekim komšijama u ulici i gradu-koji svojom proždrvljivošću za vladanjem provincijalističko primitivističkoga duha nadvladaše smradom raznim fekalijama i prirodu i duh u sredini.
Doviđenja i onima koji silom sagradiše kokošarnike, štale i svinjce-te mi uskratiše i prirodnu svetlost života.
Doviđenja moći vladanja primitivizma i polupismenosti nad snagama intelekta u sredini i državi.
Doviđenja Svima-samo mirno.

Ovaj tekst sam pod naslovom DOVIĐENJA SRBIJO poslao: Presedniku SPS Slobodanu Miloševiću, Presedniku SPO Vuku Draškoviću, Presdniku srpske radikalne stranke Dr Vojislavu Šešelju, Prededniku demokratske stranke Dr Zoranu Đinđiću i srpskim intelektualcima-preko “Književnih novina”(koje ga nisu htele objaviti-podvukao M.M).

Ovim moralno obavezujem sve političke prvake:pozicije i opozicije, kao i intelektualce koji su zadržali svoj intelektualni nivo neobojenosti raznim političkim bojama, da ovu poruku( kao i predhodne koje negde “čame” u fiokama moćnika nad slobodom misli sa ovog mog JUGA)-prenesu narodu u svim sredstvima javnog informisanjua u Srbiji.

Tako će ispuniti svoju obavezu pred svojim narodom i pred budućim pokolenjem. Više nema šta da se brinem-moja savest je čista-pred sobom i sopstvenim narodom, kojom pripadam.

Nije mi jasno gde će vama vaša duša da ide-gde vam je moral, gde vam je savest. Pokolenja će suditi svima o (ne)delima koja činite.
Moja komunikacija sa javnošću se uglavnom završavala “u sandučetu za pisma“ pošte-gde se vrši prodaja i moje ličnosti i “sadržaja” mog pisanja.
Naravno to sve uz vašu blagoslov.
Barem mi dopustite da se slobodno krećem, ako nemogu slobodno da mislim i bavim se stvaralačkim radom............

Narod će tad kad saznati ko mu je istinski bio pravi a ko lažni vođa u pogledu traženja puta za jedan bolji, humaniji i civilizovani način života. Istina se nikada nemože sakriti. Istorija će reći svoje.
februar 1995.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 13:41

-nastaviće se-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika
Mart(I) 1995.godine Vlasotince

Svakodnevno pešačeći od kuće do škole oko osm kilometara, usput dok putujem razmiljam-pa tako razmišljajući stignem veoma brzo, da sve misli nemogu da ih „pohvatam“ i stavim na papir za pisanje.
Usput se odigravaju drame života, a o njima će ostati zapisano u drugim vremenima koja dolaze.
Ovog puta razmišljam od nedelje do nedelje o problemima iz prosvete-koje mislim prezentirati na stranicama lista „Prosvetni pregled“, lista prosvetnih radnika Srbije.
Pošto imam problema sa komunikacijom(svako bi da komunicira sa mnom zbog nekih interesa), pa „prosvetni pregled“ usput „ugrabim“ od poštara, a ukoliko ga neuzmem, postoji mogućnost da na stolu direktora škole stoji i više nedelja, a naravno niko ga i nepročita, Ostale briojeve „Prosvetnog pregleda“-kolege koriste za trgovinu, pa se posle „prošvercovanog“ ostavljaju u vitrinu za neka druga „pokolenja“.

Narvno od škole do kuće i u samoj školi, postoje „stražari“ kod kojih se mora proći, a da u tom „prelazu“ ako kao ja nisam stranački obojen, uvek mi ostane neki „ožiljak“ koga usput fizičkom aktivnošću moram da „saniram“.

Naravno da postoje i „plemensko-seoske“ borbe za prestiž. Često u švercersko-mafijaške „borbe“se uključuju deca, direktor i celokupno nastavno i vanastavno osoblje.
Vodi se opasna bitka za preživljavanje. Neko milom, neko silom, a sve pod jednim geslom „izdržati“ a ne sići na lestvicu osiromašenih i obespravljenih, kojima nema „spasa“; pa tako strahom od nemaštine i raznih boleština, kao i smrti; vlada se ljudskim dušama- za parče moći vlasti ili za prokleti novac.
Uništava se sve što je istinski ljudsko, što je humano, što je vredelo u ljudima u prošlosti.
Naravno tu su sredstva toliko prljava da niko i nepita kakve će biti posledice po ovaj narod.

U tekstu pod naslovom DOVIĐENJA SRBIJO, upućen svim vođama stranaka, kao i intelektualcima Srbije-kao vapaj, uzviknuo sam reči OPOMENE-kuda to ide Srbija.

Po „sihroniziranom“ manipulisanju ljudskim nevoljama, od kuće do škole, kao da se produžava rasprodaja ovoga naroda, njegovog morala i istinskih vrednosti života, kao i njegovog opstanka.
Agonija se nastavlja, a neki po svaku cenu žele da zadržavaju vlast, a neki da ga osvoje preko „leševa“.

Često se puta pitam gde su kreativno stvaralačke srpske intelektualne snage; kao i da nepostoje.
Gledam kako su opterećene ideologijom, nacionalističkim ludilom. Postoji i nada. Ima neke koje se bude i žele prave promene u društvu. Sa ponosom se može reći da tu spada i jedan nastavnik-pešak, seoski Uča, jedne male zabačene seoske sredine juga Srbije.

Tako njegov ponos, to njegovo upozorenje izgleda neke budi iz „dubokoga sna“-barem ima indicija u nekim glavama u ministarstvu prosvete republike Srbije. Posle „oproštaja“ od stvaralačkoga rada u nastavi, kada se „povukao“ da miruje, kada se „oprostio“ od svoje sredine, posle objavljivanja članka u listu „Prosvetni pregled“ pod naslovom RIBARI LJUDSKIH DUŠA. U njemu je probudilo nadu da će se sve trgnutu iz letargije.

Nažalost na ovom brdovitom balkanu, taj poslednji bedem odbrane morala i rada-prosveta; uz pomoć države i naučnih institucija- treba da se stavi u odbrani dece u školama od opakih „bolesti“ lakog morala; u odbrani pravih vrednosti života, u odbrani istinskih pravih porodica koje svojim emancipovanim odnosom teže izgradnji civilizovanog oblika života bez mržnje i nacionalističke zaslepljenosti; u odbrani protivu plemensko-zverskog samouništenja čitavih porodica, sela, gradova i republike; u odbrani pravih materijalnih i duhovnih vrednosti nad lažnim primitivističko srednjovekovnih vrednosti.

Svi od političara do akademika su pali na ovom teškom ispitu. Gurnut je običan narod ka ivici provalije.
U prošlosti ovoga naroda, samo je seljak, radnik i njihova deca kao intelektualci -baranio i odbranio nekada puškom, nekada mudrošću i pameću ovaj narod na raskršću dve civilizacije:istoka i zapada.
Oni koji se busaju sa „srpstvom“ i koji preko noći postaše „vernici“-ima ih u svim partijama, za sobom ostavljaju pustoš i u poslednjem bedemu odbrane države-ŠKOLI.

Posle više poslatih pisama ministru prosvete, najzad u februaru se ipak kolega po struci-matematičar metodičar, javio jednim cirkularnim pismom-više formalnom podrškom, nego konkretno pružanje pomoći menjanja stanja u prosveti.
Tako sam tada ostao potpuno usamljen i gnevan. Teško je jednom stvaraocu u nastavi da kaže DOVIĐENJA stvaralačkom radu u školi, ali će biti još teže posledice koje će ostati iza njega.

Kakve li demagogije onih koji „kritikuju“ i onih koji „brane“ sadašnjue stanje-ili se najavljuju „refome“ ili „sitne popravke“.
Svaka „vašarska“ halabuka traje nekoliko dana i opet jovo nanovo.

Nisam ušestvovao u „režiranim“ raspravama takozvane reforme po školama od strane direktora osnovnih škola, jer se dobro zna da su „glavna“ mesta u raspravama po predmetima dobili oni koji nikada nisu ni radili na unapređivanju nastave, koji se služe starim oblicima i metodama rada, koji su u predhodom i sadašnjem vremenu mutili i bistrili; koji preko škole osvajaju vlast ili im ona služi kao mesto šverca i „dobra zaleđina“ pred mnogim prljavim radnjama -pred roditeljima i opšte sredine.

Nažalost i radikalni „reformisti“ idu iz krajnosti u krajnost za neke svoje kratkoročne pragmatične ciljeve. Kolegi Mr Miodragu Ignjatoviću, kao pomoćniku ministra prosvete za osnovno i srednje obrazovanje, sam pisao više puta sa određenim sugestijama(na njegov poziv na saradnju)-pa posle toga su za mene u školi i sredini nastale tantalove muke.

Jednom sam se opekao i više nikada kolega Ignjatoviću-premda sa poštovanjem sam se odnosio prema Vašem stvaralačkom radu, a usput smo jednom sa saopštenjima i zajedno učstvovali na jednom naučnom skupu u bivšoj Jugoslaviji.

Neljudski je da neko troši energiju i znanje za dobrobit ove zajednice, a da se sa porodicom bori da preživi bez ikakvih stambenih uslova za život, kao i da mu porodica(sa decom koja se školuju u sticanju najvišeg nivoa znanja) bude zapuštena i prepuštena na milost i nemilost bez zaštite svake vrste od strane ove države.

Svoju kreativnost ću možda usmeriti intelektualno na drugoj strani, ali zbog svoje dece u đačkim klupama; zbog njih koju susrećem po ulicama i seoskim sokacima-bezbrižno se igrajući sa peskom i šljunkom(drugih igračaka u siromaštvun i nemaju), morao sam da „pogazim“ svoju reč i napišem svoja putujuća razmišljanja o jednom veoma teškom problemu u nerazvijenim sredinama osnovnih i srednjih žkola.
U vremenu višepartsikog sistema svi bi (pozicija i opozicija) želeli da imaju „vlast“ u obrazovanju, odnosno da vladaju najborjnijom intelektualnom populacijom: učiteljima, nastavnicima i profesorima.
Niko i ne razmišlja da takav kriterijum „osvajanja vlasti“ ide na štetu ne samo škole, negio i čitavog društva.

Pošto sam već predhodno izneo svoje neinteresovanje za bilo koju vlast, onda veoma mirno i savesno mogu da iznosim svoje stavove; koji sa konkretnim činjenicama nažalost daju uzbunu svima kojima je stalo do istinskog pravog rukovođenja u osnovnim i srednjim školama u republici Srbiji-a konkretno na Jugu Srbije u nerazvijenom području.
Još davne 1985.godine na jednoj republičkoj tribini na temu RUKOVOĐENJE U OBRAZOVANJU, u svom saopštenju sam tada iskazao svoje gledište o krizi rukovođenja u školama-koje traje do današnjega dana.

U svim osnovnim školama sredine i dalje „vladaju“ takozvani večiti direktori, a neki su još iz vremena socijalizma sedamdesetih godina do današnjeg dana po „partiskoj“ podobnosti i dalje direktori-sve do penzije.
Ima nekih koji su samo šest meseci bili u nastavi, a ostalo vreme su direktori škola.
Takvi mediokriteti, partiski poslušnici su samo izvršioci partiskih naređenja određenih moćnika u sredini i ništa više.

Naravno da takvi mediokrititi direktori nisu zainteresovani za inovacije u nastavi : unapređenju nastave, održavanje zakonskog minimuma određenog fonda nastavnih i vanastavnih aktivnosti-jer su nesposobni i strah ih je od inovacija i reformi u obrazovanju.

Neki svoju nesposobnost i neodgovornost skrivaju ispod „partiskog kišobrana“; a neki su skloni pijančenju, pa čak i seksualnim odnosima sa mlađim osobama ženskog pola u kolektivu.
Često su takvi poslušnici opaki progonitelji „po zadatku“ svakog slobodno mislećeg prosvetnog radnika u školi, koji se kritički odnosi prema odnosima u društvu i u prosveti- konkretno i u nastavi.
Taj tip atorritarno partikso poslušnog direktora stvorio je atoritarno totalitarni sistem, jer samo takvi poslušnici mogu da nemisle svojom glavom; da izvršavaju sva naređenja iz cenrtale moći vlasti.

Kod njih postoji nadređenost i poodređenost. Prema nadređenim su kao miševi, ali nad podređenima iskazuju osionost moći vlasti.
„Direktorovanje“ u ovom kraju je postao „ideal“ života svakog mediokriteta, pa se nisu birala sredstva da se neko dočepa te funkcije; koja sa sobom nosi društveni status u sredini, mnoge privilegije u školi i sredini.

Takva je situacija i u serdnjim školama sredine, pa sve „karakteristike“ direktora osnovnih škola „poseduju“(pa negde i gore) i direktori u gimnaziji i građevinskoj i drugim školama opštine i okruga, pa i cele Južne Srbije.
Mnogi se bave švercom, a škola im je „usputna“ stanica samo da predahnu, a neki isključivo politikom-zbog lične koristi i privilegija oko zapošljavanja svoje uže familije u sredini.

Tako je moralni lik rukovođenja u obrazovanju sredine potpuno srozan, a takođe i lik učitela, nastavnika i profesora.
U nerazvijenim sredinama Juga Srbije vlada primitivističko palanački duh osrednjosti; vladanje novca nad snagom intelekta, pa se škola i ocene prodaju po kafanama „bogatih“ novopečenih mafijaško-profiterskih moćnika(škola i ocene se daju za jednu večeru ili piće u kafani ili po privatnim kućama).

To svi „mirno“ posmatraju-na vlasti i van vlasti. Tako su u državnim organima i onih još malo poštenih i profesionalno časnih- koji rade i u školama, nemoćno digli ruke od menjanja postojećeg stanja.
Nema više entuzijazma, nema više stvaralačkoga rada sve dok se pravim istinskim prosvetnim radnicima; vrati dostojanstvo profesije i ugled lišnosti i znanja nad prljavim nemoralom u sredini.

Direktore treba postavljati na osnovu moralno radne i stvaralačko kretaivnih sposobnosti u svojoj struci i uopšte u školi: istinske stvaraoce koji će raditi na celokupno vaspitno obrazovnom unapređenju nastave - obrazovno vaspitnog procesa u školi, koji će imati pozitvan stav prema pravim vrednsotima života i društva.

Velika opasnost je i postavljanje školskih odbora po partiskojm liniji, koji i sada biraju direktore po partiskoj liniji; pa tako svako ko je u ovoj sredini imao afiniteta za rukovođenjem u školi-poseduje organizacione, pedagoške i stručno metodske sposobnosti; a nije bio član partije, nikada nije mogao da bude izabran za direktora u osnovnoj ili srednjoj školi u Srbiji, pa i u sredini.
Mart(I) 1995.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 13:44

-nastaviće se-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika


Mart(II) 1995.godine Vlasotince
Kad u jednoj sredini zavlada duh intelektualne žabokrečine, onda čovek postaje „žaba“ koja krekeće u horu kojim diktira VOĐA odnosno VELIKI ŽABAC.

NJih ima svuda: u školama, fabrikama, državnim organima opštine i na kraju najvišem nivou države.
Naravno kompozitori „žabljih horova“ se veoma vešto skrivaju u stranu, pa njihovo komponovanje za muziciranje i horsko „žablje“ pevanje za običnog čoveka koji želi da misli svojom glavom ostaje kao jedna velika zagonetka na koju je u ovom vremenu teško dati odgovor.

Usput od kuće do škole, tako pešačeći razmišljam; da li „pevati“ u horu ili potražiti „velikog vođu“ koji veoma lošo komponuje, a njegovi „dirigenti“ u školama: bilo osnovnih, srednjih ili fakulteta, sa njim se „uksrstim“ narodski rečeno - svojim slobodnim idejama.

Tako usput težim da „razgovaram“ sa samim sobom, jer svaka komunikacija mi je dobro došla-to mi je jedino ostalo; jer svaka moja javna kritička i stvaralačka misao je sečena u koren.

Tako „vekliki vođa“ preko svijih „dirigenata“ žabljeg hora- čim „iskočim“ i počnem ometati „ žablje horsko “ pevanje, zapreti mi „prstom“-otkaz sa radnog mesta ili ponovno „ispiranje mozga“.

No, prošlost me naučila-da znam kada treba postaviti glavu, nogu, leđa ili ruku u odbrani varvarsko-primitivističkog napada prljavih ljudi, koji su i dalje sebe poistovetili sa vlašću.

Nažalost što je veća vlast kod takvih ljudi stvara se u njihovim glavama slepa poslušnost, veća žudnja –pohlepa za novcem, za vladanjem ljudskim dušama i „odsecanjem“ svakog klasa pšenice, koji pokazuje intelektualno stvaralački „rod“ iznad proseka prinosa.

Tako usput razmišljajući nisam ni slutio -da će baš ove nedelje da se u mojoj školi „poseku“ seljačkim srpom taj intelektualno stvaralački klas žita, a da se to mirno gleda iz ministarstva prosvete.

Onemogućeno mi je da vršim provetravanje škole od dogmatsko-birokratskog duha, od konzervatizma i tradicionalizma, kao i od ulaska švercersko-mafijaškog duha, odnosno onih kojima nije stalo ni do đaka, ni do škole ni do opstanka čitave nacije i društva; uopšte pod najezdom izopačenih vrednsoti života.

Moj zadnji pokušaj da se odbranim od manipulacije sa učenicima oko pripremanja za takmičenja iz matematike, stvorio je u školi čitav bedem neprobojnosti, da se neodržava dodatna nastava, dopunska nastava, da se formalno zapisuje sve to u dnevniku, da se svaka konkretna inovacija u radu u celokupnom vaspitno obrazovnom radu svim sredstvima blokira manipulacijom učenika.

Da se i dalje radi sve po starom, a meni kao nastavniku stvaraocu degradiran je i poslednji pokušaj uvođenja inovacija ne samo u matematici nego i u svim predmetima u školi.

Pokazaću lični primer samožrtvovanja na uvođenju inovacija rada u nastavi matematike za naredne generacije koje će raditi u školi, da vide kako je taj put bio težak i pun trnja i neizvesnosti.

Od početka školske godine sam prema planu ministarstva održavao časove dodatne nastave iz matematike za obdarene učenike. Na tim časovima sam težio da podignem viši nivo matematičke kulture kod učenika, da ih uvedem da sami misle u rešavanju problemskih situacija iz života, da prema njihovom uzrastu(VIII razred) teže deduktivnom načinu mišljenja, da se kod njih razvija apstrakno mišljenje.

Na redovnim časovima sam mukotrpno(zbog nedostatka novca i didaktičkog materijala) sam kucao na pisaćoj mašini zadatke po temama i nastavnim jedinicama: za rad u grupama. Radile su više grupa na času, kao i za TEST proveru po temama.

U početku nailazio sam na poteškoće- nenaviknutosti učenika za samostalan rad, kao i tehničko materijalne prirode. Direktor ni ministarstvo prosvete nisu hteli(verovatno zbog mojih kritičkih stavova vlasti) da mi pomognu ni u papiru za pisanje na mašini.

Kao pravi entuzijast smogao sam snage da sve to prevaziđem i da kod učenika razvijem interesovanje za matematiku- u razvoju stvaralačke i društvene ličnosti. Tako sam praćenjem svakog od učenika ponaosob u radu po grupama na času matematike, uvideo njihovu sociološko-psihološku promenu, kao i vaspitno delovanje na formiranju prave ličnosti sa novim vrednostima ponašanja i rada na času matematike, kao i uopšte u školi.

Dok sam „mirovao“ sve je bilo u redu, ali kada sam sa svojim „pismima“ počeo da tražim od državnih organa ili putem pisanih javnih stavova o uvođenju stvaralačko inovatorskog rada u svim školama nerazvijenih sredina-sve se naopački preokrenulo. Ponovo je naišla lavina otpora pred novim vrednostima rada u školama.

Organizuju se pojedinci (kao dobru „osnovu“ u lošem vaspitnom ponašanju ili pak asocijativno i nesocijalizovano ponašanje) ili grupe učenika da na mom času ometaju rad-redovne, dodatne i dopunske nastave matematike u školi

Od disciplinovano-svesnog rada na mojim časovima odjednom umesto učilišta postade „mučilište“ za mene i moje učenike. Ministarstvo prosvete na sva moja upozorenja je i dalje se javno zalagalo za moje stavove a u praksi je stalo na strani takvoga rada-zbog usko političkih interesa oko nesposobnih direktora u osnovnim školama.

Ponovo isti scenario od strane moćnika. Opet se težilo da se omalovaži moja ličnost i moj pedagoški i uže stručno metodski rad pred decom, roditeljiam i sredine. Ponovo je nastala pretnja proterivanja po drugim put iz prosvete, jer sam ponovo postao „opasan“ za školu i okolinu.

Naravno takve su mi „igre“ proganjanja bile poznate dobro iz prošlosti. Jedina je bila „razlika“ što sam sada javno bio politički“ neobojen“ i da je težila da me svaka partija „utera“ u svoj tor kao poslušnu ovčicu od koje će se moći da uvek striže vuna.

Ponovo se pokušava sa „uterivanjem straha“ putem kategorije moralno političke podobnosti-jer se opet htelo da se dogodi“ podobnost“ kao kategorija s kojom će se putem vlasti težiti da ponovo ostanem bez posla. Odmah se kreće sihronizana hajka i progon na svim poljima.

Tako oko održavanja takmičenja po predmetima, umesto zabeleške u dnevniku časova: vežbanje zadataka sa takmičenja, upisivao sam časove: priprema za takmičenje. ta moja neopreznost u zapisivanju časova (što za mene nije imalo velikog značaja), „podstakla“ je kolege da iskoriste „prostor“ za degradaciju moga rada i moje ličnosti.

Odmah mi je“razbijena“ grupa učenika koja je radila celo polugodište na časovima dodatne nastave, pa tako uzeti su mi učenici u „pripremi“ takmičenja. Odjednom svi su se „razjurili“ po školi, svi su odjednom stupili da se pošto poto „takmiče“.

Umesto učenika po starom šablonu stupaju „takmičari“ nastavnici koji će kao i uvek manipulisati sa učenicima na štetu istisnkog stvralačkog rada. Radi formalnosti upozorio sam direktora škole, ali izgleda „dirigovanje“ je poteklo od njega-svesno ili nesvesno, to će se uvideti u kasnijem pisanju-da se takmičenje prilagodi učenicima i da mi je grupa sa časova dodatne nastave razbijena tuđom voljom.

Direktor je prećutao, a pre toga sam i pismeno u dnevniku zapisao svoja zapažanja, ali nikakve prave obrazovno vaspitne reakcije nije bilo. Kakve li primitivističke drskosti. Organizuje se -radi na „testu provere“ na tabli u kancelariji preko „kolega“ organizovana „glumačka radnja“, sa navodom da se u nastavi bavim „teoriskimn“ radom a da sam zapostavio rešavanje zadataka, a naročito se u tome „isticao“ nastavnik fizike kome moral manjka u odnosu prema školi; a izbegavanjem svojih obaveza u školi pokušao je da u ime „političko opomućenije“ izvrši svoju obavezu da se svaki stvaralačko inovatorski rad pošto poto uništi.

Težilo se da me omalovaži pred kolegama u kancelariji. Naravno sve je to rađeno „sihronizovano“.
Umesto iznalaženja i otklanjanja pravih uzroka otpora, uoči samog takmičenja, direktor škole je „sakupio“ sve učenike s kojim sam radio na časovima dodatne nastave i „poslednjim“ trzajem je želeo da manipulacijom učenika „pokrije“ sve grehove neodržavanja dodatne i dopunske nastave u školi (kao i zakašnjuavanje i neodržavanje časova)-naravno iz „političkih“ obaveza prema partiji i opštini, da se „pokriju“ i ostali njegovi „saradnici“.

Uopšte nisam kao čovek bio opterćen njegovim odnosom prema meni; ali sam bio opterećen zloupotrebom njegove funkcije -da će takav rad potpuno uništiti svaki inovatorki rad u školi.
To je već učinjeno, tako što je potpuno degradiran moj stvaralačko-inovatorski rad, a na kraju i rad mojih učenika. Tako sam ostao i bez učenika i bez takmičenja i bez svog dostojanstva, bez svoje prosvetarske profesije.

Bahati odnos na jednoj strani, da se pokaže moć vlasti. Na drugoj strani da se „prilagodim“ svakodnevno razgovoru u kancelariji: o švercu, i o drugim banalnim stvarima- koje su toliko primitivistčke, da je veoma teško bilo ostati na par minuta u kancelariji a kamo li pripremati se za čas.
To me je toliko bolelo, da je sve to u meni u početku stvaralo bes i revolt.
Onda kada sam uvideo da je i država digla ruke od „ulaska“ šverca u školama, dvorištu, hodniku, kancelariji, kuhinji i u učionicama, sa lažnim vrednsotima života-onda sam ravnodušno digao ruke od svega toga u svojoj školi.

Ostalo mi je da se intelektualno više ne trošim uzalud za nečije političko-račudžinske rabote, onih koji su željni moći vlasti i novca.

Jedina žal mi ostaje za mojim učenicima. Uvek dok sam putovao mislio sam o njima.
Kako da im pokažem pravi put života. Ali se nažaloist u ovom teškom i smutnom vremenu života nije moglo. Morao sam da se pomerim i sklonim u stranu pred naletima političko mafijaškim vrednostima u školi i životu.
Ostalo mi je jedino da sada pišem, saopštavam pisanom rečju svoja životna iskustva, svoje misli i svoje ideje koje će koristiti naredne generacije.
mart(II) 1995.godine Vlasotince

-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 13:46

-nastaviće se-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika
Mart(III) 1995.godine Vlasotince
Pošto već dugo kasni list „Prosvetni pregled“; onda sam malo i zakasnio sa mojim dnevnikom.
Ali određene misli, kao i događaji usput do škole, oko škole i do kuće se tako brzo odvijaju, da ih nekada i sam jedva pratim.
Zakašnjavanjem lista Prosvetnog pregleda je dobar znak mojih ubeđenja, stavova i zapažanja-u potpunoj ispravnosti: DA DOBRO MISLIM.
Kao da se otpor sve više povećava, kao još jedan znak „duvanja novih vetrova“.

Da li su vetrovi strave i užasa ili vetrovi koji daju nadu za jednu humaniju i spokojniju budućnost-ostaje da se vidi.
Profesija prosvetnog radnika me duboko vezala za list „Prosvetni list“; pa nije ni čudo što sam putem njegovih stranica u prošlosti i sadašnjosti uvek težio da iznosim svoje kritičke stavove o svim problemimna svoje profesije i društva.

Naravno da pored težnje za vrednovanje kreativno inovatorskog rada u nastavi matematike odnosno u celokupnom obrazovno vaspitnom radu u nškolama; težio sam izgrađivanju jedne nove ličnosti nastavnika: stvaraoca, odnosno novog čoveka sa pravim istinskim radnim i moralnim vrednostima.

To što zbog toga taj ideal za sada nije moguće ostvarljiv u mojoj sredini-kao i šire; neznači da među mladim ljudima neće ta klica iz takvog semena nići nekada i u njihovoj svesti, njihovom društvenom biću.
Početi da se razvija svuda i na svakom mestu kod svih generacija, bezobzira na uverenja, nacionalnost i veroispovest.

To su bila moja opšta razmišljanja za ovu nedelju, a kako će se dalje odvijati sadašnji život iz realnosti-to zavisi od ponašanja, načina života i rada svuda i na svakom mestu u mojoj sredini.

Gledanje televizije i čitanje dnevne štampe toliko je postalo smešno i nažalost po meni tragično.
Svaka informacija je bilo političke stranke ili pak bilo kog državnog organa-je toliko obezvređena; da ona postaje samo jedna najobičnija GLUPOST, po kojoj se pljuje ili se zbog LAŽI proprati najprljavijim prostačkim psovkama.

Zar onima koji te LAŽI seju u ETAR ili VETAR, još nije jasno da se prvo svuda i na svakom mestu mora napraviti konkretna realna prava slika života-bez friziranja stanja društva; zbog kojekavog trenutnog ćara u politici ili ekonomiji.

Mora da se zajednički krene na dužu stazu u ekonomski i moralni preporod društva-što pre dok još nije kasno.
Moje pismo upućeno-kao vapaj za opstanak ovoga naroda, kao da i dalje služi političkim strankama i pojedinim intelektualcima; da se i dalje manipuliše ljudima radi sačuvanja usko stranačkih interesa i nekih slepih pragmatičnih ciljeva u čuvanju svojih fotelja i „blagostanja“ slasti moći vlasti i novca.

Dali smo postali pravi grobari svojih duša, svojih porodica, svoga sela, svoje fabrike, svoje ulice, svoga grada i svoga naroda odnosno društva-to je pravo pitanje na koje se ovog trenutka traži odgovor.

Vrlo jeftinim sredstvima masovne manipulacije-elektro komunikacijom; na „najsavremniji“ način se vlada niskim strastima ljudima i upravlja na vladavini straha od gladi, bolesti, starosti i smrti.
To se čini sa tako providnim oblikom ispoljavanja, da mi čak postaje nejasno dokle će ova IGRA samouništenja: materijalnog i duhovnog –da traje.

Često puta se pitam-ima li načina da se ova država odnosno društvo jednom oslobodi mafijaško –nacional romantizma i vrati ovaj narod u realne tokove života prema istinskim pravim vrednsotima života.

Naravno da ima načina i da uvek nada postoji-zato vratimo se takvim razmišljanjima i dajmo prostora takvom načinu razmišljanja u sredstvima javnog komuniciranja, bezobzira na to da li će se nekome na vlasti ili van njega svideti ili će biti opora „kisela jabuka“- koju treba da je takvi progutaju takvu kiselu ukoliko žele da budu istinski predstavnici vlasti celokupnog naroda.
Samo da dam na znanje da je ta KISELA JABUKA ona „divljačka“ sa čitavog planinskog JUGA ove balkanske države.

Tako putujući razmišljam i o jednom posebnom fenomenu: O POTEMKINOVIM SELIMA I POTEMKINOVIM LJUDIMA.
Već sam pisao o „dočecima“ predstavnika vlasti i predstavnika pojedinih političkih grupcija-kao nasleđa prošlosti, friziranje stanja u fabrikama, opštinama, državi-prikrivajući pred javnost pravo stanje u školama, fabrikama, selima , ulicama, opštinama i gradovima, pa i samoj državi.
To se sve čini radi očuvanja postojećeg stanja i vlasti nad ljudima i ekonomijom, kao oblikom upravljanja ljudskim sudbinama.
Naravno iz takvih POTEMKINOVIH SELA, formiraju se i POTEMKINOVI LJUDI-a o njima sam pisao u predhodnom delo dnevnika-unutrašnjoj i fizičkoj fizonomiji ličnosti.

Tako dok putujem do škole, često sebi uzviknem-bori se smagom volje i intelketa, da bi se održao i da se nebi tobom dirigovalo- „tovjom ljudskom dušom“, da nedoživim potpuno psihičko, fiziko i intelektualno uništenje- kao čovek.

Nije laka borba. Naravno u nerazvijenim sredinama JUGA, naročito u malim varošicama poput ove moje; čini pogodno tlo za formiranje POTEMKINOVIH SELA i izgradnji veštačkog oblika življenja i ponašanja takozvanog POTEMKINOVOG ČOVEKA.

Kao što će sam čitalac slediti moje misli u čitanju ovog nedeljnog dnevnika(nisam beležio vremenski dnevnik kako se uobičajno radi-jer su za mene u ovom vremenu svi dani bili isti); tako i meni misli se svakodnevno povezuju u jednu celinu u kojoj uvek nalazim mesto za život običnog čoveka, za njegov istinski pravi život.

Tako sebi „obećam“ da neću pisati o opštim stvarima života-već se posvetiti pragmatičnom životu porodice: na preživljavanje-materijalno i duhovno; uvek u meni se pojavi BUBT NEMNIRENJA SA POSTOJEĆIM STANJEM.

Pojavi se težnja promeni stanja: nerada, nekulture(svih oblika), nemorala(svih oblika) i drugo.
Pošto za sada realno nepostoji način da konkretno delujem u životu-onda sam se odlučio da taj svoj nemirni kritički i stvaralački duh izražavam pisanjem tekstova poput ovog DNEVNIKA.
Mart(III) 1995.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 13:48

-nastaviće se-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Mart(IV) 1995.godine Vlasotince
Već dugo vreme u svojim pisanim trekstovima u vidu PISAMA: Ministru za urbanizam i građevinarstvo i ministru prosvete i kulture; sam iskazivao svoja gledišta u pogledu promena u raznim oblicima kulture svoje sredine-samouopštavanjem na pojmovno gledanje kulture kao jedan viši nivo civilizaciskog poimanja čoveka u razvoju našega društva.

Nažalost u tim PISMIMA-pošto su ona jedino „mogla“ da idu dalje iz pošte, kao jedino sredstvo komunikacije barem za sada, nisam imao ni razumevanja u potpunosti, niti podrške u praksi.
Sa izuzetkom i iskrenošću i konkretnom akcijom u praksi tada poštovanog profesora Dr Branislava Ivkovića, dipl. građ. inžinjera, kao resornog ministra za urbanizam i građevinarstvo.
Tako sam posle mojih iznetih gledišta-doživljavao velike neprijatnosti na poslu i sredini. Ivković je bio jedan od retkih u vrhu vlasti tada socijalističke partije Srbije; koji je čak želeo da dođe i lično se susretne samnom u Vlasotince.
Naravno da tadašnje okolnosti života bi samo pogoršale moje zdravlje i moj položaj uporodici-ako bi i došlo do takvog susreta, pa sam o tome prećutao.
Tako nikada nije došlo do susreta. Ali zahvaljujući njegovom položaju sam bio zaštićen od divlje gradnje oko kuće, pa sam ostao sa malo zračka svetlosti da živim i pišem.
Naravno ostalo je u sećanju i ona rečenica koju sam zabeležio, dok sam odlazio u poštu:“Jebo te ovaj ima velike veze sa zverkama ministrima“.
Pa me je ta duhovitost podsećala na onu čuvenu duhovitu rečenicu našeg poznatog glumca Zorana Radmilovića:“Jebo te idem gradom, a oni evo ide član biblioteke..“.
Porodica je se tako na moj račun često zabavljala, kada sam ispričao ovu dogodovštinu.

Ova primitivističko gladijatoirska sredina je kidisala na moj i život moje porodice; pa je pravo čudo kako smo se održali u životu.
Tako sam u ovom vremenu postao potpuno „intelektualno“ izolovan-da bi potom postao potpuno ravnodušan.

U sredini se formirao jedan tip agresivnog ponašanja ljudi-model nekulture.
Svuda-na ulici, školi, fabrikama. Taj model primitivzma se širo kao zaraza.
Na jednoj strani uticaj siromaštva i bede; a na drugoj bahatost moći vlasti i novca- uticao je na taj model kulture čoveka

O političkoj (ne)kulturi je to posebna tema za raspravu. Nema ni trunke postojanja kulture demokratskog dijaloga-bilo na tribinama ili emisijama političke sadržine na televiziji ili u otvorenim raspravama među građanima određenih suprutnih uverenja.
Umesto sile argumenata u raspravama, se upotrebljava argument sile na najprimitivniji način.
Iskazivalo se arogantno vređanje ličnosti iz „drugog tabora“ u nedostatku argumenata u raspravama na određene teme iz političkog i običnog života ljudi.
Tako se kod neistomišljenika stvara mržnja, bes i gnev-svojim nekulturno- arogantim ponašanjem i vređanjem na najprizemni način.

Tako se vrši manipulacija nekulturom u politici. Stvara se pogodno tlo za širenje mržnje i ekstremnog nacionalizma; naročito kod obični malih ljudi zaslepljenih nacionalističkom ideologijom. To deluje kao magnet na takav model ponašanja i življenja.

Na televiziji caruje šund i laka zabava u sferi muzičke kulture. Nekultura izgleda mnogima odgovara da se može dobro „plivati u mutnoj vodi“ i zgrtati novac. Potrebno je da se prvo izgradi politička i radna kultura u narodnoj skupštini-kao model za masovnu kulturu celokupnog stanovništva.
Danas je nekultura nadjačala moč kulture svuda u državi i njenim isntitucijama sistema.

Sihronizovano kodeks moralnih normi-kulture, treba sprovoditi odozgo ka dole, sa svih strana.
Danas se dosta i zloupotrebljava narodna tradicija i model kulture prošlosti za dnevno političke potrebe i ekstremizme pojedinih anahronih i opakih ideologija življenja.

Sve je danas izašlo iz normale života. Vlada zakon jačeg. Vladaju varvarski odnosi. Oni koji vladaju ulicama -šverceri i privatno profiterski majaši. Vladaju u svim sredinama Srbije.
Oni nameću model ponašanja i življenja u svim institucijama sistema ovoga društva.
Primitivizam i bahatost u sticanju kapitala na najsurovi način-putem gaženja ljudskih života, deo je modela ponašanja i života u Srbiji.
Tako dok sam pisao ovaj dnevnik u meni su se javljale konture nekog pravog modela kulture čoveka i izgradnji takvog modela u školama, na ulici, instituciji sistema, na telviziji , porodici i u svim sferama života.

Želeo sam da se založim za mnoge vidove kulture-rada, obrazovanja, ponašanja, muzike, vrednovanja pravih vrednosti u materijalnoj i duhovnoj sferi-kao kultorološki model stvaraoca jednog čoveka za 21.vek

Moja razmišljanja su išla u izgradnji kodeksa ponašanja u svim delatnostima rada i života čoveka. Ovoga trenutka su to bile moje vizije života, a možda i snovi nekada nekog drugog vremena života.

Vratimo se realnostima života u kulturi-za sada ostavimo moje snove. U sredini dolaze mnoge književne grupe i pojedinci, koji služe za dnevnu politiku ili se zloupotrebljavaju za homogenizaciju narodnih masa pred izbore.

U sredini vlada palanačko-primitivistički duh. Na lokalnim televizijama vlada šund u kulturi- često se prikazuje surogati kulture iz obalsti stvaralaštva u slikarstvu, muzici i književnosti.

Pozadina mnogih poseta književnika školama je političke ili iz ličnih koristi. Tako su mnogi književnici služili političkim strankama za promocije ili su „odrađivali“ svoje privilegije u dobijanju stanova ili zapoošljavanju njihove dece. Naravno tu su i razne manipulacije po školama i stvaranja privida saradnje škole sa kulturnim institucijama-a nepismenost se širila u kraju.
Tu su bile i nek „poruke“ ekstremnog nacionalizma i mitomanije; što se želelo da se stvara takav model čoveka u Srbiji.

U sredini je postala nekultura stanovanja nepodnošljiva na periferiji grada-pa i u samom gradu.
Seljačka psihologija ruralnog nadvladala je urbani način življenja.
Tako su se pored naših kuća mogle bacati razne mrcine-uginule životine, otpad, đubre-da se grade štale, svinjci, kokošarnici.
Sve inspekcije i sama vlast je bila potkupljena-pa nije vredelo nikome se ni žaliti, jer se od toga samo mogao povećati pritisak i doživeti stres-a meni je bilo previše toga.
Teško je ovde graditi ekološku svest o očuvanju životne sredine.
Mart(IV) 1995.godine Vlasotince


Jun 1995.godine Vlasotince
Oh Bože, zar je još moguće(i ako sam ateista-često izgovaram ovu izreku , koja je ostala od moje babe LJube iz detinjstava) da će još trajati vladavina autoritarnosti jednog totalitarnog sistema.

Pomislio sam da uvođenjem višepartiskog sistema, možda će sve ono što sam preživeo u predhodnom sistemu-kao disident; ostati za nama, kao jedna bleda senka naše nevesele prošlosti(u pogledu slobode mišljenja).
Grdno sam se prevario.

Moj ideal kome sam težio-ka otvorenom društvu, za slobodom mišljenja, za jednim humanijim odnosom prema čoveku; su izgleda još daleki pusti snovi.
Nije strašno kada te neko sa ekstremnim shvatanjima o životu-sretne na ulici ili gnjavi na nekoj seoskoj slavi; pa se samo u tom trenutku čovek možda malo oseti nelagodno što takvim ljudima se nemože pomoći.
Kako da se celokupan ljudski život okrene ka tokovima realnosti života čoveka. Po meni veoma je strašno, pa i tragično za čitav ljudski rod, pa i naše društvo-kad se mnoga zla ovoga vremena služe u vladanju ljudskim patnjama i nevoljama.

Više puta putujući od škole do kuće-po kiši , snegu, letnjoj vrućućini; razmišljam o tom zlu: VLADANJE NARODOM U IME NARODA.
Možda će se neko upitati-pa kako to?
Prvo se veštom manipulacijom -raznim metodama zastrašivanja, kao i korišćenjem raznih zla posle raspada bivše socijalističke Jugoslavije; na jedan perfidan način dolazi na vlasti.
Uz doboše na sav glas-koristi se izmanipulisana narodna masa, da se ponovo na jedan staljinistički način(u novom ruhu) uspostavi VLADAVINA NARODOM. Naravno kao farsa se tu koristi i reč DEMOKRATIJA.
Pošto sada ima VIŠE JEDNOUMLJA, onda državni aparat povećava aparat policije, pa se tako u šali u malim mestima kaže:“jedan milicioner-dva građana“. Naravno povećavanjem represije, povećava se i napetost i nesigurnost kod samih građana, pa i opštepoznata činjenica:-ŠTO VIŠE POLICIJE TO MANJE SLOBODE.

Svoje lično uverenje sam jednom iskazao-DEMOKRATSKI LEVIČAR; ali u društveno političkom životu Srbije želim da ostanem kao vanstranačka ličnoost, koja će uvek moći da kritički misli svojom glavom.
Često puta postavljam pitanje da je sramno da se materijalnom bedom; namerno stvaraju psihološki stresovi, da bi se vladalo PSIHOLOGIJOM MASA.

U predhodnom totalitarnom sistemu; psihijatri su bili na „ceni“ za vladanje birokrata-tako što su pisali dijagnoze za kategoriju „moralno politička podobnost“-kritičkim intelektualcima.
Izgleda njihovi „naslednici“-SU PSIHOLOZI.
Nekada se u ime „levice“ prema potrebi zastrašivanja- Druga Tita komunistu ,čas mrtvog vade iz groba, čas ga sahranjuju ponovo kao izdajnika „srpstva“.

Možda u ovom dnevniku nebih ni pisao; da me pomalo nebi zbunilo i pomalo uplašilo pitanje moje 14.godišnjue ćerke rečima:“ tata nemoj ništa da pišeš za novine, će da te zatvore, ti i neznaš šta se dešava u gradu“.
Naravno da sam smogao snage i na ovakav način odgovorim svojoj 14.godišnji ćerki:“ Ćero što sam pisao , to će tek da dođe na red za 10-15 godina, pa tata više i nema potrebe da piše“.
Naravno da za svako mišljenje, koje u malim sredinama izilazi iz okvira „malog tate“(tako oslovljavaju presednika opštine, a sa „veliki tata“ Presednika Slobodana Miloševića-u sredini); mora se na svaki način-nebirajući sredstva, potpuno ugušiti. Ono nesme da dopre do javnosti- do narodnih masa.

Izgleda ponovo se stvaraju DRŽAVNI NEPRIJATELJI.
Neki iz totalitarnog sistema moju REVOLUCIONARNOST, koriste i pripisuju po „zadatku“ sebi i meni.
Ovde moram objasniti, da sam tu reč upotrebljavao u smislu progresa, slobode mišljenja i demokratije.
Naravno da mi je pokušano ( u režiji tadašnjih partiskih komiteta saveza komunista) da mi se pripiše kao „zavodnik masa-seljaka i radnika“ u rušenju tadašnjeg sistema.

Nemam običaj da nekome objašnjavam moju REVOLUCIONARNOST, ali smatram da će ovaj moj dnevnik nekada biti čitan, pa ću iz lesksikona stranih reči izraza (M.Vujaklija) navesti značenje reči:“Revolucija i revolucionar“-„. „Revolucija-prevrat, preokret, naglo i nasilno menjanje postojećeg društvenog poretka koje dotle vrše prigušivane klase... Revolucionar-prevratnik, učesnik u revoluciji, onaj čije je shvatanje da se napredak u društvu zbiva putem revolucije“.

U vremenu ANTIBIROKRATSKE REVOLUCIJE (skidanje jedne kaste privilegovanih s njima sličnim), populističkog pokreta(nisam išao po mitinzima):nacionalne i nacionalističke euforije.
Nisam podlegao svojim uverenjima(kada sam bio zbog njih isteran i proganjan iz prosvete, pa prisilno morao da radim u Crnoj Gori i Negotinskoj Krajini za biološkim opstanak porodice-jer sam ostao šest godina bez posla u nprosveti); pa neću ni sad kada mi baš nije lako zbog teškog materijalnog položaja porodice.

Danas manjina u skupštini upravlja većinom.
Kakava demokratija.
Suprostavio sam se i hapšenju Vojislava Šešelja ultranacionaliste zbog slobode mišljenja.
Neka bude zabeleženo da je zbog slobode mišljenjua jedan levičar branio desničara od totalitarnog sistema vladavine Slobodana Miloševića-kao odbranu slobode ličnosti čoveka.
Jun 1995 godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 13:49

-nastaviće se-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika


Jul-avgust 1995.godine Vlasotince
Godina 1993/94 su bile za Srbiju jedne od najtežih godina u vremenu pod sankcijama-potpune izolacije od sveta.
Naravno da je do toga dovela slepa politika Slobodana Miloševića.
Istoriski će to opisati više oni koji su za to po profesiji zaduženi u samoj Srbiji; a meni ostaje da u svom dnevniku zabležim život i preživljavanje običnog sveta u borbi za goli biološki opstanak.
Bilo je tada sreće da se ujutru čeka u red i dobije kilo crnog hleba.
Po prodavnicama se pravili spikovi po ulicama za kilo: hleba, praška za pranje, šećera,zejtina i kafe.
Hleb je nekako dolazio, a prašak u kutijama po kilogram ili u vrećicama mahom je završavao kod poznanika i prijatelja prodavaca, a često su ga kupovali šverceri i preprodavali, pa sa trgovcima delili zarade.

Deca su se oblačila tako što su od starijih uzimala, a nekada se i krpilo kod šnajdera. Cipele za muške i šenske osobe se krpile kod obućara; a često sa pirotskim gumenim opancima se krpilo kod obućara, koji su imali puno posla. Nekada se retko mogao videti naš čovek sa gumenim pirotskim opancima.
Sada su sve nosili, jer je život bio surov.

U fabrikama roba se gomilala, nije se moglo ništa prodati.
Često se išlo preko Makedonije; preko „trećeg“ lica se prodavala roba i tako „na ruke“ radnicima se isplaćivala plata ili čak su im davali brašno, prašak i zejtin- umesto plata.

Bilo je i onih koji su se obogatili u tom vremenu baveći se švercom: praška, zejtina , cigaretama i kafe.
Kažu da su čak i u Vlasotincu pojedini tada privatni trgovci direkno išli kamionima ipsred fanbrika uljara i one koje su proizvodile prašak za pranje.
Tamo se tovarilo privatnim kamionima po povoljnim uslovima bez plaćanja poreza državi-tako se davao novac na ruke. Tako je tekao šverc i bogaćenje.

Dobro su zarađivali-bogatili se pojedinci ili su preko Makedonije švercom punih kamiona dobijali prašak u vrećicama za pranje, zejtin, toalet papir i kafu.
Naravno da je tada carina bila sa policijom korumpirana.
Bio je stvoren kriminalno mafijaški lanac u Srbiji-čak i preko vlasti i partija.

Rafovi u prodavnicama državnih su bili prazni. Jednino se u privatnim prodavnicama i na crno mogao naći da se kupi zejtin, brašno, kafa i šećer.
A sve se to prodavalo kao švercovana roba na pijaci i buvljacima.

Mnogi su tada muku mučili sa gorivom za kola.
To je bio veliki problem, pa su na državnim pumpama davali na bonove, a jedino su morali da imaju prednosti prevoznici autobusa i kamiona državnih preduzeća. i Davali se bonovi za naftu seljacima kada se vršilo oranje, setva i prilikom vršidbe.

Počeo je u vreme sankcija da se razvija šverc, a država je sve to tolerisala jer se trebalo biološki opstati u vreme sankcija.
Bili su tada poznati „buvljaci“ u Pančevu, Vršcu, Subotici, Beogradu, Nišu, Pirotu.
Na njima se prodavala, kupovala i preprodavala roba.

Po tekstilnu i drugu robu se išlo putnim torbama u Bugarskoj i Turskoj i onda se posle preprodavala po pijacima u Srbiji.
Naravno da je i Požeravac bio „centar“ prodaja i kupovanja robe; koja se švercom donosila iz Rumunije.
Što se tiče goriva; švercovalo se u kantama, burićima na granicima ili išlo tamo direkno iz:Bugarske, Makedonije, Rumunije, Mađarske.
Kažu da su Crnogorci se bavili švercom iz Albanije i Italije- brodovima: a i Srbi čamcima prevozili iz Rumunije u Negotinskoj Krajini.

Odatle i počinje bogaćenje i stvaranje benziske mafije.
Mnogi su se obogatili švercovanjem velikih količina goriva i naftnih derivata.
Na drugoj strani dobro se sećam kada se išlo u Bugarskoj ili Makedoniji svojim kolima, da se „prošvercuje“ neka kanta goriva, boks cigareta ili pakovanje kafe i neko kilo šećera; pa se to onda delilo sa komšijama.

Neko je dolazio do kafe ali nije bilo šećera; pa su tako često pozajmivali jedni drugima da bi se napravila kafa za piće.
Moji kolegi prosvetni radnici su išli obavezno subotom i nedeljom na graničnom prelazu prema Bugarskoj.
Tamo ulazili u Bugarskoj i kupovali levove; da bi kupili gorivo u kantama, boks cigarete, po koji džakčić praška za pranje, onda sapun za umivanje i kafu sa šećerom.
Često su morali potplačivati carinarnike-kako bugare tako i naše da im se neoduzme roba ili plati carina .

Iz našega kraja:- cela Južna i Srednja Srbija je išla prema Bugarskoj; Istočna prema Rumuniji, centralna prema Subotici i Mađarskoj, Zapadna i Severna Srbija verovatno prema Bosni i Hrvatskoj -da se bave švercom goriva.
Šverc gorivom i cigaretama je tada postao unosan posao.

Komšije su mi pričali da su pored granica bili napravljeni šatori, postavljeni burići i kante za gorivo.
Tako su jedni gorivo prevozili iz Bugarske preko granice; tu ostavljali, a drugi išli ponovo da doteraju drugu količinu a treći su ga razvozili po Srbiji. Tako je tekao organizovani šverc gorivom.

Kod nas u Vlasotincu, pa čak i kod mene u školi se mogao kupiti litar goriva za motor ili u selima-svuda su i pored autoputa stajali prodavci sa gorivom u flašama i balonama ili u đepicima kola-na prodaju.

Iz Bugarske naši komšije su donosili bugarsku alvu-slatkiš, potom sapun za pranje, ratluke, margarin, malin za čišćenje cipela.
Ćesto su nam tako nekada i posudili kada je bilo u većim količinama preneto preko granice.
U nedostatku malina za čišćenje cipela, da bi se zaštili od kiše, mazali smo ih svinjskom mašću da odbija vodu.

Moja porodica je bila u veom teškom stanju preživljavanja.
Ostareli roditelji su nam često donosili planinski krompir i pasulj.
Sestra iz sela mleko i sir, dok je ženina rodbina iz Makedonije takođe nam pomaglala da preživimo.
Tako svakoga leta u julu ili avgustu, bliži rođaci moje žene; gastabajteri u Švajcarskoj- njen zet Žive i sestra Anđelina, brat Mire i snaja Snežana-makedonci, donosili su nam iz Švajcarske prašak za pranje u džakčićima, kafu i meni lekove; a davali i pomoć u novcu.

Tako su tada moja deca jedino mogla da osete miris čokolade i paštete za hleb, kada je dolazila ženina rodbina u toku leta sa decom iz Švajcarske, gde se nalaze na privremenoim radu.
Tih godina su nam pomagali i onaj drugi deo ženine rodbine iz Makedonije. Tako nam je njen zet Drago(moj badža)-od srednje sestre Jane iz jednog sela kod Tetova , doneo torbu punu sa potrebštinama za preživljavanje.
U njoj je bilo prašak za pranje, sapun za umivanje, zejtin, pasulj tetovac, crni luk i ratluk obavezno za zeta Mirka.

Naravno svi su znali u ženonoj rodbini moju „slabost-ratluci“, pa su se trudili uvek da me ispoštuju i pozdrave kutijom ratluka-onim prilepskim, koji je sa Gornjo Milnovačkim bio najbolji u onoj bivšoj socijlističkoj Jugoslaviji.
Moj tast-po mojoj tradicionom običaju „Deda“ Sekula doneo je torbu sa pasuljom, lukom, suve paprike, prašak za pranje, sapun domaći za pranje, med i taranu i makedonsko šarplaninski čaj.
Svi su se trudili u Makedoniji da pomognu zetu Srbinu-bili su ponosni što sam bio Srbin, jer je njihov kraj u Zapadnomj Makedoniji „srbofilski“-a drugi deo prilepčana su bili „bugarofili“ u vreme ratova, pa tako je do danas ostala ta „podela“.
Najviše su se trudili ženin ujak Stojan i ujna Živka-da od svoje tada bedne radničke plate pošalju nam prašak u džakčićima i sapun za umivanje-preko šofera autobusa koji su vozili na relaciji Skoplje-Beograd iz Tetova i Skoplja.

Tako i danas moj tast(„deda“-moj naziv po tradiciji u selo) me oslovljava rečima:“Gde si bre zete Srbine“-i to sa ponosom uvek izgovara.

Tarana je poseban makedonski seosko planinski spelijalitet koji se pravi ovako:“Prvo se mleko izbučka u drvenu bučku - napravu za dobijanje (masla) maslaca, onda od razbijenog kiselog mleka dobija se tečnost koja se dobija maštenica-izmuteno kiselo mleko.
Ako je suviše gusto dosipuje se voda. Sa tom tešnošću se zamesi brašno, tvrdo testo i onda na rende ili kroz prste se istroši testo na što sitnije delove i se ostavi da se suši. Osušeno testo zove se Tarana i čuva se u pamunčnoj torbi preko zime da nebi se pokvarilo.
Spremanje Tarane:“ Stavi se mast ili zejtin u tiganj ili šerpu. Onda se stavi Tarana, malo se prži, pa se posoli. Sipa se vruća voda i meša se da se nezgrudva.Kada bude mekana bez zrnaca, onda je tarana gotova.
U Makedinji je tarana služila kao jelo sa hlebom, a kasnije samo se služi tarana sa maštenicom-kiselim mlekom.
U današnjem vremenom maštenica se pravi na savremeni način:“Kiselo mleko se izmuti žicom, dosipe se voda do određene gustine po želji, slično jogurtu i onda se istim postupkom pravi tarana.“.

Tarana je veoma ukusna sa jogurtom ili sa sirom, a njaviše u porodici su jeli sin i ćerka. Taranu su nam slali tašta-„baba“ Ruska i snahe(moje šurnjaje) moje žene-Roza i Tina.
Makedonsk šarplaninski čaj u planini za zeta su brali i slali njena braća:Zore i Ile(moji šuraci), jer su znali koliko volim miris planine: u kojima sam uvek u toku leta boravio više nedelja sa planinskim ovčarima i govedarima na nadmorskim visinama i iznad 2000 metra Dautice i Karadžice -Beloga kamena.

To vreme pod sankcijom je bilo pasje vreme za ovaj narod.
Inflacija je bila toliko velika, da se devalvacija dinara nije moga pratiti ni u toku jednog dana.
Tada su su se pojavili ulični dileri u nemačkim markama.
Često su mafijaši iz dršavne vlasti „pustali“ na ulicama naše plate, obrtali novac i bogatili se preko toga u bankama.
Tako su čak postojali i „bankarski dileri“-oni su pak novac dobijali od banke i prodavali i kupovali devize i tako se bogatili.
Mnogo je tada postalo bogataša dilera sa devizama-bilo uličnih bilo u samoj vlasti. Sećam se kada smo išli ulicom, tako šetajuči se uveče; jer se jedino to moglo činiti u okviru odmora-prilazili su dileri i izgovarali pored nas:“devize, devize,...“ .
Moja supruga je bila veliki šeret i sa njima se „cenjkala“ iako je znala da nemamo ni dinara ni marke u džepu.
Tako smo se često zabavljali.

Zabeležiću i to da sam u tom vremenu tada pušio cigarete; pa u nedostatku cigareta, odlazio kod sestre Stojane u selo i zeta Živka.
Tamo išli po njivama i tražili „drkaljci“-ostatke neobranog duvana; pa ga sušili, a od novina koje su čitane-pravili smo i motali cigarete i tako pušili duvan-„krdžu“. Naravno da se od toga ujutru mnogo kašljalo. U porodici su mi se svi smejali i često izbijali šale na moj račun-jer nisam bio mnogo vešt da zamotam cigaretu.
Često su mi se smehom rugali-cigara ti je velika ko ćunak šporeta.
Kasnije su mi komšije preko Bugarske donosili papir za cigarete, a nabavio sam i staru tabakeru, a jedno vreme i muštiklu.
Čak sam u selo našao „trud“-gljiva koja raste na bukvi; pa sam ga osušio, stavio u pepel i skuvao, pa tako sa njim i „ognjilom“-napravio mi ga od gvožđa prijatelj kovač, polumesečnog oblika- se tako pravio važan da tako umotanu cigaretu izvadim iz starinske tabakere i zapalim na starinski način pomoću „kresanja“ ognjila na „belutrak kamen“ - stvorim žiške i pripalim cigaretu.
Nekada sam u svoju lulu stavljao samo duvan „krdžu“ , vukao i pušio.
Eto to su mi bila neka mala sitna uživanja toga vremena u jednom bednom i oskudnom vremenu života.

I danas mi je urezana jedna situacija života oko devalvacije dinara; čak se kretala do milijarde dinara.
Tako da bi se primala plata moralo se to stavljati u jednu veliku kesu.
Naša prosvetarska plata se keretala ovako. Tako dok mi je moj kolega uzeo u škoili platu i u gradu čekao ured kod švercera, išao po prodavnicama da kupi meni i njemu po jednu paklu cigarete i po jednu šibicu od te naše plate-inflacija je za sat „pojela“ vrednost novca za tu paklu cigareta, pa je došao i reko mi nervozno-“Kolega evo od plate sam tebi i meni kupio samo po jedbu šibicu“.
Kažu da je u prosveti tih godina pod sankcijom plata bila samo dve nemačke marke. Eto takvo je bilo surovo vreme infalacije i života pod sankcijama u Srbiji tih godina.
-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Januar-jun 1977.godine Vlasotince
Povremeno pisanje u svojoj beležnici vodio sam svoja svakodnevna razmišljanja i događanja o jednom neobičnom burnom vremenu svoga naroda; ka prekretnici sa autoritarno-totalitarnog vladanja narodnim masma u jedan noviji demokratski slobodni sistem rukovođenja narodnim masama.

Taj prelaz od podaničkog odnosa prema životu-ka slobodnom izboru života, na ovim prostorima Juga Srbije; odvija se veoma bolno i sa velikim traumama. Ideološke zablude predhodnog sistema; naviknut na kolektivno mišljenje, čovek ovoga našega bednog i zaostalog Juga, teško se navikava da bude slobodan.
Da može sam ds misli o sebi, upravlja sa svojim životom i da nauči da misli svojom glavom.

Autoritarni režimi, za sobom ostavljaja pustoš u ljudskim dušama-strah za svoju egzistenciju, za lični i porodični život- težnji pokoravanju vođama (od vrha do namanjeg seokog naselja). Takav je i ovaj sadašnji, kome na ruku je išla nacionalno-nacionalistička revolucija, koja je dovela do raspada etosa u bivšoj Jugoslaviji. Sa nacional-socijalizmom, išla je i ratno-profiterska oligarhija u najvišim organima vlasti. Takvo stanje je kao posledicu dovelo do izolacije jednog čitavog naroda na Balkanu. U zaustavljanju tog velikog zla-uvedene su i sankcije od strane svetske zajednice.

Te godine, su godine patnje običnih malih ljudi; to su godine u kojima su ratni profiteri, šverceri i vlastodržci sejali strah u običnom čoveku-to su godine gde ljudska pamet i poštenje su bile „opšta smetnja“ u biološkom održavanju porodice.

Mnoge ideje ljudskog humanizma-pretvorene su kao sredstvo održavanja na vlasti i vladavinu ljudskim životima.
Izolovanost u mnogim selima, školama, ulicama i opštinama ovoga juga-pogodovao je raznoraznim manipulacijama sa najsiromašnijim i najneobrazovanim slojevima društva.

Višestranačka okupljanja su bila samo maska jednog novog vida jednoumlja-brata protiv brata, sestre protiv brata, oca protivu sina, unuka protivu dede.
Svako ko nije partiski pripadao određenoj partiji, smatran je “izdajnikom “ svoje porodice, ulice i šire društva.
Takav necivilizovani oblik političkog delovanja, stvarali su “vođe”-kao harizme populizma, za kojima su mase slepo išle kao ovce u stadu za ovnom-“vođom” stada.

Treba pisati da se lekarska etika stavila u službi šverca i zarade na lak način u nemačkim markama.
Mnogo je ljudskih duša ostalo ispred praznih lekarskih ordinacija, jer niko nije imao para da kupi lekove ni protivu glavobolje. Mnogo se lekara obogatilo na ljudskim nesrećama.

Ljudski život ništa nije vredeo, pa se sa njima koristilo za svakodnevne dnevno političke potrebe.
Tako je jedan vredan građevinski neimar u planinskom selu Zlatićevo, kao poslušnik svome “vođi” Slobodanu Miloševiću-agitujući po razbacanim planinskim mahalama i zasaeocima Čuke, Predanče-u znaku “podrške”(Antimiting) Slobodanu Miloševiću-protivu ”mitimitinga” drugoj političkoj opciji u Srbiji-opoziciji; dao sopstven život.
Umesto da sačuva svoje slabo srce, posle uzbuđenja u večernjim časovima je tiho zaspao i nije se više probudio.

Treba zabeležiti da se u vremenu “Antimitinga”, među izmanipulisanim običnim ljudima bilo najviše iz brdsko planinskog dela Vlasotinca sledećih sela: Lopušnja, Zlatićevo, Gornji Orah, Lomnica, Sredor i dela samoga Vlasotinca.
Inače “Antimiting” je održan 24.novembra 1996.godine u Beogradu u cilju podrške Slobodana Miloševića i Socijalističkoj partiji na vlasti.

Miting opozicije-kome je predhodio “Kontramiting” pristalica Slobodana Miloševića; održan je u oragnizaciji koalicije “Zajedno” povodom krađe glasova i izbornih rezultata od 17.novembra 1996.godine-opštih izbora.
Povodom iste izborne krađe glasova na izborima “svoj bunt” su ogranizovali i studenti u vidu “Studentskog protesta”(1996-1997.g).
Posle intervencije Evropske zajednice, izborni rezultati opozicije su su priznati.
Studentski protest se zavržio 19.marta 1997.godine smenom rektora Veličkovića.

Izabrao sam teži put borbe u menjanju postojećeg stanja u prosveti, kao i u društvu. Odrekao sam se prevoza partiskim kolima od kuće do seoske škole.
Pešačenjem, upornošću rada i ponašanja mimo grupno-svojinskih odnosa u školi; rešio sam da istražujem - kako se kaže “napipam”- dno “provalije”.
Tako bi sebe na jedan način ispitao da li mogu da izdržim i ono najgore; ako mi se desi, kao što mi se dešavalo u prošlosti-onog sistema u socijalističkoj Jugoslaviji.

Na moje još slabo zdravlje-neizdržljivosti: intelektualne, emocionalne i biološke; birokratija je imala dobar uvid; kao i u moje lično i porodično teško materijalno stanje.
Svaki moj pokušaj menjanja lošeg stanja u prosveti i društvu, značio je težak udar na čitav taj prljavi sistem.

Nisam se vezivao za ničiju partisku pripadnost-iako sam bio prinuđen da iz nužde u borbi za biološki opstanak .
Iz nužde se učlanim 1990.godine u SPS(a zbog neslaganja sa politikom i napuštanja programa i ideja deomkratskog socijalizma sam sebe isključio-a poslao i otvoreno pismo o napuštanju i onog formlanog partiskog pripadanja socijalističkoj partiji-ali nikada nisam dobio odgovor o formalnom isključenju iz partije).

Da bi biološki i duhovno opstao - usmerio sam se na istraživački rad u nastavi i celokupan vaspitno-obrazovni rad u školi, na primeni novih oblika i metoda rada u nastavi matematike.
Dakle, težio sam unapređenju vaspitanja i obrazovanja na formiranju zdravih moralnih ličnosti učenika.

U tom vremenu pešačeći svakodnevno po osam kilometara-po suncu, kiši i snegu-imao sam usput vremena da razmišljam o menjanju teškog postojećeg stanja na radnom mestu i u društvu.
Naravno da supruga već duže vremena zbog sankcija kao radnica je bila otpuštena iz fabrike konfekcije “Prvi maj”.
Svi smo u kući bez ikakvog prostora za normalan život; morali da se prilagodimo na njen privatni rad sa šivaćom mašinom-kako bi čak poštovali i “kućni red” mušterija-od kojih smo od 1993.godine svi u kući zavisili.

Tako je supruga u jednom vremenu za jedan komplet ženski zarađivala živaćom mašinom deset nemačkih maraka-što je bilo dovoljno sinu studentu bilo za mesec dana da plaćan stan i hranu.
Treba li naglasiti da je tada moja prosvetarska plata u vreme sankcija bila 2 nemačke marke.

Moja supruga Stojna-Caca je bila krojač mnogih lepih haljina i suknji-koje su mahom ličile ma haljine mnogih tada novokompovanih muzičkih “zvezda” narodne muzike-kao kiča u muzici i kulturi.
Ali je to tada narod želeo da im život bude “poistovećen” sa njihovim junacima sa maloga ekrana-Tulbo folk pevačica.

Bilo je i jednostavnije odevanje tih seljanki sa sela.
To su bile mahom polupismene seljanke iz susednih sela opštine Vlasotince, kojima su muževi dobro zarađivali kao pečalbari-zidari u nemačkim markama .
Taj je sloj stanovništva , zajedno sa švercerima i mafijašima na vlasti-dobro zarađivao i veoma dobro živeo.
Često je supruga šila ženama seljankama suknje mi bluze za kilo pasulja, nekoliko desetina jaja ili neko parče mesa.
Trebalo je nekako preživeti ; izbora nije bilo.
Najviše problema su joj pravile medecinske sestre koje nisu htele ni da joj donesu ni kafu za sašivenu suknju.

Naša kuća je je nekada bila kao prolazna stanica-jedni ulaze, drugi odlaze.
Tako se dešavalo da više puta u prostoriji kuhinje a i majstorske radionice; nismo mogli niti da boravimo- niti normalno da obavimo tri obroka:doručak, ručak i večeru.
Nekada se desi da više puta u jednom danu samo jednom obedujemo-zajedno doručkujemo i večeramo, a ručak se i “preskoči”.

Svi smo morali da trpimo razna “istrisanja” svakojakih spoljašnih problema-od razvoda, svađa sa svekrvama, seoskoh ogovaranja do najosnovnih problema u pogledu borbe za goli opstanak porodica.

Moramo priznati da je supruga Stojna-Caca, pored majstorskog dela oko šivenja; uticala na “krojenje” mnogih ljudskih sudbina, pa je više puta delovala u vidu savetnika u rešavanju mnogih ljudskih problema.

U takvom vremenu kada se svako borio da preživi; nekada se nisu birala sredstva da se dođe do cilja.
Običnim siromašnim ljudima niko nije zamerio, ali kada se neko obogati profitiranjem na račun sirotinje-bilo situacijom ratnog stanja ili teške ekonomske krize ili nefunkcionisanja pravne države-to mnogo boli poštene i časne ljude; starog patrijahalnog kova.

Više ništa nije imalo vrednost-pa i čovečji život.
Holštaperi su postali u malim sredinama ličnosti od “ugleda”-pa čak na lokalnim televizijama pojavljuju se kao tobože donatori za mnoge “humnitarne akcije” i raznih “ekoloških pokreta” u organizaciji ljudi na vlasti.

Bilo je tužno i žalosno gledati kada se na lokalnoj televiziji “Rosulja” pojavio kao “ugledni građanin”-Žika Ciganče, koji nije znao da kaže ni dve rečenicie o ekologiji-kao “donator”, a njegov otac nije čak znao ni da pročita što mu je drugi napisao za televiziju.

To nasilje u svim oblastima života, veoma je pogodno tlo za ljude koji su na nepošten način došli na vlast, kao i nastavak bogaćenja švercom na razne načine. Mnoge mafijaške grupe su imale svoje punktove; preko dilera i u državnim bankama, a veoma se unosno sticao kapital putem švercovane robe na graničnim prelazima prema Makedoniji.

Korumpirana vlast imala je korumpirane carinirnike i korumpiranog Mihajla Kertesa-direktora carine, koji se dobro “ophađao” prema svojim gazdama; tako da su njihova “deca” putem švercovanja benzina i otvaranjem kojekakvih sumnjivih predstavništva-sa Istoka bescarinske robe, zgrtali velike sume u nemačkim markama; da bih neki od tih lobista postali i reketaši u malim sredinama-sa bogatim pojedincima.

Privatni preduzetnici su morali da plaćaju reket, jer takve je štitila korumpirana državna bezbednost.
Onaj koji se u toj igri obogatio-a ne poštuje pravila igre moćnih, pored gubljenja bogatstva, mogao je da izgubi i lični život.
Kod običnih ljudi sa velikim strahom su izgovarana imena “vođe” ratnih i drugih profitera-kao i imena krupnih i sitnih mafijaša u vrhu vlasti.

Običan čovek je bio srećan da samo nekako sa svojom porodicom preživi, pa je nekad radio i sitne prljave poslove koji su bili mimo njihovog morala.

Nisam mogao da trpim moralno propadanje svoga naroda, pa sam putem Pisama: Presedniku Srbije, Presedniku vlade i skoro svim ministrima u vladi-javno iznosio svoje kritičke stavove o propasti države i njenog naroda.
Najviše sam se okomio na propadanje morala, jer poslednja odbrana morala u društvu: etika lekara i prosvetnih radnika; otvoreno je vršena rasprodaja za nemačke marke i za očuvanje vlasti.

U državnim medecinskim ustanovama-lekari i medecinsko osoblje su lekove nosili u privatnim kućama i tamo na “divlje” vršili privatno lekarsku praksu-naplaćujući u nemačkim markama.
LJudi su umirali bez lekova i neadekvatnog ili nikakvog lečenja.
Morao se trpeti svaki bol, čak nije se moglo kupiti ni obične tablete za glavu u privatnim apotekama.
Gledalo se da se od tih para kupi hleb deci, koja su više puta išla gladna u školu-sin Saša i ćerka Nataša.

Takva je bila slična situacija i u drugim porodicama ovoga vremena na Jugu Srbije.
U bolnici u Leskovcu, operacije su vršene samo uz “debelo” plaćanje unemačkim markama ili pak sam si morao da kupiš materijal za operaciju; jer zbog sankcija ga nije bilo.
Neki lekari-hirurzi, prema svom okrutnom ponašanju i zloupotrebi elkarske etike su dobijali i podrugljive nadimke:” Pera-marka...”.
Tako se dešavalo da su u Vlasotincu u ulicama sakupljali u nemačkim markama (300 nemačkih maraka)-da bi platili lekaru hirurgu; da bi operisao bolesno dete. Od tih maraka svi su imali koristi.
Kakvo li je bilo dvolično ponašanje ministra zdravlja na televiziji, kada je sa tim istim lekarima ispred televiziskih kamera se rukuju kao “najbolji” saradnici.

U prosveti kriza morala zahvatila je škole negde 1995-1996 godine prvo u osnovnim školama.
Tada se ocena naplaćivala u seoskoj i gradskoj osnovnoj školi ove sredine sa 20-50 nemačkih maraca.
Potom je to zlo ušlo u srednjim školama, pa onda i do fakulteta. Na fakultetima su se ispiti naplaćivali u stranim valutama-a kasnije i u dinarima. Prvo su počeli da plaćaju ispite Grci u valutama.

Naravno meni je to kasnije veoma bolno delovalo na očuvanje moralnog integriteta svoje nastavničke profesije u sredini.
Iako predajem matematiku, nikada nisam podlegao takvom iskušenju; kao nažalost neki moji kolege matematičari u osnovnim i srednjim školama sredine i okruga.
Plaćanje u valutama za položene ispite-a negde su čak kupovane i diploma; a o tome se samo šuškalo, ali se nije smelo javno govoriti.

To se prenelo i na plaćanje situiranih novopečenih bogataša; prilikom polaganja prijemnih ispita za upis njihove dece u srednje škole.
Naravno javno se o tome nije smelo ni pisati ni govoriti; jer sam zbog pokušaa iznošenja u javnosti imao teške posledice i represiju na radno mesto u školi.

Naravno kada se trgovina ocenama i ispitima “razvila” kao unosan “biznis”-onda u mojoj seoskoj osnovnoj školi je izgubila na značaju.
Tako se se ocena mogla kupiti za paklu cigareta-toliko je bila obezvređena njena obrazovna i vaspitna funkcija.
Bila je svedena na neku malu običnu “brojku”, od koje se može nekada dobro i zaraditi bez znoja i rada.
U takvim okolnostima sam putem svog vaspitnog delovanja na učenike, počeo da javno iznosim pred učenicima o prodaji i trgovini sa ocenama; pa sam u školi osmah postao meta za “odstrel”.
Prvo se na organizovan način-direkno ili indirekno u školi i sa strane; manipulacijom učenicima stvarala negativna atmosfera-klima sa učenicima, koji su imali problema u pubertetskom razvoju.
Tako emocionalno socijalna nezadovoljstva učenika su usmeravana na moju ličnost i moj rad u “negativnom smislu” u učionici na času matematike –pa i van časa.
Sve je to imalo za cilj da se stvori loša slika o mojoj ličnosti, mom radu-kako bih se izvršila diskvalifikacija moje radne, stručno pedagoške i moralne strane ličnosti.
Tako se stvarala “klima”- onesposobljavanja bavljenja nastavničkim pozivom u školi, kako bi uz pomoć učenika i “nadzorne službe”-ponovo dobio otkaz ili kao u predhodnom komunističkom sistemu od mene ponovo napravili “neuračunljivog” i silom me isterali iz prosvete ili u invalidsku penziju.

Upotrebomi zlupotrebom učenika i nadzorne službe ministastva prosvete-nije mogla da mi se “napiše rešenje” o otkazu.
Čak i samo “priznanje” nadzornika za matematiku- kako je sam rekao:”nemogu mu dati rešenje, jer sam i ja otac i ja imam decu”-kao i indirekno priznanje drugog nadzornika posle moje predstavke ministru prosvete republike Srbije rečima-“Moram sa tobom da obavim razgovor, da ne bih bio primoran da pozovem policiju”.
Koja je tog dana “navodno” slučajno boravila u školi-za stolom u kuhinji se baškarili.
Shvatio sam veoma težak moj i položaj kolege nadzornika; s kojim sam bio često blizak u prošlosti- a nekada zajedničkim učešćem saopštenjima na naučnim skupovim pedagoga u republici. Shvatio sam da “tajna policija” sa doušnicima kontroliše sve u školi.
Procenio sam situaciju. Tada odlučio da sa njim iz nužde potražimo kompromisno rešenje.

Rekao sam da ću morati da pristanem da se “odloži pokretanje i rešavanje mnogih problema navedeneih u mojoj predstavki ministru prosvete”-za neka druga bolja vremena.
Znam da se dotičnom kolegi nadzorniku tresle ruke za vreme doručka –dok mi je pokazivaao “papir predstavke” i mogućnosti ponovnog udaljavanja iz prosvete.

Naravno neznam šta je kolega pedagog-nadzornik napisao; ali sam mu rekao da se nebrine o “mojim časovima matematike”.
Pokazaću to radom u učionici i na takmičenjimna-a ono što je pisao moj nekada blizak kolega-nadzornik matematičar; to sam i sam “izrežirao”- jer sam bio prinuđen od školske birokratije i onih na vlasti koji su me u socijalizmu udaljili iz prosvete i sada eto isto to čine zbog moga javnog nastupa u kritičkim pismima i člancimna.

Naravno znao sam da je predstava za “otkaz” ili invalidsku penziju-bila izrežirana i od vrha u državi; jer sam prozivao i neke ministrer u vladi.
Mnogi su nevoljno radili na moje udaljavanje iz škole-ali neki su radili zbog karijere, neki zbog sitnih interesa, a neki iz straha za radno mesto.

Naravno osionost vlasti i zloupotreba dece, dostizala je vrhunac moći arogancije i bezvlašća.
Direktor škole je dolazio i odlazio kada je hteo i kada su mu privatni kućni poslovi bili potrebni.
Nastavnici i učitelji-koji su većinom se bavili drugim poslovima-poljoprivredom, švercom ili trgovinom, bili su “oslonac” takve vlasti u školi, opštini i regionu.

Od 1993.godine, kada sam dobio invalidnost II kategorije-posledice progona iz prošlosti zbog mog uverenja; za mene i moju porodicu nastaju teški dani opstanka. Nisam primao polovinu plate do 31.decembra 1993.godine-kao invalid sam imao pravo da svoje pravo - polovinu plate ostvarujem preko radne organizacije po sl. glasniku 2/1992.godine člana 84, stim što je škola trebalo da refundiranjem dobije kasnije sredstva od zavoda za socijalno i penzisko osiguranje Leskovca.

Ništa nije pomoglo, ni pismeni zahtevi Ministarstvima: za rad, prosvete i finansije-čak ni moje javno potraživanje putem štampe u listu “Politika” od 13.12.1993.godine.

Velika poniženja sam trpeo oko primanja polovine toplog obroka, zatim neprimanje regresa, kao i polovine namirnica u vreme sankcija iako sam bio radnik sa stalnim radnim odnosom(zejtin, šećer, brašno, prašak za pranje) od strane UMPROFOR-a, preko Crvenog Krsta.

Da bih na prljav način mnogi ostvarili svoje ciljeve oko održavanja na funkcijama u školama i u organima opština, regije, pa i republici- zbog straha od odgovornosti i progona u prošlosti-a sada su ti isti na glavnim funkcijama opštine, okruga a i u republici-kao i nasilno preuzimanje mog radnog mesta od kolege iz sela-nisu se birala prljava sredstva da me što pre uklone.

Zdravstvene i ekonomske neprilike lične i porodične prirode-takvim ljudima su išle na ruku.
U školi su mi uskraćivana najosnovnija nastavna sredstva(modeli geometriskih tela od drveta i žice)- zatim namerno lomljenje šestara, pa čak i krede nisam imao za pisanje; zatim nenabavka udžbenika za decu iz matematike, namerno ometanje nastave preko “problem” dece ili sa strane, potom fizičke pretnje od kolega i roditelja zbog pravilnog ocenjivanja učenika.

Odbijao sam trgovinu i prodaju mojih ocean. Nije me pokolebalo da se pored ignorisanja i bojkota svih kolega u školi-izdignem iznad njih i sa svojim učenicima kvalitetom rada sa uvođenjem inovacija u nastavi- postignem zavidne rezultate na takmičenju mladih matematičara.
Naravno da zabeležim i ime i prezime učenika šestog razreda po imenu Simonović Bojan najboljeg matematičara -koji nažalost je imao zdravstvene tegobe-nepokretnost kretanja leve ruke.
Naravno u petom razredu tom učeniku su zabranili da se takmiči kada sam mu predavao matematiku od strane direktora škole-a on je navodno bio “bolestan” toga dana, a u godini 1995/ 1996; kada je trebalo da se pripremi “teren” da me najure iz prosvete-prisilno mi je uzeto odeljenje i bez ikakvih pedagoških kriterijumima su mi data odeljenja kojima je predavao matematiku dotični kolega-koji je bio u prljavoj partiskoj “igri”.

Naravno to “znanje” koje bilo “pokazano” na poočetku školske godne-a direktor je po nalogu pozvao nadzornika-naravno samo za mene već nekoliko godina-jer se “isporbavao teren” za izbacivanje iz prosvete-bilo je od strane početnika tog mladog kolege; pa sam mogao u svakom pogledu u slučaju potrebe pred republičkom komisijom da branim svoj rad u nastavi u svakom pogledu.

Dotičnom učeniku po svojoj i njegovoj želji sam od početka godine držao časove dodatne nastave-iako više nije bio moj učenik, pa tako više ni direktor ni kolega nisu imali kud da se javno u školi prizna uspeh mojih učenika na takmičenju iz matematike na nivou opštine i okruga.
Naravno dotični učenik je osvojio i nagrade u rešavanju konkursnih i specijalnih zadataka u listu “Matematički list” u izdanju Društva matematičara Srbije.

Ignorisanje direktora škole i ministarstva prosvete-odeljenja u Leskovcu-prevazišlo je svaku meru.
Učenika ni mene nisu hteli da obaveštavaju za dalji rang takmičenja. Ignoracija i bezčašće su do te mere, da dotični kolega čak i “kažnjava” toga učenika sa ocenom iz matematike sa vrlodobar (4)-sve do pred kraja školske godine; bezobzira što je kod njega na pismenom dobijao sve petice-pa tek posle moje javne intervencije je učenik na kraju dobio kod dotičnog kolege peticu iz matematike.

Vidi se da su i deca pored mene bila na tapetu i proganjana-kao i moja porodica. Učenike s kojima sam držao dodatnu nastavu i radili u seksciji mladih matematičara-rešavali zadatke iz matematičkog lista; iz osvetoljublja prema meni-te dobre učenike su šikanirali iz drugih predmeta, pa čak im davali i jedinice.
Bilo je slučajeva iz fizike, biologije, hemije, srpskog jezika i drugih predmeta.

Ipak uspeh učenika na takmičenjima mi je omogučio da me malo ostave na miru od šikaniranja u školi.
Deca su mi osvetlila obraz-pa birokratske samovolje u školi i zloupotreba položaja i zlostavljanja dece negativnim ocenama i pretnje su izostale na ktaju; jer su se mnogi uplašili posledica takvog nepedagoškog odnosa prema deci.
Bilo je još nekih moralnih kolega koji su se suprostavili šikaniranju dobrih učenika zbog matematike u školi.

Radio sam u hladnim i nezagrejanim učionicama, pa su učenici i pomoćni radnici bili usmeravani na ometanje časova-kako bih se namerno dirigovanjem od strane direktora i nekih kolega-direkno ili indirekno vršilo ometanje nastave matematike-časova-vršilo “usmereno” nezadovoljstvo “problem učenika” lošim grejanjem i nečišćenjem prostorija.


Kod časnih kolega je stvaran strah i širena nemoć suprostavljanju birokratiji-često i iz straha da se i njma nešto slično nedogodi kao i meni; kao i strah za svoja radna mesta-pa su mnogi oz straha često radili puno prljavih stvari mimo njihove volje.
Strah je bilo osnovno sredstvo vladanja ljudima-s kojima se čuvala vlast.
Januar-jun 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Jun-jul 1997.godine Vlasotince
Problemi na sve strane-u porodici, na radnom mestu i u ličnom šivotu.
Teško je-ko će koga da shvati i razume.
Supruga Stojna-Caca vodi celu porodicu-da nekako od njenog zanata preživimo, sina Sašu-studenta farmacije u Beogradu da izdrži materijalno i ćerku Natašu da usmeri na prave vrednosti života i rada.
Sin se odupire raznim oblicima devijantnog ponašanja na fakultetu i sredini-dok ćerka nekako iz prelaza pubertetskog doba u doba adoloscencije-mladalaštva; kao gimnazijalka, nekada teško podnosi težinu života, naročito od uticaja njenih vršnjaka u grupi.

Srećom putokaz njenog starijeg brata, kao odličnog srednjoškolaca u gimnaziji, a zatim i na fakultetu-uticao je kod nje na formiranje upornosti i istrajnosti u školi i van škole.
NJeno bavljenje atletikom, ojačalo je njenu snagu volje da sebi postavlja ciljeve i da ih sama ostvaruje bez ičije pomoći.-što je bilo veoma dobro.
Pored bavljenja karateom-pod uticajem brata; sada je atletika bila ta koja je u jednom trenutku bila najvažnija strana našega života u porodici.
Išla je na takmičenja u Sremskoj Mitrovici i Beogradu.
Veoma nas je obradovalo njeno drugo mesto na krosu povodom oslobođenja grada Vlasotinca; da kao učenica osnovne škole postigne uspeh.
U tom trenutku pobedi sebe i druge oko sebe-kao atletičarka naše porodice, koja je u tom vremenu bila u svim mogućim krizama.
Bili smo svi u porodici ponosni na nju, a naročito ja, pošto se popela na postolje ispred opštine.
To birokratija izgleda nije mogla da predvidi i odredi redosled pobednika u krosu. Svi su dobro znali u gradu da je to moja ćerka-moralni pobednik moje porodice; pa smo u tom trenutku pred velikim brojem građana na ulicama grada primali čestitke. Bilo je to trenutak radosti čestitanja od običnih-vrlo razdraganih ljudi; kojima je bilo veoma drago, što eto taj običan siromašni sloj ljudi, u teškim vremenima ima mogućnosti da se barem nečemu raduje i veseli.

Godine 1993/94/95 su bile preteške za goli opstanak porodice-polovina plate do maja 1995.godine/invalid II kategorije), sa platom od jedne do dve nemačke marke, bez ikakvih materijalnih rezervi; su godine da se nikada da neponove u istoriji ljudskoga roda na ovim prostorima.
Infalacija i opšti haos u društvu; izolacija zemlje, vladanje straha za opstanak porodice, bez posla većine radnika, šverc i profiterstvo, vladanje nemorala u društvu, vladanje mržnje i euforije srbofobije-nacionalizma, agresija sredstava javnog informisanja-mašinerijom laži o Veličini Vođe-VOŽDU srpskoga naroda, kao mesije u u spasavanju srba od njihovog uništenja “kao nebeskog naroda”-stvorilo je velike pometnje i u porodici kao osnovne ćelije svake ljudske zajednice-tako i u celini čitavog društva.

Mnogim lažima kljukana je obična narodna masa, koja je zavođenja jeftinim trikovima manipulacije na emocijama- nacionalnih osećanja, kao i ratova u Hrvatskoj i Bosni, kao i stanja na Kosovu-.
Taj haos i sejanje ratne strahote, materijalne i duhovne bede; sve je išlo na ruke ljudima na vlasti.

Početna otrežnjenja posle razbijanja socijalističke Jugoslavije i odbijanja mnogih da ratuju u Hrvatskoj (ceo puk rezervista u Surdulici-među njima i moj zet Živko starije sestre Stojane -iz sela Sredor kod Vlasotinca) radnika, seljaka i ostalih da idu da suludo ginu u borbama oko Vukovara i drugih mesta u Hrvatskoj-bli su neki znaci otpora ratno-huškačkoj mašineriji vlasti, na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

Strah je zavladao među običnim ljudima, kada su počele da stižu prve žrtve rata. Posledice su bile velike za neke porodice-neke su ostale teško pogođene smrti najbližeg ili je bilo i teških ratnih invalida.
Bilo mi je teško da sve to slušam, jer su to bili mladi ljudi.
Među njima, moji bivši učenici, koji su tek formirali porodice-a deca ostala siročadi.
Moj zet Zoran od mlađe sestre Dušanke, odseljeni iz planinskog sela Born Dol u selo Markovac kod Velike Plane-postao je i sam žrtva ovoga rata u Hrvatskoj. Učestvovao je u borbama oko Vukovara-na Mirkovci.
Kada malo popije alkohol, onda mu se cela slika vraća na ratištu.
Posledice su bile velike za sve one koji su bili protivu ovoga rata, a prisilno su bili mobilisani za neke ciljeve nekih usijanih glava u vrhovima države i vojnih struktura.

Traume su bile velike, pa se teško oporavljali obični ljudi-mahom radnici i seljaci. Bilo je i fanatika nacionalista, kojima se video “krv” u očima-koji su govorili da brane “braću” preko Drine i da su sejali mržnju i strah među običnim ljudima ; kako bih bili primorani da svi moramo da mrzimo Hrvate i Muslimane-a da jedino volimo Srbe.
Dobrovoljne-takozvane paravojne jedinice, su radile u sprezi sa regularnom armijom, a ponekad i sami ratovali za svoj groš-a bilo je mnogo profitera-“ratnih osvajača”, koji su pljačkali na sve što su naišli-bilo srpsko ili hrvatsko ili muslimansko.

Prema pričanju očevidaca, čija su patriotska osećanja upotrebljena za druge svrhe-svojim očima su gledali razna zverstva van pameti razumnih i normalnih ljudi-nad nejakim ženama, staraca i dece drugih nacionalnosti.
O tome se nije smelo pričati.
Nosioci srpskog nacionalizma-kao i nacional romantizma, kosovske mitomanije o srbima, sejali su strah kod običnih ljudi-da svako ko druagčije misli o ratu, su “srpske izdajice”, nepatriote-pa kao takve ih je trebalo svuda u sredinama registrovati, pa po mogućnosti sa svim sredstvima “žigosati” u koren.

U takvom vremenu, kada se lagalo da Srbija odnosno Jugoslavija nije ušla u ratu u Bosni, mnoga naša deca u vojničkim uniformama su več bili preko Drine-što se do dan danas retko još i sme da priča o učešću u ratu; a na ulicama se valjao nemoral nekada čestitih ljudi Srbije.
Dileri i šverceri na ulicama.
Fabrikama opusatele, mašine bez radnika.
U studentskim domovima se skrivala mafijaška bagra, jurnjava za švercovanim benzinom na granicama naših suseda:Bugara, Rumuna, makedonaca i Albanaca-bilo je obeležje ovoga vremena.

Bilo je teško sinu studentu da redovno polaže ispite najvišim ocenama na farmaceutskom fakultetu u Beogradu-nije imao ni najminimalnije uslove za rad i život.

Godine 1995 na đačkoj ekskurziji u Beogradu-obilaskom studentskog centra, uočio sam da se u spavaonama rade mnoge stvari, koje nemaju nikakve veze sa studijama.
Mnogima je to bilo sklonište i radno mesto za šverc, u koga su bili umešani iz vrha vlasti.
Niko nije smeo da javno o tome kaže-svi su se plašili posledica, pa i onih najtežih; jer na ulicama se počelo upotrebljavati i oružje sa ratišta, da bi kasnije bilo i obračuna među samim mafijama u podzemlju.

Mnogi kasniji nerastvetljeni slučajevi ubistava to pokazuju- a dobro se moglo i uvideti i umešanost vlasti u mnogim kriminalnim radnjama.

Mnogi direktori, lokalni i funkcioneri u vrhu su se preko noći obogatili-kupovanjem i prodajom nemačkh maraka na ulicima, u vremenu velike infalacije. Teško materijalno stanje u porodici-uticalo je na sina da zbog “jurnjave” visokog proseka je morao da žrtvuje jednu godinu studija-jer stipendiju nije mogao da dobije-koje su zavisile od članstva u SPS i podaništvu prema vlasti Slobodana Miloševića.

Nadao sam se da ću o tom teškom stanju studiranja svoga sina imati razumevanje kod tadašnjeg Presednika narodne skupštine univerzitetskog profesora Unkovića-pa sam mu se lično obratio u pismenoj formi jednom predstavkom.
Umesto pomoći i odgovora-nastala su šikaniranja cele moje porodice; pa sam u sebi i od porodice “navukao” strah da nešto “pogrešno” ne napišem u vezi njih u nekom pismu ili članku.
Tako kada su ulazili u sobu kada sam pisao na kucaćoj mašini-uvek sam se trzao od straha. Takođe i oni su se plašili te mašine za kucanje, pa su me često sa strahom u očima priupitivali:”Kome pišeš- nemoj da pišeš nekom državnom oragnu”.

Često puta mi se neveruje, pa se “proverava” rukopis na kucaćoj mašini-što je bilo strašno bolno i za mene i za njih.
Strah od progona-represije i posledica u porodici od vlastodržaca je bio veliki, imajući u vidu da smo jednom bili izloženi bili proganjanja u komunističkom sistemu-tada jedva preživeli.
Tako ima ona narodna izreka:”koga zmija ujede i od guštera ga strah”-tako ti je bilo i sa mojom užom porodicom.

Podređenost čoveka da služi samo ljudima na vlasti, toliko je obezvredila značaj državnih institucija, da se na račun narodnih poslanika ljudi u mom kraju pravili sprdnju-kada se međusobno sastanu često na seoskim slavama.

Nebiraju se sredstva da se održi vlast, čak i po cenu života. Gaze se ljudske vrednosti, pa čak i sami ljudi koji se suprostavljaju moći pojedinaca ili grupa na vlasti-koji u ime vlasti, postaju presuditelji i “usretitelji” običnih ljudi.

Zdravorazumski čovek nebi mogao shvatiti da se može manipulisati decom i ljudima u pogledu zdrave pijaće vode.
Tako se dogodilo da se na ime gradskog vodovoda skupila svita-čak i sam predsednik vlade Srbije, da bi se nekako pokrile mnoge mahinacije u nemačkim markama-sakupljane od seljaka za izgradnju seoskih vodovoda, kao i izgradnji fabrike vode.
Te činjenice je javno saopštio tehnički direktor vodovoda-pitanjem glavnom direktoru lokalnog vodovoda na televiziji “Rosulja”-sa još nekim elementima nesigurnosti građana o ispravnosti vode za piće(jer su činjenice poznate, da se u vodi nalaze radioaktivne čestice i da se u poslednje vreme mnogo umire od malignih oboljenja).

Politički marketing pred saveznim izborima svodio se na mnoge “telefomanije” po zabitim selima( da bi se kasnije utvrdila opšta pljačka naroda-koja javno nikada nije obelodanjena, sem što je smenjen generalni direktor PTT SRbije, Milorad Jakšić-a moja dva zahteva napisana njemu lično, nikada nisu ni bila razmatrana, niti sam dobio dozvolu za telefon)- kao i navodno “Akcije” na sređenju seoskih puteva i seoskih vodovoda.

Ceh su platili i moji učenici u seoskoj školi u kojoj radim kao nastavnik matematike od 1991.godine.
Borba za vlast-odborničko mesto između socijalista (SPS) i radikala (SRS)-na relaciji direktpr-nastavnik(SPS) iz škole i jednog građana iz sela(SRS), morali smo zajedno sa decom da trpimo žedni-pa se tako dešavalo da u danima maja i juna, kada su često bile i velike vrućine-nekim učenicima je i pozlilo bez vode.

Eto takve su torture trpela i deca od gole borbe za vlast.
Morao sam i sam od kuće da nosim vodu za piće u flašu-jer se u školi namerno stvarala “problemska situacija” kod nastavnika i učenika oko “nestnka vode”-da bi ona “druga” strana popustila i tako da se dobijajuu politički poeni među seljacima za jesenje izbore, jer je direktor škole po funkciji i sekretar Glavnog odbora opštinskog SPS-e (socijalista)-a dotični nastavnik njegov kandidat sela za odbornika socijalista.

U toj predstavi su najviše stradali učenici i ja među njima, pa je čak u oktobru iz grada za dan škole(i Dan oslobođenja grada)-među svetom svih elita, stigla čak i velika cisterna iz grada-da se vidi kako se eto vodi “računa” o snabdevanju dece pijaćom vodom, a posle toga opet po starom- i dalje smo bili bez pijaće vode u školi.

Onda kada sam napisao članak (koji kao svi pre toga su bili “cenzurisani”-a večina i neobjavljeni) odmah je sa “više” distance intervenisano, pa se smatralo da ja imam “veze” sa višim organima vlasti, pa sam usput-prilikom prevoza, dobio uveravanja, da je voda za selo i školu trebalo da se pušti još u maju mesecu 1996.godine-ali borba za vlast je sprečila normalno snabdevanje građana i učenika vodom za piće.
Naravno da je SPS(socijalisti) bila gubitnik u selo na lokalnim izborima, pa se čitava bulumenta bila usmerila na izbore lokalnog karaktera u drugim mestima.

U tom trenutku sam od pojedinih kolega-“tihim ispovedanjem” sa strahom-kao po nekom “partiskom zadatku“ iz prošlih vremena; doznao do mojih tačnih tvrđenja o pripremi za dobijanje “otkaza” od strane nadzorne službe ministarstva prosvete Leskovca-“ispovesti” i samih nadzornika, svojih kolega po struci-a da su i oni indirekno radili mimo svoje volje i savesti po nalogu vlasti-da bi pred kraj radnog veka izbegli neprijatnosti na radnom mestu kao državni činovnici.

O lokalnim izborima se šuškalo, da je opozicija u gradu pod nazivom koalicija “Zajedno” pobedila u drugom krugu u samom gradu, a da se u seoskim naseljiam maniuplacijom građana od strane komisija socijalista-opozicija kolacija “Zajedno” je tamo izgubila izbore.
Drugi krug izbora za lokane izbore, stvorio je neku nadu da će se nešto promeniti u ovoj žabokrečini, kao i u samoj Srbiji.

U nama se pojavila nada u demokratiju, da će deca otpuštenih radnika i obespravljenih intelektualca-šezdesetosmaša, nastaviti započete reforme društva njihovih očeva, kada je buknuo studentski protest na ulicama Beograda-povodom krađe glasova od 17.novembra 1996.godine koaliciji “Zajedno” u Beogradu, povodom krađe glasova u svim gradovima Srbije na lokalnim izborima.

Kao indirekni učesnik studentskih nemira 68.godine, bio sam ponosan na svoga sina što je bio jedan od inicijatora Studentskog protetsa (1996/97) na farmaceutskom fakultetu-da se jednom stane na put obespravnosti i krađi glasova na izborima.
Samim tim i samovolji velikog autoritarnog vođe-Slobodana Miloševića, koji glavni kriviac za raspad Jugoslavije.
Odbio je na partiskim sednicama tadašnjeg SKJ-e, suživot u konfederaciji Srbije sa ostalim tadašnjim republikama Jugoslavije.

Kao nacionalni socijalista bio je glavni krivac za izbijanje rata; a njegovom pojavom i težnji ekstremista na ostvarenju sna o Velikoj Srbiji, stvoreni su i drugi nacional vođe: hravt Franjo Tuđman u Hrvatskoj i musliman Alija Izebegović u Bosni.

Postao je glavni krivac za velike žrtve među srspkim, hrvatskim i muslimanskim stanovništvom; kao i velike patnje i trpenja poniženja svih građana u Srbiji i Crnoj Gori-od kojih je samovoljno stvorio takozvanu Saveznu republiku Jugoslaviju.

Buknulo je od strane nezadovoljnih, poniženih i uvređenih-obespravljenih građana:Niša, Beograda, Kragujevca, Pirota i drugih mesta-a povod je bila izborna krađa glasova na lokalnim izborima.
Postojeći strah kod običnih ljudi, odjednom se pretvorio u jednu istinsku snagu pokreta otpora protivu jednog autoritarnog režima, koji samo svojata kojekakvi program levice-manipulišući i sejući strah kod običnih ljudi od promena sistema i demokratije.

Istinski se osetio strah od ulične tihe “kulturne revolucije”.
To je bila civilizovana težnja za promenama, u kojoj su intelektualci, radnici, seljaci-ŠETNJOM, bez agresije, na jedan dugotrajan iscrpljujući način priterali vlast i njihovog vođu Slobodana Miloševića, da posle intervencije evropske i svetske zajednice prizna izbornu krađu i time sebi prizna promenu samog sistema.

U velikim gradovima masa je ponosila ljude, da se putem šetnji i BUKOM u šerpama pred početak državnog dnevnika TV Bastilje-državne televizije, kao i pištaljkama ; iskažu na sopstven način određena nezadovoljstva, kao i svoje pravo na sopstveno mišljenje i pravo glasa.

U malim mestima ta imitacija demonstranata i “kordon” policije, dovodilo je do komičnih situacija.
Na Jugu Srbije, konkretno u Leskovcu, Vranju-sa okolinom, informativna blokada od ljude stvorila je slepe poslušnike, kojima se kao stvarima komandovalo u prenošenju sa jedno na drugo mesto.

Nažalost u malim mestima zaostalog juga, u svim strankama su došli ljudi sa veoma niskom naobrazbom, političkom kulturom, pa i zaslepljenim mnogim zabludama iz prošlosti.
Na funkcijama u organima vlasti određenih opština, školskih institucija i u preduzećima, bili su prljavi i iskompromitovani ljudi-članovi socijalističke partije Srbije; kao i mali broj iz drugih stranaka koji nikada nisu ni imali svoja ubeđenja.

Vrh partije se borio za goli opstanak na vlasti; pa su svi misleći ljudi na Jugu se povukli iz levice ili pak su ostali po strani kao vanstranačke ličnosti.
Ta prljavština je došla do izražaja na lokalnim izborima, kao i prilikom proslave takozvanog VINSKOG BALA u Vlasotincu-kao poseban vid narodne zabave u vreme sankcija na račun sirotinje ovoga kraja.
Težilo je se pokazati svetu kako se eto Srbi vesele i u najtežim trenucima pod sankcijama; naravno sa svitom iz republike, regionalnih i opštinskih birokrata.

Naravno da kulturno zabavno privredna ,manifestacija “Vinski bal”-nekada u prošlosti je imala svoj privredno društveni značaj i šire od samog vlasotinačkog vinogorja bivše Jugoslavije.
Danas je samo zloupotrebljena u neke druge svrhe.

Moj otac Blagoje-borac partizan protivu balista na Kosovu i majka skojevka i borac 12.srpske partizanske brigade; kao i mnogi drugi stričevi i svi iz okolnih sela su bili učesnici partizanskog pokreta u brobi protivu fažizma u Drugom svetskom ratu(1941-1945.g).
Otac je čak i u vreme obnove zemlje bio I član komunističke partije; pa kada je video kako sekretar partije susednog sela krade brašno iz zemljoradničke zadruge-odmah je napuštio partiju.


No, jedan u selo poznati skojevac, potom partizan i udarnik i komandant mnogih saveznih akcija u bivšoj Titovoj socijalističkoj Jugoslaviji-radeći kao udarnik na izgradnji puteva, šeležničkih pruga širom Jugoslavije, potom i Novog Beograda-ideološki je ostao da radi na selo, samo kao pomoćni radnik-služitelj u naše plansko selo; uticao je na mene i čitavu generaciju u pogledu prihvatanja komunističke ideologije.

Naravno, danas to možda i nema značaja-da je njegovo ime i prezime Jovan Petrović i da je u selo bio najači čovek koji je mogao da u vodenicu odnese najveći džak sa žitom da se samelje u vodenicu potočaru brašno od raži ili žute kukuruzi-doterane berbom iz Vojvodine.

Njegov otac je bio iz planinskog zaseoka DŽakmonove sela Borin Dol-a poznat kao istaknuti kapetan srpske vojske u Prvom svetskom ratu.
Naravno njega su u naše selo prisvojili.
I sam je kasnije bio žrtva te same ideologije jednoumlja-a da nije ni bio svestan.

Naravno u teškim danima moga progona i sam se bio nesvesno uključio u progonu.
Verovatno je smatrao da sam “izdajnik”.
Das am “izdao” njegove ideale revolucije, koja je bila na čistom dogmatizmu komunističke ideologije.
Naravno bio je i jedan od najboljih planinskih kosača i me naučio tom zanatu; od koga sam kasnije u vreme progona, izbacivanja sa posla u prosveti zbog svog uverenja kao “politički nepodoban”- morao da radim kao kosač nadničar da bi preživeo sa porodicom.

Mi smo mu ostali zahvalni što nam je pomogao da ugledamo svet pismenosti i neki drugi svet života- pored nepismenih i teško zatucano zaostalih naših roditelja.
Svi su bili nepisimeni, a i veoma teški da nas upute na jedan drugi svet.
Njima su bile važne njive, livade i stoka u planini. Samo se znalo za hleb- onaj ražen i žutu proju. Živelo se oskudno ibedno u planini.
I sami su bili žrtva siromaštva duha i materijalnih dobara. Bili su to čestiti planinski gorštaci-pečalbari.
Naravno putevi života su nekada surovo različiti.
Tako je bilo i sa našim prvim Učiteljom života-čika Jovanom iz planinskog zaseoka Predanča-planinsog gorštaka, revolucionara i pravovernika komuniste iz vlasotinačkog kraja.
Zahvaljujući njemu sam i postao prosvetni radnik-inače bih bio negde siromašno bedni pečalbar po belom svetu-ciglar ili zidar.

U mom rodnom kraju-gde sam i službovao kao prosvetni radnik; prostota naroda bila je pogodno tle za manipulacije oko izbora.
Za svaku vlast sam bio „opasan” jer su znali da jedino ti ljudi meni veruju-pa je bilo i opasno u ovom vremenu da se eksponiram, jer sam jednom preživeo nervni slom i jedva ostao živ-pa sada moram čuvati svoj život.
Lično mi je bilo teško da pokrećem kritički mnoge manipulacije oko izbora iz svoga rodnoga kraja-jer su to bili nekada meni bliski ljudi pre formiranja višestranačkog sistema u Srbiji.

Sada u ovom prljavom vremenu mediokriteti dolaze na vlasti-među njima su i moji nekada školski drugovi, nekada bili veoma slabi đaci u školi.
Nažalost jedan od njih –posle zavržetka pravnog fakulteta u Prištini, sticajem okolnosti kao poltron i podanik- bio i sudija udruženog rada i učestvovao u progonu, krešenja bezakonja-kada sam bio proteran kao “nepodoban” iz prosvete. Posle je kao “nagradu” dobio i razne funkcije-do presednika opštine.

Tako je manipulacijom tih ljudi i dolazio do glasova i odborničkog mesta u svom rodnom selu.
Bilo je teško naći se u jednoj moralnoj dilemi-doći u sukob čak i sa nekada najboljim prijateljima-a sve zbog jednog suludog podaničkog sistema vladanja-kako u vremenu Titovog socijalizma, tako i u vreme Slobodana Miloševića-socijalističke partije.

Bilo je dosta ljudskih lomova i raznih sudbina života-kada jedni postaju pohlepni za vlašću i novcem-a drugi se bore da prežive u sistemu vrednsoti pravde , morala i običaja jednog starog patrijahalnog društva.
Naravno u tom sukobu su stradali pošteni i časni ljudi-bezobzira na nivo obrazovanja i socijalni status u društvu.

Ljudske vrednosti su date jednim moralnim načelima u porodici i sredini-a društvena zajednica ih je ovoga puta uništila do kraja.
Bili su mi teški susreti sa tim mojim nekadašnjim drugovima i prijateljima-bilo nepismenim, polupismenim, sa fakultetima ili na nekoj od funkcija.
Neki su crvenili, neki bledeli-a neki iskazivali surevljivost moći vlasti i uživali u privilegijama te vlasti.

Zaboravili su da su izašli iz svinjskog i gumenog seljačko gorštačkog opanka. Naravno u tim situacijama sam sa svojim kritičkim stavovima bio njihov “neprijtelj”-a i kako kažu “državni neprijatelj”-“ čim hoćeš da rušim Slobodana Miloševića”.

U ovom kraju u vreme izbora su namerno stvarani “sukobi” partizana i četnika-stvaran je ideološki razdor među običnim malim ljudima pečalbarima, kako bi se stvarala mržnja, s kojom se kasnije manipulisalo, vladalo i koristilo na prljav način protivu političkim protivnicima na izborima.

Naravcno čitav ovaj moj kraj, moja uža i šira rodbina su bili na prvim i drugim izborima pod velikim uticajem partizansko-komunističkim propagandama- “zavijene” u oblandu socijalističke partije-kao i zabluda iz prošlosti; da se četnicima “stane na put”-po svaku cenu kako je moja nepismena i ostarela majka Marica-nekada partizanka, govorila meni i njenom unuku studentu.

Naravno, ta zaostalost i socijalna beda učinila je da se u ovim zabitim karjevima još “ratovalo” između partizana i četnika-kao i protivu bugara i nemaca.
Kada god je majka dolazila kod mene u posetu, uvek je volela da pogleda televiziju i da na dnevniku vidi Slobodana Miloševića-pa je komentarisala:”Drugi Tita”.
Kad god je gledala neki ratni događaj-borbe, odmah je komentarisala:”eve gi Kitlerovci, nemogamo nemci da isteramo, još će da se ratuje”.

Za taj nepismeni siromašni svet- Hitler i dalje postoji-nisu ga još isterali iz svojih zabluda života, jer oni nikada nisu prihvatali drugčiji način života-sem onog u planini i divljini.
Otac kao pečalbar je video svet-pa je drugačije nekada gledao oko sebe.

U vreme nacionalne i nacionalističke euforije oko Kosova i izbijanja rata u Hrvatskoj i Bosni, teško je bilo stajati na noge, kamo li se uspraviti uspravno i mjenjati tok života na ovim prostorima.
Svako uspravljanje i suprostavljanje takvim vetrovima života, značilo bi potpuno biološko uništenje moje ličnosti-premda sam u tom vremenu ipak bio “pola” čovek.
Strah za opstanak svoje porodice i velika griza savesti zbog njihovog ispaštanja zbog mojih uverenja; zahtevalo je od mene da trpim mnoga poniženja i da prećutno radim mnoge stvari na poslu i u životu mimo moga našina života i načina mišljenja.

Tako kada sam bio više “bezopasan” za sistem, kada sam po njima takoreći prestao da mislim, da “izgubim” osećanje za prostor, “osećaj” komuniukacije sa ljudima, kada su u mene “vladale” neke druge sile-kojih nisam bio svestan, kada sam narodski rečeno bio u “bunilu”-neznajući ni šta se dešava sa okolinom i u okolini-takoreći u meni je vladalo besvesno stanje-ni života ni smrti.
“Pušten” sam po njima na “uslovnu slobodu” života i rada među čeljustima nezasićene školske i opštinsko-republičke birokratije.

Kraće rečeno-“vratili” su me tako bespomoćnog da se ponovo “uključim” u nastavni proces u osnovnoj školi.
Godinu dana sam samo išao u osnovnu školu sela Kruševica- opština Vlasotince, takoreći bez ikakvih radnih obaveza, sem po neki administrativni zadatak.
Bilo je prema meni neke “velike finoće” i “velike brige”-kao znaka “velike humanosti”-prema bolesnom čoveku od onih istih ljudi koji su mi takoreći život uzeli i doveli me na ivici života i smrti.
Veoma sam teško izvršavao te administartivne poslove te 1990.godine-naročito ako je trebalo oko popisa, kada su se izvodile računske operacije, a ja nisam mogao ni da mislim, niti pak da računam.

Borio sam se svim snagama-ono malo ostalog od svoje umne i fizičke snage da uspem da uradim taj popis, jer sam znao da su to ponovo vrata za vraćanje života i rada u normalan svet.
Bilo je i likovanja. Tako mi je data zamena časa u VII razredu na kome sam trebao da uvežbavam na temu sličnosti figura.
Znao sam da je to “provera” mojih radnih sposobnosti, jer kolega mladi i manje sposobniji-želeo je ponovo da me “proveri” oko zauzimanja radnog mesta, pa se planirao teren da me se ponovo otarase.

Bio sam srećan u nesreći -kad mi je školske 1991/92 dat Dnevnik da radim na godinu dana u susednoj seoskoj osmogodišnjoj osnovnoj školi sela Šišava-Vlasotince, sada na poslovima nastavnnika matematike.
To je za mene bila nada, da se vratim u život, da spasem svoju porodicu od daljeg propadanja i da se nekako iskupim za svoje roditeljske grehe pred svojom decom.

U tom košmaru između stvarnosti i mojih želja, u društvu su se događale mnoge promene. Niko više na mene i nepoklanja pažnju-razbijena je Jugoslavija, razbijen je SKJ-e, a nestao je sa scene čitav jedan birokratsko-etatistički sistem sa oligarhijama svih nivoa.

Stavaranjem višepartiskog sistema u Srbiji, kod mene je probudilo nadu da ću se izvući iz sopstvenog pakla.
Sve strahote oko Kosova, zatim izbijanje rata u susednim republikama bivše Jugoslavije i jačanje agresivnih snaga, usmerene nacionalnom odnosno nacionalističkom mržnjom-spremne da se ratom sve rešava; u meni je još više stvaralo strah i nesposkojstvo, da ću se tim strahom i ja propasti u provavliju bezvrednosti ljudskih života.

U takvim okolnostima su iz tadašnjeg saveza komunista, sa soocijalističkim savezom-se formirala jedna partija, koja se samo ruhom promenila; a u suštini čitav sistem je ostao i u njoj i u ostale oligarhije iz bivšeg SKJ-e, koja je sebe “nazvala” Socijalistička partija Srbije (SPS)- godine 1990.

Na drugoj strani u gradu su formirane partije-današnjeg srpskog pokreta obnove, demokartske partije, radikalne partije i partije srpskog jedinstva, u kojima su bili članovi neki veoma agresivni i ljudi od nepoverenja u sredini.
Njihova agresivnost se odnosila prema ljudima koji drugačije misle od njih, a kod mene su tu uticale i mnoge predrasude o četnicima i partizanima, pa se često puta tada u sredini sa verbalnih svađa pretvaralo i u fizičkim obračunima kod stanovništva u brdsko planinskom području.

Učestvovao sam u toku izborne procedure Socijalističke partije za područje Vlasotince-početka osnivanja 1990.godine i na tom izbornom konstituisanju SPS-opštine.
Ttako iz straha za sopstven život-postao i član SPS-e. Naravno da sam u sebi nosio svoje ideje demokratskog socijalizma, ali kada sam video da su članovi postali najveći ološi iz ove sredine-da je bilo važno da se ima što veći broj članova partije.
Kada su tu i svi oni koji su mene proganjali zbog mog uverenja, sada čak i napredovali na lestvici hijerarhije u državnim organima: opštine, okruga i republike-onda mi je bilo jasno da sam kao “ovca” bio zalutao u “tuđe stado”., koje je imalo “predvodnika” koji je uništio sve što je bilo demokratsko i slobodno još od osme sednice CK SKS- saveza komunista(1987.g) Srbije i na 13 kongresu saveza komunista Jugoslavije (SKJ-e)-tada sam već bio izbačen iz prosvete zbog svoga uverenja.

Naravno da sam išao i na osnivanju ostalih stranaka, pa su mnogi moju ličnost na ulici ili u određenim grupama istomišljenika , koristili kao “disidenta” iz prošlog sistema protivu sistema i socijalističke partije-više za ličnu i grupno partiske interese; nego li na promenu stanja u našoj sredini i šire .
Svi su me svojatali za “njihovog”, tako da sam svojim prisustvom na svim organizovanim tribinama u gradu, koje su organizovane od svih partija-smatrali kao njihovim “simpatizerom”.

Naravno da sebe nigde nisam mogao da nađem u sredini.
Često sam u prva dva izborna kruga po nalogu porodice glasao za socijalističku partiju-iz straha da nam se nešto nedogodii.
Naravno bio sam i pun zanosa levičarskih demokratskih ideja-pa sam u duši želeo one prave reforme koje su ostale san iz vremena komunizma-na pluralizmu mišljenja.
U meni je sloboda mišljenja i demokratija bilo kao nasušna potreba borbe za život.
Moji ideali ostvarenja demokratskog socijalizma-često su me nagnali da razmišljam više o levici i njenoj transfomaciji na demokratski reformistički kurs.

Taj zanos, ta nada i često zablude prošlosti iz komunizma; su bile prepletane sa mojim strahom, pa smo svi u porodici u jednom bunilu.
Šta će se nama dogoditi i da li ćemo ikada stati na zdrave noge.

Nostalgičnost za starom Jugoslvijom, razočaranje zbog njenog raspada, kao i nemoć da se utiče na ratno-huškačke snage na čelu sa Slobodanom Miloševićem-u stvaranju “jedne zemlje” u kojoj će živeti svi Srbi; zatim pojavom raznih nacionalističkih stranaka-u meni je stvorilo želju da se svojim idejama priklonim Pokretu saveza komunista za Jugoslaviju-čiji je presednik bio moj poznanik profesor Dr. Dragomir Drašković.

Tako su na narednim izborima u glasačkim kutijama ove opštine bila samo tri glasa za ovu partiju:moj, moje supruge makedonke i našeg prijatelja profesora makedonca.
Taj strah za opstanak mešovitih brakova odnosno porodica, naročito je dolazio do izražaja kada su socijalisti, radikali, pristalice Arkana i Šešelja-pa i oni lično u Vlasotincu na mitinzima, iskazivalli veliku mržnju prema drugim nacijama-“srbovali” na agresivan i preteći način .

Tako je i sam presednik opštine-osokoljen nacionalističkom euforijom svoga “vođe” Slobodana Miloševića-mom prijatelju profesru makednoske nacionalnosti u njegovoj kancelariji ovako zapretio:”Da kao čovek druge nacije moraćeš da odeš iz ove sredine” –jer je dotični profesor ruskog jezika kritikovao negativne pojave u njegovoj gimnaziji i u samoj opštini-a ovaj se zloupotrebom nacionalizma želeo da se osvetiti na pokvaren način.

Naravno nacionalističko ludilo je zahvatilo i prosvetu.
Tako je dotični profesor ruskog jezika zbog problema na radnom mestu u gimnaziji zbog svojih moralnih i radnih načela-dospeo na “meti” raznog ološa u toj školi i sredini, pa mu je zaprećeno proterivanjem iz sredine.
Sa suprugom-srpske nacionalnosti, profesorkom iste gimnazije u Vlasotincu-potražili su pomoć od načelnika odeljenja ministarstva prosvete okruga u Leskovcu. Tako je i od dotičnog načelnika u prosveti bio izvređan na nacionalnoj osnovi-pa su se tako svetili njegovoj supruzi gde su joj protivzakonito oduzeli časovi informatike i dodelili drugom profesoru.

Strah za opstanak u takvom vremeu je najteži strah. Tako « slučajno » sam prevozom mini-busa, sa radnog mesta iz škole dovezen do centra opštine ; posle sednice nastavničkog veća.
Kada sam izašao iz mini-busa, ispred opštine i bioskopa se stvara velika gužva. Pogledao sam kako se grupa cigana gura oko ulaznih vrata bioskopske sale.
Ispred bioskopa pogledao sam plakat o mitingu Željka Ražnjatovića-Arkana, kao i ušešću nekih pevača narodne muzike: Lepa Lukić, Ceca Veličković. DŽej i Oliver Mandić.

Odjedno se stvori oko mene neka velika gužva. Nisam mogao nikuida.
Tu sam se slučajno našao u toj gužvi i silom i mene uguraše u bioskopskoj sali. Tako sam prisilno negde oko dva sata popodne, bez ručka ušao u bioskopsku salu. Tada se među običnim ljudima koji su bili naratišta po Hrvatskoj; šaptalo o Arkanovom klanju po Hrvatskoj i dranju živih ljudi.
Imao sam I saznanja o njihegovoj agresivnosti u mafijaškim radnjama.
Moram priznati da mi nije bilo svejedno što sam se silom našao na takvom mestu u Sali biodkopa ispred Arkana.
Pored moje nespremnosti da se odreknem nekih svojih zabluda, u sali sam se sklonio u zadnjim redovima; kako bi izbegao da ustajem i pevam himnu “Bože pravde”-a na televiziji sam video kako je javno ukorio jednog građanina što ne ustaje na ovu himnu.
Za mene je moje jugoslovesnko uverenje, a i vaspitavanje u jugoslovenskom duhu; moja jedina bila i ostala himna “Hej Sloveni”.

Naravno da je u suštini tada Arkan radio za Slobodana Miloševića.
U sali se samo pevalo, a govor koji je trebalo biti održan u bioskopskoj Sali- je bio najavljen napolje zbog velikog broja građana: koji su više bili znatiželjniji, a bogami i preplašeni za sadašnjost i budućnost.

Nadajući se da će miting biti ispred opštine u parku, nisam ni očekivao da će Arkan svoj vatreni “ratni” govor držati sa balkona bioskopske sale.
Da bi izbegao neugodnosti, sam rešio da izađem među poslednjim posetiocima-mahom cigana, koji su želeli da slušaju pevačicu Cecu Veličković-rodom iz Žitorađe našega Juga Srbije.

Kada sam izašao napolje odjednom sam upao u još veću gužvu, noge su mi se odsekle kada sam ispred vrata bio u okruženju Arkanovih sledbenika i njegove partije sa bedževima, njegovim slikama i zastavama.
Bili su to kršni momci, spremni i na fizičke obračune-ako zatreba.
Arkanov govor je bio pun naboja sa upadljivom rečenicom:”Jedna gospođa iz zgrade me je nazvala ubicom”-tačno je da sam ubijao, braneći Srbe i Srpske majke i Srpsku decu”.
U govoru je bilo jeftinog patriotizma, na račun rađanja dece, koja če braniti srpske zemlje.

Čovek pun emocija i naboja, kao i strahom, u nekim trenucima moše biti i zanet emocionalnim osećanjima i uporediti ga u tom trenutku sa velikim srpskim junakom Milošem Obilićem.
Mnoge stvari su tada za mene bile nejasne i iz straha sam i sam aplaudirao; naravno gledajući da se ponašam kao oni iz njegovog obezbeđenja, pa su čak ti mladići na osnovu mog ponašanja mene smatrali “njihovim” pristalicom i uključili su me da sa raširenim rukama napravimo prolaz njihovom idolu da uđe u velika kola posle održanog Mitinga.
Naravno državna televizija je u tom vremenu davala veliki publicitet Arkanu i njegovoj stranci Srpskog jedinstva.


Da navedem kako su na moj slučaj proganjanja u prošlosti , PROGONITELJI u sadašnjem sistemu dobijali kao “zasluge”:
- sudije udruženog rada koji su učestvovali u montiranom sudskom procesu po kategoriji “politička nepodobnost”-popeli se na viši nivo vlasti:sudija Vojislav LJubenović postaje presednik opštine i narodni poslaniki .
- Sudija Zoran Jović postaje načelnik policije,
- Presednik OK SKS Zoran Mladenović postaje načelnik policije okruga. Sudija Mr Miroslav Zdravković postaje potpresednik u narodnoj skupštini Srbije i drugi znani i neznani na nivou opštine, pokruga i republike “napreduju” u karijeri-koji su imali udela u mojem proganjanju u bivšem socijalističkom sistemu.
U građenju svoje karijere je imao udela i Mihajlo Kertes u Presedništvu republike, odnosno kabineta Presednika Slobodana Miloševića, kao i mngi narodni poslanici i ministri.


Moji pisani tekstovi o Kosovu, Srbiji i nacionalizmu u listovima: Politika, slovenačko Delo, Nova makedonija-su upotrebljavani i zloupotrebljavani za širenje nacional-socijalističkih ideja u Srbiji.

Posle godinu dana provedenih na “privremenom” radu u seoskoj osnovnoj školi u selo Šišava-jer sam prisilno bio najuren od tadađnjeg direktora i njegove grupe osmogodišnje osnovne škole u selo Kruševica-Vlasotince; ponovo sam bio bačen na ulicu.
Onako nemoćan, bedan i iznemogao, služio sam kao igračka za građenje nečijih karijera u okviru vlasti i samoj socijalističkoj partiji.

“Dopisivanje” direktora seoskih osnovnih škola na relaciji Šišava-Kruševica; želelo se da se na ime moje prošlosti i sadašnjosti, isproba i pokaže ljudima na vlasti; dotičnom presdniku opštine Vojislavu Ljubenoviću-kao i ostalim “sudijama” moga i moje porodice života, moje sudbine i propasti od zloupotreba položaja, lekarske etike, zakona-sve zbog svoga uverenja-kako sam postao bezopasn za “okolinu”.

Čak me je i dotični direktor škole u Šišavi odveo kao “ukroćenu zver” u kancelariji presednika opštine; da se tada pred narodnim poslanikom i presednikom eto “vodi” human način zbrinjavanja o jednom bolesnom čoveku-koji se eto pokorava njima, sistemu vlasti i državi Slobodana Miloševića.

Kada su u kancelariji videli “ukroćenu” i bespomoćnu zver; sem formalnog pozdrava-nisam udostojen ni kao ljudsko biće da se pita nešto o meni.
Zar treba reći da mi je taj nekada moj dobar drug i prijatelj iz seoskog školskog života-a i kasnije, bio sam blizak i sa njegovim ocem šumarom kada sam počinjao svoj radni vek prosvetnog radnika u njegovo planinsko selo Tegošnica-sve to “nestalo”.

Zar je moguće kako i koliko moć vlasti čoveka ponese i odnese negde.
Sa velikim podaništavanjem uvideo sam da taj moj direktor škole je podanički gradio karijeru, tako što će kasnije postati sekretar Glavnog odbora socijalističke partije u opštini Vlasotince.
Naravno treba li reći da svi ovi kadrovi u upoređenju sa socijalističkim sistemom- mogli su da budu negde najviše na nivou neke seoske mezne zajednice-a ne na funkciji presednika opštine.

Eto takav je bio degradiran kriterijum izbora kadrova u socijalističkoj partiji na najvišim partiskim i državnim mestima u opštini, okrugu, pa i u republici.
Shavtio sam igru samnom.

Ali ništa niti sam smeo, niti mogao da se oduprem da se samnom tako postupa kao sa nekim nepotrebnim predmetom; koga može da pomeri svako na bilo koje mesto, kad budem negde zasmetao.

Taj isti presednik opštine, koristeći slabosti političkog sistema, nije smeo da se kandiduje za opštinskog odbornika u svome naselju u gradu, jer sem njegove uže porodice i drugova “po zadatku i čaši”-retko bi mu ko ukazao poverenje, na jedan manipulativan način.
Tako zloupotrebom i manipulacijom njegovih seljana u rodnom planinskom selu-uz pomoć njegovog oca šumara, već dva mandata dobija odborničko mesto na izborima-a drugi put, čak od 200 građana, dobio je prema podacima iz 1991.godine 250 glasova.
Znači za njega su glasali i oni koji su poodavno umrli. Znači pravili su spiskove i živih i mrtvih-kako bi bilo što više glasova na izboru.

Nisam bio iznenađen što je taj prljavi sistem zasnovan na takvim prljavim ljudima-poput takvog presednika opštine, koji prema pričanju građana u gradu poseduje nekoliko luksuznih kola, onda prema priči građana po gradu –uzimao mito u nemačkim markama oko upisa učenika u srednjim školama-preko podmitljivih direktora i profesora.

Tako mnogi novopečeni bogataši-preduzimači plaćaju u nemačkim markama svoj i status svoje dece u školama.
Veoma sam bio iznenađen podmitljivošću mojih bivših učenika iz toga kraja, kada ih je dotični presednik-po pričanju seljana, podmitio da jedan sa završenim pravnim fakultetom ustupi odborničko mesto za vlast presednika opštine za svega 2000 dinara-od dotičnog presednika opštine.

Teško je to palo mojim nekadašnjim učenicima i seljanima iz toga čitavoga kraja, kako se poštenje i čast na selo prodaju tako olako, kao i da nepostoji ljudski obraz našega starog patrijahalnog društva ovoga našega pečalbarskoga kraja-gde se reč i obraz se nekada cenili više nego li nasušni hleb.

Tako se vidi da je moral i država u potpunom rasulu.
Kada primitivan mediokritet dobija vlast, onda njegova svirepost prema onima koji mu smetaju je veoma surova i svirepa-čak do zverstva, bez poštovanja ljudskih vrednosti, pa čak i sam život drugog čoveka.

U borbi za golu vlast- se nebiraju sredstva, na makijevelistički način, zadre u najporodičniju intimu života ; onda čovek postaje nemoćan pružanju bilo kakvog otpora-postaje bespomoćan posmatrač svoje propasti.

Vlast velikih “tata” se deli na najniže pore moći u hijerariji moći.
Tako je bratanac presednika opštine, kao učitelj u školi mogao da radi šta god želi, pa čak i u orgijanju u pijanci.
Bilo je zloupotreba slabosti onih mojih u užoj famili zbog bolesti i nedostatka lekova, pa sam i sam zbog toga imao problema u familiji-jer je lako “potkupiti” siromašne i iznemogle starce i seljanke leovima-koji su dobijali besplatno od “socijalista” za svoju propagandu.

Naravno to su činile i medecinske sestre i lekari u ambulantama-pa su im seljaci nosili pune korpe sa sirom, jajima i voćem-da bi dobili lekove.
Tako je radila i moja starija sestra udata u selo Sredor-koja je često bila meta raznih manipulacija i zloupotreba-pa sam zbog njene neobrazovanosti, niske svesti i siromaštva imao dosta ličnih problema u životu.

Često taj učitelj je dobijao i besplatno lekove delio seljacima ; da se pokaše kao navodni humanista-kako bi izbegao odgovornost pred seljacima od nerada, pijančenja-pa su ga seljaci nekoliko puta nalazili pijanog u šanac-a mnogi su s roditelji i meni lično žalili.

Naravno kao bratanac presednika opštine-imao je zaštitu u ministarstvu prosvete, pa i sva moja pisanija su završavala u korpe za otpatke oko nerada i javašluka i zloupotrebe profesije u školi i sredini.

U tom selu moga zeta i sestre dotični direktor škole je ih izmanipulisao za svega 100 dinara-da organizuju namešteno glasanje za odbornika SPS. Tada je zet kasnije uvideo da je izmanipulisan i napustio SPS i školski odbor i rad u mesnoj zajednici.

Tako su izmanipulisani nepismeni seljaci ; kojima se diktiralo ispred ulaza u školsku zgradu, koji broj treba da se zaokruži, a to je bio broj direktora škole kandidata SPS_e.
Takavje bio metod manipulacije, a kasnije je seljacima davano po jedna pakla cigareta u prodavnicu ili jedno pivo, za zaokružen glas na lokalnim izborima .

Tako je moj zet nesvesno te 1996.godine potpomogao jačinu vlasti-protiv koje sam se borio i indirekno pomogao da još jednom doživim pokušaj izbacivanja iz prosvete.
Naravno kao čestit i pošten čovek bio je toliko postiđen-a ja mnogo uvređen ; da dugio vremena od stida nije mi dolazio u kuću, pa je samo sestru slao da me poseti i pita za moje zdravlje.

Moga zeta su iskoristili da ga “okrenu” protivu mene-a kada je trebalo da za svoj rad u selo dobije nagradu od strane škole i opštine-onda su nagradili nekog drugog podanika vlasti ; koji ništa sem poltronstva vlasti nije učinio za selo i školu.


Eto prljavi ljudi kako mogu da vladaju tako što zloupotrebe ljude zbog njihovog siromaštva i bede života-jedne protivu drugih u porodicama, pa se tako vrši i “izolacija“ onoga koji kritički misli i želi promenu sistema vlasti i režima Slobodana Miloševića.

Bio besan i ljut na svoga zeta-radnika pečalbara i poljoprivrednika, što je dozvolio da ga izmanipulišu-jer nije bio svestan u šta me sve bio uvalijo mnipulacijom oko izbora i oko uzimanja lekova od prljavoga učitelja-jer su mi sada preko njega pravili razne smicalice u školi i sa učenicima, ometali namerno nastavu, omalovažavali u selima kraja.
To je bhio organizovani pokušaj kompromitacije moga rada i ličnosti, da bi se preko učenika, roditeqa i nadzorničke službe ponovo pripremao pokušaj da me po drugi put najure iz prosvete.

Zet nije mogao da podnese teret svojih posledica-grehova prema meni; postao je bolešljiv-pa sam mu poručio preko sestre da mu je sve oprošteno i neka bude mu to pouka za život.

Izdržao sam sve oluje i vetrove - nisam izgubio ponovo radno mesto u školi. Mojoj sestri je bilo neugodno jer i ona mi je nesvesno stvarala nepotrene probleme.

Poništavanje drugog kruga izbora za lokalne izbore od 17.novembra 1996.godine u velikim gradovima Srbije-krađi glasova, u malim sredinama Juga Srbije, je imalo i različitih efekata.

Posle početka mitingovanja građana u organizaciji koalicije „Zajedno“ i „Studentskog protesta“, na ulicama Beograda, Niša , Kragujevca i drugih mesta-među vlastodržcima u manjim mestima zavladala je prava panika; pa se nekadašnje snage-takozvane Antibirokratske revolucije, našle u neočekivanom ćorsokaku.

Posle prvog šoka gubitka na lokalnim izborima -Socijalistička partija na jugu Srbije, preko državne televizije se počinju prikazivati televiziske slike sa organizovanih mitinga po malim mestima-kao podrške Slobodanu Miloševiću i Socijalističkoj partiji.

Bila je velika zloupotreba preplašenih siromašnih radnika, seljaka-sa unapred ispisanim parolama podrške Slobodanu Miloševiću-čiji smisao je malo ko razumeo.
Kraće rečeno ljudi su smatrani običnim sredstvima za jednodnevnu upotrebu, a neki su to činili i za malu sumu novca-kako bih se u teškoj krizi preživelo.
Mnoge grupe radnika i iznemoglih ostarelih boraca bivala je izmanipulisana zajedno sa radnicima i seljacima juga Srbije i na kontramitingu u Beogradu-često i na robovanju prošlosti.

U tim ljudiuma sam prepoznavao i svoje najbliže-kao deo svoga naroda; pa sam bio gnevan, nekada ljut, a nekada i osećajan, što se na takav jeftin način u očuvanju gole vlasti.
Bez ikakvog smisla za ostvarivanje nekih ideala nekog humanog, demokratskog društva-socijalne pravde, zajapuren sekretar Glavnog odbora SPS opštine-meni predpostavljeni direktor škole, kome su škola i učenici toga vremena bila poslednja briga u životu; na jedan „dramatičan“ način saopštava svim nastavnicima u nastavničkoj kancelariji-sa posebnom „dramatičnošću“, da se eto „fašisti“ ponovo oglasili sa nemačkom zastavom u Beogradu.
Eto u ovom „trenutku“ je poptrebno da se svaki „patriota“ mora „odazvati“ pozivu Presednika Slobodana Miloševića, da se brani Jugoslavija od „izdajnika“ koalicije „Zajedno“ i studenata, koji su na ulicama „plaćeni“ od strane zapada.

Naravno takve rečenice su prihvaćene ćutanjem ili odobravanjem od strane prosvetnog osoblja; pa sam na gnevan način istakao da je među tim takozvanim fašistima i izdajnicima u studentskom protestu i moj sin-unuk partizana i oca koji živi svoj život-provedeći ga u borbi za neku socijalnu pravdu; a da druga „šačica studenata“ pod patronatom države po meni pripada nekom savezu studenata Beograda.

Uzdrhtalim glasom-posle mučnine u kancelariji, rekao sam:“Biću ponosan ako i uđem ovim svojim činom u istoriji svoga naroda“.
Tog 24. decembra 1996. godine organizovan je „Kontramiting“u Beogradu od strane Socijalističke partije, u znak podrške Slobodanu Miloševića-protivu „izdajnika“, „fašista“ i „petolokolonaša“.

Nasamareni, ozlojeđeni, uvređeni, poniženi; obmanuti ljudi najsiromašnijeg sloja-nisu ni shvatili značaj i cilj takvog mitingovanja.
Na njihov račun isprepredane su posle mnoge šale, posle priznavanja izbora od 17.novembra 1996.godine-posle „čuvenog“ Miloševićevog „specijalnoh zakona“.
-pred pritiskom međunarodne zajednice o nepoštovanju ljudskih prava na izborimja građana.
Tako su posle toga mnogi obični siromašni ljudi, veoma dugo nosili breme stida i posramljenosti pred samim sobom i pred sredinom na Jugu Srbije.

Taj moj tvrdokorni stav, da kao intelektualac leve demokratske orijentacije, nestranački opredeljen, javno podržim opravdane proteste političke grupacije koalicije „Zajedno“ i „Studentski protest“-dobro sam lično i sa porodicom osetio posle na svojoj koži.
Na radnom mestu, manipulacijom-direkno ili indirekno, podsticanjen(podbadanjem) učenika sa lošim ponašanjem i roditelja, organizovano je ometanje nastave-iz dana u dan sam se borio za normalno izvođenje nastave.

Provokacije učenika-namerno ili usmeravanje njihovih raznih nezadovoljstava na mržnju prema mojoj ličnosti, bila su tolikog maha-da u nekim trenutcima sam strepio za sopstven život; jer mi je nekoliko puta pozlilo na času, a u oči same nove godine sam morao da napustim čas posle 27 godina rada u prosveti.

Namerno zakašnjavanje učenika, organizovano zakašnjavanje nastavnika, učešće sekretara škole u nekim prljavim poslovima, kao i direktora škole, neodržavanje časova dopunske i dodatne nastave pa i redovne nastave(zakašnjavanje na čas)-kraće rečeno bavljenje švercom, trgovinom, poljoprivredom i nekim drugim poslovima-samo je taj sloj ljudi u školi i na vlasti sve usmerilo na prljavi progon na moju ličnost.

Koristile su se sednice stručnih organa, onda ministarstvo prosvete-koje je ćutalo i prećutno odobravalo njihov odnos prema meni.
Često su svi u školi bili organizovani „lovljenja“ na moje greške u nastavi i odnosa sa decom-kako bi se našao povod udaljenja sa puta rada, iz škole-pa i iz života.

Svi su se plašili promena, jer bi se razne privilegije, krađe i zloupotrebe možda iznele na videlo, pa bi se možda i odgovaralo za učinjena krivična dela.

Tu se je branio čitav sistem, jer pucanjem tih šavova bio bi raspadnut lanac moći vlasti i ljudi u njemu na čelu sa „sveuzvišenim“ Slobodanom Miloševićem.

Teško materijalno stanje u porodici, kao i nemogućnosti razumevanja za moju brobu svojih ljudskih-moralnih principa; pred najezdom propasti opštenarodnog morala-kada se na ulici smo švercom moglo jedino preživeti-nisam mogao sa svojom porodicom ni Novu godinu da dočekam.
Tako bojkot učenika moje nastave matematike, pokušaj omalovažavanja moga rada i pokušaja da preko takozvanog oglednog časa:“ ili predavanja o „Ocenjivanju učenika“-budem javno ismejan i ponižen, diskvalifikovan, pa tako možda od jakog stresa dobijem ili infrakt ili budem odbačen ponovo iz prosvete-morao sam da svojim otporom platim visoku cenu-pogoršanje moga zdravlja.

Za Novu godinu-iz škole sam dobio toliki veliki stres, da su se moji u porodici uplašili za moj život. Jedva sam preživeo.
Naravno jačinom snage volje-nekako sam se brzo oporavljao i u porodici je ponovo nastala ona naša harmonična veselost.
Kao roditelj i sanjar o nekom novom boljem, humanijem i slobodnom svetu života-učešćem moga sina u studentskim demonstracijama, vanpartiskog oblika-činilo me nekako srećnim, ponositim, da će možda da se ispune moji ideali života.

Naravno moja supruga nije mnogo imala vremena za moje ideale, nego je brinula brigu kako da šivaćom mašinom zaradi koju nemačku marku kako bi izdržala svoga sina na fakultetu.
Sigurno je bila u pravu, jer moja porodica je mnogo žrtvovala sebe za ovaj narod, za ovu državu u prošlosti-od koga i koje je dobila samo nesreću i propast, u kojoj smo jedva ostali živi, bez krova nad glavom i bez osnovnih uslova za život.

Propale su nam najbolje godine mladosti i života, pa smo zahvaljujući: rodbini supruge iz Makedonije i starih mojih roditelja u planini, nekako smogli snage da podignemo kuću, pokrijemo i opremimo samo dve sobe za život-bez ikakvih drugih uslova.
Dok su drugi išli na more, držali govore po partiskim sednicama-a mi smo kao proleteri radili u planini na ostvarivanju „ideala“ socijalističke Titove revolucije; živeli veoma bedno u jednoj jedinoj privatnoj sobici sela Kruževica-pored seoske škole, sa jednom tada prosvetarskom platom.

Polse 1985.godine otvaranjem konfekcije „Prvog maja“ iz Pirota-fabrike u Vlasotince, supruga dobija posao i prelazimo sa četvoročlanom porodicom da živimo u Vlasotince.
Posle mog ličnog i porodičnog brodoloma-zbog svoga uverenja proganjan, doživeo nervni slom i izbačen kao „nepodoban“ iz prosvete-u kandžama tada političke birokratije i moćnika, ideološkog slepila, laži, obmana, prevara, zloupotreba-bila je borba na život i smrt.

Put trnja, bola, patnji, stresova, nervnog sloma, šest godina bez posla, zloupotreba lekarske etike(DG FANATIČKI POLITIČKI IDEALIST)-„moralno politička nepodobnost“ za rad u prosveti, zloupotreba zakona čitavih sudova od opštine do republike udruženog rada, namešten sudski proces-samo zbog svoga uverenja i kritčke misli o zagonetnoj pogibiji legendarnog partizanskog komandanta i španskog borca, srpskog intelektualca Ratka Pavlovića-Ćićka-plaćeni su mnogi nevini životi na najsvirep mogući način-raznim vidovima represije, pa i moj i moje porodice.

Tako je trajala zloupotreba psihijatrije od 1981-1991.godine, pa sve do današnjega dana .
Naravno sudomanija je trajala od 1985 do 1989.godine-gde je u montiranom sudsom procesu, posle svih represija, borbe za goli život- bivam izbašen šest godina sa četvročlanom pordicom na ulici bez egzistencije.
Potom priisilno „veštačenje“ psihijatra odlukom suda udrženog rada-protivuzakonito i uz pretnju policije da ću biti priveden „na veštačenje“-dobijen nervni slom; pa onda kada me više i nije bilo sposobno ni da mislim, ni da živim-„promenjena“ DG pisana u „partiskim krugovima“-partiskih psihjatra sa doktoroatom nauka, dobio sam „novu“ DG: LIČNOST SA OGRANIČENIM DRUŠTVENIM STAVOVIMA I PARANOIČNIM STAVOVIMA.

Mislilo se da je to bio tada i kraj moga života.
Nisam se opšte nadao da ću se posle nervnog sloma, kao i slomljenosti da mislim, govorim, krećem se-ikada podići na noge i vratim normalom životu.

Život je čudo.
Vaskrsnuo sam i ponovo se podigao na noge.
Ushićeno je uzvikuno jednom Cone Pop, partizanski prvoborac, nastavnik istorije u penziji, svešetenik; moj tada među retkim prijateljljma dok smo šetali gradom, ovim rečima: „ti si medecinski fenomen, ti si vaskrasnuo, uz tebe je uvek božja pomoć“.
Zbog svoga uverenja punih šest godina sam radio kao fizički građevisnki radnik na poslovima ciglara i zidara u pečalbu sa privatnim preduzimačima u:Hrvatskoj, Crnoj Gori i Negotinskoj Krajini(1984-1989.g) da bi se biološki izdržala porodica.

Zbog svog uverenja-kao i pružanju otpora političkoj birokratiji tadašnjeg SKJ-e-oligarhijama od opštine do vrha, zalaganje za pluralizam mišljenja, socijalističku demokratiju, socijalnu pravdu-progonom sam doveden do nervnog sloma, kao i borbe na život i smrt.

Tako sam posle 1990.godine-sve do 1995. godine-više bio među mrtvima, nego li živima. Samo jaka volja za samoodržanje uz pomoć supruge, dece, majke i oca -sam preživeo i ostao živ.

Nisam ni danas svestan kako sam uopšte preživeo.
Još tada je trebalo prihvatati „norme života“-kako kaže moja supruga:“imati dva obraza“-da bi se opstalo u životu.
Na tom „poštenom obraz“-mnogi su bili stradalnici- čak i fizički otišli sa ovoga sveta; dok sam ja ipak bio sretnik i ostao na „tom obrazu“ živ.

Kako sam ostao živ, to tek treba da istražujem i otkrijem šta me je održalo da budem živ.
U vremenu mog beživotnog stanja, pored roditelja, uskog kruga najbližih prijatelja-nikoga nije bilo da mi da neku pomoć.
Mnogi nwkdašnji prijatelji i kolege su iz iz straha me odmah napustili i čak okretali glavu u stranu; kada sam prolazio ulicom grada-da se i njima slično nešto tako nedogodi i da ih ne „obeleže“ kao moje „prijatelje“.

Dok sam tako bio bespomoćan , supruga me je učila da pravim prve korake, da izgovaram ponovo prve rečenice, a davala olovku da napišem prve reči i na kucaćoj mašini napišem prvu rečenicu.
Eto u takvom sam beživotnom stanju bio krajem 1989/90-pa sa sličnim posledicama do 1995.godine.

To su bile posledice surovog proganjanja zbog moga uverenja u komunističkom sistemu. Težak je bio osećaj samoće i napuštenosti kao ljudskog bića.
Svi su me iz straha napustili:prijatelji, kolege i rodbina-izuzev najuže porodice. Tako jedino petkom-pazarnim danom su me posećivali planinski gorštaci otac i teča Vitomir Đorđević ; koji su svojim pečalbarskim dogodovštinama pokušali da me razvesele i vrate mi nadu za život.

Naravno da su deca tada išla u školu-a supruga radila u fabriku.
Naša kuća je bila izbegavana-u njoj se nije smelo ni da uđe.
Kada su mi dolazili sa planine otac, majka ili teča-onda je u našoj kuči bila velika radost.

Bili smo odbačeni i od društva i sredine.
Moj jadni teča Vitko je tada bio jedini pokretač pozitivne energije u meni.
Nažalost zbog teškoga pečalbarskoga rada u ciglarstvu, siromaštva i alkoholizma-prerano je otišao sa ovoga sveta.
Nisam mogao da prisustvujem poslednjem ispraćaju pokojnom teči.
Kao jadnika siromaha su prevarili i izmanipulisali da je od prodate krave; one jedine, sav novac dao na štednju kod banke gazda Jezde, Dalfine i Karić Banke-koje su naravno kasnije sve propale.

Ovde mogu da zabeležim i profesora makedonca ruskog jezika Kostovskog-koji mi je spasao decu od progona zbog mene u gimnaziji i osmogodižnjoj školi. Naravno o meni su brinule i sestre Stojana sa zetom Živkom i sestrići iz sela Sredor, kao i sestra Dušanka i zet Zoran-odseljeni u selo Markovac kod Velike Plane.
koliko sam sve preživeo i šta je sve preko moje glave prošlo-ostavilo velike tragove na sopstven život.
Nije mi ostalo snage da kao čovek-koji je voleo svoje najbliže-isprati na sahrani svoja tri strica.
U svakom trenutku u mojoj porodici vlada strah za moj život.

Strah moje supruge za moj i život njenog sina studenta u vreme studentskog protesta 1996/97 godini je bio veliki. Dobro je znala metode represije iz komunističkog vremena progona naše porodice-da takvi ljudi na vlasti nebiraju sredstva da se ostane na vlasti, pa i ona najgora-uvek moguća upotreba gole sile i da oni gaze po ljudskim životima.

Supruga dok je uveče šila uz mašinu ženske komplete-slušao sam Glas Amerike i vesti o demonstracijama u Beogradu.
Supruga od straha me molila da više nepuštam Glas Amerike, jer može da nam policija uđe u kuću i da nas maltertiraju.
Na radiju smo čak i „uhvatili“ neki odašiljač-prisluškivač, pa čuli kako u komšiluku se otvaraju vrata i vode privatni razgovori između članova neke porodice, što je bilo sigurno da smo u tom vremenu bili pod prismotrom službe državne bezbednosti.

Kada se policija umešala na rasturanju demonstracija-nekoliko dana je bio prekid, namerno isključivanje telefonskih veza sa studentskim domom u Beogradu-pa smo bili zabrinuti šta se dešava sa našim sinom studentom i učesnikom Studentskog protesta gore u Beogradu.

Državna televizija ništa nije javljala-jedno vreme smo mogli nešto malo da čujemo na privatnoj televiziji „Braće Karić -BK-ali je brzo ugašen kanal za Jug Srbije, pa je tako nastala prava informativna blokada.

Sve nas pokušavaju uterati u tor kao ovce u kome će ovan „predvodnik“, nositi veliko ovčarsko zvono-zove se Klepetuša ili Klopotar.
Sa kojima mi treba da idemo na pašu-sa pastirom, koji u jednoj ruci drži prut-štap; s kojim odmah bije one ovčice koje žele da izađu iz stada ovaca.

U prošlom sistemu-a i ovom sistemu postoji uvek neka jadna šačica podkupljenih intelektualaca; pa čak i u akademiji nauka-koja se prodaje radi nekih privilegija oko dobijanja stanova, odlaska u inostranstvo na neki simpozijum ili izdavanja neke publikacije ili nekvalitetnog naučnog rada-a čak i dobijanja zvanja i titula, kao i književnih dela koji niko živ ne čita.

Za mene su kao takvi poslednji bednici bili u kuluri, nauci i prosveti-koji ovako čine velika zlodela svome narodu.
Kao podanici oni javno propovedaju jedne vrednosti, dok u životu imaju sasvim druge vrednosti-ali zato bivaju „nagrađeni“komformnim životom i to u vremenu najveće krize društva.
Neki su se preko članstva u partijama ušančili u institucijama države, neki u udruženjima, državnim preduzećima ili na državnoj televiziji.
Takvi ljudi nemaju pravo ubeđenje, a partisko članstvo je samo interesno pripadanje partiji.

Bilo je takvih intelektualaca među lekarima, profesora, novinara, akademika, književnika, doktora nauka-počev od malih sredina do najvišeg vrha vlasti.
Imao sam prilike da lično uvidim kako drugi pišu radove za njih, kako se to sve montira za njih-ali je važno da su oni blizu vlasti.
Takvi kvazi intelektualci su prepreka i mora čitave Srbije.

Propoved kiča i šunda u kulturi, muzici,obrazovanju, nauci, književnosti , raznih vidova primitivizma-su isplivali na površini.
Biće potrebno vreme jednih novih civilizaciskih vrednosti-kako bi se svi oblici primitivizma „očistili“ svuda i na svakom mestu.
To čistilište mora početi od vrha-zamenom jednog autoritarnog sistema sa demokratskim načelima upravljanja društvom.
Trebaju se stvoriti demokratske instirtucije u državi. Taj proces je dug i biće mukotrpan u Srbiji.
Da se stvori demokratski sistem u kome će sloboda pojedinca biti preduslov slobode za sve-biti osnvni princip stvaranja društvenog sistema-gde će sloboda njegovog mišljenja biti najvažnije pravo u svakom pogledu i na svakom mestu.
Znam da to neče ići baš lako-ali treba uvek težiti tom idealu civilizaciskom načinu življenja.

Mora će doći do smena generacija, gde će doći neki drugi mladi nepotkupljivi ljudi-bezobzira na partisku pripadnost, da se sposobnost čoveka, njegovi moralni principi, njegova tolerantnost i zalaganja za razlišitost u mišljenju-budu merila njegovog položaja na radnom mestu i šire u društvu.

Sadašnje ideologije-ekstremne levice ili ekestremne desnice; nisu pravi putokaz života ljudi na ovim prostorima.
Danas su interesi toliko veliki od politike-vlasti, da će biti teško u dogledno vreme da se kompromitovani i prljavi ljudi sklone sa vlasti.

Umesto da sociolozi, lekari, profesori, kulturni i javni radnici-zajedno rade na oporavak: biološki i duhovni-svoga naroda; mnogi se više bave kako da se na najprljaviji način obogate ili se održe na vlasti ili da svojim autoritetima zadrže nedodirljivost vrhuške vlasti.
Svaki pojedinačni otpor-pojedinca može ga skupo koštati.

U komunizmu proganjanja kritičkih intelektualaca su u prošlosti bila surova-ali i ova u godinama 1995/96 su bila veoma brutalna od strane birokratske mašinerije.

Pri kraju poslednjih meseci dvogodišnjeg rada kao invalid II kategorije, sticajem nekih srećnih okolnosti-od nepodnošljivog, izgleda bez političkog uticaja partije na vlasti; dobio sam uverenje od invalidske komisije u Leskovcu da se mogu vratiti sa punim radnim vremenom u nastavi.
Tako se odjednom uskomešala čitava lekarsko-prosvetarska birokratska mašinerija u sredini-kojaj je godinama učestvovala u pokušaju oduzimanja „moje radne sposobnosti“ na osnovu kategorije „moralno političke podobnosti“- malo ironično, samo nastavniku matematike jedne male seoske škole u planinsakoj zabiti Juga Srbije .

Naravno ni posle dobijanja konačnog lekarskog rešenja od komisije-verovatno su to neki bili drugi „vetrovi“; nisam bio još siguran da ću se tako lako zadržati da radim u prosveti.
Pored raznih smicalica na radno mesto-bio je pokušaj pored „problem dece“ u podmetanju-kao i „dokaz“ nekomunikacije sa sredinom i decom-kao „nesposobnost“ obavljanja nastavničkog zanimanja.

Tako zbog održavanja svojih moralnih načela prosvete, morao sam da trpim- ćutim i isključivo profesionalno imam kontakt sa decom, kolegama i sredinom. Naravno da je to bio moj odbrambeni mehanizam-kako se nebi saznalo moje pravo zdravstveno stanje-pa time se zloupotrebio moj položaj i tako namernim ometanjem nastave i manipulacijom dece i roditelja me doveli ne samo pred izbacivanja iz škole-nego mi je to bila i lična borba za opstanak u životu.

Surova borba za život je trajala.
Naravno da sam morao sve da gledam i trpim, bezobzira što sam uviđao mnoge nepravde i namerne smicalice-pa čak i po pitanju zakidanja polovine plate.
Tako mi je bila „zakinita“ polovina dohodka meseca decembra-jer nisam brojao novac u koferti, a tu su bila prisutna dvojica kolege podanici-što je i bila namerna provokacija.

Kada sam otišao kući-po običaju sam davao platu-pečalbarski ritual, da mi ćerka i supruga na stolu broje platu.
Bili smo zapanjeni, polovine plate nije bilo za mesec decembar 1996.godine.

Otišao sam u školu i na ljubazan način se obratio sekretaru škole o ovom događaju.
Njegovo ponašanje-„sedi za stolom, što nisi brojao novac a i mi smo te doveli u ovu školu, šta ti hoćeš“.
Shvatio sam da ovde nema rasprave, jer ću pogoršati svoje zdravlje.
Samo sam mirno izašao iz kancelarije i otišao da držim nastavu matematike u školi.
Posle omalovažavanja sekretara u direktorovoj kancelariji-shvatio sam da ovde imam posao sa veoma opasno prljavim ljudima.

Jednog jutra u nastavničkoj kancelariji je ušao direktor škole pa mi se obratio rečima:“ kolega, sekretar škole kaže da ti je dao celu platu ispred „svedoka“ dvoje kolega i da su te kući „potkrali ćerka i supruga“.

Osato sam nem-bez reči.
Onako prebledeo, samo sam uzeo dnevnik i otišao na čas.
Kolege u zbornici su se samo međusobno pogledale.
Znači ovde je pokušaj porodičnog omalovažavanja i pokušaja stvaranja razdora u mojoj porodici-što naravno nikome nije uspelo da mi se razbije porodica.

Eto takvi su ti zveri-ljudi ovoga vremena, o kojima evo zapisujem ovaj zapis. Izgleda „napad“ na moje udalljavanje iz škole ide i spolja.
Drugoga dana u kancelariji sam ušo u žučnu rasparvu sa direktorom i sekretarom škole zbog zloupotrebe njihovog položaja i kršenja zakona-sve sam shvatio šta je činjeno, da se opet stvoiri stanje u kome će biti „okvalifikovano“ da sam opet kao nekada „neuračunljiv“ i da su oni (direktor i sekretar) me tobože prihavtili u kolektivu –„kada niko nije hteo u drugim školama“- a te reči su „upotrebljene“ i kada sam trebao da dobijem rešenje od nadzornika matematike za udaljavanje iz nastave odnosno prosvete.

Jedino kada sam im dao do znanja da mnoge činjenice mogu biti istinite, a

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika
Jedino kada sam im dao do znanja da mnoge činjenice mogu biti istinite, ali je važno pod kakvim okolnostima su nastale i ko ih za kakve svrhe koristi:“lične interese, grupno svojinske ili društvene interese“.

Tek onda su shvatili u nadzorničkoj službi da sam se ponovo intelektualno vratio na strari teren svoga kreativno stvaralačkogo-istraživačkoga rada.
Tako sam tada posato moralni pobednik u školi-ali samo za trenutak.

Na početku školske 1996/97 godine direktroskog kolegijuma u seoskoj osnovnoj školi u Svođu-čak moja molba u vidu zahteva za prelaz za slobodno radno mesto nastavnika matematike u gradskim osnovnim školama, nije ni nrazmatrana-pa su bez ikakvih kriterijuma primljeni drugi kolege- takoreći početnici u nastavi.
Naravno da su to odlučili svemoćni direktori-svi na okupu koji su me proganjali u socijalizmu i sada u vreme Miloševića.

Kasnije sam čuo od prijatelja da se na tom birokratskom skupu-uz piće i dobar ručak; prodatih kolega u nadzorničkoj službi ministrstva prosvete-čule reči omalovažavanja, vređanja-pa i tvrdnji o mojoj nespoosobnosti za obavljanje nastavničkog poziva.

Naravno kada sam sve to čuo poslao sam poveću dokumentaciju-na ruke direkno ministru prosvete u Beogradu, da bi potom posle „debakla“ ministarske službe Leskovca u pogledu nekih drugih ciljeva-da se smognu snage i potom izda povoljnije mišljenje u minstarskoj službi Leskovca o meni i mome radu u nastavi matematike.

Koliko može biti podlost kolega-govori i o činjenicama da je jedan od kolega, koji mi je već bio zazuzeo radno mesto u selo Kruševica- posle i njegovog ušeća u hajci i progona zbog mog uverenja-naravno sklon alkoholizmu i neradu- kod mojih bivših učenika-na letnjoj feriji prekovremenog rada u građevinarstvu, pokušavao da me omalovažava i isimejava da sam „neuračunljiv“ i nesposban za nastavnika metamtike.
Naravno da je taj moj bivši učenik bio i student-a u toku leta je i sam otišao malo u pečalbu da zaradi „džeparac“; doboro nmu „održao lekciju“-tom kolegi matematičaru-koji je pored mog sina znao pravo stanje o našem proganjanju zbog mog političkog uverenja.

Protesti građana i studenata u 1996/97 godini su nosili u sebi novu klicu demokartije u Srbiji, ali borba za vlast u koaliciji „Zajedno“-rušila je mnoge nade u jednu novu demokratsku Srbiju.
Takvi smo ti mi narod.
Jun-jul 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



Sedmi jul 1997.godine Vlasotince
Posledice godina-„koje su pojeli skakavci“, kako bih rekao naš poznati knjševnik Borislav Pekić-ostavilo je velikog traga na moj život, konkretno na moje zdravlje.

Više puta u razgovoru sa svojom suprugom-sebi kažem:“ja sam pola čovek“-ali moja nada da će biti bolje- je kao instikt borbe za goli opstanak, koja stvara u meni neku posebnu energiju, da budem nesavladiv u svim teškim situacijama-kada bi mnogi želeli da ponovo padnem u ponor.

Veoma teško sam podnosio putovanje užarenim asfaltom do seoske škole, pa se često puta događalo-da mi i nekada pozli, pa sam tako usput nekada bio sam sa sobom.
Čak nisam ni smeo javno da iskazujem svoje zdravstveno stanje, da nebi se ponovo njima manipulisalo i bilo povoda da se pokrene postupak za moje penzionisanje.

U kišnim i snežnim vremenima-pešačenjem sam sebi donosio i stvarao posebnu snagu da se izdrže sve nedaće-na radno mesto i u životu porodice.
Sa pocepanim cipelama, mokrim čarapama-sušenjem pored školske peći na drva u učionicama i nastavničkoj kancelariji-kao da nikoga nije zabrinjavalo u ovoj državi.

Direktori su bili sluge partija i partiske oligarhije države-pa su se retko mogli i videti na radno mesto u mojoj školi.
Tako se stvarao jedna takva situacija-da što je bilo gore za moj rad u školi –tada je bila bolja situacija za vlast.
Komromitacija i zloupotrebe direktora, lokalnih političara i onih u najvišem organu vlasti same države-kao i sama država kao institucije-došlo je do te mere, da više niko nikome nije verovao ni za šta u državi i radu njenih institucija.

Dakle, ništa u državi nije ni fukcionisalo-sve je bilo podređeno patiji i moćnicima na vlasti.
Tako socijalistička ideja je toliko bila iskompromitovana, da svi oni pravi socijalisti po uverenju su ili napustali partiju ili se povalačili u „ilegalu“-a formalno nisu smeli da se izčlanjuju iz socijalističke partije zbog mogućih posledica kao „otpadnika“ partije-po njih i njihovih porodica.

Vladao je u ovim smutnim vremenima veliki strah od mediokriteta i beskičmenjaka na vlasti.
Kompromitacija socijalističke ideje kod običnih malih ljudi, koji su verovali u socijalnu pravdu- stvorilo jedno beznađe, nesigurnosti života, bez ikakve nade da pokušaju nešto da promene u sopstvenoj sredini i u samoj državi.

Sa gnušanjem se u narodu pominju narodni poslanici iz ovoga kraja Juga Srbije u narodnoj skupštini Srbije i u saveznoj skupštini od takozvane jugoslovenske levice. To su ljudi čiji rečnik govori o njima, da su sem poslušnosti-nesposbni ljudi za bilo koju ozbiljnu stvar rada u državnim organima (zakonodavne i izvršne vlasti).
U malim sredinama, njihova moć-ogleda se samo u ličnoj promociji na raznim svečarenjima-„mnogih povoda“:otvaranja crkvi, dana škola, vidovdanskih svečanosti, popravka seoskih puteva, telefomanije, srpske nove godine-kao i u prednjačenju zloupotreba oko zapošljavanja uže i šire familije.

U radikalnoj stranci i jednim delom u srpskom pokretu obnove-gubljenjem svakojakog identiteta, u znak protesta, buntovnosti obnove i prevare od ljudi na vlasti u socijalističkoj partiji, mnogi su našli utočište u ovim dvema desno orjentisanim partijama.
Nažalost, struktura i članstvo ovih dveju partija se mahom u sredini zasniva na agresivnosti, isključivosti drugih mišljenja, primitivizma, načinu olakog dolaska i korišćenja moći vlasti-o negiranju svega iz prošlosti vezano za partizanski pokret, veličanje četništva.

U sredini na svadbama, ispraćajima regruta u vojsku-pevane su četničke pesme o Draži Mihajloviću, kao „simbolu otpora“ sadašnjem režimu vlasti, sadašnjim krojačima ljudskih sudbina života.
Pevala su i deca-unuci nekadašnjih partizana iz II svetskog rata(1941/45).
Bilo je komičnih i mučnih situacija.

Mnogi vlastodržci su huškali sopstven narod na međusobne svađe-mržnje, razdore u malim mestima našega zaostalog i prokleto siromašnog Juga Srbije.

Strah i mržnja malog čoveka, jedino je prestajala kada su se na slavama počele pevati te „rodoljubive pesme“-jer više o njima nikoga nije bilo briga, nego se vodio razgovora uz čašicu šljivovice kako da se preživi ovo teško vreme.

Posle nekog malog otrežnjenja oko priznavanja izbora na lokalu od 17.novembra 1996.godine-posle krađe onih na vlasti, ljudi u malim sredinama su počeli da pomalo i misle svojom glavom.

Sećam se kada je moj sin student doneo letke sa studentskog protesta-pa malo u šali rekao svom dedi-mom ocu:“deda, evo ti ovo ponesi u planinu u selo, pa pokaži gore u selo, da vidiš da se mi studenti borimo i za Vas“.

Naravno moj otac-deda moga sina, pomalo uplašeno za svoga unuka i njegov život-na osnovu informacija sa državnog radija, svom unuku malo zabrinuto je odgovorio:“Nesmem te papire da nosim u selo, da mi komšiju kažu, gle Blagojin unuk četnik i ti nemoj dedin mlogo da ideš po mase na ulicu u Beograd-pazi se dete moje, slušaj si dedu tvojega“.

Mnogi su na dobro smišljenom sukobu-„četnici-partizani“, čuvali i gradili vlast, a bogme i dobro profitirali-a njih uopšte nije zanimalo šta se događa u glavama i životu običnih ljudi.

Tako samo pod dobrom kontrolom i sejanjem straha-nekada navodno obilaze te male ljude, koji stisnuti u prvim redovima kliču sa transparentima svome Vođi.

Nisam spomenuo da u partijama su ulazili ljudi iz raznoraznih razloga:lično i porodično nezadovoljstvo-pa se tako to nezadovoljstvo usmeravalo i koristilo za lične i grupno svojinske interese određenih partija.

Teško je to gledati-a biti nemoćan da se išta menja stanje.
To su organizovane mašinerije bezvlašća i kriminala svih oblika.
Naravno izmišljeno se formiraju profiterske partije-kako bi se manipulacijom moglo lakše profitirati sa ovim jadnim obespravljenim i siromašnim slojem radnika i seljaka.
Prvo profitiranje je bilo na „sindromu Kosovo“, pa onda „Velika Srbija-Svi Srbi u jednoj državi“, zatim „patriotizam-ugroženost“, onda „srpstvo“- kao jeftino zamagljivanje pravih stvari života i rada običnog čoveka.

Kojekakvi rasturači magli-tobože nekog JUL-a, bez ikakve obzirnosti prema pravom životu radnika i seljaka-u sprezi sa tobožnim kojekakvim socijalistima, preko državnih sindikata-svojih ljudi, svojim dogmatskim shvatanjima-opterećeni prošlošću, vraćali su i vraćaju celokupan život nazad u jedan totalitarni autotitarni sistem življenja i mišljenja.

Zloupotreba državnih medija-partisko državnih- jer država sadašnja niti je narodna-već uskog kruga ljudi na vlasti-privatno grupno svojinska na čelu sa Gazdom i Gazdaricom-Slobom i Mirom; obmanjuje i zaslepljuje ovaj izmanipulisani narod prošlošću na veštačkoj podeli : borbe partizana i četnika, bugara , nemaca i partizana.

Tako se čak u dnevno politčke potrebe upotrebljava i zloupotrebljava uloga partizanskog pokreta u ovom kraju protivu okuparora-u borbi protivu fažizma u II svetskom ratu.
Ideološka zaslepljenost u II svetskom ratu je vodilo burbu brata protivu brata-pa umesto da se istorija i prošlost ostavi istoričarima i srpskoj akademiji nauka -da se bavi objektivnim metodama istraživanja toga građanskoga rata-ono se sve svodi na zloupotrebu za dnevnu politiku vlasti.

Običan čovek je sit „petih kolona“, potom „državnih neprijatelja“, „izdajicama“, „petokolonaša“, „nemačkih agenata“, „fašista“-njemu treba hleba deci, lekovi bolesnima, sloboda života i rada, sigurnost života i egzistencije .
O velikim idelaima-kakva je demokratija i sloboda mišljenja, mali čovek još na Jugu Srbije još dugo nemože da o tome razmišlja-pa su za njega to još misaone imenice.

Teško podnosimo mi sa juga Srbije što nam se kompromituje slavna istoriska prošlost partizana –vlasotinačko crnotravskog kraja od kojekave lažne levice poput JUL-a , pa se čak i stidimo kada vidimo neki filmski materijal koji se „vrti“ na državnoj televiziji-od kojekavih prljavih i sumljivih tipova i ratnih profitera, često i propalih političkih oligarhija.

Lažno se obmanjuje javnost kako se u Crnoj Travi naseljjuju izbeglice(samo dve kuće), kako se otvaraju fabrike(političke bez radnika i proizvodnje)-kako se eto zaslugom tobožnje levice JUL-a „gradi svetla budućnost“ nekada slavne Crne Trave, poznatih neimara građevinaca –zidara i tesara, kao i partizansko oslobodičalčkoga kraja.

Naravno da su to sve bila Potemkinova sela-za jednokratnu političku upotrebu. Čak je i tadašnja presednica tobožnjeg JUL-a Mirjana Marković-postala i „počasni građanin“ čuvene Crne Trave.
To je sve bilo pompezno izvedemo sa celom svitom beogradskom.
Slična ideološka zamagljenost Mirjane Marković-tobožnje levice-JUL-a, snašlo je još dve veoma nerazvijene opštine na Jugu SRbije:Babušnicu i Lebane.

Nekoliko godina unazad Vukova diploma-kao priznanje učenika osnovinih škola ili srednjih škola-o prvog do osmog razreda ili od prvog do četvrtog razreda u gimnaiji sa svim peticama-potpuno je u ovom poremećenom sisitemu vrednosti degradirana.
Često su se njima „pokrivale“ mnoge prljave stvari u školama ili su služile kao politički marketing pred izbore.
Njih je u malim sredinama mogao dobiti svako od učenika koji je posedovao nemačke marke da sve to plati-preko roditelja bolesnih ambicija i snobova željnih dokazivanja preko svoje dece u pogledu prestiža u sredini i statusa u sredini.

Naravno često zaslepljeni roditelji „lokalnim veličinama“ svoju decu guraju u propast-jer često takva deca propadnu još na prvoj godini studiranja ili i neuspu da polože prijemni ispit na određenom fakultetu.
Tako su skorojevćevski maniri prestiža kupovanjem i ovakvih diploma zahvatlili duže vremena prosvetu.

Pored ovih lažnih merila-vukovih diploma svoje dece, novopečeni bogataši su na naprimitivniji način dobijali i svoje terevenke na lokalnim televizijama-preko „prenošenja“ svadbi, raznih veselja na danu proslave mnogih svečarenja-poput Dana lovaca, Dana trgovaca, Dana zanatlija, Dana prosvetnih radnika, Dana osloboiđenja grada.
Tu se videla niska pirimitvna oholost dokazivanja „lažnih veličina“ u svim sferama života iz sredine.
Snobovi, vlastodržci, ratni profiteri i mnogi novopečeni bogataši na kriminalu-postali su „glavne face“ u gradu.
Tamo je bilo važno biti viđen.


Jedva sam smogao snage 1995.godine da odem za Makedoniju sa suprugom na rođendan njenog bratanca u njeno rodno mesto Makedonski Brod-selo Crešnjevo u zapadnoj Makedoniji.
Prilikom vraćanja polupraznim autobusom-bez ikakve gužve smo bili maltretirani na granici od strane srpske carinarnice.

Smatrao sam da je ovo bila provokacija.
Sigurno je možda i bio neki scneraio da se pobunim –a onako iscrpljen, ošamućen kao polučovek, sve sam trpeo, gledao kako se neki „šarov se službenik“ carine izležava na carinarnici-dok na drugoj strani su radnici ispred nas rastovarali džakove cementa za izgradnju nekog objekta.

Priče koje su tada kružile u narodu- od carinarnika u ovom našem kraju Juga Srbije su bile tačne- barem u kasnijim događanjima.
Taj osioni Mihajlo Kertes-direktor carine, je svakom svom-na vlasti od „ugleda“ omogućavao razne oblike šverca na legalan ili ilegalan način.
Tako gradeći čas Frišopove, čas benziske pumpe sinovima: Slobodanu Miloševića, Šainoviću, Tomiću i još drugima-širom pograničnih zona prema-Makedoniji, Rumuniji, Mađarskoj-kao i šverc cigareta i televizorima u Požarevcu-kao jednog od lanaca moći mafijaškog načina života.

Sin Marko Slobodana Miloševića-Presednika države i majke Mirane-„sanjara“ lažnih snova o državi i pravdi-socijalnog „novog“ humanog društva-postao je reketaš; kome su „reket“ morali da plaćaju i mnogi preduzimači zidari iz vlasotinačko crnotravskoga kraja.
Među njima i moji nekadašnji učenici.

O švercu i kriminalu čim počne da se previše šuška u narodu- dopre do nekih vrhuški; onda se taj isti Kertes, na državnoj televiziji, počne prikazivati-kao tobože „borac“ protivu kriminala i šverca cigaretama i druge švercovane robe.
Čule su se mnoge priče privatnika o otkupu pečuraka-kako su dva šofera, sa kamionima bez carine prešli granicu, a zatim takođe bez carine, iz Makedonije prevezli njima nepoznatu robu-da bi u Beogradu dobili po 300 nemačkih maraka na ruke i po 200 nemačkih maraka na ruke od direktora u Leskovcu-umnogome je potkrepila i kazivanje jedne tekstlne radnice, koja se bavila švercom cigareta.
Tako su predhodnog meseca Kertesovi ljudi-finansiska i carinska kontrola-vršila kontrolu privatnika i „naplaćivala kazne“ da bi se sakupljao novac za izborni politički marketing socijalističke partije Srbije, a da sve ovo što se radi i propagira -od jednih te istih ljudi iz vrhuške kriminala i šverca .

Po pitanju reforme i promena malo se veruje kod običnog čoveka u ovom kraju Juga Srbije.
Nastavlja se srozavanja morala u prosveti.
Čak se i dalje pored mnogih javnih ukazivanja-neko poput načelnika u obrazovanju, raznih kvazi direktora škola-za upis u srenjim školama aktraktivnih zanimanja: medecinske, farmaceutske, trgovačke struke: za upis preko reda i bez polaganja prijemnog ispita ili „nameštanjem“ broja bodova, se i dalje uzimaju nemačke marke kao mito.
Čak u tome „posreduju“ lokalni-pa i republički državni funkcioneri.
Ovo su zaključci napisani na osnovu istinih kazivanja mojih bivših učenika i njihovih roditelja.


Da bi se povratio sistem vrednosti u državi-pored opštih društvenih reformi, potrebno je da se izvrši nacionalizacija opljačkanog narodnog blaga-posle raspada stare socijalističke Jugoslavije.
Svi koji su se obogatili na prljav način-ratni profiteri ili ševrcom goriva, cigaretama, drogom i na drugi način učestvovali u pljačkama krvavih ratova na krvi ovoga naroda-treba sve to oduzeti pa vratiti ovome narodu.

Ako nedođe do ovakvog odnosa u raspodeli narodnog bogatstva stečeno generacijama radom svih građana-nikada ova zemlja, država, nacija neće tako brzo stati na svoje noge.
Bez morala, prava, pravde i socijalne pravde-neće nikada doči ni do suštinskih reforma u društvu u celini-ni do istinske demokratije i slobode mišljenja.

Nikada srpski čovek neće prihvatiti lažni način iskazivanja „Ljudskih prava“-u kojoj nema prava da odlučuje o svojoj državi i njenom opštem materijalnom i duhovnom bogatstvu i dok svojim časnim radom zaradi za sebe i svoju porodicu. Za srpskog čoveka su uvrede „donacije“-to se smatra kao „uvreda“-ili rečeno lokalnim dijalektom na Jugu Srbije to je „božljačina“.
-Meni to netreba-tako razmišlja mali čovek, onaj častan i porodičan sa Juga Srbije.

Ako su nam radnici na ulici, ako se silom prilika bave švercom, ako su sluge novih Gazda, ako surovi kapitalizam „guta čoveka“ kao društvenog bića- u kome je važniji „profit“ od „čovečnosti“-ljudskih vrednosti-nikada u suštini neće biti priznat takav sistem u Srbiji.

Možda ja neću doživeti, ali nekada kada se bude čitao ovaj dnevnik, shvatiće koliko je pisac ovog Dnevnika živeo sa svojim narodom i delio njegov surov život-neželeći nikakve privilegije .

Sigurno će nekada u svetu- pa i kod nas biti još revolucija.
Bilo bi potrebno da se iz države kao institucije uklone svi oni koji su je kompromitovali-bezobzira na stranačku pripadnost.
Kakava je to država kada se od kosovizacije-mnogo milicionera, sudija, funkcionera-obogatili na tuđim mukama.

Nemože se silom upravljati na jedan način-dok na drugi način kojekavim izmišljenim finansiskim inspekcijama se „pokrivati“ pred narodom. Mnogi obični ljudi se gnuše takvih inspekcija-koje pored potkupljenja od strane švercera i mafijaša, dobro profitiraju sa ostalom branšom u bogaćenju mimo rada.

Tako načelnik okružne finansiske inspekcije-sa jedva završenim fakultetom, u zavetrini sudstva, izgrađuje sebi robnu kuću-da bi na njoj radili oni kojima se treba čine mnoge usluge moći vlasti i novca.

Na repersiji i moći se zasniva opstanak takve države i njenih vlasnika moći nad običnim poštenim i radnim običnim čovekom.
Stvoren je veliki miliciski aparat, kao „zaštitnik“ svih grehova Svevišnjeg na svakojakim prljavim rabotama-tako da nam i sama vojska, koja je nekada bila stub pravih vrednosti-moralnih vrednosti u srpskoj istoriji-postala samo sredstvo s kojim se služi oliogarhija u očuvanju vlasti i njene moći.

Još više žući- gneva, je unelo navodno priznavanje miliciji u vidu dodeljivanja generalskih, pukovničkih i majorskih činova-kao i povećanje broja policajaca i njhovo učešće u „zavođenju reda i mira“ posle bunta građana i studentskih nemira u Beogradu.

Pošto su se sada neke stvari dosta razbistrile i shvatilo se da je nacionalizam bio najveće zlo uzročnika rata-mnogi generali slepo vreujući svojim političkim Vođama u borbi za odbranu „srpstva“, načinili su velike grehe među običnim ljudima-ženama, starcima i decom u etničkim grupama: srba, hrvata i muslimana-pa se tako iz straha za njihove grehe, vojska i ponašala po strani oko raznih mafijaških afera –ratnih i drugih profitera.

Običnog čoveka čudi da vojska ćuti po pitanju unutrašnje bezbednosti zemlje, kad se bezbednost običnog čoveka svela na marginalnu meru opstanka, dok je prvi čovek policije ubijen bez ikakvog objašenjenja u javnosti-pa se stiče utisak da je to bio samo obračun mafija u vrhu vlasti i to u znanju samog srpskog vrha.

Mnogo je onih koji misle da su se generali obukli u „suknje“ kao sluge pojedinih moćnika i postali stranačke sluge autoritarnih Vođe i da se od patriotskih i rodoljubivih značenja-do te mere „izlizalo“, da se i uopšte više vojska kod običnog čoveka i nespominje kao u neka stara vremena.

Nekada sedamdesetih godina dvadesetog veka- današnji dan sedmi juli slavljen je u mom rodnom planinskom kraju.
Po mojoj majci na „Sveti Jovan biljober“, je brala lekovoito bilje, klasje žita, cvet sveti jovana(žut) i sa okruglom balegom lepljena su na drvena vrata od hrastovine. Ritualno stavljala je u taj „krug“ balege : po jedan cvet lekovitih biljaka , svetog Jovana i klasja raži i ovsa-da tako stoji celu godinu za našu porodičnu sreću , zdravlje i rod žita u polje.

Naravno drugi deo praznika se odnosilo na istoriski datum partizana boraca kao Dan početka ustanka u Srbiji.
Svi u mojoj familiji-a i celo selo je bilo okrenuto partizanskom pokretu; pa smo se radovali tome danu, jer se toga dana u planinsko selo Zlatićevo okupljao čitav kraj Gornjeg Povlasinja.
Dolazili su pečalbari sa svih strana-pa je to bio pravi vašar, uz narodno veselje muzike harmonikaša i trubača.
Naravno da se sam praznik slavio na mestu zvano „Krst“-pored drvenog krsta i velikog zapisa-drveta Miroa-hrasta lužnjaka.

Ovde su poštovani narodni običaji, pa nikome nije smetalo da se pored spomen obeležju poginulim u ratu protiv fažizma i kao žrtve bugarskog terora i okupacije u II svetskom ratu-održava pored crkvennog obeležja „Drvenog Krsta“.

Naravno gledalo se da se do toga dana pokosi i zdene seno, zakiti kosa u donjem delu plansinkog visa našega sela-kako bi se veselo odlazilo na vašar za „Sedmi juli“.
Šarenilo devojaka i mladih snajki u narodnim nošnjama-razdragana deca, vesele majke sa očevima pečalbara, miris kobasica na roštilju, ispijanje u veselom društvu hladnog piva ispod venika-napravljenog od bukovine i zelenog paprata, ispod stoletnog hrasta-zapisa, bile su radosti života toga vremena u planini Gornjeg Povlasinja toga sedmoga jula.

U zelenom žitu , livadama, voćnjacima, mladoj bukovoj šumi-uz kolo kolovođe-rađale su se nove ljubavi, crvenilo od stida i radosti zaljubljenih.
Odvodile devojke-po običaju se tako udavale, spremale udadbe i svadbe za dolazak u jeseni- kada se sakupi letina, spremi devojački dar, ispeče rakija i donese pečalovina iz pečalbe pečalbara.

Dok pišem ovaj dnevnik-setim se svih dana mladosti i detinjstva; kada se na taj dan igralo i pevalo, veselilo i radovalo životu u planini-toga sedmoga jula.
Danas je sve pusto. Jedino je ostao spomenik žrtvama fažizma u II svetskom ratu iz ovoga kraja-a stoletni zapis „Hrast lužnjak“ se osušio.
Nema više hladovine . Ostao je samo onaj „drveni krst“-nema više graje mladosti, ni pečalbara, ni narodnih kola, ni sladoleda, ni zelenog venika-nema više ni života u planini.
Sela su nestala-nema više naroda, sve je nestalo.
Samo su ostala sećanja na dan sedmoga jula 20.veka –koji će ostati u zapisu ovoga dnevnika.
Sedmi jul 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastavak-

Dopuna: 07 Mar 2010 14:11

-nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika


Deveti jul 1997.godine Vlasotince
Teško podnosim patnje i nepravde čestitih ljudi -pogotovu onih, s kojima sam povezan iz prošlosti, pa često puta i izbegavam takve susrete-bilo po rodbinskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi.
Ta težina stvara u meni more, što nemogu pomoći običnom čoveku, koji me zna na osnovu prošlosti-pa tako i nekada lažna nada može barem malo da pomogne da se lakše podnesu ljudske tegobe.

U svim vremenima-posle oporavka od nervnog sloma, svake školske godine u školi sam morao se „dokazivati“ u radu na radnom mestu nastavnika matematike. Svaki pogrešan korak u mom ponašanju-sve je podređeno „kritici“-lovcima „na moje greške“-bilo pedagoške, bilo uže stručne u nastavi matematike-kao povod, da me sklone kao „trna iz oka“, koji smeta.

Moj život zaviso je od svakog dana, pa se u porodici uvek strepilo za mene.
U toj težnji da se moja „okaljana i obezvređena“ ličnost u sredini-koliko, toliko povrati, najviše u tome je težila moja supruga.
Ozlojeđena na mnoga lična i porodična ponižavanja, nekada i nesvesno mi je nametala veom „teške zadatke“, koje sam morao po svaku cenu da izvršim.

Nekad se pokrenu i emocije prema ljudima u selo Kruševica-gde smo proveli 12.godina porodičnog života(1973-1985.g), rada u seoskoj osnovnoj školi; mesta u kome smo bili proganjani - bio ostao šest godina bez posla u prosveti zbog svoga uverenja-kategorije „moralno politička podobnost“.
Naravno da tim ljudima dosta dugujemo u pruženoj pomoći u teškim siromašnim i oskudnim vremenima; na početklu službovanja-kao i u vremena kada smo sa porodicom bili ostali bez posla -posle progona zbog uverenja i izbacivanja iz prosvete .

Tako sam se prihvatio, mimo svojih realnih mogunćosti -da pomognem u stručnom delu oko polaganja prijemnog ispita-nekada onih s kojima sam igrao fudbal u seoskom klubu i družio se sa njihovim roditeljima na selo.
Još ono malo patrijahalnog morala se uništava na tanane.

Veliko zlo zavladalo za čestite i radne ljude. Nemoćni ljudi, više pristaju na patnju, bol pa čak i korišćenjem sedativa-lekova za smirenje nerava-nego li svojim reagovanjem na neku još veće zlo i štetu sebi i svojoj porodici.

Naravno muja supruga ,me uvalila“ u nevolju-dokazujući moju „spsobnost“ i degradaciju moje ličnosti progona, doživenog nervnog sloma i izbacivanja sa posla šest godina.
Jadnica u zaštiti je težila je da „me pokaže“, kako eto sam još onaj „pravi nastavnik“ iz prošlih vremena. Jer se teškom podnosilo u porodici moja degradacija kao „neuračunljivog“ u školi i sredini. Takve osobe su bile odbacane od strane sredine i društva u celini-pa nekada i same porodice.

Nažalost-da su to bili pogrešni potezi, jer je to svet koji je sada u ovom vremenu postojao iz koristoljublja. Vremena su se promenila. Da bi me „pokazala“ sredini-da još postojim kao nastavnik, supruga je dovela devojčicu našeg bližeg prijatelja iz sela Kruševica da je spremam za polaganje prijemng ispita u srednjoj školi iz matematike.
Naravno da ona nije znala ni tablicu množenja i razlomke-a trebalo je „pripremiti“ da položi prijemni ispit za upis u srednjoj školi.

Veliki izazov bio je za mene-ako se uzme da sam bio „pola čovek“ koji se bori da opstane-a da mi je to namet i „provera sposbnosati“-da li ću živeti ili umreti.
Dotle je bilo došlo.
Toliko sam bio istrošen, psihički i intelektualno-da sam se jedva držao na noge. Moralo se „dokazati“ pred porodicom i pred sredinom.

Odmah posle dolaska sa posla moje supruge-nastaje „spremanje“ te devojčice prijemnog ispita iz matematike-koja je dolazila sa majkom.
Nekada i nestignemo ni da ručamo-postalo je ne učilište nego mučilište-pakao u meni.
Plaćao sam veliku cenu.

Kada su jednog dana naišli-dok sam pisao dnevnik; od teškog stresa sam polomio i slova na kucačoj mašini, pa ih je ćerka žicama nekako povezala i njima sam kucao.
Sa velikom težinom sam na polomljenoj kucaćoj mašini nastavio da pišem dnevnik.

Jedna nova pojava u kriznim vremenima bila je zahvatila obične ljude. Igre na sreću.
Državna televizija i novine su pod njihovom kontrolom.
Nema šta vlada partiska država, privatno-svojinska određenih grupa na vlasti.
Radi lakšeg bogaćenja i dolaženja na lak način do novca-opojili su običan narod igrama na sreću.
Raznorazne lutrije na sreću, nudile su jedan lak način dolaska do novca ; da se ovakvom obmanom zavede običan narod.
Težilo se da se mnogi problemi običnog čoveka u nemaštini i svakodnevnim brigama-okrenu na drugu stranu života.
To zamajavanje obično siromašnog i jadnog naroda-naročito na siromašnom jugu Srbije-imali su cilj skretanja običnog sveta na drugu stranu od mnogih protetsa građana i studenata, zatim štrajkova: prosvetara, lekara, radnika-kao „štetno“ po održanju same nacije.

Naravno da je sve to imalo uticaj kod mnogih neobrazovanih i priprostih radnika i seljaka.
Tako su mnogi studenti, lekari, nastavnici imali problema među svojim komšijama-među radnicima.
To medisko zavođenje, dovodilo je ljude do „lutriskih groznica“ državne lutrije na sreću pod nazivom „Bingo“.
Na televiziji su se vrteli dobro izrežirani spotovi tobože srećnih dobitnika mnogih velikih nagrada na sreću-razna kola, nagrade u novcu i elektro-uređajima.
Pored sreće na igru, narodu su servirane razne TV-serije-sapunice: „Sebične majke, Divlja ruža(Rosa-junakinja za obespravljeni i poniženi svet) i Kasandra“.


Moram priznati, da se ni sam nisam mogao svesno odupreti realnosti života; pa ni kolektivno-porodičnom gledanju ovih televiziskih serija.
Znam, da će u razvijenim kulturno civilizovanim sredinama-ovakav način zabave biti okarakterisan kao svesno gubljenje vremena, ali to se može tumaćiti kao normalno u jednom nenonormalnom vremenu života.

Nisam mogao da nađem nikakve reči opravdanja ni pred sobom, ni pred svojom porodicom, ni pred svima onima kojima je smisao života za sve ove godine koje su nam prošle uz „junakinje“ serija sapunica“:Rosu i Kasandru.
Sama tumačenja običnih ljudi-da bi se lakše preživelo i prebrodili mnogi lični i porodični problemi-nalazili su sebe lično ili svoju porodicu u likovima „junaka“ i sadržaju ovih TV-serija sapunica.
Čak su i deca u školama sakupljala sličice junaka serija:Kasandre, Luisa i drugih, pa nekada nisam mogao ni čas da održim ako se sa decom malo ne „proćaskam“ o sadržaju predhodne serije.
To je bilo vreme odbrambenog mehanizma da se biološki preživi.

Sa malo hleba-a što više zabave i igara-putem lutrija, raznih snobovskih proslava; bez ikakvog prava da se kaže i makar javno svoj stav o promeni stanja i sistema vrednosti života-bio je način održavanja na vlasti tadašnjeg režima u Srbiji odnosno Jugoslaviji.

Zamagljivanje suštine stvari; vešto je u malim lokalnim sredinama-organizovano u obliku raznog marketinga-takozvanog „kviza znanja“; po selima i u gradovima, kako bi se uz lokalne televizije prikazivao kao tobože „uspeh“ u obrazovanju i vaspitanju.
Time se težila da se skrene pažnja u sredini na drugu stranu od tada poražavajućim devijacima u obrazovanju osnovnog i srednnjeg školstva sredine, pa i republici Srbiji.

Preosetljivog čoveka na nepravde svakog oblika-lako je naći načina za povređivanje.
Živeti u takvim okolnostima-nije laka stvar, pogotovu u malim zaostalim sredinama, gde su sve vrednosti života bačene pod noge.
Mnogi su u borbi za goli život-opstanak, naučili da dobro „glume“(upražnjavaju „ketman“) u svim životnim situacijama.
„nekada dobro, nekada loše“-ali, korisno da se opstane i preživi.
Ima „glumaca“ života, koji svoj dar znaju dobro da naplate.
Od takvih-ukoliko nije nužno, treba se sklanjati što dalje, jer svaka veza za poštenog čoveka može biti kobna.

Negde sedamdesetih godina u vremenu svog života-službovanja u selo Kruševica; upoznao sam se slučajno sa profesorom Vladimirom Kostovskim-makedoncem, profesora ruskog jezika i bivšeg svešetnika iz Zapadne Makedonije.

Povezala nas je moja i njegova stradanija u sistemu progona i reprseije.
Biće nam u najtežim situacijama lični i porodični prijatelj.
Veoma je to zanimljiva osoba.
Negde sedamdesetih godina 20. veka kao profesor ruskog jezika i teolog zajedno sa Srbima pravoslavcima na Kosovu; sa jednim brojem visokih tadašnjih generala, slavili Srpsku Novu godinu u hotelu „Božur“ u Prištini.
Tako zbog tog tada „greha“ biva po „kazni“ raspoređen na slušbovanje od Druga Tita i SKJ-e, u malu varošicu Babušnica kod Pirota. Tu nastavlja da cradi kao profesor ruskog jezika u gimnaziji.
Potom posle ženidbe sa koleginicom srpskinjom iz Babušnice, 70. godina 20. veka prelaze da rade u gimnaziji u Vlasotince.

Dotični profesor je rodom iz Porečja, sela Krapa-zapadne Makedonije, prosrpski orjentiasni u vremenu svih ratova.
Iz bede i nemaštine se opredelio za sveštenički poziv.
Zbog svojih stavova imao je neprilike na samoj Bogosloviji, da bih posle toga završio vanredno i rusku književnost.
Zbog svog nemirnog duha ispaštao je na bogoloviji i kasnije kao profesor ruske knjiševnosti u gimnaziji-gde se suprostavljao samovolji direktora i partiskoj birokratiji SKJ-po komitetima.

Sa visokim prosekom na studijama-nije mogao dalje zbog siromaštva i svojih kritičkih stavova prema tadašnjoj komunističkoj birokratskoj oligarhiji.
Zanimljiv je bio njegov život.
Tako se privatno školovao na filološkom fakultetu- uzgred,dok je završavao bogosloviju; tako što je radio na utovar i istovar uglja na želežničkoij stanici u Beogradu, a tu je i bilo na drvenim klupama stanice njegovo prenoćište.
Beda i čemer iz makedonskog kamena ga odvodi da luta po Srbiji.

Pričali su kasnije studenti sa beogradskog fakulteta ,koji su studirali sa njima-da je uvek pevao onu staru makedonsku pesmu:“Zašto si me majko rodila, cel život me nesi videla.....“.
Rano je u detinjstvu ostao siroče bez majke u Makedoniji, a tamo uz duvan-tutun i čuvanje ovaca u planini; na oskudnoj bednoj zemlji jedva se preživljavalo.

Tako postoji i jedna anegdota iz njegovog vremena-dok je čekao da polaže ispite, stalno je u hodniku od muka :jadi i bede pevao tu pesmu : „Zašto si me majko rodila“.
Profesor je mislio da se njemu ruga-ali kada je čuo ispovest i sudbinu jednog siromašnog studenta-teologa; bez roditelja-kako se muči i sam školuje radeći na utovaru i istovaru uglja u vagonima na šeležničkoj stanici-sa velikim poštovanjem se poneo prema njemu i dao mu je čistu desetku na ispitu.

Tako u malim sredinama veoma sposobni intelektualci-poput profesora Kostovskog, postajali su žrtve mediokrietstva.
Mnogin su želeli da nenjaju stanje u malim sredinama-ali su potom bili proganjani na najsurovi način.
Tako je i sam profesor doživljavao mnoge neugodnosti-stresove, pa čak su mu namerno nameštali razne prljave radnje.
Od davanja „jedinica“ tatinim i mamiknim sinovima sudijama i političarima, sa pokušajajem da mu smeste razne „smicalice“ i namerne provokacije-da fizički učenike maltretira.
Na kraju su hteli da ga proteraju iz Vlasotinca samo zato što je „makedonac“-kada je zavladala nacionalistička euforija u Srbiji.

Zanimljivo je da su ga i preko kategorije „Moralno politička podobnost“ hteli da najure iz prosvete-ali je morao da se učlani u SKJ-e da bi izbegao mnoge neugodnosti-pa su ga prozvali „crveni pop“ i na bogosloviji jer je imao kritički odnos prema mnogim crkvenim dogmama života.

U Vlasotincu zbog kritičkih stavova prema školskoj birokratiji i prema tadašnjim moćnicima u opštinskom komitetu saveza komunista bio je proganjan kao zver. Čak su mu pokušali da mu „prekroje“ i prezime „Kostić“ umesto Kostovskog-pa da čak navodno i neposeduje diplomu za rad u školi.
Korišćeni su i sudovi kao sresdtvo progona birokratije.

Bio je strog i pravičan u nastavi, pravi pedagog tipa Makarenka.
Veoma naobrazovan i širokog vidika života.
Dolaskom sa porodicom 1985.godine u Vlasotincu-u vremenu kada sam bio proteran iz prosvete kao „moralno politički nepodoban“, pomagao mi je da u gradu se rasklinkaju mnogi koji su pokušavali da me etiketom „neuračunljivim“ oteraju i u ludnicu.

Naravno pošto sam bio više upoznat sa društvenim sistemom i problemima života u sredini-pomagao sam mu kada mu je bilo najteže, tako što sam mu pisao predstavke i žalbe svim organima partije-sve do kongresa SK-e.
Bio je i sam psihički slomljen-ali sam mu pomagao da stane na noge.
Bio je preplašen-jer čovek je ostao bez koreana; a meni je ovo rodni kraj i nisam se ničega plašio.
Tako kada sam izbačen iz prosvete zbog ukategorije „moralno političke poodbnosti“, počeo sam da radim i kao pečalbar-građevinski radnik:zidar i ciglar-kao i nadničar kosač trava u planini-pa me nije bilo strah u tom vremenu za egzistenciju što sam bio isteran iz prosvete zbog uverenja.

On nije imao gde-a i nije mogao da bude pečalbar, jer moj život se zasnivao na životu pečalbara moga oca i čitavoga kraja.
Zbog svojih kritičkih stavova, svoje načitanosti, naobrazbe i radnih i moralnih principa-morao je da svoju decu pošalje da uče gimnazijun u Leskovcu, da se nebi pojedinci u gimnaziji iživljavali sa njegovom decom u školi.
Vršena je tako odmazda i osveta zbog njegovog iznošenja mnogih prljavih stvari o pojedincima u toj gimnaziji i komitetu.
Sin mu je posato vukovac u leskovačkoj gimnaziji, potom i studenz medecine.

U vremenu kada su svi od mene digli ruke, posle mog radnog i moralnog sloma-posle psihičkog stanja na ivici života i srti, jedini sa mojom suprugom i mojom decom-kao spasitelj mog i života moje porodice, bio je taj makedonac; moj tada dragi i jedini pravi prijatelj u najtežim životnim situacijama.

Kao i pre, tako i kasnije-svi smo se u mojoj i njegovoj familiji radovali za desetke na ispitima njegovog sina na medecinskom fakultetu- dobijene njegovim ličnim radom, bez ičije pomoći.

Znam kada sam se nalazio u kriznim situacijama-prisutnost tog mladog budućeg lekara u meni je psihološki davalo neku sigurnost i snagu da se sve izdrži-pa su često i pravljene šale i na moj račun-da sam bio „prvi njegov pacijent“.

Takav neumoran rad naše dece-bila je odbrana naših porodica; da opstanemo od progona i šikaniranja u jednom maloj zaostaloj sredini punoj intelektualne žabokrečine.

Tako su i moja deca učenjem i odličnim uspehom branila i moj i ugled moje porodice-a kasnije i kao odlični studenti.
Profesoru Kostovskog sam posebno zahvalan što je u mom najtežem trenutku-posle doživenog nervnog sloma; kada nisam bio ni među živima-pružio roditeljsku pomoć i pomogao mom sinu da prevaziđe mnoge „mladalačke krize“ u gimnaziji-kada je imao i neprilike sa nekim nažalost „prodatim dušama“- kolegama profesorima, koji su bili i doušnici vlasti i birokratije-tada mojih progonitelja.

Na ovoj primitivnoj vetrometini i moći mediokriteta i jednoumlja-moglo se opstati jedino radom i teškim odricanjem od života, da se pobede mnoge nepravde i beda života bez nikakvih prava na normalan život.
Najveći stub našega opstanka su bile naše porodice-gde nam je i bilo utočište biološkog i duhovnog opstanka ovog surorovog- teškog vremena partiskog jednoumlja.
Deveti jul 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastavak-

Dopuna: 07 Mar 2010 14:14

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

jul 1997.godine Vlasotince
Sve nade ka demokratskim promenama, u skidanju s vlasti jednog totalitarnog-autoritarnog režima i njegovog Vođe-koji se skrivaju iza takozvane levice i „patriotskih snaga“; posle po meni uništavanja vrednosti „Studentskog Protesta“-pale su u vodu.
Pohlepa za vlašću lidera koalicije „Zajedno“: Vuka Draškovića i Zoreana Đinđića, bacila je sve pod noge.

Većina običnih ljudi, obespravljenih i poniženih-bezobzira na ubeđenje, obrazovanje, društveni status, veroispovest i nacionalnost, imala je pozitivan stav prema studentskim demonstracijama, koje su u formiranju progresivnih i demokratskih snaga-trebalo da krunišu istinske promene u svim sferama života.

Narod je želeo svog presednika-a ne partiskog presednika poput sadašnjeg i težnji bolesnih ambicija Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, a i Vojislava Šešelja.

Ovako-kao što sam u predhodnim godinama neizlaskom na izbore-vršio bojkot izbora protivu nedemokratije, tako će i većina razumnih ljudi, neizlaženjem na izbore, samo produžiti svoju i ličnu agoniju svoga života.

Evo već je polovina jula, a plate u prosveti još nema.
Kolege mi u sredini kažu da su podeljene u Beogradu i Kosovu naše pare-a u međuvremenu kažu da su u hotelu „Zemun“ u Vlasotincu dolazili „misionari“ sindikalni, da se u jesen organizuje štrajk ako se nedobiju plate do prvoga septembra.
Drugi kažu da su naše „prosvetarske“ pare otišle seljacima za žetvu pšenice-pa su verovatno ti i u pravu na osnovu svakodnevne propagande i navodnog zadovoljstava seljaka od roda žita na njivama.

Moram priznati da mi je bilo i drago zbog tih „Sindikalista“-jer su u celom Miloševićevom sistemu vlasti bili kao „uslužna mažinerija“ i „servis“ vlasti-socijalistiićke partije i JUL-a; da im se odrade prljave rabote oko „homogenizacije“ ili zastrašivanja neistomišljenika i pretnjom gladi i otkaza u prosveti zbog kritičkog mišljenja.
Neka i oni počnu da misle svojom glavom.


U gradu se više negleda BK televizija/Braće Karić-onda slušam Glas Amerike radi saznavanja nešto o stanju u našoj državi i društvu.
Informativni mrak i agonija i dalje traju na Jugu Srbije.

Rasplet u crnogorskoj partiji socijalista. Nadam se da će reformska struja pobediti dogmatsko-autoritarnu, koju vodi sadašnji Presednik Momir Bulatović-„miljenik „Slobodana Miloševića.

Raduje me što u Bosni-Republici Srpskoj-veoma hrabro se vodi borba protivu dogmatskih i ratno profiterskih snaga , kao i onih u Beogradu- a vodi ih sadašnji Presednik Gospođa Dr Biljana Plavšić.
Zbog čijih nekada ideološko četničkih opredeljenja, zaslepljena nacionalizmom-nekad nisam imao baš simpatije prema njoj i njenim opredeljenjima.

Okrenula se demokratiji i drugim vrednostima života.
Drago mi je što su ratni profiteri i mnogi zločinci u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj-počeli da strepe od Haškog tribunala.
Nastala je prava pometnja među njima.
Bilo bi dobro kada bi se promenila svest i sudilo se njima za zločine u sudovima –protivu srba, hrvata i muslimana-u sopstvenim sudovima.

Ali izgleda zbog zaslepljenosti nacionalističkom ideologijom, to prosvećenje još dugo neće doći-jer nastala nacionalistička mržnja je toliko teška, da će još trebati vremena za otrežnjenja u svim bivšim republikama Jugoslavije od ovih nesrećnih ratova.

Raspad Jugoslavije je naneo mnoga zla mešovitim brakovima u ovoj sredini-jer neki su radeći kao pečalbari u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji ili tamo odlazili kao prosvetni radnici i inžinjeri i vojna lica-sklapali mešovite brakove na temeljima „bratstva i jedinstva“-pa su se sada posle ratova u Hrvatskoj i Bosni i nacionalističkih euforija našli u veoma teškoj situciji čak i opstanka.

Mnogi su Srbi se ženili hrvaticama,makedonkama, muslimankama, a naše srpskinje se udavale za slovence i hrvate-pa u vreme nacionalizma takve familije su u svim republikama postajale kao „izdajice“ i „izrodi“ nacija.

Mnogo je bilo rasturenih brakova-a neki su morali čak iz moga kraja da odlaze preko Hrvatske da bi se susreli sa porodicom u Sloveniji-jer su mnogima bile zabrane ulaska u svoju republiku.

Moj drug iz detinjstva je zbog „rata“ u Sloveniji i Hrvatskoj proglašen za „zločinca“ pa se sa suprugom i decom sastajao u Mađarskoj-a od toga je preživeo i nekoliko infrakta, dok mi je brat od strica sa hrvaticom i decom napustio Bosnu i jedva živu glavu izvukao.
Tako su kod mene imale utočište mnoge porodice iz mešovitih brakova bivše Jugoslavije.
Pošto je i moja porodica mešovita- nalazili su sigurnost i utočište ; da ću ih zaštititi od euforije srpskog nacionalizma.

Tamo nisu mogli da ratuju protivu svojih, a ovde su ih proganjali ekstremni nacionalisti koji su kao dobrovoljci ratovali po Hrvatskoj i Bosni.

Svakojaki ološ je tamo bio, neki pljačkači a neki i ubice i koljači.
Često se nije ni smelo da priča ko je koje nacionalnosti i iz kog dela Bosne ili Hrvatske su srtigli-jer je vladao strah za svoj život.

Čuo sam priče da su i u Hrvatskoj i u Bosnu klali i decu i žene i starce i pekli u šporetu i nizali od „dečjih prstića“ ogrlice; a još gore je što su živu decu pekli na žar i silovali žene druge vere i nacije.
Bolesni koljači: ustaše, četnici, mudžahedini-muslimani.

Na svim stranama je bilo zločina i to onih najgorih.
U mene su imali poverenje i sve su mi pričali-a ja sam beležio u svoj dnevnik i nikome nisam ni smeo ni hteo da govorim jer sam dao reč da ću ćutati o tome.

Morao sam da ćutim i zbog lične i bezbednosti i svoje porodice.
Mnogi od njih su pljačkali i donosili ratni plen u Srbiji i postajali ratni profiteri.
Takvi su imali podršku u vlasti-a smatrani su kao PATRIOTIMA.

Mnogo je bilo svedoka masovnih zverskih uništavanja običnih ljudi i to samo što su bili druge nacionalnosti. Vršena su etnička čišćenja. Ratna mašinerija se nalazila u istoj današnjoj vlasti u Beogradu-mnogi su se od toga danas i obogatili.

Od takvog ološa su postali mafijaši, sa perfidnim skrivanjem iza partrija i državnih institucija.
Kakve su sve traume doživeli ljudi koji su kao izbeglice došli u ovu sredinu-to je posebna priča za sebe.
Sa njima se poput komeserijata uvek mahalo ili pak i u dokazivanju snage moći vlasti- oni su bili samo obična brojka i ništa više.

Mnogi su kao izbeglice iz vlasotinačkog kraja- nemačkim markama u Beogradu plaćali ambasadama da bi nekako otišli u Hrvtatskoj i Bosni; da se susretnu sa svojim namilijima u porodici i familijama druge nacionalnosti.
Kakva su poniženja trpele te izbeglice i to od tamošnjih ostrašćenih nacionalsta i to „svojih“.
Mnogima je zagorčao obilazak svome rodnom zavičaju.

Neki su toliko bili ojađeni ponižavanjem ekstremista u Bosni i Hrvatskoj-da su mnogi u jadu pominjali da nemaju više ni snage da se ikada ponovo vrate u sopstven rodni kraj.
Tako je sa esktremistima u Srbiji, Bosni i Hravatskoj-nema nama srećnog života za sada na prostorima bivše Jugoslavije u miru -dok vladaju suludi nacionalisti i stvaraju mržnju među narodima-bez demokratije i slobode, kao i prava na sopstven život.

O ubistvu Stojčića-Badže, prvog čoveka policije Srbije-rodom iz niškog kraja-ništa.
O tome se ćuti i čak se nesme ni javno pričati.
Svi čute. U narodu već počinju da kolaju razne priče.
Lično sam i imao neke razgovore sa mojim prijateljima iz poliicje i vojske- poput njegovog oragnizovanog ubistva mafije mimo presednika Slobodana Miloševića, a da će osveta biti vraćena.

Iz policiskih izvora se čulo, da ni za vreme studenstskih demonstracija-sem saveznih policajaca sa Kosova, drugi nisu baš bili odani potpuno Slobodanu Miloševiću; bezobzira na dodele svih onih generalskih - oficirskih činova, za koje se u armiji treba velikim radom trebajlo zaslužiti.
Odlikovanja i činovi u policiji se dobijalo i bez škole i rada-samo odlukom jednog moćnog čoveka.

Kažu ti izvori da ni vojska nije mu bila naklonjena; da je u teškim vremenima, kada se gubio razum pod naletom iracionalnosti mržnje i nacionalističke euforije-bila i dva pokušaja iz vojske da se smakne dikattor sa vlasti.

Da nije moje supruge Stojne-Cace, makedonke majstorice krojačice-trpeli bi gladni u porodici.
Ona pre podne radi u tekstilnoj konfekciskoj fabrici-bez plate za sada, a posle podne i noću šije.
Njen rad, izdržljivost i trpljenje kojekekakvih mušterija u kući, prevazilzi sve ljudske mogućnosti.
NJena snalažljivost-kako kaže imati „dva obraza“ i ostati neukaljan; u ovim vremenima, to može imati samo ličnost izuzetne vrednosti.

Uživa strahopoštovanne u familiji, na radno mesto kao brigadir i majstor, kao i u samoj sredini, u porodici-pa čak i od mojih kolega sa posla u prosveti i u čitavoj opštini Vlasotince.
Izdržala je sva moja mučenja, sve moje patnje i sada svojom snagom daje posebnu sigurnost našoj deci; koja su u mnogim stvarima se pridržavaju načelima života njihove majke.

Odricanjem od sopstvenog života, poklonili smo radost ćerki Nataši-da kao odlična gimnazijalka sa svojim drugaricama u ovom teškom vremenu ode na more.
Naravno to se išlo preko vlasotinačkog odmarališta-Crvenog krsta.
Prilikom ispraćaja na letovanje na jadransko more u Crnoj Gori(Bečići), među „tatinim i maminim“ sinovima i ćerkama-bilo je i naše dete; poslato iz oskudacije života.
Dok smo čekali autobuse ispred opštine, video sam da su tog trenutka moja supruga i ćerka bile presretne; a još i zbog izlaska naše porodice u javnosti zbog još nezalečenih rana prošlosti.
11.jul 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović






12.jul 1997.godine Vlasotince

Negde 1992/95 godine u ovim krajevima juga Srbije počele su da pristižu izbeglice iz bivših nam republika socijalističke Jugoslavije:Hrvatske, Slovenije i Bosne.
To su mahom bile porodice iz mešovitih brakova.
Naravno da sam u tom vremenu pored zajedničkih briga tada svih siromašnih ljudi, imao i svoje posebne zdravstvene brige i velike muke sa birokratijom, koja je gledala pošto poto da me se otarasi-putem penzionisanja, kao „neuračunljiv“.
Što je veoma teško padalu na moju porodicu.

Ti ljudi- izbeglice su za naše prilike do tada veoma dobro živeli i mnogo bolje od nas ; pa nas je i sada kao i njih odjednom nova situacija bacila na ledinu života bez igde ičega.
Neki od tih porodica su smeštene u hotelima, koji i onako nisu imali šta da rade zbog krize, a druge porodice su se preko nekada nekih starih pokidanih veza, pokušavale da se vrate svojim korenima.

Naravno moram priznati da njihov odnos prema mojim predhodnim problemima života je bio veoma hladan.
Među njima je bilo mizbeglica i iz familije, nisam bio nekada vredan njihovog poštovanja, pa tako nekada nisam ni obraćao mnogo pažnju na njihove nevolje, jer sam u životu bio previše gubitnik-što su često sa mnom i šalili moji u prodici.
Moji su često u šali ovako to komentarisali:- neka „osete“ i oni koji su živeli nekada u blagostanju kada smo mi trpeli gladni i bili proganjani i niko nas uopšte nije hteo ni da pogleda, pa čak ni zdravo ulicom da nam kažu; već se obrtala glava u „stranu“.

Ovakva situacija života nas nije mnogo izbacila iz ravnoteže života.
Bili smo već navikli na oskudicu života, ali oni koji su živeli u izobilju-sada se teško snalaze.
Bilo je različitih pogleda na moja ispaštanja u prošlosti zbog uverenja.
Onda kada sam ostao bez posla-često na vašarima i seoskim proslavama, tada imućni nekada moji bliži rođaci i drugovi, nisu me ni primećivali.
Čak su i glavu okretalli da se nesusretnu sa mojom porodicom.

U rodno planinso selo Predanča često na svetkovinama državnih praznika:Nove Godine, 29 novembra-Dana republike, Prvog i Drugog naja-Dana rada, mnogi su dolazili sa kolima; da se iskaže društveni status i prestiš u selo.
Niko mi tada nije nikada ni svratio u kuću ni ponudio pomoć da kupim deci hleba-a kamo li da me pozovu da me pozovu da me povezu doi selo u planini.

Niko nije ni pitao kada su mi deca često u školu dolazila gladna, jer tada supruga nije radila a mene su izbacili iz prosvete.
Često sam bolestan sa suprugom putovao i preko 20 kilometra do sela iz grada u jednom pravcu po najvećoj vrućini, snegu ili kiiši.

Bilo je i onih koji bi da bi se napravili važni pred mojim planinskim gorštacima- koji žive u Beogradu, Ljubljani i drugim gradovima na službi u vojsci, policiji ili u nekom uglednom preduzeću-hvalili se kako su čitali moje kritičke članke u listu „Komunist“.

Naravno da su svi ti kasnije postali zaštitnici Miloiševićevog režima i njegove moći vlasti.
Niko nikada nije pitao za život moje porodice, bežali su od susreta kasnije, a svi su tada znali da sam prognan zbog uverenja i da sam ostao bez posla u prosveti. Izostala je i ljudska i materijalna pomoć.

Kako moć vlasti, status u društvu može promeniti ljude.
Brzo se zaboravljalo što smo zajedno sa njima bedno živeo u planini, išli pocepani u školi, trpeli gladni, zajedno čuvali stoku na pašnjacima , išli bosi i goli često zbog nemaštine, jeli rašen hleb i proju-od žutog kukuruza.
Tada u vremenu opšteg siromaštva u planini i vlasotinačkom kraju 60. godina 20. veka; naši su roditelji išli u Vojvodinu da radom u berbi kukuruza doteraju „žutu proju“, vagonima vozova do Lskovca-potom na dvokolicama se doterivala do planinskih sela.
Sve se to zaboravilo, zaboravio se svinjski i pirotski opanaka, zaboraviola se ona pečalbarsko gorštačka reč poštenja i pomoći u nevolji. Moć vlasti je učinio svoje. Promenila ljudsku ćud.

Naravno u tim teškim godinama osamdesetih i devedesetih godina 20. veka ostali su mi jedino verni moji ostareli roditelji i moji pečalbari zidari i ciglari-nepismeni gorštaci, na koje nikakve ideologuje nisu uticale.
Koji su i dalje poštovali moje poštenje i moje ljudske vrednosti.

Tako sam sa nekim u planini išao da kosim kao profesionalni kosač u nadnicu; a s drugima išao u pečalbu kao ciglar i zidar u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Negotinskoj Krajini.
-Vodila se bitka da se biološki održi porodica.
Punih šest godina bez posla u prosveti, najuren kao „neuračunljiv“-a kategorija se zvala „moralno politička podobnost“.
Naravno sve zbog svog političkog uverenja i iznošenja tabu teme još daleke 1976.godine o likvidaciji od „naših“- legendarnog partizanskog komandanta i španskog borca Ratka Pavlovića-Ćićka, rodom iz Toplice; potomka čuvenog Vojvode Peke iz Hercegovine.
Samo zato što sam otkrio od bivših boracam da je nažalost likvidiran- baš zbog svojih uverenja; tada kažu očevodci po nalogu Tita, na našim prostorima crnotravsko vlasotinačkog kraja 1943.godine.

Od te zagonetne likvidacije Ćićka, mnogi su dobijali od Tita generalske činove-jer je Ćićko zbog svoje intelektualne i vojniučke sposobnosti smetao Titu i mnogim tada nesposbnim vojnim starešinama u partizanimja.
Za „ćutanje“ ove likvidacije mnogi su kasnije dobro bili „nagrađivani“ -pored gerealskih činova i stanova, i njihova deca su dobijala razne privilegije- koja su su završavala visoke škole i imali sve u životu.

Oni koji nisu „ćutali“ često su bili proganjani-a neki nikada nisu ni dobijali ni penzije ili su čak trpani u zatvore na Golem Otoku ili su likvidirani.
Eto zbog te Tabu teme sam i ja doživeo sudbinu Ćićka-iako sam rođen od oca partizana i majke partizanke- one teške 1948.godine kada smo bili u izolaciji od Rusije-zbog sukoba Tita sa Staljinom.

U početku dok je trajala izbeglička euforija, o njima se vodilo računa-a posle dok im nisu bili potrebni za dnevnu političku propagandu; dizale se ruke od njihovog života.
Naravno tada su mnogim profitirali-stvarana su mnoga udruženja i organizacije u navodnoj pomoći izbeglicama-pa tako često što je stizala hrana ili neka druga pomoć od humanitaraca iz UN i sveta, završavala je u džepove ratnih profitera;
često i u samom komeserijatu za izbeglice ili onih koji su se bavili švercom.
Tako umesto da se roba podeli izbeglicama, prodavana je po pijacama i tako se bogatilo na njihov račun.

Često su izbeglice postoajli sredstvo manipulacije ili su služili za unutrašnjo partisku ili stranu propagandu.
Snjima se manipulisalo na razlišite načinne.
Oni su dolazili sa različitim mentalitetom života-od severa jednog civilizovanijeg načina života, do bednog juga i u načinu života i po mentalitetu.
Bilo je dosta ratnih i psihičkih lomova u njihovim dušama.
Teško su se uklapali i sciojalizovali u sredini.

Tamo su ostali bez stanova i celokupne imovine-bila je zaplenjena. Ovde nisu imali ništa.
Tako su im davani stanovi od vremena poplave-pa su čak na ruke preko trećeg lica im naplaćivali stanarinu od 50 nemačkih maraka.
Najviše su profitirali na rad bivšeg atletičara i trenera Tomislava Stefanovića iz Tuzle-maratonca, rodom iz sela Svođa, koji je otvorio Atletski klub „Crna Trava“ i tu sa decom dobijao stan i platu-a funkcioneri i mešetari su uzimali na ime dece i njega velike sume novaca od države.

Narvno da je u tim teškim vremenima se mnogo dece sklonilo od ulice i treniralo atletiku kod trenera Tomislava Stevanovića je imao uspeha ćak i na republičkom i balkasnkom talkmišenju u brzom hodanju.
Tamo je i moja ćerka trenirala atletiku.
Tu su se naša deca sklonila u teškom vremenu života, bez igde išta.
Tamo su dobijala po čašu limunade i to je za njih bila kao „nagrada“ za uložen trud na treningu, jer kod kuće nije bilo nekada ni hleba a kamo li limunade .

Odlazio sam kod njih u kućama-družili smo se svi sa mešovitim brakovima, a pružao sam pomoć njihovij deci da se bolje snađu u sredini i u školi.

Imali su neke čudne navike-slavili svoje rođendane i slave verskog obreda-a mi nismo imali para ni za hleba, pa smo se pozajmljivali da im nešto kupimo kao poklon; jer je to bio deo zapada sa manirima potrošačkog društva.

Bilo je velikih neugodnosti; bede i čestog ponižavanja.
Nismo pripadali istom svetu života.
Naša pesma i igra na nekoj slavi; za njih je bilo pravo veselje i tako smo im davali nadu da život i u teškim vremenima može biti drugačiji i imati smisla u radostima života.

Meni je bilo nekada teško-jer zbog zdravstvenih tegoba nisam smeo da se ponašam mimo njihovih očekivanja u druženju u razgovorima i pesmi.
Samo je za to znala moja supruga i niko više o tim mojim teškim tegobama u ponašanju posle doživenog nervnog sloma.

Mi tada u našoj kuči nismo imali ni kupatilo, ni toalet-a u poljski klozet napolje smo zavržavali svoje fiziološke potrebe.
Bio je to mučan i težak šžvot-a naša kuća je jedina u gradu bila zagrađena sesokim tarabama; jer nije bilo para za normalan život.
Iz godina koje su „pojeli skakavci“ nije ostalo ništa-šest godina su „otišle“ bez plata u prosveti.
Kasnije je to sve „pojela“ infalcija-posle vraćanja u prosvetu.
Niništa nije vredelo.
Jedino je bilo još važno da sam ostao živ.
Jedini među prosvetnim radnicima u sredini sam tako bio ostao i sa nezavršenom kućom bez krova.

Sa izbeglicama smo delili sve što smo imali.
Nekada nama je bilo neugodno što nismo imali šta da im ponudimo sem iz bureta kisele paprike, kupusa i pečeng planinskog krompira.
Zato su nas svi tada poštovali zbog našeg humanog i ljudskog odmnosa prema tim ljudima.
Tada supruga im je čak besplatno šila suknje i komplete.

Zato smo bili tada poštovani u sredini.
Pomogali smo deci rođaku, tako da su postali i najbolji đaci u osnovnoj školi-pa čak i dospeli na okružno i republičko talmišenje iz matematike i iz drugih predmeta.

Svi oni su bili bačeni na goloj ledini života.
Sa suprugom smo to dobro znali.
Zato kao nekada i mi bili mučenici kao oni sada-osetili smo to pa im zato i pomažemo da lakše podnesu gubitak svoga korena života.
Čak smo sa njima i obrađivali jednu našu njivu i delili sve; što se rađalo od voća , povrća, krompira, pasulja i graška.

Tako je moja supruga kao makedonka sa nekoliko hrvatica i mauslimanki na toj njivi sebi i njima tražila onu izgubljenu slobodu života.
Tu su dolazila i njihova deca.
Mislim da su to bili dani radne terapije-lečenja mnogih stresova i ratnih trauma života.

Sečam se kako su dok se kopalo sa kopačem -recitovali stihovi: Desanke Maksimović, Krleže, Šekspira, Andrića.
Nekada-govorile se pojedine misli velikih filozofa, pa se tako čuvao duh života za sve ove ljude- tada napuštenih od svih u bivšoj Jugoslaviji.

Ta njiva, vočnjak i bivši vinograd-možda će negde biti sve to iskazano u nekom stihu pesama dece koja su tu recitovala tuđe stihove o ljubavi i radostima života.
Naravno i meni je bilo mnogo bolje sa njima-jer i meni su to bile godine radne terapije od svih neuroza i stresova doživenih u svim godinama proganjanja zbog svoga uverenja.

Interesantno je da smo se čak i smejali-iako nam nije tada često bilo stalo do smeha.
Narvno to pobrđe vlastinačkog vinogorja, na blagim padinama planine Kruševica, na nadmorskoj visini oko 500 metara, u tišini šuma, voćnjaka, vinograda, veselih pesama šumskih ptica –bilo je leka za svačiju tada slomljenu i ranjenu dušu dece i odraslih.

Bila je prava vazdušna banja za sve nas .
Naravno naša tolerancija sa suprugom i poštovanje katoličkih običaja u vreme božića i praznikia muslimana-posebno smo bili cenjeni i time zadobijali njihovo poverenje; pa su nam se tako često i ispovedali za mnoge muke i nevolje.
Mi smo koliko toliko im i često svojim savetima pomagali da prebrode svoje krize u životu.

Čitave generacije intelektualaca i radnika napustilo je Bosnu- koji su bili protivu rata-muslimani, srbi i hrvati.
Neki su otišli i u inostranstvu.
Moj rođak sa snajom hrvaticom je bio šef gradilišta preko 20. godina u Bosni-u „Doboj putevi“.
Zajedno sa njima smo plakali kada nam je čitao ispovest i muke njegovog prijatelja inžinjuera muslimana-koji je sa porodicom pobegao iz Bosne zbog rata u inostranstvu.

To su tragedije i traume koje će ostati kao večni ožiljak pojedincima i čitavim narodima na ovim prostorima.
Živeli su tamo kao braća-ali su ih ekstremni nacionalisti svuda rasturili, posvađali i stvorili ratove da se međusobno poubijaju kao prijatelji i braća.
Iza njih je ostao pustoš.
Bolesni umovi su stvorili bolesno stanje duha-potom i manipulacijom zakrvili sve narode i tako su nastali ratovi i strahote ubijanja i klanja-a na drugoj strani su se bogatili profiteri i kriminalci.

U ovom vremenu bilo je previše padova i uzleta-na koje nisam baš bio spreman. Život ih je nosio.
Dešavalo se da sam nekada bio i među oblacima, kraće rečeno, nisam bio svestan niti događaja -niti svesnosti šta se to događa u meni i oko mene.
Moja supruga me vodila, da pronađem i ponovo se vratim u normalan svet života, da ponovo :progovorim ,da mislim, da se smejem, da plačem, da se veselim i da zapevam.

Trebalo je počinjati šivot zbog dece, zbog sebe i zbog onih koji su mene i njih gurnuli u provaliju i koji su namerno me ometali da se nevratim među onaj obični normalan svet.
Više sam se puta zapitao kakav li je to ljudski rod-kakvo se zversko mučenje vršilo na uništavnju ljudskoga života, bez ikakve trunke savesti.

To se i kasnije počelo događati, kad sam počeo ponovo da mislim, ponovo da tražim promenu sveta, ponovo da težim stvaranju jednog otvorenog i demokratskog društva, da težim jednom slobodnom čoveku.

Morao sam da budem i „lutka“ s kojom su se svi igrali.
Tako sam oponašam neke „skorojeviće“, igrao i pevao; se veselio na raznim veseljima kičerajskog značaja i prestiža:ispraćaja u vojsku, rođendana, svadbi.
Kod običnih ljudi, budio sam u njima iznenađujuću znatiželju, radost-da nisam više onaj o kome se svašta pričalo.
Među tim običnim ljudima iz prošlosti je gajena velika ljubav prema meni- i mojoj porodici.

Bilo je i istinskih radosti i veselja u svojoj užoj familiji, pa se tome najviše radovala moja porodica; da nam se eto vratila sreća i radost u kuću.
Mnoge naše nevolje i emocije, kao i uspeh naše dece u školi odnosno fakultetu, kao i moje zasluge-radne i moralne; nekada su vešto korišćene i zloupotrebljavanne za ličnu i drugu korist.
Nekada se nije birao načini - da mi se neko ili ljudi iz vlasti približe.

Život me naučio da budem obazriv; da dobro razlikujem žito od kukolja, pa nisam nasedao na to.
Često puta moja supruga zbog velike želje za mojom „stručnom i moralnom rehabilitacijom“i potrebe zbog radnih obaveza u svome zanatu; nekada nasedala.
A često puta i na ulicama sam zbog „njene želje“ dokazivanja pred sredinom da sam „normalan“(naročito su patila zbog te moje diskvalifikacije supruga i deca)- doživljavao mnoge neugodnosti.
Narvno i to smo prebrodili.
12.jul 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika


19.jul 1997.godine Vlasotince
Veoma teško živimo, para nema ni za hleba, a kamo li drugo.
Sin je autostopom stigao iz Beograda- posle ispitnih rokova koji su kasnili zbog „Studentskog protetsa“.
Nije imao para za kartu.

Plate u prosveti nema, a evo pri kraju smo meseca jula.
Poodavno smo primili samo prvi deo aprilske zarade, a supruga u fabrici radi bez plate.
Egzistencijalna nevolja utiče i na zdravstvene tegobe.
Snaga je iscrpljena u ratovima sa birokratijom u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji. Nemamo snage za svakodnevne lične i porodične obaveze.
Supruga je klonula od iscrpljenosti-pre podne u fabrici, a posle podne šije kući. Na radno mesto joj je pozlilo, pa je primala i inekcije u fabričkoj ambulanti. Veoma smo se zabrinuli za njeno zdravlje, jer nas sada ona izdržava u životu.

Nekada se u porodici-iz iznemoglosti da se jedan drugome pomogne-često dolazilo i do nesporazuma. No, ipak smo smogli snage da ih otklanjamo i borimo se za goli opstanak.

I dalje na državnoj televiziji traje informativna blokada.
Moje nade u promene sistema odnosno postojećeg režima u Srbiji-nisu se ostvarile.
“ Crnogorska struja“ u Demokratskoj partiji Socijalista, polse velikog pritiska svim sredstvima-pa i silom-vojskom, nije imala snage da se suprostavi izboru Slobodana Miloševića za Presednika SR Jugoslavije.

Kakva je to paklena mašinerija koja je aktivirala razna lažna sredstva manipulacije-nepatriotizam, nesrpstvo, nejugoslovenstvo-putem sredstava javnog informisanja; da bi svima drugima, koji drugačije misle bilo zabranjeno da govore u sredstvima javnog informisanja, koja finasira država.

Pošto para nemamo da kupujemo novine-još od 1993.godine; onda nekako putem običnih ljudi pečalbara, koji dolaze sa svih strana iz pečalbe-tako se dolazi do informacija-kojih nema u javnosti.
Tako sa zakašnjenjem od nekoliko meseci nešto pomalo čujemo šta se događalo u najvišim organima vlasti u državi.

U narodu se znalo da nekadašnji presednik Savezne skupštine-Dr Radoman Božović, držao je sve kockarnice u Vojvodini, pa i sad državnu lutriju na sreću „Bingo“- kao i bivši presednik vlade Zelenović je posrednik valjda benziske pumpe ili robne kuće, čak i u Leskovcu.

Oni su bili ključni ljudi u partiskoj državi samodržca Slobodana Miloševića. Izborom Slobodana Miloševića za Presednika ove skraćene Jugoslavije, produžena je agonija života, ljudskih patnji i neslobode svih oblika.
Nastaviće se obmane i manipulacije.
Tako jedna grupa našla zaštitu u „krilu“ Slobodana Miloševića; koja je stekla bogatsatvo profiterstvom na najvišim fukcijama državne moći na našim ratnim nesrećama i raspadom bivšeg sistema bivše Jugoslavije.
Tako su postali vešti državni kriminalci.

Ekstremni nacionalisti su iskoristili i zloupotrebili običan svet za suludo ostavrenje Velike Srbije; pa se sada poput takozvanih socijalista i „jugoslovenske levice“-sa malom prodatom takozvanom „Novom demokratijom“ i sa ekstremnim radikalskim arogantnim silnicima-vrši obračun sa nesitomišljenicima.
Svakodnevno se šepure na državnoj televiziji, sejući zlo klice mržnje protivu: „antisrba, antipatriota, antijugoslovena, izdajštva, fašista“ i drugih pogrdnim uvredljivim nazivima za one koji drugačije misle od njih.

Uopšte mi nije jasno kako ljudi sa visokim doktorskim titulama mogu olako davati izjave-poput Gospođe Mirjane Marković, supruge sadašnjeg presednika države, o takozvanom novom društvu-bez kriminala i socijalne pravde

Pošto nemam ni para za koferat-pismo, a nepostoji ni sloboda mišljenja u sresdstvima javnog informisanja; onda „vodim dijalog“ sam sa sobom, jer nemogu da pišem kritičke članke kao nekada u bivšoj Jugoslaviji.

Gospođin sin Marko i ćerka Marija su jedva završili trogodišnje škole.
NJihov podanik Mihajlo Kertes, „narodni poslanik“ u više mandata-Direktor carine; omogućio je njihovom sinu Marku u najtežem vremenu krize-nesmetan šverc goriva i to na „legalan“ način pod zaštitom države.

Taj „tatin“ i „mamin“ sin se bavi „vozikanjem“ kola u nekim auto-relijima; a zanimaje mo je postalo-reketaško mafijaško.
Da li Gospođa-„mama“ zna da svi oni koji direkno ili indirekno moraju da plate Glavnom „gazdi“-koji od beslovne velike sume nemačkih maraka novca je bez muke njen Sin Marko „sazgradio“ najveću disko-zabavnu zgradurinu za mlade; u kojoj se vrše mnoge mutne radnje.

Gospođa nije kao „komunista“ zasukala rukave i pravila malter; da bi na goloj ledini podigla prvo temelj, pa onda samo jednu ili dve sobe od betona za najskormni život sa četvoročlanom poroicom.
Gospođa je „ratne zasluge“ oca dobro iskoristila za sopstven lični život.
Nije morala kao ostala „partizanska deca“ da umesto igre, mora i brčkanje po vodi i druge luksuze; zamene sa najtežim ciglarskim i zidarskim građevinskim poslovima u pečalbu širom bivše Jugoslavije-sa nepunih 14 i 15 godina života.

Zna li ta Gospođa „komunistkinja“ da su ta deca postajali najamni radnici u socijalizmu-vršnjaci ili mlađi od Gospođe „komunistkinje“ Dr Mirjane Marković-supruge presednika države Slobodana Miloševića.

Gospođa treba da zna da njene vršnjakinje, kao i mlade „jugoslovenke“-kako se ona često zna da koristi ovom već izlizanom i obezvređenom rečju JUGOSLOVEN-su većina deo svog detinjstva, juga Srbije i bivše Jugoslavije –i svoju mladost života, proveli i provode-sa motikom na njivi, pored duvana na njivi, sa srpom u žetvi, sa kosom na livadi i uz mašina u fabrikama .

Ona treba da zna kako su se boreći na najprimitivniji način u borbi za opstanak-nije moglo da iskažu svoje „sposobnosti i znanje“ na pravi način: titulama „doktora nauka“-i raznoraznim zvanjima.

Svako se zadovoljavao prvim zarađenim dinarom.
Da se netrpi gladan, da se otrgne od nemaština u svim oblicima života.
Da li zna „komunistkinja“; dok se leškarila na moru i „uživala“ blagodet socijalizma i „tatine zasluge“ – da su naše prve radosti bile prvi omešen ražen hleb iz vodenice potočare ili prva proja posle sezonskog pečalbarenja u berbi kukuruza po Vojvodini.

Gospođa i Gospodin niti su znali niti će ikada znati o nedosnevanim snovima golih i gladnih dečaka i devojčica o pojmu „beloga hleba“.
Gospođa „komunistkinja“ kao priviligeovano „dete socijalizma“ i „zasluga tate revolucionara“ se kupala u bazenima-a njeni vršnjaci u znoju negde na njivi, uz mešalicu za pravljenje maltera za majstore zidare ili pored nekog vrbaka uz reku Moravu-praveći ručnu ciglu-kako bi zaradili novac za školovanje i život u porodici bez gladovanja.

Ona i nezna da su naši roditelji sem alafebetskih tečaja-od siromaštva nisu imali mogućnost ni da se školuju, nego da budu sezonski radnici-bilo na njivi posne zemlje u planini ili u pečalbu.
Njihova deca umesto kupanja na moru i bazenima-kupala se u znoju od teškog fizičkog rada, kako bi se samostalno iškolovali-nadali se promeni života.

Narvno te obmane života je Gospođa znala-a i Gospodinu su poznate te prevare, da je naše siromaštvo bilo glavna prepreka našega normalnog školovanja i postizanja uzvišenih ciljeva života.

Zato kada smo i završili škole, odmah smo počeli da kritički mislimo-da menjamo svet, pa smo od takvih „privilegovanih“ se našli na udaru za svaku izrečenu kritičku reč.

Neki su te moćnike zvali CRVENA BURŽOAZIJA-meni je to bila parazitska BIROKRATIJA .
Svako drugačije mišljenje su proglašavali „moralno politički nepodobno“-jer su se tako čuvale stečene privilegije na račun tuđega rada.
Njih u suštini nije se ticao život običnog čoveka.
Nekadašnji „revolucionari“ su postali veoma moćni i opaki u malim sredinama.

Tako su njihove privilegije prenosili i na njihovu decu-oko olakog završavanja škola, sticanja i zvanja, kao i dolazka do stana; odlaska na more i na visokim funkcijama u institucijama same države-preko partije.

Gospođa je jedan avanturista-patološka osoba; koja nema pojma o stvarnom životu, a „romantičarskim zanosom“ pravi neke konstrukcije o društvu na salonskim pikanterijama.
Nikada nije ni imala niti će imati prave ideje o jugoslovenstvu kao kulturnom obrazcu, pojma slobode mišljenja, pravdi i socijalnoj pravdi.

Po umišljenim i izmiljenim činjenicama gradi konstrukcije nekog društva koje uopšte i nepostoji u stvarnosti, a sebi daje za pravo da raznim obmanama i manipulacijom se zavodi niski sloj neobrazovanih ljudi.

Često se služe i neke retrogradne ideje iz prošlosti u zavođenju masa radi gole vlasti-pa se čak i stvaraju veštačke podele između partizana i četnika, jugoslovena i antijugoslovena, srba i antisrba, fašista i antifašista, patriota i antipatriota, reforamatora i antireformatora-kao sredstvo vladanja masama u očuvanju gole vlasti-o čijoj kratkovidosti za sada niko i nerazmišlja.

Bilo me stid što je Pokret Saveza komunista za Jugoslaviju-kome sam pripadao na osnovu nekih mojih mladalačkih zanosa iz prošlosti-čiji je bio profesor Dr Drašković, se „pripojio“ takozvanoj Jugoslovenskoj levici-Gospođe Mirjane Marković, kao presednice.

Čim je bila rasparčana imovina bivšeg CK SKS ; profesora Draškovića su odmah smenili.
Čovek je zaista bio moralan i veran ideji jugoslovenstva, što je i sam kasnije teško podeno to raspadanje kao i mnogi drugi.

Od prijatelja sam kasnije doznao da su mnogi prolazili slično kao i ja kada sam pisao kritička pisma-na koja nikada nisam dobijao odgovor; nego samo proganjanja na radno mesto i pokušaja ponovnog izbacivanja iz prosvete.

Deca onih koji žele da menjaju svet, nemogu da dobijaju stipendije, da imaju mogućnost normalnog života-jer zbog kritičkog mišljenja njihovih roditellja- isppaštaju.
Ta deca su dobri studenti, učenici i nepokorni podaništvu vlasti.
Nemožete od njih da pravite „zaklon“ za mnoge prljave stvari - propadanja ove države i morala naroda.
19.jul 1997.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


10.avgust 1998.godine Vlasotince
Teški dani života, ova vrućina, nemaština-beda i očaj u beznađu, bez nade za promene; čoveka još više dovodi u melanholiju, pa i u depresivna stanja.
Nekada se kod čoveka dešavaju histerični smehovi-nekontrolisani; nekada odobravanje onoga što se dešava oko njega i to iz očaja i beznađa.
Sve oko čoveka postaje ravnodušno, kao da se čoveku više i netiče šta se to događa oko njega.

Plate nema od maja, pa da nije moje žene-šnajderke, koja radi džabe u fabriku za raznorazne mafije države i privatnih mafijaša-raznoraznih „julovaca“-pomrli bih gladni.

Jad i čemer našega života je tamo gde „ cveta ruža“ Mirrjane Marković-preko konfekcije u maloj zaostaloj i bednoj opštini Babušnici Juga Srbije-Gospođe Velikog Brata ili TATE- srpskog bezdušnika .
Gde se vlada preko ojađenog; čemerno –izgubljenog i dezorjentisanog JUGA.



Nekako se više i neprate one nekada udarne televiziske vesti o Kosovu.
Tamo se gine na sve strane, a o n jima se uopšte više i nekomentariše-čak ni o pogibiji policajaca.
Kao da se nekako u bolesnim ljudskim dušama stvara neki privid protivu nemoći sramote; pa i nemogućnosti pružanja otpora Velikom Tati.

Zbog svega što je za deset godina uništeno propaćenoj srpskoj duši; nekako se to često iskazuje u zlomislima .
Ako im je neka ginu kada su ludi, kada brane oni gore džabolebonje, onu gore mafiju u Beogradu; koja nezna šta će sa nemačkim markama po bankama, a mi jedva preživljavamo.

Tako često neznamo da li čemo sabrati desetoparce za sutrašnje kilo hleba da kupimo deci.
Često neznamo kako če nam osvanuti sutrašnji dan.
Jedino se nekako svako malo zgrči.
Izbezumljenim pogledom se osvrne oko sebe, kada okolo prođe neki lokalni mafijaš sa velikim crnim kolima.

Ovde se jedino još teško podnosi smrt nekog vojnika.
Svako sebe nalazi u ulozi roditelja, pa se kod svih javlja velika tuga i bol kada se čuje vest o smrti nekog vojnika u ratu sa albanskim pobunjenicima na albanskoj granici Kosova.

Iz ovog kraja teško među nama svima je odjeknula vest o smrti na Kosovu sina našeg dragog kolege učitelja Gaceta i učiteljice Vukice Stefanović – dragih kolega i prijatelja rodom iz sela Donjeg Dejana.
Sa njima sam i započeo radni vek u zabačenim selima Doborviša i Tegošnice planinskog dela Gornjeg povlasinja u prosveti.

Često ih sanjam noću kako kao seoski uče, tamo negde u planiniskoj zabiti su se radovali životu.
Bili su mladi bračni par, a ja još momak.
Često puta sam ih obilazio ; čuvao tada to malo dete u kolicima, koje su vozili po rasvetanim planinskim livadama.
Kasnije kada se vreme promenilo, sišli smo niže sa planinskih visova i radili malo bliže asfaltu-seoskoj osmogodišnjoj školi u selo Kruševica.

U tom vremenu kada sam bio proganjan; često je bio jedan od retkih koji me povremeno branio od progona birokratije u školi i sredini.
Dogodilo se da njegova supruga Vukica je bila i učiteljica mome sinu do četvrtog razreda u seoskoj osnovnoj školi u selo Kruševica.
Kada sam bio izbačen sa posla u prosveti zbog uverenja-često pešačeći do svog planinskog rodnog sela Predanča; svraćao sam kod njih i tu jedino nalazio neku ljudsku toplu reč i podršu za tadašnja proganjanja moje cele porodice zbog svoga uverenja.

Tu pored kuće je bila prodavnica i kafana.
Ostala je u zapisima u mojim zapisima i pričama.
Tu smo često uz piće i kafu ćaskali o svemu.
Dobro je znao da mi je porodica ostala bez egzistencije i često mi je nudio materijalnu pomoć.
Naravno zbog svoga dostojanstva sam to odbijao, ali je moja porodica to veoma cenila u tom vremenu.
Kada je biciklom odlazio za Vlasotince-to je tada bilo njegovo prevozno sredstvo sa sela; svraćao je kod mene u privatan stan u selo Kruševica.

Znao je da sa nama podeli radost, da mu je sin diplomirao na višoj kriminalističkoj školi i dobio odmah posao u policiji.

Kada mi je supruga saopštila vest o smrti njegovog sina kao policajca-specijaliste na Kosovu-meni je tada toliko bilo teško da mi je pozlilo.
Jedva su me povratili iz besvesti, čak su me prskali vodom u kući.
Toliko mi je bilo pozlilo da su se tada moji bili uplašili za moj život, jer sam već bio oronulog zdravlja.

Svi smo osećali u porodici zajedničku tugu.
Kada smo se pribrali; svi smo glasno izgovarali:“ pa zar je to moguće“.
Bila je velika tuga među svim ljudima iu našem planinskom kraju Vlasotinca i okoline.
Često su neki pitali; kada će jednom da se dođe do osvešćenja ovih glupih ljudi da ih svako vuče za nos da se gine za nečije vlasoljubive interese.

Svakodnevno godinama pijem čajeve od: žalfije, majčine dušice, katarionke, kičice, hajdučke trave, matičnjaka, šipka.
Naravno da sve to godinama sam berem, kako bi ublažio zdravstvene tegobe.
U ovom teškom vremenu života mi čajevi dosta pomažu da sve izdržim kao jedno malo i beznačajno biće bez ikakvih prava na ljudski život.

Teško podnosim vrućinu.
Teško se noću spava.
Probleme nam prave buve koje su se toliko nakotile, da ih svi jurimo po kući; koje ujedaju po nogama i po snazi-danju i noću.
Tako se pomalo prisećam onih teških sirotinjskih godina detinjstva posle drugog svetskog rata, druge polovine 20.veka.
Tada su nas tako buve jele, košulje nam bile sve crne od njihovog izmeta-crne ko katran, a snaga crveno ispeckana buvama.

Šta sam mogao da kažem svojoj deci, u nemanju izbora reči ohrabrenja- nego ovako:“deco buve su na „bogatlak“(bogatstvo). Svi su smejali u kući na to.
Branili smo se duhovitošću na sopstven račun. Trebalo je sve izdržati.

Pisao sam pisma i članke: Presedniku Crne Gore Đukanoviću povodom izbora i pobede njegove kolaicije na izboru „Da živimo zajedno“, načelniku generalštaba, Presedniku saveznog sindikata Jugoslavije(crnogorcu), odboru za pružanje otpora protivu terorističkog Zakona o Univerzitetu-formiranju sindikalnog pokreta prosvetnih radnika, oružarima(sindikatu) „Zastave“ u Kargujevcu, kritički tekst o uzimanju i primanju mita i zloupotrebe položaja oko polaganja prijemnih ispita u srednjim školama-u nemačkim markama, kritika ministra prosvete, kritičkih pisama ministru poljoiprivrede, prosvete o reformi školstva.

Nijedan odgovor nisam dobio a nijedan od tekstova nije objavljen u novinama-pa čak ni u listu „Nađa Borba“.
Bilo je tesktova-komentara u novinama, da su i oni postali pod nadzorom Državne bezbednosti-što će izgleda biti još terora i pružanja otpora zbog neslobode izražavanja slobodnog mišljenja sa Juga Srbije.

Naravno da zbog svega ovoga mi je bila šikanirana i porodica.
Supruga je doživljavala šikaniranje na radno mesto u fabrici-kada se grčevito borila za opstanak fabrike.
Onda je izgleda „tajna policija“ angažovala svoje doušnike na „štrajk“ u fabrici od strane neradnika i nedisciplinovanih radnika-kako bi se fabrika zatvorila, a to se radilo od mafijaša stredine i vrha vlasti.

Njenog brata makedonca u dolasku kod nas kolima iz Švajcarske su šikanirali- na ulazu u Vlasotince.
To rade skoro svake godine, pa ga kažnjavaju zbog „nekih saobraćajnih propisa“.
Kako sam kaže od gneva -da mu to jedino rade ovde kada dolazi u Vlasotince u poseti svojoj sestri-prolaska za Makedoniju.

Naravno da u samom gradu je čak organizovana „saobraćajka“ mom badži Živetu-koji takođe živi u Švajcarskoj .
To od onih istih hulja koji su meni više puta zagorčavali život u „saobrađajkama“ a i učestvovali u „kolektivnom“ progonu u vreme komunizma.
Takvi prljavi ljudi u vreme komunizmu su postali „bliski“ sa mafijašima u ovom vremenu.
Oni veoma lako dolaze do novca.


Bezobzira zbog mnogih neugodnosti-brat i zet moje supruge sa sestrom mlađom i snahom i decom; zajedno smo uz muziku gitare moga sina i mojom porodicom pevali cele noći makedonske i srpske stare pesme .
Tako proveli lepe dane zajedničkog druženja i u ovim teškim danima života u Srbiji.

Čitao sam u ovom vremenu Orvelovu knjigu „1984“ i pravio upoređenja totalitarizma države i društva u prošlosti i sadašnjosti.
Gde je čovek kao ličnost potpuno degradirana, gde se strahom ratova :u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu; terorom mafije, bede, beznađa, nemoći života i gladi, strahova od boleština i egzistencije-veoma „uspešno“ vlada na Jugu Srbije.

Naravno tome još se doprinosi iskrivljivanjem slike o istoriji prošlosti: „mitovima i mućeništvu kosovskih junaka“; kao i primitivizmom i nasiljem nad umom .

Tako se godinama stvara pogodno tlo za potpuno uništenje ljudskog bića na ovim prostorima.
Nevrede ni bune ni lični protesti, ovo jadno nacionalno ludilo se može preseći armijom koja ima silu da preseče i da se sve to pohapsi i oduzmu bogatsva koja se nalaze po stranim bankama i u domovini.
Ovde u Srbiji običan čovek nema ni pravo na život.

Često puta mi u glavi o SLOBODI , misli i izražavanja-se vrti ona Orvelova misao:“Sloboda, to je sloboda reči da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi „.
Nažalost u ovoj Srbiji još dugo neće moći da bude da „dva i dva uvek budu četiri“-nema slobode misli.

Bolest društva je postala kao neizlečiva bolest.
Zabeležio sam u Dnevniku i o jednom lokalnom „bizzmismenu“(koga dobro znam iz vremena kada je nosio pirotske gumene opanke i pocepane pantalone u planini). Svakodnevno se „vrti“ na lokalnoj televiziji „Rosulja“ u spotovima njegovih trgovinskih prodavnica.
Prizor :-kako „sedi“ puši cigaretu, pijucka, kao novog „tipa biznismena“ ovoga vremena-čoveka „bogataša“ nastalog iz vreman haosa života i profiterstva.
Žene su počele da šuškaku po komšiluku o njegovim „avanturama“ i preljubi nad snahom-sin hteo da se obesi, da bi se i kasnije njegova žena obesila.

Evo danas smo 10. avgusta dobili majsku platu.
Dok nam je kolega raznosio po „kućama platu“ pričao je da se u kućama samo oseća miris „pečenih paprika“-a miris mesa se godinama ne oseća .
Tako se bedno živelo.

Jedina radost deci je bilo osvajanje zlatne medalje jugoslovenskih košarkaša na svetskom prvesntvu u Atini-Grčkoj.

Ceo jul i avgust sam proveo kucajući na kucaćoj mašini-sređujući zapise narodnih umotvorevina i zapisa etnografsko istoriskih zapisa po selima od 1970.godine do danas.
Previše sam umoran. Imam poteškoće u zdravlju.
Nekako osećam da svojim radom na kucaćoj mašini smetam u porodici, koja teško živi.
Svi smo bez normalnog života. Sin pod teškim okolnostima sprema ispite; ali se nekako još dobro držimo.
10.avgust 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


20.avgust 1998.godine Vlasotince

Ujutru sin-student farmacije, po „dužnosti“ mi ujutru na trafici kupuje nezavisni list „Našu borbu“,.
Onako jedno jutro nonšalantno i bezvoljno mi saopšti izlazak mog članka u „Našoj borbi“.

Kada sam uzelo list „Našu Borbu“ i pogledao svoj članak-sa karikaturom; pomalo detinjastvo dobio sam crvenu boju na licu od radosti.
To je bila prava iskrena radost posle možda čitavih deset godina moga života.
Čak je i supruga iako radnica ocenila tekst kao jedan od mojih najboljih izašlih u listu „Naša borba“.
Od radosti ga je čak nosila i u tekstilnu fabriku na čitanje kod njenih koleginica radnica konfekcionara
Objavljivanje OTVORENOG PISMA SANU ( Srpska akademija i umetnosti) u listu „Naša Borba“ u ovim teškim sparnim avgustovskim danima, bez plate punih skoro tri meseca života porodice u beznažu i bedi-malo je otvorilo nadu u neka bolja vremena

Mahom u fabrici konfekcije „Prvi maj“ u Vlasotincu su se zaposlile radnice -njih većina; koja je studirala neke fakultete, pa zbog siromaštva nije mogla da završi fakultete ili nije bilo zaposlenja posle završenih škola.
Tako su mnogi postali silom prilika mastori krojači, a jedan deo njih se čak posle radnog vremena bavi i poljoprivredom.

Kosovska drama se nastavlja. Prema nekim informacijama poginulo je oko 500 albanaca žene, dece i staraca i na drugoj strani veći broj srpskih policajaca, zatim vojnih starešina i vojnika.

Esktremne albance u Srbiji nazivaju „teroristima“ a na Kosovu „borci za oslobođenje Kosova“.
Još niko nezna koliko je njih mladih dalo živote za neke fanatizovane ideologije nacionalizma i separatizma.

Ovaj čitav kraj teško je pogodila pogibija mladih milicionara iz Leskovca .
Četvoro poginulih mladih života na Kosovu u borbi sa albanskim esktremistima. Naročito je tužno bilo gledati lica ojađenih porodica seljaka u bolu u selo Bogojevac kod Leskovca.
Tužno je bilo gledati sliku kako se celo selo sakupilo u tužnoj povorki da isprati jednu tužnu priču mladosti i siromaštva na poslednji počinak.
Poslednji oproštaj pred spuštanja sanduka u zemlju groba se drže „vatreni“ govori o „srpstvu“ ; onima kojima su poginuli najmiliji.
Ovakva sahrana samo je jedan svakodnevni ritual-od strane lažnih patriota, sa debelim podgušnjacima, čija se deca voze najluksuznijimm kolima –dok seljačka i radnička ginu za „patriotizam“.

To su oni koji su profitirali na našoj kolektivnoj nesreći-pa se sve to odražava na opštu ljudsku apatiju i beznađe života; u kome jauk i suza, kao i sam život izgubljen u cvetu mladosti ništa nema na značaju.
Poginuli sin jedinac od majke, koja tuguje za svojim sinom –odraslog bez oca. Nekako ga samohrana majka othranila, dala mu snagu- da se nekako zahlebi i nađe posao u policiji.
Tu su samo siromasi nalazili parče hleba i načina da se pobegne od bede u i nemaštine života.

U narodu se i dalje izgleda zadržalo ono shvatanje o policiji-miliciji; kao sigurnoj egzistenciji života i „narodnoj pravdi“.
Da se jedino palicom sređuje „nepravda“ učinjena od onih iz sveta nemorala.
Tako se nekada svako učinjeno nedelo i pretnja prema slabijim-uvek tražila fizička zaštita od milicije.

Zato se tako i dan danas u narodu čuju još stare izreke o miliciji:“milicija ti je brate bog i batina, samo me ti dirni sad ću te prijaviti u miliciju“.
Mali čovek je uvek živeo u stanju straha od svega i svačega.
Nažalost njegova neobrazovanost, strah od moći policije i niska svest-često su zloupotrebe za neke druge svrhe-naročito vlasti; da se na tom strahu vlada.

U ovom vremenu strah za egzistenciju, mafije, beznađe i očaj-lako su tlo da se mali čovek upotrebi i zloupotrebi za potrebe očuvanja jednog autoritarnog režima vlasti.
Vladavina zasnovanog na strahu da ne dođe još ono gore, rat i sve ono što donosi ta prokletija.
Tako se često kaže za strahote koje dolaze u vidu pustoša posle mnogih ratova u predhodnim vremenima.

Od vremena iz detinjstva kada se jela: proja i ražen hleb, gladovalo i išlo boso. Dobro se sećam sve do šezdesetih godina- pa i do sedamdesete, gde je uz siromaštvo išla i primitivna higijena; pa se tako kao deca nismo mogli da odbranimo od vašaka, buva i tatabica(stenica).
Stariji ljudi su često znali da kažu da kad god su nas buve jele- imao se predosećaj, da potom dolaze velika glad i teška vremena života.

Danas u ovim teškim vremenima života, ponovo su došle buve, koje mile po kući, sobama i krevetu.
Rukama ih sakupljamo i bacamo na slavinu česme; dok ih supruga „tuca“ noktima kao u stara vremena.
Naravno da se njima pridružile i neke druge bubaljke koje nas često noću oblaze. Tako se javljaju razna crvenila na telu, koje mažemo alkoholom, jer noću mora da budu otvorena vrata i prozori, da bih se nekako moglo zaspati od vrućina.
Danju je teško otvarati prozore od smrada svinja, krava i kokošaka.
Naročito je teško u večernjim satima.
Najčešće u podne dolazi smrad iz štala, obora za svinje, poljskih klozeta i kokošarnika.

Koliko je taj primitivno čovek postao osioni i agresivan po okolinu.
Za njega je važan interes lične prirode po svaku cenu.
Tako radeći kao seljak na njivama-a živeći u gradu; naneo je štetu civilizovanom načinu života.
To će tek vreme da pokaže pravu cenu za ovo društvo. Sve je sišlo sa pobrđa da živi u gradu.
Eto takvu surovu cenu plaća grad zbog loše politike prema selu.
Tako i primitivistička Tulbo folk kultura; način života, potpuno su bacili u zapećak svaki razuman pristup civilizacisko građanskom poimanju života u jednom urbanom društvu.
Često se nemože trpeti galama, skuckanje i rikanje:svinja i krava; pa se se nemože izaći ni u spostveno dvorište od kokošaka i njihovog izmeta. Smrad na sve strane.
Supruga malo onako iz besa zapreti da će to prijaviti u opštinu, ali se sve na tome završava.

Kakva opština-kada ti isti imaju ispred svojih kuća svinjce i kokošarnike; kada od takvih vlast ima ličnu korist.
Često takvi mali ali osioni ljudi na primitivan i hvalisav način-svoj položaj i status u komšiluku iskazuju rečima:
“ Šta mi smo Gazde, a ovi što nedrže nikakav brav stoke su sirotinja, niko nam ništa nemože“.

Naravno mi sa diplomama i bez plata i mogućnosti da preživimo-postali smo njihova zamorčad i zatočenici takvog bespravnog i poniznog načina života.
Samo ćutimo i trpimo.

Nezna se dokle će to trajati, jer čoveku nekada pukne film-pa šta bude da bude, jer ovako više neide.
Ovaj režim-vlast u sredini i republici; represijama nad slobodnomislećim ljudima pokušava da zastraši sve one njene podanike-koji na strahu rade i misle:“ dva i dva su pet a ne četiri“.
Često se kaže da se radi kako im se naredi i kaže od „gazda“-od najnižeg do najvišeg.
Oni uopšte neznaju za DOSTA.

To sam mogao da protumačim iz ponašanja nekih kolega prvog dana na posao u avgustu, kada ljudi koji se bave švercom i trgovinom- uopšte nezanima škola.
Izgleda i dalje imaju partisku podršku od lokalnih političkih i republičkih moćnika-da i dalje nastave sa tim prljavim stvarima.

Mogu slobodno da vrše represiju -nad ljudima koji slobodno misle; koji su kreativni inovatori u svome radu, koji se nemire sa postojećim stanjem, sa neradom, kriminalom i duhovno-materijalnim uništavanjem čitavih sredina.

Prvi dan u seoskoj školi –pokazao mi je kao predznak da će i ova godina biti teška.
Poslata Pisma: ministru Prosvete i nadzornicima: pedagogu i matematičaru odeljenja ministarstva prosvete u Leskovcu-izgleda da je samo razljutilo birokrate, pa će kao osice krenuti na mene.
20.avgust 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Avgust-Septembar 1998.godine Vlasotince
Nekako prođoše topli i bedni letnji dani vrućine i oslobodismo se buva-koje se gube čim naiđe hladnoća.
No, druge „buve“ nas peckaju i nedaju nam mira.
Čovek nemože da bude pri zdravoj pameti a da se ne zabekne kada čuje neki događaj iz sredine-koga treba zabeležiti.

Tako u privatnom ćaskanju dva lokalna člana najužeg partiskog odbora SPO-jedan doktor-lekar specijalista, a drugi po zanimanju poljoprivredni tehničar: nekada moj drug iz srednjje poljoprivredne škole-jedva je završio školu samo zajvaljujući kao dobar sportista u rukometu-danas na funkciji direktora zemljoradničke zadruge-evo ovako:
„Ej kupio sam stan u nemačkim markama u Nišu“-kaže doktor, potom mu „direktor“ odgovara:“ što mi bre nisi rekao da ga ja kupim“.
Takvi tipovi takozvanih opozicionih „bukača“ na jugu Srbije je bilo mnogo, kojima je jedini cilj bila vlast, položaj i sticanje privilegija od politike i vlasti.

Treba istaći da je taj lekar pored rada u državnoj ustanovi privatno nesmetano radio i dobro zarađivao od seljaka u nemačkim markama-a naravno da su lekovi prenošeni iz državnih ambulanti i bolnica i apoteka-besplatno, pa prodavani privatno.

Takvih je bilo mnogo na Jugu Srbije koji su se dobro obogatili. Novac koji je uzeo od sirotinje dotični lekar je u više hiljada nemačkih maraka stican na prljav način.

Čulo se da su noću došli neki mafijaši i opljačkali ga.
Interesantno da je taj lekar bio dobar stručnjak u svojoj struci-ali vreme nemorala je kod njega i ostale u medicini bacilo na dno lekarske etike.

Taj „bukač“-direktor zadruge, se „istakao“ kod „ustoličenja“ Kertesa-kada je „bačen“ pod noge Žika Radojlović-nekada visoki funkcioner u državi i partiji-poreklom crnotravac. Danas Kertes je direktor savezne carine.

Tada je navodno posle čuvene poplave 1988.godine Vlasotinca –trebalo da se „izbore“ za zdravu pijaću vodu.
Bio je čist poltički obračun u bioskopskoj sali –gde sam lično prisustvovao i sve slušao svojim ušima.
Tako se preko „pijaće vode“ došlo do direktorske funkcije-pa danas sa ostalim ispičuturama u prosveti, direktorima raznih preduzeća i školama, presednikom opštine i holštaperima bivše i sadašnje valsti-gradom vladaju u svim sferama života i to na najgori mogući način.

Kao i predhodnih godina ponovo birokratija me stavljala u neizvesnost oko namernog opterećivanja sa časovima na radno mesto-kako bi me ućutkali i stvarali atmosferu napetosti i iscrpljivanja-metodama psihološkog zlostavljanja.

Na osnovu ponašanja doušnika u školi i sredini-dobro se vidi da taj posao oko psihološkog zlostavljanja se priprema od psihologa, sociologa, psihijatra - podanika predhodne i sadašnje vlasti-koji su se prodali i su potkupljivi.

Naravno da su direktori, prosvetni radnici i pomoćno osoblje samo mali obični ljudi samo mali pijuni-koji su iz malih interesa služili za proganjanje neistomišljenika.

Namerno sam stvarao „problermske situacije“ u školi- pa posmatrao kako se sve to „vrti u krug“.
Progon i namerno iscrpljivanje viškom časova preko norme-posle mojih pisama ministru prosvete i nadzornicima-izgleda da je imalo odjeka, pa su mi i smanjili broj časova od 20 na 16 časova nedeljno matematiku od petog do osmog razreda-a višak časova dali jednoj koleginici izbeglici.
Naravno bojkot u školi je i dalje trajao, samnom se nije komuniciralo.
Imao sam čak i manju platu kao istraživač u nastavi- ništa nije vredeo i uspeh mojih učenika na takmičenjima iz matematike, od mnogih neradnika-ali podanika i doušnika vlasti, pa čak i „tajne policije“.
I dalje se partiski diriguje ponašanje i vrši skrivanje iza kolektivne odgovornosti.

Dobro je što sam već slobodno počeo da „razgrćem“ neke stvari prljavog sadržaja i sebi malo stvorim prostora da se malo slobodnije može disati.
Bilo je pokušaja oduzimanja prava na slobodu rada i prava učenika da se nastava matematike učenicima pruži u sticanju znanja u udarnim danima.
Privatni interesi nadvladali nad opštedruštveno pedagoškim oko rasporeda časova-jer mnogi u školu dolaze radi zabave ili formalnosti.

Njih škola i učenik u njoj uopšte neinteresuju.
Teške rasprave-bile su odbrane rada, škole i samopoštovanja ličnosti profesije. Dobro sam rekao u nastavničkoj kancelariji-ko želi da se bavi švercom i politikom iz ličnih interesa-neka napusti prosvetu i neka dođu mladi ili nezapošljeni koji istinski žele da uče đake.

Ovo se mora prekinuti.
Kao i prošle godine opet na početku školske godine je bila provokacija oko isplate toplog obroka.
Prošle godine mi je „zakinmuto“ 12 dinara, a sada u ova dva meseca prema nekim tvrdnjama 20 i 40 dinara. Čudan način te „predstave“.

Nađe se neko sa čijom moralnošću može da se manipuliše, a jedan sa strane koji u ulozi „bukača“(galamdžija) –stvara takvu galamu da se napravi napeta atmosfera i tako se putem „mamca“ navuče žrtva.

Naravno atmosfera se podgreva tako što se čak na prvo mesto u isplati stavlja onaj sa najnižeg dohodka-pomoćni radnik.
Postoji verovatnoća da se takvim „bukačima“ na „ruke“ daju navodno zakinuti deo od toplog obroka i onim „moralistima“ koji kao da„isteruju“ pravdu.
Takve predstave i njima slične prave kada se želi da se neko izazove na svađu i sekiracije; da se ućutka i potpuno degradira kao ličnost.
Degradacija i kompromitacija dolaze iz iste „kuhinje“ onih „tajnih policija“-preko svojih doušnika, a sve to „obrađuje“ i diriguje jedan „operativac“. Naravno da to dobija kao „zadatak“; da se prosvetni radnik potpuno ponizi –pa tako dovede da služi Gazdi kao podanik.

Te prljave radnje u školama isredinama rade ljudi niskog morala i slabog karaktera.
Nekada se to radi iz straha za radno mesto, nekada iz kukavličuka, nekada iz bede i nemaštine-prinudom (ucenom), a nekada i zbog ličnih interesa.
Tako se svako vezuje u tom lancu podaništva-svako je prodao „dušu i mozak“ i čitav svoj život dao da njima drugi upravlja.

Interesantno je da takvi mali ljudi kada dobiju neko malo parče od vlasti, opasniji su od malih Gazdi.
Oni neznaju za Dosta i gaze sve pred sobom.
Tako se za njih kaže-ponaša se kao da mu je „vrana popila mozak“.

Njima je „ispran“ mozak. Drugi misle kako da se ponašaju, a oni samo izvršavaju naredbe.
Ako se nekada prave greške koje su toliko vidljive i za golo oko-onda se traži izgovor na partiju rečima:“tako nam je naređeno u partiji“.

Veoma mi je teško palo gašenje našeg prvog i tada najvažnijeg nezavisnog glasila „Naša borba“.
Sada sam prešao na kupovanja drugog manje analitičnog lista „Danas“, nadajući se da će se „Naša borba“ ponovo vratiti ili da će biti novi list takvog javnog značaja za ovo teško i dramatično vreme života.
Mora se održavati i gajiti nada-bez nje nema ni života.

Negde 1994. godine je obnovljen „Vinski bal“, kao nekadašnja privredno-turistička i kulturno-zabavna manifestacija, kojom je trebalo da se manifestuje grad i okolina kao prepoznatljivi po čuvenom vlasotinačkom vinogorju.
Moja prva su sećanja negde šezdesetih, kada sam kao dete imao samo toliko materijalne mogućnosti-da samo gledam preko „ bodljikave žice“ i čekam vatromet u ponoć.
Sve ostalo oko „slavlja“ je tada pripadalo samo privilegovanima u tom vremenu sistema.
Sve je tako ostalo do današnjega dana.

U vreme kada se u ovom kraju gladuje, umire od raznoraznih bolesti bez lekova-radnici bez poslova u fabrikama ili rade kao robovi za direktore i mafijaše-bednih 180-300 dinara-nema ni 50 nemačkih maraka u novcu za mesec dana-neko slavi kao da je život tako idealno uređen i da se živi u miru i blagostanju.

Taj „Vinski bal“ je poslužio da se gradi očuva lična i kolektivna prljava vlast i ljudi u njemu u sredini i republici.
U prvim godinama su dolazili malo nekako političari od „značaja“ za taj njihov mafijaško-privatno politički svet.
Trebalo je u vreme sankcija pokazati svetu kako nam niko navodno „ništa nemože“ i evo kako se mali ljudi Srbi vesele.
Kako eto mi možemo i bez sveta.
Tada su davana „pisana saopštenja“ i čitavi napisani politički diktati u kojima se slavio i veličao VELIKI VOĐA-GOLEM TATKO-Slobodan Milošević.
Naravno da i male sredine imaju svoje „male Tatkove (očeve)“.

Sada u vremenu kada se na Kosovu gine bilo Srba bilo Albanaca; svako razuman čovek koji misli da živi u istoj kući mora da uvažava i poštuje sve članove domaćinstava u kući.

Često posmam i neka ponašanja takvog tipa ljudi-primitivnog ponašanja i neobrazovanosti.
Sa nekima sam čak sedeo i u školskim klupama u osnovnjoj školi, bio i blizak u mladosti.
Oni uopšte nemisle svojom glavom.
Tako kao polslušnici i podanici ostajajući na vlasti; za sobom pravu veliku pustoš.
Čemu sve to vodi. Treba da se zamisli svaki razuman čovek u svojoj sredini.

U ovoj sredini lično bogaćenje malog broja ljudi-švercersko mafijaške oligarhije; stvara privid da se dobro živi u gradu.
Mnogo se reklamiraju privatno-trgovinske radnje i neke fantomski izmišljene firme, iza kojih se kriju mafijaši- kako iz podzemlja tako i iz same vlasti.
Takvi ljudi umišljaju da predstavljaju neku veličinu u malim sredinama.

Dobro je samo da se pogleda njihovo ponašanje na javnim mestima lokalne televizije ili na skupovima gde se odvija neka javna svetkovina izložena gledanju javnosti.
Tako se paradira kroz grad ili navodno drže govori o nekim radnim pobedama:“seoski putevi i vodovodi ili proslava Dana oslobođenja grada, Dana škole“ .
U zadnje vreme su u „modi“ učešća nekim „verskih svetkovina“.

Može da se primeti kako i naš mali čovek želi da bude na važnosti-bilo u sredini, bilo na višem nivou.
Takva potrčkala možemo videti na državnoj i na lokalnoj televiziji-pored tada „glavnih faca“; kako se ulizuju, skidaju im kapute, se klanjaju „veličinama“- prilikom sedenja za stolom uz obilnu klopu za narodne pare.
Takvih se moglo nagledati i u predhodnim i na ovom „Vinskom balu“-održanog

4.septembra 1998.godine pored reke Vlasine.
Dobro je za naredne generacije da se zabeleži-kako su „plavim“ Titovim vozom- zvanim „roštoljkom“ vozom „Meskombinata“ iz Leskovca, pijandure i lokmaši se mogli gledali prenosom na lokalnim televizijama „Rosulja“ i „Vlasotince“.
Onako komotno i veselo se ponašali , sedeći malo sa „visine“ poput nekada „Titove pratnje“ po belom svetu, sa flašama u rukama i pljeskavicama u rukama.
Tako su želeli da pokažu ko su oni u ovom gradu.
Naravno da se tu žderalo i pilo na račun naroda i nije ih bilo briga što su radnici na ulici bez posla i što se gladuje u sredini.

Tako se taj voz kretao gradom i ulicama –pa su naravno posle toga „davane izjave“ za javnost-oponašanje „velikih političara i važnih ljudi“ u maloj sredini.
To su mali i beznačajni ljudi koji su iskoristili ovo mutno vreme i kao šljam isplivao na površini mulja koji traje od raspada bivše socijalističke Jugoslavije.

Neka budu zapisane njihove funkcije-jer njihova imena uopšte nisu važna.
Koji su se kao „atrakcija“ se vozili po prvi put-kao nekada kada je dolazila mečka i cirkus; da bi ljudi videli „blagodet života“ koji oni imaju.

U tom „plavom“ vozu roštilja-simbolično su bili prikazani:Presednik opštine Vlasotince, direktor Kulturnog centra, direktor vinarske zadruge, direktor osnovne školke „osmi oktobar“, Presednik državnog sanostalnog sindikata opštine i advokat voditelj programa-lokalni potrčko u svim strukturama vlasti.

Gledajući u večernjim satima prenos na lokalnim televizijama, se moglo zapaziti manje prisustvo značajnih ljudi iz političkog i državnog života.
Izgleda da je ovaj „Vinski bal“ manje važan za dnevno političke potrebe-pa i u govorima nije bilo veličanja VELIKOG VOĐE.
Prisustvo navedenog ministra pravde Jankovića (JUL), pa još poreklom vlasotinčanina-mnoge je iritiralo zbog njegovog učešća u krađi glasova na lokalnim izborima 1996.godine u republici.
Verujem da su ga mnogi psovali kao nemoralnog čoveka-posle predstavljanja da je sa ovih prostora.


Bilo je bedno ponašanje voditeljki lokalnih televizija kako se dodovoravaju nekim malim lokalnim veličinama.
Poput beznačajnog direktorčića elektrodistribucije-pa čak i saveznog poslanika JUL-a za jablanički okrug; koji je toliko nepismen i anahronih shvatanja, da u njegovim glupostima:“levo, do srca“-čovek može samo da se smeje ili da plače kako takve „budale i glavonje“ mogu da nam predstavljaju okrug u republičkoj i saveznoj narodnoj skupštini.

Ta grupa osiono-primitivno polupismenih ljudi oko sebe u navodnoj levici-JUL(jugoslovenska udružena levica) ili SPS-okupila je najgori podanički ološ u okrugu i koji pojma nemaju o političkim ubeđenjima levice.
Takav se ološ okupio oko moći vlasti iz koga se lagodno živi i stiče kapital preko kriminalnih radnji.

Taj sloj ljudi imaju kao zaštitu lokalnu i republičko finansisku-a bogme i državnu bezbednost VELIKOG GAZDE.
Evo primera radi za „Vinski bal“ u konfekciji „Trend“-konfekcije „Prvi maj“-presednik opštine je „pritisnuo“ direktore privatnih i državnih firmi i sakupio pare za organizaciju „Vinskog bala“.
Na lokalnoj televiziji se formalno onako više za „pokriće“ vrti neki mali beznačajni sponzori-privatnih preduzetnika i lokalnih bosova.

Moralo se-jer ako se nedaju pare, onda može da se“pošalje kao ucena“: finansiska isnspekcija; koja može više „uzeti“ no što se dalo za „Vinski bal“.
Tako GAZDE pritisnu preko finansiske inspekcije direktore koji su neposlušni ili one koji su dužni državi-preko kredita države u vreme sankcija, čija kamata je bila veća od glavnice.
Dakle vršena je čista ucena.: „Ili davajte pare ili zatvramo firmu“.
Takve su bile česte pretnje direktorima firmi od tadašnjih moćnika.
Naravno te firme posluju preko raznih prljavih kanala mafijaša i u njima su radnici robovi koji mora da rade samo za goli hleb.
Niko nije pitao iz straha ništa-samo se gledalo kako da im prežive njihove porodice.

Svako gašenje pod stečaj ili slanje na biro rada zapošljavanja; dovodi radničke porodice u još teži položaj.
Mnogi direktori iz jablaničko-pčinjskog okruga; imaju svoje privatne račune i banke na Kipru, pa se te pare čak obrću na Kipar.

Bilo bi umesno postaviti pitanje-čemu služi stajaća vojska i policija.
Ko je ovde:“ izdajica, nepatriota i državni neprijatelj i grobar srpske nacije“.
Oni koji slobodno misle i javno iskazuju svoje stavove i bore se za čoveka ili takvi direktori, loklani i republički funkcioneri u vrhu mafijaško-kriminalne vlasti.

Neke tesktilne firme su prodavale privatno robu da bi se isplatili radnici- poput „Trenda“-konfekcije „Prvi maj“.
Takoim je finansika inspekcija uzela 16.hiljada dinara za „Vinski bal“-pa su tako plate radnica tekstila konfekcije „pojedene i popijene“ preko Presednika opštine.
Septembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika


16.septembar 1998.godine Vlasotince
Teški uslovi rada i života potpuno su isrpli suprugu, koja je šijući i noću i danju-postala rob života.
Taj život u borbi za preživljavanje, ostavio je težak trag na njeno zdravlje.
Počela je da malaksava i gubi snagu. Hroničan umor iscrpeo je njenu psiho fizičku snagu i morala je da se obrati za pomoć lekaru.
Počela je da oseća bolove, koji su davali znake slabosti srca.
Bila je na bolovanju oko dve nedelje, a da niko iz fabrike nije ni došao da je obiđe. Čak se navodno ljutilo zbog njenog odsustva-da ne „propadne“ fabrika.

U njenoj fabrici je podeljena „fabrička crkavica“ mesečne plate od oko 300 dinara. Kažu da je finansiska komisija kaznila firmu za 16 hiljada dinara zbog navodnog kršenja propisa-pošto su prodavali „na ruke“ šijene stvari po gradu; kako bi se nekako obezbedile plate radnicama, jer je bio blokiran žiro račun u fabrici zbog nevraćenog državnog kredita.
Kažu da se na takav način sakupljao harač preko finansiske policije za proslavu „Vinskog bala“, a opšta zarada je bila 80 hiljada dinara.


Posle slanja mojih kritičnih članaka i Pisama, koja se neobjavljuju, mogao sam da primetim da ovaj prljavi korumpirani režim i dalje vrši represiju preko njegovih podanika na radnom mestu u školi.
Počeo sam da „igram“ na otvorenu kartu i poslao više pisama ministru prosvete o svim mogućim problemima u osnovnom i srednjem obrazobanju okruga-kao i o svim vidovima represije i zloupotrebe na radno mesto u školi.

Otpor je još uvek veliki.
Pored krađe-manipulacije dece (naročito „problem dece“) u školi , uključuju se i šverceri u školi i oko škole.
Čak sam imao neprijatnu scenu da mi je jedan nastavnik pretio i fizičkim obračunom.

I dalje mi se kontroliše pošta, koja i neide do Beograda-pa čak ni narudžbenice za knjige iz književnosti za gimnaziju.
Krenuo sam u kontranapad.
Podneo zvaničan napisan rukom zahtev upravnici pošte i u njemu izložio da se čudne stvari događaju u pošti još od 1994.godine oko „nestajanja“ moje pošte.

Naveo sam da mi pošta-stručno-metodski časopisi i list „Prosvetni pregled“ kasni i više meseci i da mi nedolazi moja privatna prepiska za Beograd-pa čak ni stručno metodski radovi.
Podneo sam zahtev upravnici pošte i za telefonski broj fiksne telefonije-kao i broj implusa privatnog i službenog korišćenja školskog telefona, u kome sam zatražio i mesta komuniciranja i sredstva plaćanja za ovu i prošlu godinu od strane škole, jer je postojala velika sumnja zloupotrebe telefona za neke prljave raborte pojedinaca u švercerske radnje.
Naravno da nikada nisam dobio odgovor na moj zahtev.

U školi sam potegao i pitanje prevoza i utrošena sredstva na moje ime za ovu godinu-bezobzira što se nisam nijednom vozio autobusom-da mi se pošalje dokumentacija i iz pošte i iz škole sa potpisima.
Takođe sam zatražio pismenim putem objašnjenje i način isplate toplog obroka za zadnja dva meseca i mesec januar, jer je postojala sumnja neke manipulacije i špekulacije, kojom se želi provokativno podići temeperatura i time stvore uslovi za psihološko zlostavljanje moje ličnosti.

Naravno da nikada nisam dobio nikakav pismeni odgovor ni na jedno pitanje.
Naravno dobro organizovame manipulacije su se odigravale po već poznatom scenariju: -postavi se u školi „galamdžija“ da bukom podiže nezadovoljstvo oko određenih prooblema oko isplate-a naravno njemu su se davale prvo pare „na ruke“ a na platnom spisku je bio „zakinut“-kao provokator, a na početnom spisku sa „največom isplatom“ za topli obrok se prvo stavljaju „tetkice“ u školi, kako bi se postigao „što veći efekat“ kod željenog cilja provociranja, pa naravno onda posle na kraju moje ime i prezimje sa umanjenim sredstvima za isplatu.

U selo Manojlovce kod Leskovca jedan izbeglica bombom je izvršio samoubistvo. Na TV „Rosulja“ Grade-vidar i vračar-crnotravac „leči“ izbezumljenu priprostu masu manipulacijama pomoću „ličnih fotografija“(uz fotografiju se uplaćivalo po 50 dinara na autobuskoj stanici TV „Rosulja).

Taj psihopata je neoženjen, samotnjak, svojim nadrilekarstvom pravi veliku štetu i krnji ugled medecini i nauci o zdravlju.
Kažu čak piše i recepte. Postoje i vračarice u kraju.

Dobro ako leči čajevima, tu postoji mogućnost upotrebe alternativne medecine; ali „fotografijama“ i „vračarenjem“-to je čista manipulacija sa bolesnim i siromašnim ljudimna koji u ovom vremenu nemaju para za noramlno lečenje.

Posle mog poslatog Pisma Đukanoviću u Crnoj Gori-stigao mi je Zbornik sa kongresa matematičara sa rezimeom mog saopštenja za nastavu matematike u osnovnoj školi- matematičara Jugoslavije , poslatog od društva matematičara Jugoslavije i organitatora kongresa u Crnoj Gori.
16.septembar 1996.godine



Novembar 1998.godine Vlasotince
Evo dva meseca i petnaest dana nikako da primimo platu.
U subotu moja supruga prevrta po mojim džepovima kaputa i fiokama da nađe još koji dinar da se kupi nešto ćerki za doručak.
Hleba uzimamo na „crtke“-veresiju, kao i većina u komšiluku.

Supruga se pozajmila u komšiluku da sinu pošlalje novac na fakultet u Beogradu.
Nema studenstkog kredita kao i naše prosvetarske plate, jer se finansira iz istog budžeta.

Ljudska drama se odigrava u porodicama.
Tamo gde se neprilagođava određenim okolnostima života i tamo gde nema porodičnih harmonija-tamo je pakao.
Deca postaju agresivna i sklona su neizvršavanju školskih obaveza i bežanja iz škole; pa često i iz porodičnog pakla.

Sirotinja koja te prati od rođenja-je kao neka surova „božja kazna“ za čitav život.
Tako su mi kao detetu pričali stariji ljudi u planini; dok smo čuvali ovce na planinskim pašnjacima i gulili mazgu od bukovine kako bi nekada utolili glad.

Neki koji su doživljvali taj pakao života-plaše se za sopstvene porodice; pa se sa takvim može lako manipulisati i upravljati njihovim životima.
To dobro zna ova današnja vlast-pa se tako i na osnovama straha siromaštva ona dobro čuva i održava.

Priča mi supruga da je prilikom slanja novca u poštu-pazarni dan petak; nekima iz straha bio kao da je i „crni petak“.
Sa strahom su u pošti pravili gužvu.
Veliki broj ljudi se guralo ispred pošte-kako bih primili dečji dodatak za septembar od prošle godine.
U našem razgovoru mogli smo da zaključimo-da se kod ljudi pojavio strah od nemanja-pa je to sve pohrlilo da uzme tu malu crkavicu kako bi se kupilo još koje kilo hleba ili lekova u apotekama.
To je sve božja sirotinja radnika koji su na privremenom ili možda zauvek „odmoru“-bez plata više meseci i godina.
Koji nemaju drugog izbora-sem ovakvog ponižavajućeg odnosa prema moćima vlastodržcima.

Kod supruge se po prvi put pojavio strah od te gomile poniženih i uvređenih-izgladnelih, obogaljenih očeva i majki koji se ponižavaju i strahuju šta će biti i šta će doneti naredni dan za opstanak njihovih porodica.
Supruga-koja i sama oseća potpunu iscrpljenost i samouništenje svoga zdravlja od neprekidnog šivenja uz mašinu i rada u fabrici; život tih ljudi bez novca pod najgorim mogućim uslovima- potpuno saoseća svoj bol, svoje patnje svih jadnika koji su u čekanju za dečji dodatak ispred pošte.

To je samo jedna gomila obezvređenih i poniženih ljudi; s kojima se upravlja na najgori mogući način kao sa predmetima-bez ikakvog osećanja da kao bića se pripada ljudskom rodu.
Supruga mi je rekla da se plaši šta će se dogoditi sa svima nama i da bi bilo dobro da“ si kupimo jedan džak brašna“.

Naravno da u toj gomili obezvređenih i poniženih ljudi-koji su čekali dečji dodatak ispred pošte; bila je i jedna druga vrsta ljudi.
Koji su poluobrazovani, ali imaju dosta para radeći kao privatni preduzetnici u zidarstvu bez dozvola-vodeći radnje preko poljoprivrede u planini.
Njihova napuštena i neobrađena zemlja je u korovu, ali vešto preko korumpirane vlasti se prikriva njihovo bogatstvo; pa se formalno prijavljuju kao planinski poljoprivrednici-bezemljaši.
Tako na taj način formalno pravno ispunjavaju uslove i dobijaju pun dečji dodatak.

Oni sada voze velika kola i često se u selima nadmeno pokazuju kao „novi bogataši“, koji imaju pored para i moć vlasti.
Pričaju hvalospeve po selima u planini, kako lako mogu potkupiti korumpirane ljude u opštinskim organima-pa da rade što im je god šelja.
Naravno tu se iskazuje moć na različite načine kao jedna nova kasta društvenog sloja u društvu.
Ti primitivni oblici dokazivanja moći iprestiža nekada odudaraju čak i od normalnog ukusa i ponašanja.
Tako njihove supruge, koje mahom nerade ništa; često može da se vide u tim „gomilama“ kojima su i sami pripadali po siromaštvu-kako bi se bilo primećeno i iskazala u ponašanju: nadmenost, primitivnost, pohlepa za što većim bogatstvom.

Taj sloj-kaste „novih bogataša“ mnogo neinteresuju vrednosti života čitavog dtuštva.
Njihovo bogatstvo, njihova moć, prestiž-podređeno je čak i obrazovanju i vaspitanju njihove dece.

Takvi ljudi su veoma opaki kada dođu slučajno na vlasti.
Kod njih vladaju zakoni ličnog i familijarnog.
Oni koji budu na vlasti-lome na najgori mogući način sve pred sobom.
Njihova deca postaju mafijaši i dileri-pa čak i ubice.
To je opasno za sam opstanak i normalan život čitave nacije.
Oni sve parama kupuju i prodaju.
Za njih tuđi život-ništa neznači.

I dalje pešačim-pola se vozim biciklom, kada je čisto vreme bez padavina. Nekoliko puta me kiša do gole kože namokrila.
Teško mi pada što nemam dobre i zdrave cipele, pa moram u njima da stavljam najlon kese i da sa sobom ponesem drugi par čarapa-kako bi se u seoskoj školi presvukao.

Uvedeno je parno grejanje-koje nikako da nas zagreje, jer izgleda da se to uopšte nepodešava kako valja.
Mokre pantalone mi se tako osuše na mene dok držim nastavu sa učenicima u učionici.
Naročito je hladna nastavnička kancelarija-ali niko javno da kaže to-pa se čini da se neko „igra“ sa nama.

Naravno da izgleda to čini vlast-kako bi se na sve moguće načine skrenula pažnja što nemamo plate i nema od čega naše porodice da žive.
Mnogi kukaju međusobno na vlast.
Ali kada se neko pojavi od vlasti, svi su oni mirni kao ovčice i polsušno izvršavaju sva naređenja koja im se daju od strane te iste vlasti koja im stvara probleme oko biološkog opstanka.

Svako se nekako bori da preživi.
Neki kolege su čak potrošili novac koji su sakupili za kuhinju od njihovih đaka-kako bi se poslao novac deci na studijama ili u srednjim školama.

Interesantno je da taj sloj ljudi-biće pokoran do kraja života ovoj vlasti.
Oni ništa nepreduzimaju da se njihov materijalni i društveni položaj promeni. NJima je dovoljno da im se preko sindikata uplati koje kilo riba ili mesa-pa da se ućute za šas.

Taj sloj prosvetnih intelektualaca-kao „rep“ prošlosti i ideologije jednoumlja, mora da što pre ode iz prosvete; kako bi se stvorilo jedno drugo stanje duha bez opterećenja prošlosti-kako bi se krenulo u reforme u društvu i u obrazovanju.

To je sloj „mrtvih duša“; koje samo biološki postoje-koji su duhovno odavna mrtvi.
Oni sem neke improvizacije časova i prisećanja iz prošlosti, niti čitaju ikakve knjige, časopise-pa čak ni novine.

Mnogi samo čekaju vreme da im dođe penzija.
Sa takvim ljudima nevredi biti ikakav saradnik-čovek može samo da se blamira i da bude gubitnik.
Zakašnjavanje i neizvršenje radnih obaveza-to je „nagrada“ za verno služenje vlastima.
Mnogo ih neinteresuju problemi dece u školama-samo koliko da im prođe dan. Moje pešačenje- kao bunt, biće prekinuto.
Više nema svrhe. Nema nikakvih promena.
Teško me pogodilo što jedan bezumni- beogradski „srbofil“ profesor ucenjuje siromašne studentkinje na seksulanoj osnovi na ispitu iz sociologije.
Novembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


13. novembar 1998.godine Vlasotince
Šta se sve događalo u mesecu oktobru i početkom novembra sam detaljno opisao i dao svoja lična viđanja-preko Pisama napisana ministru prosvete republike Srbije. Pored toga vodim i poseban pedagoški dnevnik u školi.
Samo beležim da se odigrala još jedna represivna zabrana slobode misli i izražavanja javne reči, putem famoznog Zakona o javnom informisanju.
Novine su poput lista „Danas“, „Dnevni telegraf“, „Naša borba“-koje nisu bile poslušnički usmerene ka vladavini VELIKOG VOĐE; morale jedno izvesno vreme da budu zabranjene.
Zabrana je usledilo navodno zbog širenja straha, panike i defetizma, povodom pretnje NATO snaga –bombardovanjem Kosova i Srbije, zbog preterane upotrebe sile države na Kosovu protivu albanskog stanovništva i pretnja „humanitarne katastrofe“-jer je oko 300 hiljada albanaca dece i žena bilo napuštalo svoje domove zbog sukoba pobunjenika-separatista i srpske policije i jugoslovenske vojske.

Naravno ono NE-Gospodina Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića-proizvelo je DA-po pitanju stranih posmatrača na Kosovu.
Umesto pet posmatrača u civilu, sada će biti njih 2 000 sa osmatračkim avionima i kratko rečeno izgubljenim Kosovom po pitanju i srpstva i teritorije.

Sada se može dobro uočiti i kod običnog čoveka-prevara vlasti i vladavine jednog diktatora na osnovu Kosova i svim našim srpskim nesrećama koje su nas zadesile ludilom jedne nacionalističke ideologije koja evo traje punih deset godina.

Ova je represivna vlast donela dva totalitarna zakona.
Zakone o univrezitetu i javnom informisanju.
NJihova upotreba i zloupotreba se oseća na najgori mogući način.
Otkazi na fakultetima-profesora koji nisu želeli da potpišu ugovore preko kojih se ukida autonomija univerziteta i kritičko intelektualno naučna misao.
Potom zabrana izlaženja listova koji su nezavisni u svojoj koncepciji i kažnjavanje urednika i zaplenjivanje novina.

Sve to pored gladi, bede, bolesti i pukog preživljavanja; samo nas sve vodi u još goru provaliju iz koje ćemo se teško izvući.
Teško je da se možemo izvući bez nekih socijalnih nemira i prevrata-pa možda dođe i do krvoprolića.
Ovako kako je stajaća vojska sastavljena od birokratsko-poslušnika generala njihovom VOĐI-kojima je jedino važno do njihovih generalskih činova-kao i korumpirane policije-teško je nadati se boljim danima života, dok nedođe do opšteg narodno-socijalnog bunta širokih razmera.
To je nada kako bi se smakli sa vlasti ono malo od njih novopečenih bogataša-socijalista i komunista po partiskoj pripadnosti a kriminalaca i grobara po ubeđenju.

Ni danas 13. novembra nema plate u prosveti od septembra odnosno sa oktobrom i novembrom.
Čistih dva ipo meseci smo na ledini sa našim porodicama-bez egzistencije.
Deca nam gladuju i često iscrpljena padaju u nesvest u školama.

Ponižavamo se za pola dinara kako bi kupili kilo hleba, a počeli smo da uzimamo hleba i na „crtke“ u prodavnicama.
Supruga kao radnica u konfekciji „Prvi maj-Trend“ nije primila platu od maja meseca, a radnike su raspustili u septembru.
Sedam godina nisu povezani sa radnim stažom.
Vodi se dramatična borba za život u porodici.
13.novembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović Vlasotince



15.novembar 1998.godine Vlasotince
Danas u nedelju 15. novembra 1998.godine-dok moja supruga pegla sašivene ženske odevne predmete-časkamo uz pesmu:“Sirotinjo i Bogu si teška“.
Moja supruga na duhovit način prikazuje našu vekovnu sirotinju-pa čak i da joj naručim tu pesmu na neka svadbena veselja.

Ujutru ustajemo i predhodno uzimamo svako jutro makedonski med, koga sakupljaju pčele sa planina zapadne Makedonije: Karadžice i Dautice-rodnog kraja moje supruge.
Taj med nas jača i daje snagu da se nekako izdrži nemaština i sve njene posledice. Para nema u kući, nadamo se da će neko od mušterija doći po suknju ili ženski komplet-pa da se kupi nešto za doručak našoj ćerki.
Mi jedemo što stignemo-a najčešće čaj i što ostane od predhodnog dana, a sada ima i džem od šljiva.
Supruga je izvadila poslednje zalihe hleba iz zamrzivača.
Imamo nekoliko jaja u frižideru, ali nema masti svinjske ni zejtiuna da ih popržimo i napravimo prženo-kajganu.
Ta jaja smo dobili „trampom“ od šivenja supruge za jednu suknju od seljanki sa sela.

U vremenu lažne uzbune o sankcijama-zejtin su prodavali i trpali u zalihama svojim privatnim mafijašima; koji su okosnica ovog mafijaško kriminalnog sistema.
Zejtin iz date rezerve išao u skloništima; a sav novac ide u privatnim džepovima ili se navodno prodaje preko državnog sindikata-nezavisnog od članstva a bliskog privatno partiskoj državi i mafijašima u sistemu vlasti.

Para nema ni za lekove, pa moja supruga tako jaučući u bolovima radi i šije kako bi se nekako preživelo i održalo u životu.
Interesantno je da ti isti koji zarađuju stvaranjem veštačkih nestašica-na sav glas trube preko državne televizije kako se netreba stvarati nestašice i da je strah od bombardovanja prošao.
NJega su stvarali po njima nezavisna glasila poput: „Danasa“, „Naše borbe“, Dnevnog telegrafa“ i „petokolonaša“-kojih po njima ima u svim gradovima i selima, pa ih treba što pre „istrebiti“.
Po njima bi tako „mogao narod“ mirno da spava i onda će proći opsanost od nestašica.
Naravno tako se zgrtala dobra para na tim i sličnim mahinacijama i manipulacijama.

U poslednjoj rečenici zbog umora i prostora naveo sam svoju zabrinutost prisilnog zlostavljanja studentkinja oko polaganja ispita na fakultetima u Prištini-od strane bludnih profesora „srbofila“-koji dolaze iz Beograda.
Zbog lične koristi i iživljavaja sa studentkinjama iz siromašnog radničkog sloja, neobrazovanih roditelja iz ove sredine.
Sticajem okolnosti moja supruga je saslušala ovu ispovest jedne majke radnice tesktilne struke.
Jadna majka sirotica uz plač i nemoć je ispričala svoju ispovest da zaštiti svoje dete od bludnih radnji profesora „srbofila“-bludnih ekstremnih nacionalista, na fakultetima u Prištini.

To mnogo boli, ali ministru prosvete je važno samo biti VELLIKI SRBIN-koji „srbuje“,; a sve ostalo nije ni važno.
To je isto važno i Dr Vojislavu Šešelju-sada još i poput potpresedniku srpske vlade.
Ova mašina na kojoj kucam slova života i slova sadašnjosti i nade za budućnost-u teškim trenutcima života, postala mi je jedini sagovornik-jedini prijatelj, koji mi daje snagu da pobedim nekada samoga sebe.
Nekada da se izjadam i odanem, a nekada i da iskalim svoju nemoć, svoj gnev, svoj bes.
Kucaća Mašina mi je nekada i lekar, nekada sudija-a nekada jedini oslonac u životu
Što se ništa nemože učiniti da se popravi i promeni težina moga i porodičnog života, kao i čitavog društva.


U trenucima kada su sva prljava sredstva iskorišćena u očuvanju vlasti-onda na scenu stupaju perfidni oblici vladanja ljudima-homogenizacija na ljudskim nesrećama i njihovim patnjama.
To se naročito čini preko lokalnih sredstava javnog informisanja-radija i televizije, na kojoj se pokazuju javnosti razni vidovi takozvanih humanih akcija: davanje krvi, sakupljanje novca za postradale od zemljotresa, za ranjene i poginule na ratištima u Bosni , Hrvatskoj i Kosovu, za obolele devojčice ili dečaka iz nekih porodica.

Tako se vrši preko toga javno uticaj na mase.
Taj perfidni oblik vladanja i čuvanja vlasti, u kombinaciji sa sejanjem straha i same moći vlasti-evo oko 30.godina u našoj sredini prosvete to čini „većiti direktor škola“-čije iume i prezime nije vredno ni spominjati.
Pored te „homegenizacije masa“, nekada se često i dobro zaradi na tim nesrećama-a bogme i često to kod nekih je glavni cilj.
Koji svoje ciljeve, interese i mnoge prljave radnje iza toga skrivaju.
Nekada se i tu „peru pare“- to sve do vrha vlasti.
Evo u školi na oglasnoj tabli ti „dobri ljudi“, poslali su nam pismo sledeće sadržine:
“Poštovani,
Učenica naše škole N.N(namerno izostavljam ime i prezime iz pedagoških razloga-podvukao M.M) je tečko bolesna.
Očekuje je teška i složena operacija koja budi nadu da će ozdraviti.
Za operaciju su potrebne izuzetno velika velika finansiska sredstva.
Porodica (samohrana majka sa dva deteta) nije u mogućnosti da ih obezbedi. Škola, kao i mnogo puta do sada, pokrenula je akciju pomoći dobrom detetu i dobrom đaku.
Zato se obraćamo ljudima dobre volje, prijateljima dece i škole, svima onima čije je srce, i u ovim složenim i teškim vremenima, puno razumevanja, humanosti, solidarnosti.....
Vi nesumljivo pripadate velikim ljudima.
Moliomo Vas, da shodno finansiskim mogućnostima, pomognete da jedan mlad život nastavi da živi.
Igra se, smeje i raduje životu.
Napomena: finansiska sredstva uložiti na žiro račun škole u prilogu škole . Kolektiv OŠ „Osmi oktobar“ Vlasotince“.


Naravno da je bio i ispisan broj žiro računa na kome se sakuplja novac, koji nikada nezna gde će da završi i koliko će se da se obrne.
Pošto se dotični demagog i lažni humanista, kitnjastim frazama može sakriti od pravog cilja porukom „dobri ljudi“.

Naravno da je taj birokrata mojoj porodici u prošlosti i mojoj deci delom oduzeo pravo na njihovo detinjstvo i normalan život.
Koji je pravi „mangup“ koji se „prilagođava“ u svim sistemima.
To je perfidno prljav i opasan čovek za duh okoline, koji seje demagagoiju dsetinama godina i da će u prosveti posle njega ostati velike posledice po ovu sredinu.
Naravno da se tako i „podvlačiio“ moćnicima na valasti u republici u svim sistemima, kako bih i sam godinama bio moćnik u sredini.

Naročito je vešt da „odglumi“ humanost, dobrotu i demagoškim frazama preko javnosti zaslepi priproste neobrazovne roditelje u sredini.
Naravno da ovakvo javno blamiranje imena i prezimena deteta u javnosti niti je pedagoški niti moralno.
Ova država ima svoja ministarstva i određene službe u republici i lokalnoj sredini koje treba da vode računa o zdravlju dece u Srbiji.
Ovde se nepoštuju ni pedagogija ni ljudsko dostojanstvo dteta i roditelja.
Pomoć države bolesnoj deci preko svojih institucija je ona prava humanost prema deci i prema čitavoj mladoj populaciji.
15.novembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


30.novembar 1998.godine Vlasotince
Pri kraju novembra 1998.godine pomalo se stišavaju nacionalističke strasti na Kosovu.
Više delovanjem Amerike i Evropske zajednice, nego li promene svesti ljudi koji su u vrhu vlasti.

Samo smena generala Perišića-kao načelnika generalštaba vojske; kazuje da se izgleda približavamo kulminaciji naše desetogodišnje drame u Srbiji i Crnoj Gori.

Naravno da sam lično i predvideo njegovu smenu još onda kada je čestitao izboru Milu Đukanoviću na izbor presednika Crne Gore još u maju mesecu ove godine. Dobro se sećam dok smo slušali „Glas Amerike“-odmah sam rekao supruzi-koja je šila na mašini; onako zabrinuto :“ode i Perišić“.
Naravno da VELIKI GAZDA netrpi sve one koji misle svojom glavom.
To je u kraćoj izjavi za agenciju „Beta“ izjavio i sam general, kome se možda može i oprostiti nekadašnja nacionalistička strast-srbovanja prilikom raspada bivše Jugoslavije.
Izgleda da je došlo do samoosvešćenja, jer se kasnije čak i suprostavio VELIKOM VOĐI i njegovoj umišljenoj akademici socioloških nauka.
General Perišić se usprotivio povodom navodnog bombardovanja NATO snaga-oko prevelike upotrebe policiske sile i „humanitarne katastrofe“ na Kosovu-jer je u tom vremenu oko sukoba sa takozvanom oslobodilačkom vojskom-bilo toliko sukoba da se ginulo na obe strane-a narod je izbegao u šume i planine-oko 300 000 hiljada albanaca.

Najveća vrednost generala što je pokazao veliku moralnu i profesionalnu čvrstinu u pružanju otpora SVEUZVIŠENOM-Slobodanu Miloševiću, na funkciji Presednika Savezne republike Jugoslavije i komandanta oružanih snaga zemlje.

Dobro je da se neko tako na velikoj fukciji javno suprostavi moći bračnom paru Milošević-Marković-a time će doprineti još čvršće povezivanje svih snaga u Srbiji i Jugoslaviji da se dođe do promena i zbaci kriminalno mafijaški sistem i tako stvori pravna i demokratska država u kojoj će svako moći da živi i radi od rada i poštenja.

To je dobar početak-da se politika odvoji od države i da se uskrati privatno partiska moć pojedinaca nad narodom i njenim institucijama; koje mora da služe narodu a ne pojedinim autoritarnim vlastodržcima.

Pešačio sam prošle godine-a i sada do 24. septembra, osam kilometara dnevno u oba pravca do seoske škole u selo šišava opština Vlasotince.
Ta moja odricanja i pokretanja problema pisanim putem preko opštine i ministarstva- ama baš nikoga nisu ni dirnula ni ljudski ni po dužnosti da barem reše problem prevoza prosvetnih radnika i učenika u brdsko planinskom delu Juga Srbije.

Tako i dalje vlada privatno partiska i mafijaška pohlepa.
Da se zgrabi što više od ove države i naroda-da se opljačka i stekne lično bogatstvo.
Za opšte narodne interese ko te pita-pa i za školstvo.
Nikoga uopšte nije briga što nastavnik sa trideset godina rada na selo-godinama pešači sa pocepanim cipelama i mokrim čarapama-drži nastavu u hladnim učionicama, u kojima se mrznu njegovi učenici.

Naravno da takav nastavnik je buntovnik za kriminalno mafijaški sistem, pa se njemu određuju razne represivne mere na radnom mestu-kao i ova po pitanju prevoza.

U porodici je bilo radosti kada je sin poslao napravljene pomade-kreme za lice i ruke od našeg budućeg farmaceuta-kao prvo stvaralačko delo u porodici.
Naravno ta je radost utoliko velika posle mnogih doživenih lomova i brodoloma u porodici od predhodne i sadašnje vlasti-zbog mojih uverenja.
Naravno da se sinu najviše radovala majka-radnica, koja šije i danju i noću kako bi mogla da pošalje novac sinu kako nebi trpeo gladan na fakultetu, jer studentskog kredita nekoliko meseci nema, pa smo bili u teškoj materijalnoj situaciji.
Naravno da je moja prosvetarska plata išla za struju, vodu i goli hleb.

Njegova sestra srednjoškolka-gimnazijalka, puna sa problemima u školi-sada je znala da sa svojom majkom podelili radost.
Naravno da ćemo to čuvati kao naše porodično blago.
U školi su pročitali obaveštenje da se neide dva dana u školu.
Na državnoj televiziji je bila prava halabuka oko proslave 29.novembra dana republike u Jajcu-bivše socijalističke Jugoslavije; a na drugoj strani se najavljivala osamdesetogodišnjica proslave nastanka Jugoslavije iz 1918.godine-kao zajednice srba, hrvata i slovenaca-prvi decembar kao veliki datum naše istorije.

Toliko je smešno i žalosno, da oni koji su nam srušili staru Jugoslaviju i našu zajedničku kuću-naših porodica iz mešovitih brakova; odjednom se ponovo javljaju kao „ujedinitelji“ svih naroda i naroda od Triglava do Đevđelije.
To se moglo čuti iz predhodnih izjava na televiziji Beograd od strane Tomića-presednika srpske narodne skupštine; kao nekog navodno novo-starog „jugoslovenstva“-a do juče su svi srbovali i tako uništili staru Jugoslaviju

Tako se odjednom na državnoj televiziji pojavila delegacija saveza komunista, ratni veterani iz avnojskog Jjajca:srba, maekedonaca, hrvata, bosanaca.
Videli smo na televiziji kako polažu venac na grob Druga Tita u Beogradu, a na sav glas neki Dr Bojić-još i drži patriotske govore o Kadinjači i radničkom bataljonu.
Čak je i potpresednik srpske vlade-a tu je i navodni levičar Ljubiša Ristić-koji na Kadinjači samo što „nezaplače“ od silnog junačenja o izginulim radnicima bataljona za današnju navodnu slobodu pod čizmom Slobodana Miloševića i njegove žene Mirjane Marković.
Naravno da sam tu žalio Ljubišu Ristić, jer sam ga cenio kao izvrsnog reditelja, a sebe je „ubacio“ tamo gde mu nije bilo mesto.

Toliko se iskompromitovao da se nekada njegova istinska mladalačka zanesenost borbe za ideale u vremenu studentskih dana davnih šezdeset osme godine 20.veka-pretvorio se u obično mandalo na vrata; koje služi Mirjani Marković i Slobodanu Miloševiću-za održavanje na vlasti.

Gole fraze i citate više živ niko i nesluša.
Jadni oni borci iz II svetskog rata.
Na najgori mogući način se kompromituju svoja istinska odricanja i šrtve iz oslobodilaškog rata u brobi protivu fašizma u Drugom svetskom ratu(1941/45.godin); s čijim emocijama se vešto manipuliše za dnevno političke potrebe i očuvanje gole vlasti Slobodana Miloševića.

Smešno je i jadno da neko govori o radničkom bataljonu; kada radnici su u fabrikama bez posla i na ulici se bave sitnim švercom; čija deca gladuju u školama, kako bi se očuvalo ljudsko dostojanstvo.
Naravno da ta „režija“ pored vrha-organizuje se i po manjim mestima zabitih planinskih sela i krajeva Srbije.

Na teleiziji se sluša halabuka o nepostojećem državnom prazniku republike ili monarhije.
Ko uopšte zna kakva nam je ova država po uređenju.
Neki u šali kažu možda je i monarhija na čelu sa „Kraljem“-Slobodanom Miloševićem-a republika zbog navodnog kontuiniteta stare Jugoslavije.
Bilo je i podmeha o „kralju“- koga niko živ nepriznaje u svetu.

Često razmišljam o ovom jadnom i izmanipulisanom narodu Juga Srbije.
Prvo su ih homogenizirali zbog „srpstva“ a sada se homogeniziraju zbog „jugoslovenstva“.
Tako se na lokalnim radio stanicama sluša „čista“ zabavna muzika; pustaju se sve stare melodije zabavnih pevača Hrvatske i Bosne-a u narodnoj muzici stare makedonske i bosanske pesme.
Toga 29.novembra moja ćerka gimnazijalka se zaprepastila kada je slušala pevača zabavene muzike Zdravka Čolića i pesmu „Druže tito mi ti se kunemo“.
Kao želju navodne slušaljiteljke iz Leskovca, na lokalnom radiju „DŽoker“. Odmah me je pozvala iz susedne sobe da čujem pesmu o Titi.

Nikada se nisam stideo svojih ubeđenja u prošlosti-komunističkih uverenja: borbe za socijalnu pravdu.
Nikada se toga nisam stideo i odricao svoje prošlosti-da kao neki pljujem po njoj.
To je deo moje mladosti, moga života koga se neodričem .
Tako se na ovu temu često samnom u porodici tera i šega kao „večitom komunisti“.

Šale samnom je prestalae kada se stvarno u ovom smutnom vremenu na radiju čule takve pesme o Titu.
Prema nekim starim navikama života; današnji praznik-kao Dan rešublike, imao je veliki uticaj na društveni i zabavni život u mom rodnom planinskom kraju.
U selima se taj praznik proslavljao kao prava narodna svetkovina.

Uoči tog dana u seoskim školama i zadružnim domovima su organizovane priredbe, sa recitacijama ideološkog karaktera; kao i skečevi seoskog značaja, u kojima su se na šaljiv način iskazivali svakodnevni problemi života.
Često su organizovana i takmišenja u narodnim pesmama i narodnim kolima na lokalnom nivou.
Posle tih priredbi se igralo uz harmoniku do zore.

Kasnije su počeli da se toči i piće odnosno da se organizuju kafanske svečanosti. Moj narod je zadržao taj način društvenog sastajanja i radosti.
Za njih tada je to bio jedini način društvenog života, razonode i zabave.
Planinski gorštak-pečalbar, toga dana se opuštao u veselju i igri veselih narodnih kola.
Niko tada uopšte nije ni pomišljao na nekakvo ideološko obeležje praznika.
U brdsko planinskom području, kao pečalbarski narod uopšte nije bio opterećen ideologijom.
NJemu je bilo važno da radi, da ima da normalno da živi i uvek je bio okrenut radu i njegovim vrednostima života.
To su graditelji-svojih porodica, čuvači i domaćini svojih porodica.
Dole tamo gde se nikada nije radilo-su rasturači kuća, odnosno neradnici koji žele da žive bez motike i ovčarske tojage.
Takva je bila njihova filozofija života u planini.

Danas tii ljudi su sišli sa planine i napravili samostalno kuće po gradovima.
Živeći bedno u planini-pečalbari;uvek znaju da se bore da svojim radom žele da promene svet i način života u svojoj porodici i društvu.
Oni danas i u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji su bili graditelji:zidari i ciglari od Triglava do Đevđelije.
Oni se svojim marljivim radom, umećem građevinara i ciglara; kao i poštenjem, nametnuli svuda i na svakom mestu.

I sam radeći kao pečalbar u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Šumadiji i Negotinskoj Krajini-osećao sam se i osećam se u duši-delom toga mog stvaralačko neimarskog naroda. Toga dana se mahom sakupljale porodice, klala se uhranjena svinja-svinjokolj. Postojao je rutualno porodični praznik, na kome se radovalo i pilo uz bogatu trpezu kao berićetno slavljenje uspešne pečalbareske godine.

Mi koji smo išli u srednju školu i na fakultete-obavezno smo dolazili svojim kućama da proslavimo taj dan u porodici i selo.
Taj običaj i navika se nastavio do današnjega dana.
Narvno da kolektivnih proslava nema-ali porodične proslave su nastavljene do danas.

Zbog moje višegodišnje stradanije; moji ostareli rodtelju u planini su patili što nisan više mogao sa porodicom da dolazim toga dana u rodno selo.
Naravno razlog je bilo narušeno zdravlje od ljudoždera i birokratije u komunizmu, zbog moga uverenja.
Teško su roditelji to podnosili; kada se u komšiluku toga dana sakupljale cele familije.

Naravno da sam to sve teško podnosio što nisam mogao da učinim tako male radosti svojim ostarelim roditeljima u planini.
To je tako trajalo godinama, da bi nekako posle moje stradanije i ljudske tragedije od progona-nekako se osmelio i na poziv svoga oca odem na taj dan u selo.
Imao sam tremu.
Teško je bilo suočiti se sa svačim što sam preživeo u prošlosti.

Nekako sam bio zbunjen na autobuskoj stanici.
Dok sam se vozio autobusom od vlasotinca do Donjeg dejana, ćaskao sa zetom mog kumašina, koji su putovali na svadbu u selo Kruševica.
U meni se vraćala slika prošlosti, drhtalo je celo telo dok sam prošao pored osnovne škole sela Kruševica.
Tu sam proveo najlepše i najteže godine porodičnog života i rada u prosveti.
Tu su mi se rodili sin i ćerrka, a tu sam i doživeo velika razoranja i progon do istrebljenja.
Beda i nemaština, represija na radno mesto i od birokratije komitelija zbog svoga uverenja-sve je to prolazilo kroz moju glavu.

Tu sam proveo punih 12 godina rada i života sa porodicom.
Doživeo kako lepe, tako i gorke trenutke života.
Odjednom u meni se mešala tuga i radost-pa me počelo da muči po stomaku. Hvatao me strah i trema.
Teško je bilo suočiti se sa istinom-koja je bila teška za moj i porodični šivot. Najuren sam iz škole od birokrata na najgori mogući način:zloupotrebom lekarske etike i položaja-kao „lud“, kao „neuračunljiv“.
Tada je moje kritčko mišljenje smetalo tadašnjim birokratsko političkim i državnim oligarhijama-od škole, preko opštine do republike.

Zato se nisu birala sredstva da se tadašnja vlast otarasi mojih tadašnjih uverenja-zasnovanih na kritičkom mišljenju sistema i nekih tabu tema u istoriografiji. Isterali su me iz škole-sa četvoročlanom porodicom, bez stana i bez egzistencije na ulici.
Morao sam tada da radim u nadnicama kao kosač u planini, kao i u ciglarima i zidarima da bi se preživelo.
Setio se teške borbe za biološki opstanak porodice, montiranog sudskog procesa. Iz nužde pod pretnjom sile sam zaista bio prinuđen da pristanem da sam „lud“ odnosno FANATIČKI POLITIČKI IDEALIST-da bi spasao porodicu od propadanja.
Tada sam doživeo nervni slom i jedva ostao živ.
Kakva je sva poniženja trpela moja porodica-živeći pod pločom, koja je prokišnjavala, bez egzistencije života-to samo oni znaju u porodici.

Ti bestidnici ništa nisu još javno rekli da se kaju i da ih griže savest; nego i danas kad god se negde oglasim nekim stručno-pedagoškim tekstom ili u štampi, ponovo me pokušavaju obezvrediti kao „neuračunljivim“.
Vremena su se promenila pa im više to nepali.

Moj povratak u život i ponovni uspeh u vaspitno obrazovnom radu-nastavi matematike; poremetio je njihove zarobljene umove.
Tako zlotvori sada skuckaju okolo i pokušavaju da se dodvoravaju na bilo koji način mojoj užoj porodici.
Moja porodica još pati zbog tih zlotvora-nije još nikome oprostila.

Uzdigao sam se iznad njihovih praznih-šupljih glava.
Nekada čovek nemože uvek da se kontroliše u ovom teškom vremenu, pa tako nekada i meni padne na um da često puta pomislim na osvetoljublje.
Tu slabost doživljavam onda kada sam gnevan, ali me brzo to prođe i nastavljam da živim svoj mirno zdravorazumski život.

Nisam se još toliko oporavio da počnem da se suočavam i isteram pravdu do kraja. Zato izbegavam da trošim energiju, pa se oporavljam da bi se oslobodio mnogo čega zlog koje mi je naneseno u tim godinama proganjanja od strane zlotvora-godina koje su „pojeli skakavci“.

Takođe imao sam tremu i neki strah kada sam izašao iz autobusa kod Donjodejasnkog mosta-na reci Vlasini.
Težak je bio tak korak na putu ka mom rodnom planinskom zaseoku Predanča, sela Gornji Dejan.
Okrenuo se levo, desno, prešao most; pogledao okolo pobrđe.
Poslušao hujanje brze planinske reke Vlasine i moje planinske rečice Bistrice, koja se tu uliva u Vlasinu.
Neka blaga tišina moje planinske divljine, kao da me zove tamo negde gore u planini. Tamo gore gde sam mnogo godina kosio planinske trave i pevao hajdučke i junačke pesme o narodenom heroju i legendarskom partizanskom komandantu Ratku Pavloviću-Ćićku.
Zbog iznošenja surove istine o njegovoj pogibiji zbog njegovog uverenja i zagonetne pogibije od -“svojih“ partizana-i sam sam postao žrtva represije te tabu istoriske teme.
Srećom ostao sam živ i posle doživljenog nervnog sloma i šestogodišnje sudomanije nameštenog sudsko političkog procesa.
Sve mi se to vrtelo u glavi dok sam koračao preko mosta za svoju planinu.
U meni se nakupile emocije, pa zamalo da joj zapevam onu moju hajdučku pesmu:“Planino mori planino, jeli si mi se zaželel“.

Proša most na Vlasini, pa se zagledao i poslušao malo vodenični točak na vodenici potočari-na reci Bistrici, koja se uliva u Vlasinu.
U meni se osetila neka daleka seta i radost iz vremena prošlosti života u planini. Na planinskim visovima je bila magla, pa nisam mogao da vidim selo.
Videla se inja.
Umesto običajnih 2-3 sata hoda, putovao sam punih ćetiri sada do sela u planini. Naravno da sam se usput odmarao, pa čak i čitao novine „Blic“, koje jedine od nezavisnih novina izilaze u Vlasotince, jer je vlast zabranila nezavisne novine „Danas“ i „Našu borbu“ da se prodaje na kioscima u Vlasotincu.

Težak je život straih ljudi u planini.
Otac iako bolestan, sekao je drva dok sam zadihan i u znoju ulazio na lesu-kapiju skovanu od mladica bukovine u dvorište iz rovina-obrasle bukovom šumom.
Sve staze su zarasle.
Zavladala je prava divljina.
U magli i inji čoveka uhvati neka jeza u planini bespuća .

Mojim roditeljima jedina radost od života je ostala moja poseta selu i njima. Surova realnost života.
Moj neočekivani dolazak u selo toga „praznika“-bila je velika radost za majku i oca.
Teška je starost u planini puna samoće.
Rpoditelji su pod teretom teških godina starosti, siromaštva i nemaštine u prošlosti.
Naravno gladovanja, ratovanja, pečalbarskih muka, nesigurnosti života u samoći, pritisnuti bolestima i sirotinjom: tako sama starost i takvo stanje surovog života, malo ostavlja prostora za neku životnu radost u ovoj planinskoj divljini.
A često se nekada tuguje i za sosptvenu decu i unuke.

Planina je surova-naročito u vremenu velikih snegova u toku zime.
Napadaju veliki snegovi, nastaju veliki nanosi –često puta u vejavicama bude zatrpana i naša kuća, pa se tako i po nekoliko dana nije moglo izilaziti iz kuće.
Na samoj vetromitini je naša kuća, često bila izložena velikim snežnim nanosima u vremenu surovih zima u planini.

Naravno da se unapred spreamala drva za ogrev, brašno, so, šećer i petrolej za lampe, šibice i kablasta hrana za stoku-seno, slama i sečena hrastova šuma.
Ako se to ne spremi-a u starosti se to teško uspeva; tako za stare ljude u planini nastal bi crni dani i tantalove muke.
Sve sami starci u selo i nema ko da im pomoigne u nevolji.
Zato sam i razumeo očeva i majkina jadikovanja i muke, dok smo sedeli uz šporet na drva.
Radosno smo pekli planinski krompir uz sir, ali sam i u tom momentu bio nemoćan da išta tu pomognem.
Malo sam obradovao oca i majku kada sam im rekao da sam „probio led“ i da ću početi češće da dolazim u planinu i posećujem kuću i njih.

Naravno želje su jedno-a mogućnosti su drugo.
Zbog mog narušenoga zdravlja je bilo to teško ostvarljivo.
Najviše mom dolasku se obradovala ostarela majka- koja mi je kroz plač govorila:“sine posećuj oca dok je živ da ne plače za tobom što mu nedolaziš kući“.

U meni se nešto zagrcnulo.
Steglo me u grudima.
Zlotvori su mi opustošili i moj život-da nemogu ni rođenom ocu ni majki da dođem u posetu.
Pričali smo uz pucketanje drva u šporetu o svemu i svačemu što je bilo vezano za prošlost.
Pričali smo o njegovom bolnom životnom iskustvu sa ratovima.
Kako je bos po snegu i sa vaškama, bez hleba; pešice išao preko Albanije, kada je u suludom grašanskom ratu i borbe protivu fašizma- kao partizan u Drugom svestkom ratu se borio protivu:bugara, nemaca i balista na Kosovu.
Žrtvovao je svoju mladost, izgubio oca u Bugarskoj u internaciji od strane Bugara.

Pričali smo i o lepim uspomenama, kada je kao momak-sluga stočar, jahao konje i osvajao lepotom lepe bugarke; kako je bio pečalbar ciglar u Bugarskoj.
Pričali smo o korenima svih familija u selo-o sećanjima na ovčarske dane iz detinjstva i vukovima, koji su posle pedeset godina se i danas pojavili u selo i pojeli sve kerove i pseta malog uzrasta.
Žalio se otac kako više nema krupnih ovčarskih šarova u planini, koji su se nekada nosili s vukovima u odbrani stoke.
Ovi mali džavgari(mali psi koji samo laju )-su lak plen za vukove-jadao se moj otac, što nema više nijednog kučeta da zalaje u komšiluku planine, a život bez psa u planini je nezamisliv.
30.novembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
PREDRATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Decembar 1998.godine Vlasotince
Obilazak mojih roditelja u planinski zaseok –mahalu Predanča, sela Gornji Dejan-u dane državnog praznika je bio poseban dan za pamćenje.
Tog dana je bilo previše uzbuđenja koja su se neprekidno smenjivala kao na filmskoj traci.
Bilo je važno da se sve to izdrži.

U prošlosti toliko sam doživeo boli i patnje, da sam bio izgubio samopoštovanje svoje ličnosti.
Čak nekada nepoštujući ni svoje vrednosti pa ni sebe, a kamo li druge ljude oko sebe.
Posledice proganjanja sam trpeo i trpim evo desetina godina.
Često puta me hrabrila supruga da se ortgnem od sebe i malo nađem snage da se vratim životu i njenim radostima-koje su bile nestale posle doživljenog nervnog sloma i prevelikih bola učijenih u prošlom vremenu.

Prezir prema zloslutnim ljudima na vlasti-često puta me je odvodio u stanje opšteg prezira prema svim ljudima, pa sam izbegavao čak i susrete i obične razgovore sa ljudima na ulici ili selo.
Ljudi su se toliko danas izmenili da ih više i nepoznajem.

Nema više onih iskrenosti u razgovorima o raznoraznim problemima života-sve se to pretvorilo u lični interes.
Pošto je oko mene prolazilo vreme, bez učešća u životu-pad moralnih vrednosti života, doživljeni strah i traume iz vremena progonstva-bile su prave smetnje da posle vaskrsavanja ponovo se uspravim na noge.

Ovim putovanjem do sela, nekako sam se teškom mukom oslobodio nekog unutrašnjeg nemira od autobusa, autobuske stanice i putnika.
Znači to su neka bolna sećanja na neugodnosti doživljenih sa policijom i nekih loših ljudi na stanicama i autobusima u prošlim vremenima.
Sve je to nekako trebalo izbrisati iz memorije.

Teško je bilo suočavanje sa tim teškim trenutcima života, koje sam doživeo kao politički disident-prilikom proganjanja od tadašnje birokratije odnosno vlasti.
U selo noću nisam mogao da se uspavam-a još sam od zbunjenosti zaboravio da popijem sedativ za smirenje odnosno spavanje.
Moja kuća u kojoj sam proveo deo detinjstva i mladosti, zbog slabog materijala je bila popustila.
Zidana ciglom bez maltera, koju sam lično sa sestrom starijom pravio u selo.
Kuća je zidana s golim blatom i mekim kamenjom utemelju-potpuno je popustila u temelju i zidovima.
Zidovi su popucali,a i plafon se počeo spustati naniže.
Dok sam ležao u krevetu, zamišljeno sam gledao sam u i zidove, misleći na neispunjene životne snove-bežanje iz siromaštva u svet pravog života.

Naravno pored takvog stanja kuće, jednokrilnih prozora i vrata, - ulazila je hladnoća od hladnog novembarskog snežnog vetra.
Sve to potpuno mi je pomračilo moju veselost, kada sam mislio na težak i jadan život mojih ostarelih i osamljenih roditelja u planini.
U meni se vrtelo u glavi-kako li je surov život.
Onima kojima sam pomagao u životu, koje sam učio životu-postali su materijalno bogati.
Danas imaju dobre kuće u gradu i selo, imaju kola i normalan život u porodici po pitanju materijalne egzistencije.
NJima je život dao „cveće“ a meni „trnje“, preko koga sam gazio bos, gladan i neobučen-kako bih nekako biološki i duhovno preživeo.

Svima kojima sam u životu pomagao-brzo su me zaboravili; kada mi je bilo najteže da preživim.
Obilazak roditelja u selo toliko me je vratilo u život, da sam kao perce strčao niz „stepenice“-rovina; obraslom bukovom šumom i hrastom-do reke Bistrice, koja se kod sela Donji Dejan uliva u brzu i čistu planinsku reku Vlasinu, koja izvire iz Vlasinskog jezera kod Crne Trave.
Radost me ponela toliko da sam opteretio mišiće-da jedva hodam.

Decembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



12.decembra 1998.godine Vlasotince
I dalje bojkotujem novoizabranog direktora-učitelja, s kojima sam nekada u mladosti bio dobar prijatelj u početnom delu našeg prosvetarskog službovanja u planinska sela.
Bili smo zajedno u osmogodišnjoj školi u selo Svođe .
Taj bojkot se više odnosio na njegovu podnaičku vlast, preko koje teži da se po svaku cenu zaustavljaju slobodne ideje kako u obrazovanju odnosno uvođenja inovacija u radu.
U ovom vremenu potpuno je sputavano iskazivanje slobode mišljenja i individualnosti.

Takav tip ljudi se birao na svim funkcijama, gde se može kontrolisati rad i ponašanje svakog pojedinca u kolektivu-kako bi bilo sve „pod kontrolom“.
To je osnovno sredstvo vladanja ljudima, njihovom svešću , a prelo toga i njihovim životima.
Preko mog nekadašnjeg druga iz mladosti-sama lokalna i republička vlast, odnosno VELIKI VOĐA, uvek teži da omalovaži, pokori, ponizi, uredi, sredi-sve one koji misle drugačije od NJEGA.
Tako je tada i moj odnos prema podaničkim direktorima bio i kao prema njihovom VOĐI.

To je indirektan bunt-nepriznavanje moći vlasti.
Težnja da se na što više načina pruži otpor protivu potčinjavanja ljudske ličnosti autoritarnoj vlasti i moći pojedinaca-preko direktora škola, presednika opštine, do samog VELIKOG VOĐE.

Taj učitelj-formalno partiski direktor u školi, bavi se više sporednim partisko dnevnim pitanjima; kao i njegov predhodnik, nego li obrazovno vaspitnim pitanjima u školi.
Jednom prilikom lično se izvinuo u kancelariji u četiri oka rečima:“Mirac, što sam te povredio oko isplate plate, bio sam nešto nervozan“.
Naravno da nisam imao nameru da još prihvatim takve formalnosti, koje su u suštini bile nešto drugo.
Naravno preko nje se želelo samo izbeći rešavanje suštinskih problema u školi.
To je je samo služenje za dnevno političke potrebe vlasti.
Gole laži-kao odbrambeni mehanizam od izbegavanja odgovornosti.
Suština problema uopšte se ne pominje; samo one služe za očuvanje gole vlasti. Njegova mediokritetska sposbnost-uklapa se u samo sredinu vladavine mediokritetstva.
Sa autoritarnom školom, mediokritetstvom i kolektivističkim načinom mišljenja nemožemo da uđemo u 21.vek.
Čitav mesec dana smo se sa decom mrznuli u školi sa temperaturom čak i ispod 10 stepeni cejlzusovih; a desilo se da se u jednom odeljenju namerno uopšte nije puštalo parno grejanje.
Ni prevoz autobusom nije regulisan-pa često putujem pešice po snegu osam kilometara dnevno i na mrazu ispod nula stepeni.

Sin je potpisao ugovor vojne stipendije. Nisu nam platili putne troškove, pa smo bili u škripcu sa parama, a čak je i supruga potrošila zadnjih 20.dinara u kući.
Nema još oktobarske plate.
Dileri državnih mafija u bankama nedeljno zarađuju po 4. hiljada dinara.
12. decembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



19.decembar 1998.godine Vlasotince
Evo ulazimo u poslednju nedelju meseca decembra, a još nema plate ni za oktobar mesec; pa tako tri meseca se nekako vodi borba u porodicama na preživljavanju. Teška ekonomska i politička kriza u sistemu ostavlja za sobom samu pustoš. Problem Kosova-samo je dobar izgovor za očuvanje autoritarnog sistema vlasti i njenog VOĐU Slobodana Miloševića.
Na ruku mu idu ekstremni albanski nacionalisti i represija zapada putem sankcija, koja i dalje u suštini traje kao gvozdeni zid našeg mračnog života.

U školi se i dalje radi stihijno i po nalogu vlasti.
Sve je podređeno podaničkom sistemu.
Ali nemaština i poniženje su naterale čak i podanike da gunđaju na svoga VOĐU. Često se u kancelariji u jutranjim časovima mogu čuti i bes sa gnevom-preko koga se iskazuje nezadovoljstvo.
Često se kuka na velike plate mafijaša u sredini i pojedinim vlastodržcima na vlasti.
Naročito je bilo bučno oko predloga zakona „o privilegijama „ funkcionerima.

Na časovima se i dalje zakašnjava-a direktora škole retko i vidim ujutru kada počinje nastava.
Naravno da je ta njegova uloga više partiska i nikome uopšte nesmeta.
Koga još uopšte i briga za nastavu-za sticanje znanja i vaspitanja učenika; a i ovako u sredini se znanje uopšte i neceni.
Danas se kaže da samo „zna onaj“-ko može da putem šverca ili kriminala preko vlasti dođe do materijalnog bogatstva.

Status u sredini se dobija na najprimitivan način.
Svima u školi odgovara takvo stanje-.
Retko ko se ko trudi da pokrene inicijativu promena sistema- mafijaško kriminalne države.
Nekada u prošlim vremenima-pošalica:“malo radi više kradi, skidaj kapu svakoj vladi“; kao da je našla pravi smisao u ovom sadašnjem vremenu.

Bio sam lično pogođen u školi, kada sam na primitivan i okrutan način izbačen iz ormana u nastavničkoj kancelariji.
Pijandure u školi vladaju.
Sve to nimalo nedolikuje prosvetarskoj profesiji.
Iz ormana izbacili su mi vežbanke za pismeni zadatak iz matematike i ponovo vratili flaše i čaše sa alkoholnim pićem u nastavničkoj kancelariji.

Prevoz autobusom je stihijan i samovoljan.
Nekoliko puta sam ostajao da idem pešice do kuće samo zato što se uopšte nije znalo kada i u kom vremenu je polazak i odlazak autobusa.
Njemu tačno vreme i nije važno, jer mu mi više služimo kao neki objekti; koje treba prevesti.
Pošto na“potpis“ od lokalnih vlastodržaca dobije pare, onda i nije bitno dali smo se vozili ili išli više kilometara pešice, po kiši i snegu do seoske škole i natrag do kuća u gradu.

U porodici su došli najzad i dobre vesti.
Primljena je vojna stipendija sina kao studenta farmaceutskog fakulteta, pa je tako stvorena socijalna sigurnost u kući.
Ćerka u gimnaziji i dalje doživljava šikaniranja od profesora kojima smeta njen rad i dostojanstvo.
Neki kolege profesori su toliko sujetni; da je kažnjena i lošim ocenama.

Pomagao sam oko smeštaja u studenstkom domu u Prištini jednoj studentkinji četvrte godine preko prijatelja i kolege profesora tada i šefa katedre Dr Drago Pantića.
Ovde ću navestii kolegijalnu pomoć meni dragog kolge Pantića u vremenu proganjanja i izbacivanja iz prosvete zbog nepodobnosti, osamdesetih i devedesetih godina 20.veka.
Pomagao mi je tada kao profesr na učiteljskom fakultetu da putem saopštenja učestvujem na mnogim kongresnim tribinama iz oblasti obrazovanja, pa čak i na jugosloveskim simpozijumima.
On kao „došljak“ iz Bosne: u tim vremenima mi je bio pravi prijatelj i upoznao me sa svim bosanskim intelektualcima u obrazovanju-profesora i akademika, pa sam imao čak nekada i privilegije da budem u tom intelektuanom krugu.
Tako su nekada ostali kolege su samo mogli sa strane da da posmatraju. Poštovao je moje kritičke članke tada u listu „Komunist“ i „Prosvetni pregled“.
Tada me upoznao i sa profesorom Draškovićem, koji će postati i Presedniki Pokreta saveza komunista za Jugoslaviju, čija sam uverenja u tom vremenu kao zagriženi jugosloven prihvatao.

Kada sam doživeo nervni slom, jedva preživeo; onda sam se u početku devedesete godine poslao jedno pismo tada njemu na funkciji šefa katedra pedagogije u Prištini na filozofskom fakultetu.
Tada bio izgleda simpatzer JUL-a; jer se stalno pojavljivao na njihovim tribinama- a bio je stao na strani režima Slobodana Miloševića.
Nije mi bilo svejedno.
Bili smo bliski po uverenjima, naročito u pogledu reformi obrazovanja u Srbiji smo delili iste stavove.

Šta ćeš takav je život .
Nudio mi je da o njegovom trošku učestvujem na razne simpozijume koje je organizovao preko formiranja Pedagoškog pokreta Jugoslavije-potom Srbije.
Naravno nisam zbog zdravstvenih razloga mogao da učestvujem.
Čak mu nisam više ni odgovarao, jer su se naša uverenja u pogledu mnogih pitanja reforme društva razilazila; pa sam želeo da tako ostanemo do kraja prijatelji iz prošlih vremena.

Kada sam bio proganjan i izbacivan iz prosvete-veoma lepe trenutke sa njim i svim s njegovim prijateljima sam imao lepe trenutke u ušešću na mnogim jugoslovenskim i srpskim naučnim skupovima iz oblasti obrazovanja.
Tada je radio na učiteljskom fakultetu Beograda.
Pomenuću ovde njegovog prijatelja dragog kolegu Vilotijevića)bio je direktor i profesir na učiteljhski fakultet u Beogradu).
Kasnije je postao i akademik u sferi pedagoških nauka.

Moja pomoć preko kolege Pantića ovoj studenkinji oko dbijanja studentskog doma u Prištini; koja je imala prosek devet, je bila ucenjivana - u mojoj ulici i sredini je izazvao pravi šok.
Pošto su o meni kružile glasine kao „neuračunljiv“ i sa „čudnim ponašanjem“ posle doživljenog nervnog sloma.
Takva je bila propaganda na degradiranju moje ličnosti, da su me smatrali za „obično ništavalo“ i bezvrednog nekog nastavnika-seoskog uče, koji pojma nema o životu.

Naravno kolega Drago Pantić je to sredio telefonom, jer mu je supruga bila sekretar doma, preko upravnika-koji je kažu bio veoma principijelan i pravedan, a potom i strog čovek.
Studentkinja je veoma siromašnogstanja.
Kćerka radnice tekstilne struk, koja -radi sa mojom suprugom u fabrici konfekcije u Vlasotincu.
Upravnik doma je primio sa velikom pažnjom, uz popijen sok i kafu.

Još kad je video da ima prosek devet i da je iz siromašne radničke porodice, odmah je naredio da joj se dodeli najbolji smeštaj u domu.
Surovo je da to dete nije dobijalo dom pune tri godine zbog raznih ucena i manipulacija oko dobijanja doma, jer su tada se falsifikatima u opštinama se služili prljavi ljudi i tamo se predkazivali sa „nula dohodka“ počlanu domačinsta.
Tako su bile žrtve pošptena deca iz radničkih porodica, koja nisu mogla da lažu i obmanjuju, kao deca prljavih ljudi.

Vratimo se još jednom na meni dragog kolegu Pantića.
U vremenu teške krize meni je dao ideju i predlog da pišem sve što zapažam i šaljem na razne adrese institucija.
Naravno pismo njemu je tada stiglo u Prištinu jer je tada bio u povlašćenom odnosu sistema.
Preko njega sam inicirao da moja sestričina upiše i završi pedagoški fakultet u Prištini.
Kasnije sam pisao PISMA ali nikada od nijedne institucije nisam dobijao odgovor, pa sam počeo da od 1995.godine pišem kao nekakav Dnevnik-„iz beležnice prosvetnog radnika“.
U njemu sam mahom opisivao svoja zapažanja problema u školi, sredini i u društvu.
U dnevniku sam beležio svoja mučenja u pešačenju po kiši i snegu do škole, o nehumanom odnosu sredine prema meni i porodici; kao o gladi i nemaštini pod sankcijama.
19.decembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović Vlasotince


28.decembar 1998.godine Vlasotince
U poslednjim danima decembra 1998.godine i dalje se gine na Kosovu.
Srbija i Jugoslavija sve dalje tonu u provaliju.
Cenzure i represije i dalje traju od mafijaško kriminalnog sistema.
Koji kao da sve više jača; dok radnička klasa i ostali sloj društva borbu vode kako da se preživI.

Javno je iznet podatak da šest miliona ljudi živi u nemaštini i bedi.
Na drugoj strani niču neke sumljive Robne kuće, kafići i neka presdstavništva u kojima se preko ulice valjaju nemačke marke i bogati mali sloj ljudi.
Interesantno je da se taj mafijaško kriminalni sloj bogataša krije iza kape JUL-a i SPS-e.

Nekad čoveku pamet da stane kada na televiziji vidi neke ličnosti-kako veličaju VELIKOG VOĐU.
Kako navodno slede politiku socijalne pravde.
Naravno to „debelo naplaćuju“ preko politike i stiču privatno bogatsvo kao navodni zaštitnici radničko-seljačke sredine.
Kada ih pogledam na lokalnim televizijama „Rosulja“, TV Vladsotince i TV Leskovac; čoveku se smuči od gadosti tih ljudi.
Koji sem otrcanih fraza naučenih još pre trideset i više godina-drugo ništa i neznaju.
Sve to samo ponavljaju kao papagaji o navodnim socijalističkim idejama i njihovim ostvarenjima u praksi.
Toliko je istrošenih i neupotrebljivih ideja , da svako ko malo poznaje teoriju socijalizma i marksizma; može se samo zastideti pred svojom decom,.
Preko obmana i manipulacije i dalje se zamajava ovaj narod.
Koga uopšte briga što se gladuje i umire bez lekova, bez ikakvih prava na život.

Arogancija tih ljudi je toliko velika da nebiraju sredstva da nasilno odbijaju da se u sredstvima javnog informisanja pojavi neko drugo različito mišljenje koje na krtički način posmatra određene pojave i probleme u sredini.
Poslao sam na daresama institucija i u štampi više otvorenih pisama ,na preko deset, pa i dvadeset kucanih strana.
U pismima na kritički način iznosim svoje stavove o promeni političkog i ekonomskog sistema, demokratizaciji društva, poništavanje zakona o univerzitetu i o informisanju, slobodi štampe i slobodi misli im izražavanja-kao i novim izborima na svim nivoima.
Tako sve to obrazlažući kao predlog, kako bi se skinule sankcije i zemlja otvorila ka Evropi i svetu.

Ustao sam protivu zloupotrebe položaja funkcija i tražio moralne smene sa funkcija svih u državi koji su doprineli izolaciji i dovođenja naroda na ivici biološkog i duhovnog opsatnka-počev od Presednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića.
Ustao sam protivu svih vidova fašizma i nacionalizma, kao i primitivizma-kako bi se težilo izgrađivanju jednog otvorenog i demokratsko slobodnog građanskog društva.
Ustao protivu zloupotrebe nacionalnih i patriotskih osećanja u službi dnevne politike i borbe za vlast-kao i za lično bogaćenje.

Zabrinuto sam postavio pitanje opstanka nacije i države-ako se ovako nastavi represija protivu slobdno mislećih ljudi, kao i neuspostave civilizacisko kulturne vrednosti u sistemu društva i ne počne vladavina prava u državi.

Zabeležiću i podatak da je u „Trend-Prvi maj“ Vlasotince –žiro račun blokiran zbog 28 hiljada troška predhodnog direktora, penzinonera, lokalnog boema-koga je postavila opština; kao i ostalih „smenjenih“direktora.
Svi oni su „krčmili“ radničke muke po kafanama, koji su se „smenjivali“ na skoro svakih šest meseci.

Policija je vršila represiju-navodno raciju u kafiću u kojoj se zabavljala omladina-srednjoškolci i srednjoškolki-rečima:
“ Ovo je racija, ko ima hladno ili vatreno oružje“.

Naravno da se njih oko deset uniformisanih lica maltene iživljavalo nad nedužnom decom, koja su u strahu vadila iz džepova sve šta imaju.
Ali tamo gde se valja kriminal i gde se ima koristi-tu nisu poželjne takozvane racije.
Znači kod omaldine: gimnazijalaca-moralnih roditelja; htelo se pokazati moć represije vlasti-preko policije.

U školama kod nekih profesora još traje nacionalističko ludilo i neprofesionalnost u obavljanju prosvetarske profesije.
Neki profesori zlostavljali su moju ćerku preko ocena i načina ocenjivanja i odnosa prema njoj-što naravno daje sumnju zbog mog pisanja o problemima ocenjivanja i odnosa profesora prema radu i učenicima u gimnaziji-kako u opštini, tako i ministru prosvete-a da evo dve godine nikako da mi odgovore na moja pisma i predstavke.

Ljudi u ovom kraju i dalje su zaslepljeni starom ideologijom i zabludama se teško oslobađaju.
To se mahom odnosi na starije generacije koje žive prema navikama i shvatanjima prošlosti, pa se zato sa njima može lako manipulisati.

Želim da dopišem i jedan detalj sa ispraćaja sina u vojsku koleginice-crnotravke u komšiluku.
Teško sam se odlučio za odlazak u pojavi gomile ljudi-posle toliko godina trauma i straha kao posledica proganjanja zbog uverenja.
Lomio sam se i izgleda prelomio u pozitivnom smeru.
Bio sam veoma raspoložen i veseo, što je mnogima kojima nisam baš po volji-bila velika mora, jer su se mnogi ponadali da su me zauvek otpisali iz društvenog života.
Oni obični ljudi koji su me znali u prošlosti-veoma su se radovali mom povratku života, dok su drugi bili iznenađeni mojom veselom naravi na veseljima.
Pošto je bilo loših pesama iz tulbo folk repertoara, platio sam i naručio rodoljubive pesme:-za vojnika-“Oj mašino pusti dima dosta“ i „Poji Mile volove na reci“-da bi se shvatilo koliko ima stare Crne Trave i moga planinskoga kraja u tradiciji slobodoljublja i rodoljublja.

Naravno da su svi pevali pesme dok sam kolo vodio-što mi je bilo lično drago, kako zbog tradicije i rodoljublja, tako i zbog moje porodice.
Nažalost pevač je na kraju hteo da doda „refren“iz dnevne politike o Slobodanu Miloševiću-kao „spasitelju srpstva“-ali sam odmah zabranio da se to peva, što je i prihvaćeno.
Kod svih gostiju se osećao radost i veselje-ono pravo iz narodne tradicije kada se vojnik ispraća u armiju.

Kasnije sam u školi kolegama objasnio želju da pevam takve pesme, jer i danas smatram da u ovom kraju partizanski pokret-moga planinskog kraja-vlasotinačko crnotravskoga kraja; imao je čisto oslobodilački karakter u borbi protivu bugara i nemaca-protivu fašizma u Drugom svetskom ratu (1941/45.godine).
Objasnio sam da je bila naša nesreća međusobnog ubijanja u građšansko ideološkom ratu-srpski usud, a da u mom kraju toga nažalost nije bilo.
Bilo je pojedinačnih slučajeva, ali međusobno bratoubilačkih borbi nije bilo.

Pesmu „Poji Mile volove na reci“-naručio sam za vojnika-naime njegovog dede; koga iskreno volim i poštujem iz prošlosti kada sam radio kao mlad početnik nastavnik u planinskom delu crnotravsko vlasotinačkog kraja.
Naravno da je to bila i pesma moga oca-partizana; koju smo uvek pevali na veseljima i slavama.

Radosna vest u porodici-sin je dobio studentski dom.
U poštu ćerka je maltretirana od šalterske službenice zbog mojih pisama-koja sam joj dao da ih pošalje poštom.
28.decembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


29.Decembar 1998.godine Vlasotince
Predpsolednjeg dana ove stare godine želeo sam da upišem još koji događaj i neke svoje ideje i zapažanja iz svakodnevnog života ostavim zapisano na papiru.
Juče smo primili po 669 dinara plate-kao drugog dela oktobarske plate, a država nam je ostala dužna da nam plati za novembar i decembar 1998.godine.
Na taj naš novac neraste nikakva kamata, dok raste kamata za neuplačene dažbine državi za struju Elektrodistribuciji, komunalijama i poreza na građevinsko zemljište.
Tako mora da plaćamo po posebnoj negativnoj kamati, koja nam se uvećavala u povećanju na ime duga, tako da u suštini će ispasti da jedino što nam prestaje da radimo za našu državu i njen aparat, dok za naš život nam neostaje ama baš ništa.

Interesantno da je takav odnos države prema prosveti, zdravstvu, radnicima-koji rade takođe zabadava bez socijalnnog i invalidskog osiguranja; a neki su i na prinudnim odmorima bez plata i osiguranja.
Ama baš nikoga kao i da neuznemirava u sredini i Srbiji ova socijalna i duhovna beda.
Nekako se sve prepuštilo apatiji i životu od danas do sutra.
Kao da u ovoj sredini nepostoje nikakve organizovane društveno političke snage koje će da pokrenu ovu apatiju na buđenje iz dubokog sna beznađa i preživljavanja.

Bležim ponovnu drskost i neljubaznost službenice u pošti prema mojoj ćerki-oko kupovanja poštanskih marki i slanja pisama.
Mi nemamo telefon za komunikaciju , pa je to jedina je naša veza sa svetom.
Pošto nema ni novina za čitanje-potpuno me je sve to uznemirilo i iritiralo do te mere, da sam pobesneo od nemoći pred primitivističko birokratsko mafijaško kriminalnog sistema ove države.

Kada sam se malo pribrao, malo sam prekorio sebe zašto sam dete izložio šikaniranju u pošti zbog mojih uverenja-jer je kod nje je stvoren odbojan odnos i prema pošti i prema mojim pismima; jer su je često tako šikanirali dugi niz godina u pošti zbog mene.

Moram da izbegavam stresne situacije, jer negativno utiče na moje raspoloženje. Nekada teško i mogu da zaspim-bezobzira što popijem medikament leksilijum, koga naravno dobijam još od raspada stare socijalističke Jugoslavije iz Švajcarske (1991.godine)-preko badže Živeta i šuraka Mireta makedonaca; koji su na privremenom radu u Švajcarskoj.
Da nije bilo njih nikada nebi opstao u životu, jer su me pomagali u lekovima, hrani i i novcu.

Potresla me je i situacija koja je bila splet okolnosti mojih uverenja i pisanja predstavki kritičkog sadržaja ministru prosvete-kako u školi tako i u društvu.
Tek sada mi je moj sin student ispričao probleme koje je imao još u aprilu 1998.godine.
Tada je na dobronameran način prihvatio na spavanje tri njegova druga-studenata iz rodnog vlasotinačkoga kraja, da prespavaju u studentskom domu u njegovoj sobi.
Jedan od njih je tada bio i sin lokalnog opštinskog funkcionera.
Bili su u pijanom stanju, pa je sa njima izilazio u parku i svirao na gitari-da bi kasnije oni mu pijani zauzeli mesto u krevetu a on je morao da noć prespava na klupi u parku.

Naravno da se cele noći šetao po parku, da mu prođe noć.
Čak je kod njega dolazio i domar i sedeli su i pričali o svemu.
Izgeda da je ta „predstava“ bila pripremljena, jer je taj tada bio radio za „bezbednost“.
Taj što je sedeo sa njim noću u parku „na razgovor“, kasnije dobio je „nagradu“-postavljen za pomočnika upravnika-tako što je „ocrnio“ moga sina.
Kako je bio te večeri u pijanom stanju i kako je ometao spavanje studenata u domu i uznemiravao ceo dom.
Naravno da moj sin tada niti je pio alkohol niti pušio-a to im je rekao i kada je bio pozvan na saslušanje pred komisijom studentskog doma.
Naravno da su oni imali druge ciljeve.
Bila je to osveta i zastrašivanje što je bio jedan od učesnika u organizaciji “Studenskog protesta „1996/97 i zbog mojih kritičkih pisanja protivu režima Slobodana Miloševića.

Naravno niti je moj sin tada pio, niti lomio flaše po parku, niti uznemiravao druge. To je bila čista „nameštaljka“ prljavih ljudi-na relaciji Vlasotince-Beograd.
Sin je tada teško podneo kaznu pred isključenja iz studentskog doma.
Naravno da je tada na oglasnoj tabli bilo javno iskazana njegova „kazna“ sa imenom i prezimenom-kako bi se izvršila deskreditacija njegove ličnosti-a narvno i narušavanje integriteta moje porodice i moje ličnosti.
Narvno da je „glavni“ bio drugi-Jovan Mitić, sada upravnik studentskog grada-korumpiranog čoveka vlasti.
Sinu sam obećao da ovo neću saopštavati njegovoj majci, jer bi to teško podnela.
Ni meni tada nije hteo da odmah kaže zbog mog narušenog zdravlja.
Obećao sam da neću to uopšte iznositi u javnost-a jedino ću zapisati u svom pisanom dnevniku.
29.Decembar 1998.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

25.novembar 2007.godineVlasotince
Mirposlav Mirko Mladenović Mirac UČA


-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 14:24

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

2.januar 1999. godine
Skromno smo proveli Novu godinu, uz malo ispečenog mesa, soka i domaćeg vina-gledanjem televiziskog programa, koji je bio očito prazan i bez ikakvog sadržaja. Mahom se na lokalnim televizijama vrtelo sijajest gologuzastih folk zvezda, čiji kvalitet glasa nedozvoljava čoveku ni da ih pomene, a kamo li da ih sluša na televiziji.

Kažu da se u lokalnim privatnim kafanama i hotelima nije mnogo išlo, jer u vreme nemaštine svako se skromno provodio kod kuće.
Posle razmenjenih čestitki među sina i supruge-izrečeneih želja da se završi fakultet i mirno živi, malo su se petardama ispod prozora uveseljavali-jedni drugima, sin, supruga i komšije.
Jedino je ćerka otišla da proslavlja Novu godinu sa svojim društvom u kafanu „Lovac“. Tamo je samo odnela kolače a ostalo je društvo njenih srednjoškolaca iz gimnazije obezbedilo za doček nove godine.

U mome mentalitetu-brdsko planinskih gorštaka nepostoji nikakva navika slavljenja Nove godine, pa se na selo-a neki su to preneli i u grad-mahom legne uveče da spava i toj večeri se uopšte i nepoklanja nikakva pažnja.
Mahom se su se slavile večeri verskih praznika Božića i krsnih slava.

Tako svima nama nekako teško pada to pozdravljanje i čestitke-pa nam je to sve glupo i to se čak prenosi sa kolena na koleno.
Mnogi su predhodnih godina pojavljivali na tim šarenim praznicima-Nove godine; da bi bili primećeni i zapaženi na lokalnoj televiziji.
Da se vidi kako eto oni žive u raskošu i na nivou, da se pokaže društveni status u sredini.

Nekada se u selo slavila nova godina po privatnim kućama.
Spremale se priredbe i skečevi iz svakodnevnog života.
Na šaljiv način prikazivao život u selo, da bi se posle izvlačila lutrija-srećke, igralo i veselilo do zore.
Ljudi su od svojih kuća donosili vino, rakiju, meso, sir i tako se međusobno počašćavali, veselili i pevali.

To je bio svet pečalbara južnjaka-ali svet vedrih ljudi, koji su uz smeh, šalu i narodno kolo uvek mogli da svore „štimung“ - veselu atmosferu u datom trenutku-svet koji je uvek znao da se raduje životu, pa makar i uz malo parče hleba, sira ili pečenog krompira umočenog u alevu crvenu papriku i so.

To je bio svet pun nade i iluzija, svet koji je uvek znao da sanja i teži stvaranju.
Tako su porodična i seoska druženja stvarali opštu sreću života malog čoveka u planini-bilo na okupljanju Nove godine, Božića ili slave ili svadbi i udadbi.

Danas vesela atmosfera u jednom razgolićenom svetu-bogatih i siromašnih, nikako u ovim teškim vremenima nemože biti kao posledica jednog normalnog života.
Danas je toliko patnji, bola, usamljenosti-da su duševna stanja malo vezana za vesele i šarene praznike poput Nove godine i Božića.

Tako svakodnevne brige u borbi za preživljavanje, svakodnevno u nama stavraju depresivne ličnosti-nesrećnim, pa u takvom stanju retko je kome stalo do novogodišnjih i božićnih praznika.

Da bi se razbila negativna osećanja u ovakvim prilikama-često kod nekih psihologa poput Herijeta Brejkera (knjiga „Uzdizanje nakon pada“) se preporučuje:
-„Volite sebe i, ako je to potrebno, prepustite se osećanjima, kakva god bila.
Ako ste tužni, dozvolite sebi da tugujete, bezobzira na veselu atmosferu oko vas. Odmarajte se, jedite, čitajte, šetajte se, kupite nešto sebi lepo-radite sve ono što vam pričinjava zadovoljstvo.
Ne silite sebe na „veselost“, ako se zaista tako prirodno i ne osećate.
Izbegavajte mesta i ljude koji su doprineli takvim osećanjima.
Budite realista i objasnite sebi Božić i Novu godinu-nisu stoprocentni „srećni“ praznici za svakoga.
Imajte na umu da su oni često u velikoj meri komercijalizovani i usiljena stvar, a vi sigurno ne spadate u grupu onih koji će kompletno se utopiti u idejama potrošačkog društva.
Nezaboravimo da su i sve ostalo, i ovi praznici prolazna stvar i da će već sledeće nedelja biti „normalna“.“

Zaboravio sam jedan detalj oko slavljenja rođendana moje ćerke pri kraju meseca decembra već predhodne 1998.godine.
Na tu žurku je došlo veliki broj njenih drugova i drugarica-lokalnih elita: profesora, lekara, tužioca, presednika suda, preduzetnika.

Tumačenje da je njena vrednost izgleda u sredini velika-nesumnjivo je tačno, ali izgleda zapažanje da taj mali mladi svet sledi ideje svojih roditelja-da se bude zapažen i da se bude u trendu moći i da se bude zapažen u sredini.

Naravno da su se mnogi iznenadili u sredini.
Onaj ko kritikuje sistem vlasti-da se kod njega u maloj i neograđenoj siromašnoj kućici okupljaju bogataška deca i onih kojima deca imaju sve u životu.
Moja ćerka često nema para ni za doručak-ali njeno dostojanstvo, samopoštovanje, rad i moralne vrednsoti roditelja i uže familije-postaje magnet.

Vratiću se ponovo o birokratsko mafijaškim klanovima, koji izgleda svuda imaju korene moći da vladaju.
Mogu da nanose bolove i patnje svima onima koji im se suprostavljaju-surovo i na zverski način.

Izgleda zbog mojih uverenja i vaspitanja u porodici na osnovama rada i morala-pored mene i moje supruge radnice; često su na njihovoj meti i moja deca: sin student i ćerka gimnazijalka.

Ćerka je dobar borac, nepredaje, očeva “krv”.
NJoj pomažem da se bori u školi, kada je zlostavljaju profesori-nacionalisti ili primitivci.
Tako zajedno nekako lakše se podnose pretnje, uvrede, ponižavanja, zlostavljanja raznim ličnim uvredama na časovima.
Sin na fakultetu dosta trpi posledice njegovog nekada naivno iskrenog ponašanja prema drugovima i profesorima.

Njegovo učešće na studentskom protestu iz čisto demokratsko-slobodarskih i socijalnih pobuda- i dalje smeta u sredini i gore u Beogradu.
Odličan student, a još sin bivšeg oca disidenta.
Demokrate levičara, borca za radnička i građanska prava, borca za slobodu misli i izražavanja, borca za socijalnu pravdu i vladavinu prava.
Sa visokim idealima života:Humanist, rodoljub, čovekoljub, istinoljub, pravdoljub-nekako „odudara“ od sistema vladavine birokratsko mafijaško kriminalnog sistema vlasti.

Zato se mahom takvi obavezno „sklanjaju“ da nesmetaju lažnom ideologijskom okupljanju mladih na fakultetima oko iluzija iz prošlosti.
Od toga jedino imaju koristi ”iluzijonisti” i njihova deca-da se lagodno živi, da se bogati na račun sirotinje i da se vlada sejanjem straha i manipulacijom nad ovim narodom.

Sin-student, preživeo je u prošlosti dosta toga vezano za moje proganjanje i repersije; pa nije čak ni spreman da podnosi nove represije, patnje i bolove.
Izgleda da se sve to dobro zna; pa se tako na represivan način i postupilo prema njemu u studentskom domu-studentskog grada u Beogradu.
Sin Saša mi je ispričao priču, prilikom „kažnjavanja“ pred isključenjem.
Da je to izgleda bila odmazda za njegovo učešće u „Studentskom protestu“ 1996-97 godine-da su neki dobijali i kazne samo što su se noću grudvali snegom u parku.

Onaj ko je pripremao nameštene izveštaje o njihovom navodnom nepoštovanju-kršenje discipline:pijančenje, glasne muzike i lomljenje flaša-dobio je zvanje zamenikma upravnika, a drugi se iz te „bezbednosti“ popeo na vrh upravničke fotelje.

-Pošto nisam znao za moju kaznu-kaže sin, pa nastavlja-prišao sam sa indeksom kod tog iz obezbeđenja-sada zamenik upravnika studentskog doma i rekao mu čoveče-pa kako ću da lomim flaše i čaše, kada ja uopšte nepijem niti pušim niti „duvam“ i evo ti moj indeks da vidiš kakav sam student.
- Ja sam celu noć prespavao na klupi-da bi one pijanice prespavale u mom krevetu-pa sam ih drugi put isterao iz doma.
Dotični zamenik upravnika je poluobrazovan čovek.

Na pitanje sina-kako bre ovi iz saveza studenata Beograda vrše preprodaju a nas kažnjavate za banalne stvari.
Odmah je skočio sa stolice i rekao-njih ni nedirajte-onda sam mu rekao-dobro neću njih da diram-ali zašto da se moje ime i prezime piše po tablama i da se degradira moja ličnost.
pokazujući indeks-bez gledanja je dotični zamenik upravnika odgovorio-znam sve o tebi i ti napiši žalbu.

Naravno da žalbu je prosledio preko njegovog predpostavljenog u studentskom bloku-koji je naknadno nesamo izbačen sa te funkcije, nego na ponizan način stavljen da kosi travu u parkovima sa završenim fakultetom političkih nauka.
Na njegovo mesto poslušnički su dovedeni ljudi bez sposobnosti i morala.
Neki se bave preprodajom stanova u domovima, ali zbog „zasluga“ u represijama prema nepodobnim studentima i profesorima u studentskom protestu, dobijaju funkcije.

Naravno kazna „pred isključenje“ iz doma je ostala na snazi-kao odmazda zbog učešća u studentskom protestu kao jednog od organizatora na njegovom fakultetu.

Sada je sin dobio dom u novoformiranom-pod nazivom „Lola Ribar“.
Dom je preuređen, a napravljen za vreme Kralja Aleksandra.
Tamo treba da savkog studenta „prati“ VELIKI BRAT-jer se sve svodi na „gvozdenu disciplinu“-bez istinske slobode, a mora da bude sve pod kontrolom..

Teško je palo sinu ta „kazna“ kao mirnom i uzornom mladiću u sredini i porodici, koji svojim učenjem i moralnim vrednostima se izdvajao u sredini.
Posebno je poprimio moje osobine iz mladosti: dobrotu, otvorenost, iskrenost, čovekoljublje, neposrednost, komunikativnost, slobodoljublje....

Naravno da sam obećao da ću isterati pravdu po toj njegovoj degradaciji u studentskom domu,
Zamolio me je-a video sam strah u očima; da o tome nigde uopšte nepišem dok završi fakultet odnosno zadnju petu godinu.
Dosta ga bole nepravde koje se čine u tim studentskim domovima-a posebno što nije mogao da pomogne tom njegovom upravniku bloka.
Upravnika su smenili samo zato što nije hteo da potpiše veći iznos u nemačkim markama za fušarski posao oko renoviniranja doma.
Jer su kasnije zidovi doma počeli da se odlepljuju od lošeg postavljenog maltera, kako bi se te pare stavile u privatne džepove.
Koga su naravno degradirali stavljanjem na posao fizičkog radnika po „kazni“.

Čitajao sam tekst na temu-Dijalog: „Zašto neuspeh lomi samo čoveka zavedenog uspehom“ od Žike Bogdanovića u listu „Danas“ od 29.decembra 1998.godine-koga mi je sin doneo iz Beograda.
Teroristički Zakon o informisanju je doprineo da se list „Danas“ štampa u Crnoj Gori i nedospeva u Vlasotince.
Zabeležio sam neka razmišljanja o današnjici i sveta uopšte-kao putokazima(za život narednih generacija):

-„U sabiranju svega što smo tokom poslednjih godina učinili za sebe, kao i za one kojima u nasleđe ostavljamo ovaj svet, neuspesi i dalje drže veoma visoko mesto, ali očigledno, ne zato što nam namere nisu bile dobre, već što su nam putokazi na koje smo se oslanjali-pogotovu putokazi ljudi koji su nas predvodili, uveravali nas da su im namere dobre-bili rđavi.
jednom, davno, jedan mudrac uputio opominjajuću poruku da bi zlo već odavno zavladalo svetom, samo kada bi oni koji zlo čine imali više poverenje jedni u druge i u svom zlodelanju udružili napore, i, isto tako, dobro bi takođe odavno zavladalo svetom kada oni predani dobru ne bi očekivali od drugih da obave i njihov deo posla“.

Čitajući tekst ovog intelektualca, mogao sam da pravim mnoga upoređenja iz svakodnevnog života.
Iz ovog teksta naročitu pažnju su mi privukla dva termina DOBRONAMERNOST i DOBROPRIMERNOST-kao i o njihovom značenju na svakodnevni život.

Dobronameran je pridevska kovanica-nastala tolko uočljivom obrazcu oznake „dobronameran“-što je u osnovi isti koren reči, ali različiti smisao.
Suštinska razlika je u tome što je prvi izraz, „dobronameran“-smisaono pouzdano utvrđen-kao svojstvo određuje samo nameru, koja, međutim, ne odgovara za posledice što će iz nje proizaći.

Svi se mi, veoma lepo, možemo zakloniti iza „dobrih namera“-u ideologiji, politici, društvenim pregnućima, umetnosti, sportu, kao i u svim drugim ljudskim poslovima i čak i kada je ishod (predvidljivo) nesmislen, a svrha promašena, očekujemo da nam je unapred oprošteno.
Sve što smo radili, radili smo iz dobrih namera, a oni precizni nekad će reći-iz najboljih namera.

„Dobroprimerenost“ se, međutim ne oslanja na naše ispoljeno ili samoljublje, na zamišljeni ishod naših namera, već na naše delo, i delo, za razliku od naših namera, ne možemo odvojiti od posledica koje u sebi nosi.

Da li će posledice biti dobre ili rđave, zavisi bez ostatka od samog preduzeća-učinjenom više nema uzmaka, delo je konačno. To se može izraziti i na drugi način.

Dobar primer (uostalom, kao i rđav, zao primer, „zloprimer“ čin) određen je parametrima konačnog.
Dobar primer je, naprosto dobar primer jer jeste dobar primer.
U njemu je, dakle, u najpunijoj meri sadržana i objektivna vrednost, i za razliku od dobre namere, koja u samoj svojoj suštini jeste subjektivan iskaz, ono što smo(dobrim) primerom postigli postaje, istovremeno i mera našeg ličnog ispunjenja i opšta ljudska mera.
Za razliku od dobronamernosti, dobroprimerenost je nemoguće poreći.

Neuspeh nemože slomiti samo čoveka koji nije dopustio da ga uspeh zavede u običnom životu.
Često se kaže da neuspeh može slomiti čoveka koji je dopustio da ga zavede uspeh, kaže u jednoj svojoj knjizi jedan umni Poljak-a često se i kaže:“mudar čovek je u prednosti pred drugima ne toliko po tome što ume da odabere prave, koliko po tome što ume da izbegne pogrešne odluke“.

U delu, međutim, ne u namerama, jer, dok sudbina voljne ljude vodi, one nevoljne vuče za sobom.
Ipak, da bi izvesna ideja, kao u mitskim šetnjama, pokrenula ljude, neophodno je ubediti ljude da snagu nose u sebi, a ne da je ta snaga u ljudima koji ih predvode.

I stoga, u nesrećama što nas u ovom vremenu snalaze sa svih strana ovakav zaključak, možda, bolje od drugih ukazuje na žarište krize: suviše dobronamernih među onima koji se mašaju zastava slave, a premalo dobronamernih.

I ako u sebi ne prepoznajemo ili ne nalazimo snagu koja će nas pokrenuti, ishod mogu biti samo neverice kao kredo, patništvo kao odaziv i prepuštanje sudbini da nas vuče za sobom.

Zabluda je, iz tog razloga, smatrati da su oni (makar i prividno) najuspešniji u ljudskim, a pogotovo u političkim poslovima, ujedno i oni najbolji među nama, jer (njihov) uspeh, najčešće, nije stvar vizionarstva i realizovane vrline-„dobroprimerenosti“-već umeće žrtvovanja drugih zaradi vlastitih ciljeva.

Ti ljudi koji su nam za ovih deset sivih godina života-svojim obmnama i prevarama gradili kule od karata, pa na jedan bestidan način nas doveli u stanje bede i stanje preživljavanja-su ljudi bez identiteta; premda ne i bez ideologije kojom bi, da nas opčine, jer jedino ideologija i neimanje identiteta mogu ići ruku pod ruku.

To su bili ljudi bez vizije-samo dobrih namera, koji su kitili svoje grudi sa odlikovanjima, za koja će se sigurno utvrditi da nisu ih ni zaslužili.
Njihove dobre namjere nisu u onima koji su trebalo da ih slede-i rasle u dobroprimerenost, pa se često na kraju događa da oni koji su im klicali-često mogu da nas odvedu i na vešala.

Zato se često putevi za nas biraju-bili popločani samo dobrim namerama, koji su vodili u izvesnost; bez umeća da čovek poseduje dovoljno razuma da bira transputice-što se često i kaže da je to umetnost politike.

Zabeležiću odbranu radnika fabrike lekova „Zdravlje“ iz Leskovca, koji su zapretili da će fabriku braniti i oružjem-od privatne pljačke koju je trebalo da izvrši Slobodan Milošević preko sina Dragana Tomića, direktora „Simpa“ iz Vranja-podpresednika Srbije i sina sadašnjeg direktora Petkovića.

Kažu da je radnike organizovala narodni poslanik SPO Bojana Ristić-hemičar u fabrici. Zabeležio sam iz lista „Blic“ od 22.decembra 1998.godine članak „Socijalisti dele „packe“ televiziji Leskovac“-u kome se potpresednik SPS Leskovac Božidar Vučković-politikolog privatni bizmismen-na račun politike; na ovakav način se obračunava sa neistomišljenicima:
“Kako je mogla da se emituje izjava Nove demokratije da smo zatočenici politike ili slične fraze....Ne bi smeli da dopustimo da nam se uvlače razmišljanja o Kosovu koja idu na štetu Srbije i srpskog naroda i da je politika Slobodana Miloševića opšteprihvaćena i donosi dobrobiti narodu“.
Naravno da poslanici takozvane leve koalicije su glasali protiv interesa svih građana-u pogledu amadmana Bojane Ristić; su odbijeni na skupštini Srbije.
Dok izjava Nove demokratije-da smo svi građani Srbije TAOCI JEDNE POLITIKE-ništa nije novo, ali je samo možda probni balon šta će biti posle te POLITIKE Slobodana Miloševića-“opšteprihvaćene od celog naroda” života u bedi i preživljavanju.
2.januar 1999.g Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastaviće se-

Dopuna: 07 Mar 2010 14:26

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika
.januar 1999.godine
Teško se prihvata u porodici propadanje fabrike konfekcije „Trend Prvi maj“-nekada čuvenog „Prvog maja“ iz Pirota, koja nas je othranila i održala u vreme progona i ostanka bez posla zbog uverenja(1984-1990.godine).
-naročito od strane moje supruge radnice te fabrike-u kojoj je dala svoju mladost života i jedan takoreći ljudski život za opstanak fabrike kao naše lično porodične kuće.

Tu vezu porodice sa fabrikom moja supruga kao teskstilna radnica-brigadir, onako u borbi za naš opstanak; prenela je na celu porodicu.
Može se reći das mo poznavali sve njene radnice u toj fabrici.
Holštaperi lopovi i birokrate izgleda fabriku uništavaju na tanane, kako bi se verovatno neko iz tog mafijaško kriminalnog sveta vlasti mogao da je otkupi badava.

To su primitivno agresivni ljudi koji preko takozvanog JUL-a i SPS- zaklanjajući se iza partiskog kišobrana i organa državno-partiske vlasti-vrše represivni pritisak na radnike fabrike da se pristane kao najamna radna snaga tim novopečenim bogatašima.

Pored uzimanja pojedinih konfekciskih proizvoda-predmeta za badava i navodnog pozajmivanja mašina nekim drugim tekstilnim fabrikama-pod kontrolom JUL-ske mafije, neisplaćivanje zarada za mesece: jun, jul, avgust, septembar, prinudni odmor bez socijalnog i penziskog osiguranjha-neregulisanog u radničkim knjižicama za sedam godina, sa neuplaćenim radnim stažom za 18.meseci- stavljanjen je katanac na fabriku.
Samo je to bio dobar izgovor prodaje fabrike u bescenje onima koji su tu fabriku doveli do propadanja.

Mora se zabeležiti da je jedan od krivaca sadašnji presednik SO-e Vojislav Ljubenović (drugi mandat), sa regionalnom oligarhijom-uz pomoć Dragana Tomića iz Vranja-direktora „Simpa“ i potpresednika vlade Srbije.
Na nivou okruga i opštine je jedan istrošeni establišment u politici i vlasti državnih organa.
Koji sa istrošenim nazadno-konzervativnim demagoškim frazama samo teže da se održe u svojim foteljama na račun propadanja čitavog naroda ovog kraja u ponor.

Teško je promeniti stanje bilo u državnim organima, bilo u privredi, kulturi ili obrazovanju.
Ti ljudi su postali surevljivi vlastodršci, koji putem sredstava javnog informisanja-naročito televizije i dalje obmanjuju i lažu ovaj narod.
Teško se mogu čuti neka druga razmišljanja u pogledu pokretanja nekih problema i iznošenju ideja u pogledu izlaska iz krize i beznađa u svim sferama života.

Tome doprinosi i težak primitivizam-sa nacionalizmom; pretnje silom-željnih afirmaciji i bogaćenju po svaku cenu, bez biranja sredstva.
Takvi ljudi su skloni obmani, prevari i ljudske nesreće i patnje koriste za svoje lične ciljeve kako za ličnu vlast, tako i za lično bogaćenje.

Naročito su bučni na periferiji grada-kada se uz pečenja prasića za Božić, glasno pušta muzika preko zvučnika ili u kolima u toku dana-kako bi se osiono iskazala moć kako u nemačkim markama, tako i u pogledu hijerarhije vlasti.

Naročito primitivizmom prednjače tip naseljenika iz sela Dobroviš i Crne Bare. Nažalost u takvom haosu neuređenosti života-bez dnevnog i noćnog mira-živi i moja porodica.
Za sada je teško obuzdati te primitivce od nasilja nad nama.
Trpimo i ćutimo.
7.januar 1999.g Vlasotince Miroslav Mladenović


8.Januar 1999.godine
Odmah posle Nove godine smo primili prvi deo novembarske plate oko osamdeset nemačkih maraka-po crnoj listi ulice i dilera.
Što čini ukupnu platu od oko 150 nemačkih maraka, sa kojom treba da izdržavati četvoročlanu porodicu.

Trpljenje je postala naša sudbina života.
Ljudi su se predali sudbini života.
Još nisam dobio povratnicu Pisma upućenog dr Nebojši Popov, uredniku lista „Republika“-Građanskog saveza Srbije, u koga sam već objavio kritički tekst pod nazivom DOSTA JE BILO-dok je povratnica preporučenog pisma na ime presednika republike i ministra prosvete stigla na vreme.
Probaću još jednom da proverim šta je sa tim pismima koja šaljem na druge adrese-van organa vlasti.

Nešto se ponovo smera oko mog placa kuće.
Izgleda nekome-kome smetaju moje kritike prljavih ljudi u državnim organima-traže se novi vidovi stvaranja problema i represije nad porodicom, kako bi se izgleda težilo zastrašivanju.
Navodno komšija „sindikalac“-presednik, preko komšije zamoljava ga u kući da uzme plac ispred drugog komšije -gluvonemog, koga on kao i ja nemamo para da otkupimo, a koji je bio pripremljen za zelenilo, ali Voja Ljubenović-kao presednik opštine, sa primitivno interesnim svetom to sve raskrčmio sa njegovim dobrovišanima i ostalim došljacima iz našeg planinskog kraja.

Čovek kada mu se sa svih strana oduzme životni prostor-kokošinjci, štale za krave, obori za koze i svinje, pomoćne stambene zgrade na divlje-ima pravo da posumnja i da uopšte neveruje u ovu prljavu opštinsku vlast-koja se prodaje i za čašu rakije.

Kada sam otišao kući kod oca u planini sa suprugom-mogao sam i gore u selo da čujem pritisak na moje roditelje povodom građevinskog zemljišta ispred dvorišta kuće u Vlasotincu.
Kako se navodno prodaje i da će komšija preduzimač-rođak i komšija iz sela-tako se barem hvalio po selo njegov otac-sve da otkupi.

Nezna čovek šta da učini prema neznanju nepismenom i ostarelom ocu sa osamdeset godina života-koji se jadao sa zebnjom i ljutnjom-da smo nekako odvojili novac za taj produžetak placa, jer će nam se zagraditi prolaz.

Mučna su bila moja ubeđenja da se tako nešto nemože dogoditi-bezobzira na moć pojedinaca u ime ove države, kojom upravljaju hulje i mafijaši.

U našim raspravama u večernjim satima-bez radija i bez televizije, u miru planinske tišine, došao sam kasnije do saznanja da se taj svet izmišljanja neprijatelja-kada sam i bio proganjan u prošlosti kao državni neprijatelj, ponovo uključuje i danas.
Čak se to danas radi javno, primitivno i surovo bez ikkave griže savesti-a sve radi lične koristi i očuvanja vlasti.

Sa suprugom smo doživeli jedno lično razočaranje-kada mi je saopštila razloge zbog čega nije moja majka mogla da ostvari svoje pravo na učešće u NOR od 1943.godine-kao partizanska skojevka, a kasnije izvesno vreme i bolničarka u 12. srspkoj brigadi NOB-samo zato što nije htela da ima “intimne odnose” sa ljudima koji su potpisivali tada učešće u ratu.

Tako su bili žrtve tada moja majka i otac-kome nisu potpisali učešće od 1942.godine-Dojčinović Božil iz Kozilo i Brka Nikolić-partizanski komandant, potom general-koji mi na to pitanje nikada nije odgovorio kao i na moje pismo.
Naravno sigurno su postojali meni nepoznati tada razlozi ćutanja i neodgovora na pisma.
8.januar 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović





13.januar 1999.godine
Danas je Srpska Nova godina-13 januar, dan za koga moja generacija u prošlosti nije davala iz ideoloških razloga-nikakav značaj.
Pošto se unazad nekoliko godina ovaj dan toliko iskompromitovao-više samoreklamerski i komercionalno-nego li versko-nacionalno.
Mnogi čak nisu ni kršteni u crkvu, ni pojma nemaju o hrišćanskoj veri-pa se više pomodarski nastupa na raznim takozvanim NOVOGODIŠNJIM srpskim praznicima, po hotelima.
Samo se teži da se putem lokalne televizije i privatnih kafana i hotela-istakne na važnosti, njihov status u prestižu jednog novog potrošačkog društva-primitivističkog pogleda na svet-skorojevića i snobova Tulbo folk kulture i života novostvorene kaste u društvu.

Smučilo mi se od kiča i samodokazivanja niskih vrednosti života i zabave i iskazivanja niskih strasti primitivizma-pa tako tom danu uopšte nepridajem ama baš nikakav značaj kao Srbin.

Odmah u januaru sam napisao dva važna po meni pisma-jedno upućeno Presedniku Srbije-Milutinoviću-kao član SPS u kome sam želeo da se progovori jezikom i razumom našeg običnog čoveka sa Juga Srbije-dok u drugom Pismu upućeno čika Velji bivšem opštinskom funkcioneru i akcijašu posleratne izgradnje-jednom od učesnika onih za mene dramatičnim vremenima moga života.
U pismima sam iskazao razloge zbog čega sam bio proganjan -preko kojih tražim da mi se odgovori na mnoga otvorena pitanja i zablude iz prošlih vremena i zbog čega se vršio neljudski zločin nad mojom porodicom.

Pored toga zatražio sam i lično viđenje toga vremena iz današnjeg vremena –kao i molbu da mi se pomogne u sakupljanju etnološko istoriske građe sa našeg brdsko planinskog područja.

Treba zabeležiti i ovo.
Posle deset godina pisanja predstavki institucijama i fujkcionerima u republici; sam prvi put dobio protokolarni odgovor, od šefa kabineta Predsednika skupštine Srbije.

Još jednom ću se vratiti na opis moga boravka u planini u vreme zimskih dana.
Bilo je uživanja u pucketanju vatre bukovine u „bubnjari“-kubetu u sobi gde smo prespavali noć sa suprugom, kao i crnog šporeta u dnevno-spavaćoj sobi mojih roditelja.
Posebno je bila neka mirna tišina u toku noći; koja mi je lično prijala za sticanje neke posebne snage i raspoloženja da se izdrže svi napori i savlada težina tereta života.

Nažalost-ostala je i jedna mučnina zbog izostajanja laveži seoskih pasa u planini, koji su bili žrtve naglog pojava vukova.
Navikli na seosku idilu života-moja supruga se malo plašila zbog nedostatka noćnog oglašavanja laveži planinskih šarova.
Pas je u planini posebna sloboda noći-jer oni označavaju opasnost i daju slobodu spavanja čoveka u planini.
Nekako se sa njima uvek slobodno spava i živi u planini.
Izgleda da se te noći nisu čula ni oglašavanja petlova pred zoru-kako je nekada bilo u planini.

Čim nema života-onda nema ni radosti u planini.
Otac mi je pričao da su lovci odstrelili još nekoliko svinja i vukova u potesu planinske rečice Gracka-Poloma.

Nekako kod ovih ljudi-uvek neka borba za opstanak; tera ih na divljinu, pa se prema zverima-štetnim po njih, odnose kao najvećim neprijateljima.
Za njih nepostoji očuvanje ravnoteže u prorodi-pa se tako orao, lisica i vuk-uništavaju svim sredstvima.
Tako da će mnoge divlje životinje biti potpuno istrebljene.
Za njih je meso zeca, divlje svinje, divljeg goluba, srne-važnije od prirodne ravnoteže u prirodii.
Zbog ograničenosti pogleda na svet-teški su to ljudi, bez obrazovanja-nemaju obzira ni prema životinjama ni prem drveću u prirodi.

To treba da zabrine nesrazmeran štetan odnos čoveka prema prirodi.
Naročito zgražavanje čoveku je kada se na lokalnoj televiziji pogledaju slike samohvalisanja i samoiisticanja ljudi-lovaca na odstrel vukova i divljih svinja.
Gde se na televiziji prikazuju slike i čestitke za ulov-čija je suština da se dođe na važnosti u selu i sredini.
Izgleda da se moje pisanje direktoru PTT-„Poštanske štedionice“, imalo odjeka-prestalo da mi šalju negativne kamate, ali se zato šalje ostalim koleginicama u školi.
Dogosilo se prisilno učlanjenje u pošti da preko nje primaju plate-meni još iz nepoznatih i pomalo sumnjivih razloga.

Treba li komentar odnosa države i vlasti prema običnom građaninu-po pitanju naplate struje i komunalija u sredini.
Mali običan čovek mora biti uvek ponizan i imati podanički odnos prema vlastima. Drugi oni koji su u samoj vlasti-za njih ništa nevaži.
Navešću samo da kolega i prijatelj iz početnih dana moga prosvetiteljskog službovanja u selo Tegošnica-kasnije i direktor škole, Presednik opštinskog socijalističkog saveza i danas upravnik biblioteka-član raznoraznih opštinskih komisija za kulturu i obrazovanje i žalbe i predstavke-duguje ni manje ni više za struju punih šest hiljada dinara.
Ispred samog dana dočeka Nove godine-birokratsko samovoljna mafijaška vlast poslala sina profesora istoprije gimnazije JULOVCA; da mi zatraži 150 dinara naplate struje. Što sam naravno platio, nedozvolivši da se neko iživljava i likuje na moju nemaštinu i bedu života.

Oni koji su podanici vlasti-poput komšije Čede crnobarca-neplaćaju i po više meseci u hiljadama struju, dok drugi tip ljudi koji su naučeni na strah od vlasti i države iz prošlosti-odmah isplaćaju dugove-po ceni i gladovanja u porodici.

Kada sam bio u planinu-svoga sela, otac mi je rekao da su ih otpisali po pitanju naplate struje.
Izgleda zbog ideološke pripadnosti SPS ili uticaja mojih kritičkih pisama.
Naravno da će se to sigurno javnosti pokazati kao “blagonaklonost vlasti” prema planinskim gorštacima po pitanju naplate struje.

Izmišljanje neprijatelja-kao da je naša sudbina života.
Sinoć sam se načudio niskostima tri doktora nauka: Šešelj(SRS), Bojić(JUL), i Marković(SPS)-potpresdnika vlade republike srbije-u pokazivanju fotokopije dokumenata CIA-špijunske američke obavejštajne službe u pogledu vrbovanja građana, pojedinaca, stranaka, studenata, mprofesora-u pogledu rušenja sistema vlasti.

Bilo je to najsramniji čin ljudi sa titulom doktora nauka-koje sam uopšte mogao da čujem u poslednje vreme.
smatram da se na osnovu informacije iz nezavisnih novina „Blic“ od 13.I 1999.godine-NIJE CIA NEGO INSTITUT ZA MIR-naslov članka i izjava Dr Danijela Servera, autora „tajnog dokumenta SAD“-za „Blic“-pri čijoj prezentaciji je prisustvovao i ambasador SRJ-dokument prezentiran i na internetu-pokazuje na osnovu faksimila u „Blicu“.
Dokumenta instituta za mir i dokumenta koji je predstavljala vlada na televiziji-dva različita dokumenta; kojima se izgleda falsifikovalo radi izmišljanja i stvaranja neprijatelja u zemlji radi zamajavanja naroda od stradanja na Kosovu i izbegavanje krivice za stanje u zemlji.

Moji roditelji su u planini trpeli mnoga poniženja od onih koji danas primaju velike boračke penzije ili neke druge penzije, a da nisu ni pušku nosili u rukama.
Moj otac je bio i ostao pošten i radan čovek.
Kao takav kao nepismen čovek ograničenog pogleda na svet-nije nikada ostvario ono što mu je pripadalo na osnovu njegovih ratnih zasluga i njegovog rada i poštenja u toku teškog i siromašno bednog života na selo.

To mnogo boli.
To peče i nemože se nikada izbaciti iz pamćenja i sećanja.
Ispričao mi je kako je pre mesec dana, prilikom čekanja autobusa za planinu-slušao jade jednog crnotravca-pečalbara iz sela Darkovce.
Taj crnotravac je na sav glas malo u pripitom stanju, ovako psovao:“Lopovi, lopovi, majke im ga nabijem, radio sam kao sezonac punih osamnaest godina na građevini i zadnje dve godine sam se osigurao na poljoprivredu, pa mi uzeli onaj najmanji prosek za penziju, lopovi, lopovi...“.
Otac je stalno gunđao kako zakon ništa nevalja, kako to da neštiti rad i poštenje.

Još jednom ću se vratiti u izmišljanju neprijatelja sistema u vremenu kada sam bio izbačen iz prosvete-od 1984 do 1990.godine-zbog uverenja; mnogi su tada bili umešali svoje prste u proganjanju.

Pošto sam ponovo počeo da pišem kritičke tekstove na račun sistema i vlasti-ponovo se probudio onaj stari prljavi sloj ljudi-kako ideološki zatrovan u mržnji, tako i onaj koji želi osvetoljublje protivu neistomišljenika.

Mojoj generaciji nekada idoli u selima; boric partizani , akcijaši i nosioci svih akcija života, duha i kulture-posle saznanja da se u ostvarivanju svojih ciljeva koristili i bludnim radnjama-nekada vršili zloupotrebu vlasti; postali su nam mrski kao ljudi zbog širenja nemorala.

Takvi je bilo mnogo njih na vlasti u ovom našem nekadašnjem jednoumlju.
Još se mogu danas čuti mnoga prepričavanja crnotravaca-kako su morali da dovode mlade devojke i žene za lični provod-tada partiskim funkcionerima i državnicima: Draži Markoviću, Žiki Radojloviću i drugima.
I danas su ove teme za razgovor o sadašnjem nemoralu ljudi na vlasti.

Taj tip ljudi-kao i danas, služi se manipulacijom nepismenih i ograničenih poštenih i radnih ljudi-jer kada oni budu kao takvi počeli da primaju njihovu istinu, lako je ubediti da se laž i obmana shvati kao istina.

Tako je bilo i sa mojim ocem.
Taj moj idol-moje ideološke mladosti, sada u godinama starosti dolazi često kod oca i majku da naveče kao stari ljudi prekrate dosadu u ove zimske staračke dane-da se nekako otrgne od staračke samoće bez sinova i unuka-živeći potpuno sami u planini. Danas se vrše i neke zakasnele ispovesti svoga života, ali se nekada i ožive neke stare ideološke zablude iz prošlosti.

Svi oni žive u prošlosti.
moj otac je bio ubeđen od strane nekada mog ideološkog idola-kako sam ja bio glavni krivac početkom osamdesetih godina 20.veka.
Kada je ono izašao zakon o ostavrivanju prava seljaka na penziju-što moja majka nije dobila penziju i to jedina dans u selo.
Naravno da je u toku večernjeg ćaskanja uz pucketanje vatre u šporetu na drva bukovine-na sve to moja majka rekla-sine pušti ga otac ništa o tome nezna, on je glupav za to-a onda mi je odjednom sve kao na filmu vratila čitav život i slike o tom vremenu.

Setio sam se kako sam upadao u navodne gužve.
Naravno da je tada bilo određenih provokatora, što tada zbog mog poštenja i iskrenosti prema ljudima-to neko dobro koristio da se putem provokacija lomi moja ličnost.
-što je iz mog tadašnjeg poštenja i neznanja-sve u tom vremenu uspevalo.
Moja slepo verovanja partiskoj ideologiji, zabludama jednoumlja i previše davanje sebe ljudima-zamalo me je koštalo mojim životom.

Danas se uopšte nepojavljujem među ljudima.
Izbegavam susrete i niko više nema nikakvu kontrolu šta radim i čime se bavim.
U predhodnom sistemu proganjanja se mahom uspevalo da se slomi moje duhovno i moje emotivno stanje.
Često sam “padao na emocije” prema siromašnim i prema mojim najbližim u porodici.
Te metode i ta sredstva od tih istih ljudi teže mogu danas da primene na neke nove represije u ovom današnjem životu.

Kada sam bio „pročitan“-bio sam bačen pod noge i zgažen.
No, posle vaskrsenja-dizanje iz mrtvih;napisao sam novu knjigu života, koja neće nikada biti pročitana.
Koja će se uvek pisati novim stranicama života.
Tako neće biti zgažena više ni pod čijim nogama.

Zbog svojih slabosti prema ocu-patrijahalni odnosi poštovanja prema starijim od sebe; da ga nepovredim, nisam mogao da mu kažem da ta Najma-muslimanka, koja je tih godina odbila moju majku od penzije- nije to učinila zbog moje krivice.
Tada me pozvala u kancelariju tadašnjeg zavoda za penzisko i invalidsko osiguranje opštine-pa mi detaljno objasnila sve po zakonu-po kojima nisam mogao da uplatim majki deset godina za radni staž za penziju jer sam tada bio izbačen sa posla bez novca.
Otac jbi tada trebalo da proda obe krave za taj radni staž za ostvarenje penzije majci na poljoprivredi.
Takva je istina a ne ono što se svaljivala meni krivica. Naravno neko je to mom ocu dobro podmetnuo mene kao “krivca” za neosravrenje penzije majke na poljoprivredu. To je urađeno manipulacijom priprostog oca.
Urađeno veoma uverljivo-da zbog mog uverenja moja majka nije dobila penziju.


Te zime smo sa suprogom posetili roditelje u planini.
Sa suprugom smo tog zimskog dana ručnom testerom nasekli ocu i majci drva.
Sutradan se trebalo vratiti u Vlasotince.
Nekako se jedva spustili niz planinsku strminu-puteljcima.
Sišli s puta sa ledom i jedva prešli tada nabujalu rečicu Bistrica na jedno malo brvno.
Tako smo posle dva sata hoda pešice sišli do autobuske stanice sela Donji Dejan, ka putu za Vlasotince.

Dok smo čekali autobus, razmišljao sam o svemu.
Dok se čekao autobus iz pravca Crne trave i Pirota, supruga je ćaskala sa putnicima iz okolnih sela.
Setio sam se svega. Bilo mi je milo što je moja supruga i dalje veoma omiljena osoba u planini-među planinskim gorštacima.

Kada odemo u selo, odmah se okupe svi oko nje.
Odmah je zovu na kafu, donose joj da proba sir, mleko.
Vode je u štalama da vidi telad i steone krave; da se pohvale koliko je nabrano voća, krompira, kakva je letina i kako se prošlo u pečalbu.

Tako je svojim autoritetom i savetima pomagala mladim ženama; a i posredovala u sukobima svekrva i snaja.
Toga dana sam bio opsednut jakim osećanjima radosti i teškim danima života u prošlosti u vreme proganjanja kada su svi bežali od mene.
Teško mi je padalo kada sam bio tada odbačen od najbližih u selo.
Mnogi su iz straha bežali da se i njima nešto tako nedogodi a neki bežali iz interesa.

Zbog dugog odsustva iz sveta dok smo čekali autobus imao sam veliku tremu-kao i prilikom polaska i dolaska autobusa, jer dugo nisam bio u svetu života.
Bilo mi je palo teško i što mi je kuća u raspadu, a nisam u mogućnosti da nešto učinim na njenoj popravci u selo.

Interesantno da smo toga zimskog dana u selo prespavali bez medikamenata, jedino smo imali probleme sa miševima.
Bila je to opuštena seoska atmosfera, jednog intimnog stanja, bez opterećenja i strahova iz prošlosti.
Bili smo ispunili i moralnu obavezu prema roditeljima.

Prilikom prolaska kroz selo Kruševica, setili smo se nekih dobrih i loših uspomena dok smo živeli u to selo u kome sam i doživeo sva ta proganjanja na radno mesto u školi.
U mislima su nam bile uspomene kada smo na ramenu nosili zimi drva preko reke Vlasine; života u bedi i nemaštini .
Virila su sećanja - borbe da se preživi i sačuva porodica u najtežem našem porodičnom životu- kada sam bio izbačen iš prosvete i ostali bez egzistencije sa četvoročlanom porodicom.
Dostojanstvo smo trpeli i podnosili sva tada poniženja u školi i sredini.
13.januar 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović
-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

7.februar 1999.godine
Izgleda da je posle mojih pisanija Presedniku skupštine(primio sam cilkularno pismo) i Presedniku Srbije-nešto iz straha uticalo kod podanika lokalne vlasti u pogledu obezbeđenja vožnje autobusom.

Ljudi nikakvih ideja a pohlepnih u vrhu države-od opštine, okruga do republike, dobro znaju da upotrebe i zloupotrebe tuđe ideje u pogledu društvenog sistema.
Tako ono što je tuđe vredno-pripisuju sebi i tako promovišu određenu ideju u javnosti kao tobože njihovu; dok ono što je rđavo i njihovo zlo-to lepo upakuju u oblandu i preko državne televizije i partisko državnih glasila-upute drugima.

Tako se u javnosti lokalne sredine i republike stvara nakaradna slika života.
Tako sposobni postaju: „izdajice, državni neprijatelji, kriminalci, nepatriote“-dok nesposobni –mediokriteti postaju „sposobni“.
Tako on postaju sve Naj, Naj u očima javnosti.
Naravno da ta šarena laža kratko traje, pa se ponovo kreće u pogledu obmanjivanja i manipulacije jadnog priprostog stanovništva juga Srbije.

Naročitu agresivnost u ovom trenutku čini takozvani JUL-koji nema ama baš nikakve veze ni sa jugoslovenskom idejom, niti sa levičarskim idejama.
To su skupine ljudi agresivnih i primitivno otupelih za jedan istinski život u sredini i Srbiji.
Tako dolazeći dolaze do visokih funkcija u skupštinama-narodni poslanici, u vladama (od opštine, okruga, republike do savezne države).

Na veoma bizaran i primitivan način koriste i zloupotrebljavaju elektrodistribuciju u našem kraju-preko funkcije direktora i saveznog narodnog poslanika.
NJihov otupeli praznoglavac, prepričavajući one posle ratne skojevske demagoške fraze iz vremena ortodoksnog komunizma-troši narodne pare radnika i inteligencije(prosvete, zdravstva), koje se daju preko republičke vlade za navodno nerazvijene krajeve (Crna Trava, Lebane i druge na Jugu Srbije).
Ovakvo jadno stanje koriste za stvaranje jednog novo-starog tipa pokornog čoveka-na praznoverju, tupavosti, poslušnosti, strahu pred moći vlasti pojedinaca i grupa na vlasti u državi.

Za sada se tom tupoglavcu i njemu sličnim u drugim partijama takozvane levice i ekstremne desnice-radikala u okrugu još niko izgleda nesme javno da se suprostavi.
Tako se državna lokalna televizija ,potom „Rosulja“ i „Vlasotince“-navodno privatne televizije-koriste više za zastrašivanje naroda-nego li za druge svrhe u vezi funkcija samih partija.
Stalno se preti sa naplatom, sa blamažom i nekim novo-starim pridošlicama u partijama.
Čija lica po kriminalu i pljačkama naroda su dobro poznata u okrugu.

I ovu godinu sam morao da „preskočim“ u pogledu slave i velikog praznika za nas u prosveti-Srbe, Svetog save-srpskog prosvetitelja i oca srpske nacije.

Gadilo mi se od lokalnog primitivizma odnosa prema delu i duhu Svetog Save.
Na lokalnim televizijama se ponovo pojavljuju one iste face i lica, kojima taj dan treba da se pokriju njihovi prljavi tragovi u prošlosti.
A dobro je došao i za neke nove krimi-bogataše, zatim neke nove primitivne preduzetnike u samoreklamerstvu; nekima da se iskaže moć vlasti, nekima da „speru“ ruke sa sebe i prikažu se kao navodni dobrotvori-dodeljivanjem školama po kojeg kompjutera za nastavu i škole u kojima je poodavno njihova funkcija pretvorena u privatni biznis i prljavih pojedinaca i grupa određenih partija na vlasti.

Danas u teškim vremenima duh i delo Svetog Save su nam potrebniji nego li ikad. Treba li reći da je Sveti Sava bio tvorac srpske države , crkve :- duhovne i svetovne vlasti.

Ovi danas nepoštuju ni Boga ni Svetog Savu.
Može se reći da je to bezbožnička idolopoklonička vlast za koju je sveto samo Lenjinovo jevanđelje.
Danas se mora odlučiti kuda ćemo dalje- da li za autokratima i njihovog VELIKOG VOĐE-diktatora ili ka pravom putu koji nam je utro naš prvi prosvetitelj Sveti Sava.

Danas nas sve zabrinjava što se ova luda praznovanja srpskom prosvetitelju-kao i u drugim povodima za naše školstvo, kulturu i našu državu-nastavljaju ludorijama i tereverenkama na najgori mogući primitivan način.
Samo se ždere, pije do iznemoglosti na račun svih nas-pa se čovek nekada preupita:-da li je to danas Sveti sava-isposnik, pravednik ili klopadžija, mesožder i pijandura najgore moguće vrste -na štetu naroda i prosvetiteljstva ovoga naroda.

Imao sam prilike da čujem ovakve reči radnica konfekcije-dolazeći tog dana-večernjih i poslepodnevnih časova, kada su na ogorčen način iskazivale svoje nezadovoljstvo zbog načina proslave tog dana u osnovnim i srednjim školama opštine Vlasotince.

Tako se u osnovnim I srednjim školama sredine pilo i lumpovalo uz pleh muziku do kasnih večernjih časova.
Naročito je loše delovalo na same roditelje-radnice, koje su danas bez plata i koje besplatno rade u fabrikama-dok njihovu decu uče baš takvi ispičuture.
Koji su čak javno iz svojih stanova i kuća nosili piće po školama.

Ima ljudi koji poput Živorada Đonića-večitog direktora u gradskoj osnovnoj školi “Osmi oktobar” u Vlasotincu(“večiti director”) -oponaša i umišlja one velike moćnike i političare na vlasti; pa eto i on preko lokalnih sredstava javnog informisanja daje informacije “O Savi” za štampu i televiziju.

Mnogio je neupućenih u upotrebi i zloupotrebi Školskih odboimra-kao organa upravljanja u školama .
Njihova uloga je samo na na papiru.
Oni koriste tu funkciju i taj Savin dan za predstavljanje sebe i svoje funkcije javnosti na najgori mogući način.
Bilo je smešnih “predstavljanja” poput direktora Doma Zdravlja Radeta Adžije.
Tako se u bednoj lokalno intelektualnoj sredini- u školi i opštini stvara privid o velikoj obrazovno vaspitnoj i kulturnoj funkciji škole.

Tom prividu se priklanjaju svi koji bi da nešto ućare-komercijalno ili po pitanju funkcija same vlasti.
Nekada seu sredini ispoljava propaganda političkih i profiterskih grupa -a nekada i u samim školama.
Naravno u podaničko i autoritarnoj školi, sam director; kao autokrata poput Đonića-“nagrađuje” svoje podanike za “vernost”.
Naravnoi uz to idu i SVETOSAVSKA PRIZNANJA, kao neka novo-“stara nagrada”.

Poznavajući sve radnike u prosveti-čoveku nekada dođe da se postidi kada taj lokalni scenarijo gleda na televiziji; kako se primaju novčane nagrade od „dobrih ljudi“-nemoralnih ljudi sredine.
Sve to ide ili u ruke izmanipulisane ili bolesno željne lične afirmacije ili koristoljubljive ili poslušne podanike prosvetnih radnika.
Nikako se nagrade nisu delile pravim i istinskim stvaraocima; morlanim u sredini u prosveti i sredini.

Zgadilo mi se da gledam kako se obezvređuje moj stvaralački rad u nastavi matematike-kada “Svetosavsku nagradu” dobija nastavnica matematike; koja prema kazivanju učenika dolazi na petnaest minuta pred čas i koju rad u nastavi matematike uopšte i nezanima.
Tako i druge nagrade su posvećene čisto udvornički ili kao “neka preklapanja” prljavog biznisa u ekonomiji, politici, prosveti i kulturi.

Zapisaću da je početkom februara bila velika halabuka oko Kosova-navodnog bombardovanja NATO-a.
Na pijaci Vlasotinca se čule i ovakve priče:“neuzimajte jaja i sir od seljake, amerikanci su iz vazduh sve zatrovali“.
Nema šta-antiamerička kampanja je bila svuda.
7.februar 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


27.februar 1999.godine
Mesec februar je bio veoma hladan mesec po temperaturi, koja se spustala i ispod minus 10-15 stepeni cejjzulsovih.
Skoro svakodnevno jedno odeljenje je u školi zbog hladnoće i snegova iz planinskih sela nije dolazilo u školu.
Autobus zbog velikog snega i leda nije uopšte saobraćao do planinskih sela.
U školi u kancelariji je bila temperatura od 10 do 16 iznad nule, a dobro se zna da nesme da bude ispod 18 stepena.
Bilo je odeljenja gde je bilo i hladnije za tri četiri stepena, pa smo se mrzli u učionicama jer nisu zagrevane.
Često smo radili sa mokrim čizmama.

Stanje neodgovornosti je isto kao i predhodnih godina.
Direktora retko viđam za doručak u školi ili u nekom privatnom ćaskanju-čovek dobro “shvatio funkciju”-kao moć vlasti; kao i kod ostalih direktora osnovnih i srednjih škola u opštini.

Na časovima se kasni svakodnevno od 5 do 15 minuta, ali koga je uopšte briga za to, svako gleda da se neradi i da se u školu samo radi zabave i razbibrige.
Koga uopšte zanima nastava, učenici, škola.
Popije se kafa, malo proćaskaju dnevni događaji u okolini i na televiziji; ispričaju „masne“ primitivne šale na vulgaran način.
Preko čistačica se čuju novosti iz sela o udaji, razvodu, neverstvu, smrti; vrše se ogovaranja svakoga ko je na meti ličnih zađevica i interesa.
Tako se radi da se ubije dosada.
“Iskikoće se”(“Smeh do suza”) -pa opet naredni i dan-jovo nanovo, ponovo u školu.

Nastavnik se nemože osećati dostojnim čoveka u prostoriji dima, zagušljivog vazduha i raznoraznim primitivnim bljuvotinama u nastavničkoj kancelariji.
Kamo li da se priprema za nastavu, onda često neostaje ništa nego da se napušti n nastavnička kancelarij od takvog primitivističkog smrada.
Naravno da u tome prednjače čistačice, neki učitelji, nastavnici -koji konzumiraju i alkohol u školi.
Tako često odem u učionicama da se dosađujem uz čitanje štampe dok počne nastava.

Često sam znao da odem i u prostorijama čitaonice.
Koja služi za pijenje kafa, pušenja cigareta u pauzi dokonih nastavnica; koje neke od njih primaju iste plate kao i ja.

Nekada mi dođe da poblesavim kada vidim da profesorka srpskog jezika za rad-navodni bibliotekar-izda učenicima po koju knjigu za čitanje, a čak ni „Prosvetni pregled“ nečita; koji tako stoji na gomili stola po više meseci-prima platu za nerad.
Ali ona dobro može da služi prljavoj vlasti u pisanju parola i izvršavanju nekih prljavih stvari kada treba da se podmeće ili vrši represija nad slobodno mislećim intelektualcima u školi.

Često se smejem sa suprugom-kada kažem da u školi čistačice su postale nastavnice-kontrolori-a sekretar škole sa srednjom poljoiprivrednom kao nastavnik nad nastavnicima-vlast nad svima u školi.

Nastavio s ujutru kupujem u centru grada nezavisne novine „Blic“, jer nisam u mogućnosti da kasnije kupujem nezavisan list „Danas“-koji je tek u drugoj polovini februara počeo da dolazi u Vlasotince.
Čitam novine kako bi se nekako spašavao u školi od maltretiranja na radno mesto.

Tako čitam novine i ćuteći provodim slobodno vreme između početka časova.
Prestao sam da komuniciram.
Komuniciram delimično samo kada budem primoran; pa se nekada desi da u toku dana sa nikim neprogovorim ni reči.
Sa učenicima dobro sarađujem u nastavi.
Ttako putem časova dodatne nastave, matematičke sekcije; doživljavam potpunu relaksaciju u zajedničkom rešavanju problemskih zadataka iz matematike.

Na redovnim časovima sam zaveo disciplinu rada i red u ponašanju.
Udaljavam sa časove svakog ko remeti rad na času.
Dobro se napređuje u učenju-putem udžbenika u nastavi matematike, što mi omogućuje da držim kontrolu nad svakim učenikom u pogledu ponašanja i učenja.

Mnogi u školi da bi izbegli redovne obaveze:dodatnu nastavu, sekcije, takmičenja, traže izgovore-u pogledu loših uslova rada, slabih plata, malog broja učenika za rad sa obdarenom decom, rad u više škola.
Tako se služe čak raznoraznim manipulacijama decom ; da se ometala nastava matematike i moj rad sa decom na času matematike.

Tako često se u vreme dežuranja naređivalo deci da se ne zvoni na vreme; a naročito su to radili problem-deca; koja su mi lupala na vrata u vreme održavanja časova:redovne, dodatne nastave i matematičke sekcije.
Nekada su mi namerno ometali i redovne časove matematike.
Ta organizovana represija od strane dece trajala je sve dok nisam počeo da ih udaljavam sa časova.

Naravno da se sve to događalo posle poslatih kritičkih tekstova o obrazovanju i uopšte o društvu u lokalnoj sredini: kriminalu i vlastodržcima.
Naravno da mi nije lako da na grbači nosim teret svakojakih hulja i ološa-kako u školi, tako i u lokalnoj sredini, pa i u republici.
Naročitu važnost u ovom mesecu je objavljivanje dela članka-„Što južnije, to tužnije“ u listu „Republika“-tada jedinog građanskog nezavisnog glasila u Srbiji, kao i dobijanje Pisma od Leskovačkog odbora za ljudska prava-člana Bojana Tončića, urednika lista „Prava Čoveka“; kojima sam dao podršku prilikom represije suda za prekršaje zbog slobode javne reči.
Pismo je puno hvale i iskreno prijateljski napisano od malog čoveka punog ideala života-što mi je bilo veoma drago u porodici kada smo ga naglas čitali; jer je to drugo pismo koje smo dobili posle jedanaest godina zida ćutanja i izolacije-naše lične i porodične tragedije iz prošlih vremena.

U ovom teškom vremenu preživljavanja-smogli smo snage da se putem sakupljanja potpisa građana -kako bi se čuo glas običnih ljudi protivu donošenja Zlokobnog zakona o univerzitetu; u kome se uskraćuju akademske slobode na univerzitetu odnosno gušenje autonomije univerziteta i svakog slobodnog uma u nauci da se kritički posmatra svet oko sebe.
Malo smo na taj način želeli da se suprostavimo vlastodržcima u lokalnoj sredini.

Naročito je bio ispoljen velik strah u prikupljanju potpisa- nemoć i strah običnih ljudi da stave svoj potpis na papir; pa čak i u užoj familiji.
Naročito sam bio ozlojeđen na užu rodbinu, gde se moglo uvideti da ljudi samo „laju“ kada su lično pogođeni i nezadovoljni zbog svojih interesa i svojim položajem-a čim im vlast pruži neko materijalno ili neko drugo zadovoljstvo, odmah se povlače .

Takvi su mahom nepismeni ljudi, pa su zato veoma teški za saradnju po pitanju prosvećivanja naroda, jer njih ništa-nauka, kultura, škola i obrazovanje uopšte ne neinteresuje.
Veoma su plašljivi od represije vlasti-naročito od policije, poredžija i sudova.

Mnogo se plaše zatvora.
Teško je u njih imti poverenje.
Njih ništa neinteresuje-sem ono što rade kao zidari, ciglari, stočari.
Drugo ih neinteresuje-ukoliko od toga nemaju ličnu korist.
Od opštedruštvenih potreba-jedino su zainteresovani za seoske probleme oko izgradnje puteva, dovoda vode,izgradnje abulante.
Škola, kultura i društveni problemi ih uopšte neinteresuju.

Za probleme škole nisu zainteresovani; jer smatraju da je to posao države i učitelja koji u njoj rade.
Skloni su jedino prepirkama oko međa na njivama i livadama i šumama.
Takav je njihov svet interesovanja, ograničene svesti i nizak nivo obrazovanja je učinio svoje.

Jedino se sastaju na seoskim konferencijama oko seoskih komunalnih problema i na svadbama, udadbama, slavama i ispraćaja u vojsku, vašarima i petkom na pijac u Vlasotince.

U gradu ima radnika ali sa niskom radničko društvenom svesti-kao da ih nezanima društveni šivot i navikli da žive pokorno kao podanici autoritarnog sistema; tako se pokorno i ponašaju prema vlastima.

Njih nezanimaju promene. U gradu postoji jedan deo svršenih srednjoškolaca i studenata koji su kritički nastrojeni prema sadašnjoj vlasti-ali više deklarativno; dok konkretnih akcija nije bilo.
Treba stvarati kritičku masu za promene.
27.februar 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


14.mart 1999.godine
Koliki strah vlada među politički nepismenim stanovništvom ovoga kraja-nezamislivo je.
Taj strah se stvara sadašnjom manipulacijom patriotskim osećanjima-represije jednom huškačko ratnom propagandom na „dežurnu“ desetogodišnju Temu Kosovo.
To se moglo uvideti prilikom izbegavanja potpisa za onaj Zloglasni “Šešeljev zakon” o univerzitetu.
Izostao je potpis čak i mojih najbližih u porodici: sestre, zet, sestrići, braća od tetke-za obaranje zakona o univerzitetu.

Naravno da taj svet nepismenih, polugladnih i obespravljenih stalno gunđa i psuje kada se sa njima razgovara o sadašnjom podređenom položaju seljaka i radnika u društvu i državi.
Ali kada treba da pokaže zube takav seljakradnik ili ili intelektualac-bilo sa ili bez škole ili čak sa fakultetskom diplomom; postaju mali i sitni beznačajni pajtaši surove vlasti, pa samo poslušno ispunjavaju svaki zadatak vlastodržaca.

Mnogi su postali samo galamdžije.
Kada treba da se pokažu na delo, odjednom postaju kukavice „Cara Lazara“.
Sva “gunđala” podviju rep i ćute.
Moram da zapišem da je ovo težak narod, s kojima se nema poverenja, jer niko od njih nema sopstveni stav –mišljenje.

Teško će ići sa menjanjem svesti i ponašanja-prelaska iz jednog tradicionalno autoritarizma u demokratski svet života.
To su samo ovčice da dobiju onoliko hrane i vode koliko im kao podanicima dodele vlastodržci.

Nekada se pastir-VOĐA; zaboravi ili postane opsednut svojom moći vladanja tim poslušnim ovčicama.
Tako I ne sluša “blejanje ovaca” u pogledu traženja hrane i vode.
Ama baš i ne mari za njihovo gladovanje.

Po koji put im se daje onaj „ogrizljak“-što je ostao mafijašima posle orgijanja na njihovim „slavnim pobedama“ u sačuvanju vlasti nad narodom.
Treba li se smejati ili jadikovati nad svojim narodom-kada se poslušno odvodi na pastirska sabirališta-MITINGE, gde se kliče svome Vođi.
Tamo se njemu “kliče”- kako će on da nas “spasi” svih naših grehova i svađa sa celim svetom.

Šta sve čovek može čuti među tim tim praznim gomilama -praznorečja.
Jadno je gledati zavedene-izmanipulisane planinske gorštake, koji su samo sredstvo održavanja na vlasti njihovog VOĐE i prljavog mafijaško kriminalnog sistema-preko Kosova.
Tako na mitinzima se drže na rukama ispisane parole mržnje i veličanja VOĐE.

Tako se patriotska osećanja naroda pretvaraju u osećanja besa, gneva i mržnje-koja se čak pretvara u fašizoidnost.
Koliko se u ovom kraju primitivizam-zadojen nacionalističkom ideologijom može zloupotrebiti; to pokazuju i razne parole.
Njihovi sadržaji su i surevljivi.
Veoma su opasna primitivistička kazivanja u raznim govorima mržnje na mitinzima.

Tako na onaj od 10.marta 1999.godine u organizaciji lokalnog SPS-onako u „zanosu“oponašajući “svog”VELIKOG VOĐU; nekada dobar profesor matematike, danas u svojstvu malog piuna-lokalno presednika opštinske SPS-e-pozivao je narod da se „razbojnici albanci proteraju preko Prokletija“.,
Na kraju govora kaže i ovo:“...borićemo se za Srbiju, za Jugoslaviju i za našeg Presednika Slobodana Miloševića, nedamo Srbiju, nedamo Jugoslaviju, nedamo našeg Presednika Slobodana Miloševića“.

Navodni mitinzi radi očuvanja Kosova.
Svakodnevno se gine na obe strane sukoba-separatista-pobunjenika tkzv OVK(oslobodilačke vojske Kosovo) i policije i vojske-kao i civilnog stanovništva: Albanaca i Srba.
Sva ova stradanija je samo golo sredstvo očuvanja prljave vlasti na čelu sa Slobodanom Miloševićem, koja je kriva za čitavu desetogodišnju agoniju građana u Srbiji odnosno u Jugoslaviji-kako bivše, tako i sadašnje „skraćene“ Jugoslavije(srba i crnogoraca).

Samo slepa poslušnost jednog profesora, koji treba da uči decu da misle svojom glavom-kazuje na našu tragediju i našeg teškog autoritarnog nasleđa svesti.
Dobro se vidi da taj miting u Vlasotincu i u drugim mestima Srbije se održavaju ne radi Kosova nego radi održavanja Slobodana Miloševića na vlasti.
Kosovo je postalo samo njihovo sredstvo.

Vratiću se na početak postojanja straha ovog naroda od represije vlasti.
Danas je najlakše zastrašivati narod ratom-kako bi se lakše vladalo s njim.
Tako se nesmeju postavljati škakljiva pitanja u javnosti sredine-jer čak ni ovaj potpis nije smeo da se dogodi, jer se tako sve redom kontroliše.

Mnogo je uhoda i doušnika.
Neko iz koristoljublja, neko radi vlasti, neko iz straha od vlasti.
Mnogi se plaše da im deca ne odu na vojnu vežbu na Kosovo ili sami budu pozvani-jer tamo se gine.
Strah od smrti-koja se svakodnevno pokazuje u ratno huškačkoj propagandi državne televizije i radija; potpuno je ućutkalo svaku kritičku misao protiv nosioca ratne opcije i ideja rasizma i fašizma-poput one da se trebaju svi albanci pobiti ili da se proteraju u Albaniju.

To više ne govore ekstremisti nacionalisti-poput Vojislava Šešelja; to se čuje svuda: u selo, na ulici, u kafani, u školi među decom-među njihovim nastavnicima i profesorima. To je teško zaustaviti.
To se može uočiti i po neobjavljivanju mojih tekstova u lokalnom listu „Vlasina“, Naše Reči-kao i u listu „Prosvetni pregled“-kao i nedobijanja nikakvih odgovora od svih organa republike, okruga i opštine.
To se oseća na radnom mestu u seoskoj školi u kojoj radim-svakodnevna represija i dalje traje.
Nebiraju se sredstva da se ponizi i obezvredi moj rad, pa čak i moj predmet matematika, pa čak se nasrće i na moj život.

Ignorisanje i dalje traje od ministra prosvete, preko društva matematičara Srbije – a sve preko „tajne“ srpske policije.
Čak se odbija da mi se pošalju zbirke zadataka za mlade matematičare, zadaci za školsko takmičenje, pa čak sam šikaniran preko potpisa moje učenice oko naplate poštom i distribuiranje zbirki-testova za polaganje prijemnog ispita iz matematike i srpskog za upis u srednju školu.

Tako u vreme polaganja odnosno takmičenja mojih učenika iz matematike-mladih matematičara, na nivou opštine-organizovana je i„predstava“ u školi sa navodno nezadovoljnim roditeljima.
Organizovane je “predstava” u selo Šišava(sa nastavnicima i sekretarom škole) oko nedobijanja „testova“.
Što je bilo prozirno i sve se rasklinkalo-jer su neki drugi namerno slali porudžbenice i huškali roditelje dobrih učenika; kako bi se omalovažila i deskriditovala moja ličnost kao nastavnika pred sredinom.

Naravno da i pored svih tih okolnosti- opet sam jedini iz seoskih osnovnih škola na nivou opštine postigao zapažen uspeh iz matematike na takmišenju mladih matematičara.
Jedna učenica se plasirala na okružnom takmičenju, a ostali su u vrhu na nivou opštine. I ovde su mi „zakinuti“ bodovi-čak ni sa 40-50 bodova nisu moji učenici poslati na okružno takmičenje, a po pravilu je trebalo da imaju jedan ili dva rešena zadatka za viši nivo takmičenja-tako piše i u listu „Matematički list“ od strane organizatora takmičenja Društva matematičara Srbije.
Jedan zadatak je bodovan sa 20. bodova po pravilu takmičenja.

U ovom vremenu sam počeo da se vozim biciklom do škole.
Teško nam pada beda u nemaštini-evo treći mesec smo bez plate u prosveti, a supruga je primila zadnju platu u julu mesecu prošle godine.

Otac je dolazio sa planine, kako bi kupio lekove-prodavajući orahove jatke na pijac. Teško mi je padalo toga dana kada nisam imao para da dam ocu za lekove-a on sa osamdeset godina teškog pečalbarskog života-sa malom penzijom, to nije zaslužio. Život je tako surov.
14.mart 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


21.mart 1999.godine
Mitinzi-takozvana patriotska podržavanja državnoj delegaciji na pregovarima u Francuskoj oko rešavanja problema sa Kosovom-pretvorena su u široko providnu masku privatno-partisku propagandu radi očuvanja gole vlasti jednog birokratsko mafijaškog sistema-na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

Zloupotreba patriotskih osećanja i sejanje straha od rata i NATO snaga-njihova pretnja napada iz vazduha protivu Slobodana Miloševića; zatim svakodnevna pogibija vojnika, policajaca, običnih građana-ide na ruku u stvaranju represivnog stanja u malim i primitivno siromačnim sredinama ovog Juga Srbije.
Socijalna beda, bespravlje, strah od rata-svakodnevno se gine, zaostalost svesti- strah od moći vlasti-teško je bilo stanje nekom kakvom normalnom životu.
Nije smelo nikakvo pružanje otpora jednoj totalitarnoj razularenoj i agresivnoj oligarhiji vlasti-lokalne sredine i uopšte u republici.

Moći sile-sada i vojske; njome se maše u odbrani navodnog kolektiviteta nacionalno društvenog bića na mitovima iz nacionalne istorije.
Kosovo se brani na najgori mogući način , kao srpska duhovnost i uopšte srpstvo.

Čovek zdravog razuma i pameti-nemože se načuditi da jedan obični general (Pavković)-komandant III armiske oblasti-Niša sa Kosovom; može na lokalnoj televiziji Leskovca i u drugim mestima Juga Srbije da daje mitološko iracionalne izjave.
Pominjujući čak i Kosovski boj i kosovske junake, pa čak i „izdajnike“ ; kao da će se i obračunati sa tkz domaćim izdajnicima.

Sav taj cirkusno folklorni scenarijo je u svrsi ratna propaganda-a sve u službi održanja jednog mafijaškog sistema i grobara srpstva.
To ludilo je počelo od juga Srbije i traje evo nekoliko dana u čitavoj Srbiji.

Svuda su iste fraze-Živelo Kosovo, Živela Srbija, Živela Jugoslavija, Živeo Presednik Slobodan Milošević.
U svrhu propagande antiamerikanizma i NATO-a, naročito su se „isticsli“ stariji ljudi; koji su dobro sredstvo manipulacije-zbog njihovih zabluda iz prošlosti, neinformisanosti i obmane.

Svuda: Leskovcu, Vlasotincu, Medveđi-naročito kao sredstvo manipulacije za političke svrhe su služila i deca osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Jadno je bilo gledati svoje kolege koji su decu sa parolama, partiskim zastavama-navodno iz patriotizma; stavljali u prvim redovima mitingovanja ovog jadnog i bednog Juga Srbije.

Teško je bilo gledati i slušati na lokalnim televizijama-te navodne junake srbovanja:
„glavu dajemo Kosovo nedamo“ ili „ svi ćemo izginuti na Kosovo“.
Koji su samo huškali i palili narodne mase, da bi se kasnije izmakli negde u nekoj kafanici-poput one VINSKE KUĆE u Vlasotincu, da bi proslavili svoja „junačenja“.
NJihova srbovanja i kvazi patriotizam- po zadatku su praćena pred kamerama i šačicu zavedenih ili primoranih fabričkih radnika i prosvetnih radnika.

Skratili su nam časove toga dana mitingovanja.
Tako se na jednom mestu sakupljala ista ta bulumenta: bivši propali narodni poslanik-pa čak i presednik lokalnog opštinskog SPS, sa drugim propalim narodnim poslanikom-direktorom građevinskog preduzeđa „Crna Trava“ i lokalnim pijandurama-poput sadašnjeg presednika opštine, pa čak i člana glavnog odbora SPS-za čuđenje.
Naravno tu je I JUL-ovska bulumenta na čelu sa direktorom Elektrodistribucije, savezni narodni poslanik I ostala načelstva iz okruga, sa direltrčićima svih instirtucija u opštini I okrugu.

Svaki iole kritički glas mogu potpuno da ućutkaju i uguše svim sredstvima bezvlašća. Taj lokalni aparatčik-tada čelnik SPS, nekada profesor matematike, nekako brzo je „izučio“ školu obmane i laži u korist njemu VELIKOG VOĐE Slobodana Miloševića.

Bilo bi mu bolje da se posveti njegovim učenicima u gimnaziji i sebe dokaže kao profesor matematike; da decu uči da misle svojom glavom u rešavanju kako matematičkih tako i onih drugih problema iz života; a ne da poziva mlade da se izgine za Kosovo-a da ni sam nema nikakvo pokolenje.

Srbija i Kosovo će se braniti radom-stvaralačkim, razumom, mudrošću i civilizaciskim tekovinama jedne moderne srpske nacije-a nikako davanjem „krvi“ na Kosovu.
Taj tip bezumnih poslušnih podanika jedne propale nacionalističke ideologije-mora nestati sa srpske scene, za radi opstanka srpske nacije.

Zapisaću i ovo-da se jedan bataljon rezervista pobunio da neodlazi na Kosovo, koji je bio stacioniran u Leskovcu.
Otišla su tri bataljona rezervista na Kosovo.
A i redovne tenkovske jedinice iz cele Srbije su bile pripremljene u delu Leskovca i prebačene sada na Kosovu-pošto nije 15.marta potpisan nikakav politički sporazum između albanske i srpske delegacije u Francuskoj.

Malo me pogodio odlazak sestrića kao vojnika-tenkiste na Kosovo.
Svako ima brigu za najbliže-iz ličnih emocionalnih osećanja.
Kao vojnik iz Vršca je prebačen u Među kod Leskovca, a potom na Kosovo.

Teško mi padaju pogibije mladih sinova naših domova-širom Srbije.
Nekada i zaplačem kada čujem lošu vest o pogibiji nekog vojnika .
Na lokalnim televizijama i radiju samo se mogu čuti ratno huškačke propagande-navodni poziv na patriotizam i kolevku srpstva-Kosovo.
Naravno ti svi koji pozivaju u boj-dobro su situirani i čuvaju svoja bogatstva stečena u ovih deset zadnjih godina na nepošten način.

Naročito pali antiamerička propaganda u sluđivanju naroda i sejanje straha od NATO. Naravno da vlast se služi i represijom-naročito zastrašuje neplaćenom strujom.
Svako veče se zastrašuje prosta masa na lokalnim televizijama.
Česta je pojava lica „brkatog“ direktora JUL-a, a i raznoraznih inspekcija-naročito poredžija za sela.

Tamo gde se treba zastrašiti mali čovek-odmah se postupa po „zakonu“ oko neisplaćenih dugovanja: poreza od poljoprivrede –nezamerljiv novac, poreza na zanatsku delatnost:zidara i ciglara; pa se tako vrši „disciplinovanje“ masa i seje strah u „koske“.

Tako je moj rođak-siromah u planinsako selo; morao da proda jednu jedinu kravu da bi isplatio porez državi.
Siromah u bedi, ima problem i sa bolesnim detetom.
Ali birokratska oligarhija nema milosti prema siromasima.
Iskazuje se osionost moći vlasti i sile u „homogenizaciji“ masa,
Sve se to dobro radi na vladavini straha od „zakona“ i rata.
Tako se održava vladavina VELIKOG VOŽDA.

Naravno taj rđak jadnik zbog „bunjenja“ oko poreza; dobio je i ratni raspored na Kosovo.
Da bi se preživelo odmah je siromah otišao u pečalbu da bih prehranio porodicu.
21.mart 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Sreda-četvrtak 24-25.mart 1999.godine

Još nešto treba dodati o mitingašima-lažnim rodoljubcima iz takozvanog SPS i JUL-a, opština i jablaničkog okruga.
Na njihovim mitinzima za odbranu zemlje se „pozivaju“ mali obični siromasi - a u stvari Miting služilo za promociju vladajuće stranke i njihovog VOĐE Slobodana Miloševića.

Tako su protesti rezervista u Lebanu i Leskovcu-povodom Kosova- su pokazali da sinovi glavnih mitingaša nisu bili među pozvanim rezervistima za Kosovo.
Tako su „tatini“ sinovi bili zbrinuti, pa se pokazalo da njihova dužnost nije bila odbrana „kolevke srpstva“ nego gole vlasti i Slobodana Miloševića-ali preko Kosova i svih žrtvi date u ime Kosova radi lične vlasti Slobodana Miloševića.

Za pravu patriotsku dužnost izgleda znaju samo deca siromašnih radnika i seljaka; koja su navikla da spavaju po šupama, štalama, da žive na jednom obroku dnevno; pa tako verno služe služe otadžbini.
Neki od pozvanih na odbranu branika zemlje, dobro znaju šta se dešavalo i u onom ratu na Vukovaru, prilikom raspada bivše Jugoslavije.
Izgleda to se samo opet ponavlja.
isti scenario, isti glumci, ali je prisutan novi moment-strah da će ishod novog „Boja na Kosovu“ biti isti kao i ishodi bojeva koje je srpski narod vodio u Hrvatskoj i Bosni.

O tome se moglo i čuti u saopštenju DS Leskovac u listu „Danas“ od 24.marta 1999.godine-gde se kaže:
„Ovi ljudi su već mnogo videli, mnogo toga unapred znaju, ali ih to nijje sprečilo da se odazovu pozivu koji im je upućen.
Ti isti lažni rodoljubi su čak optuživali ove ljude za navodne izdajnike, u trenutku kada su ostavili svoje porodice u teškom materijalnom stanju.
Naravno da se ipak uspelo protivu lažnih patriota-pa se tek posle ukrcavanja sina u kamion sa ostalim rezervistima, gospodina moćnika Vasiljkovića-saveznog poslanika i moćnika direkcije eletrodistribucije i tkzv JUL-a okruga-krenulo za Kosovo“.

Pošto se naš srpski moćnik namerio na veće moćnike-NATO:Ameriku i Evropu, onda radi lične vlasti je odlučio da žrtvuje svoj srpski narod-preko Kosova.
To je pokazala skupština Srbije-skupina praznoglavaca i poslušnika jednog diktatora. Tako je Amerika i Evropa se odlučila za napad i agresiju na Jugoslaviju-posle nepotpisivanja političkog spotazuma o Kosovu sa Albancima.
Odmah u osam uveče do četiri ujutru između srede i četvrtkak 24-25 marta 1999.godine-NATO krenuo u bombardovanju vojnih objekata širom SR Jugoslavije:Priština, Krušumlija, Prokuplje, Kraljevo, Sombor, Beograd, Kula,...


Uznemirenje naroda je bilo veliko.
Uveče smo se svi okupljali oko radija da čujemo Glas Amerike.
Mnogi su čuli pre nas vesti o bombardovanju, pa je tako moja snaha dotrčala u kuću sa decom-iz straha za bezbednost; jer je po nacionalnosti hrvatica.
Uovim smutnim vremenima svaka nacionalistička hulja može da učini svašta.

Dobro je došlo vreme za profitere i ekstremne nacionaliste, koji su penili i na sav glas, pozivali narod; preko lokalne televizije i radija-pesmama i govorima: U BOJ ZA KOSOVO.

Čim mi je supruga saopštila vest o bombardovanju; za koje u sebi nisam hteo da verujem-uhvatio me neki strah, na pominjanje Prištine i Beograda.
Tamo su naša deca, naši sinovi-sestrić, kumčić, sinovi prijatelja i rodbine-vojnici na Kosovu i Beogradu, a i moj sin student u Beogradu.

Tamoje je naša mladost, naš život, naši ideali života i mladosti, naš smisao života.
Svi smo bili bledi, svako je skrivao pogled od tuge.
Do ponoći sam buljio svaki čas u televizor.
Na svim programima se davao partizanski film o Kozari.
čas sam ćulio uši uz radijo da uhvatim Skoplje, Zagreb, Beograd ili Glas Amerike.

Svi moji u porodici i komšiluku su se okupili oko satelitskog programa; gde je bratanac prevodio vesti sa engleskog jezika.
Legao sam u ponoć, posle popijenih sedativa za smirenje.
Bez njih uopšte nemogu da živim, posle evo desetu godinu dana od doživenog nervnog sloma ; od onih istih birokrata koji su i danas na vlasti.

Svi su ostali da gledaju satelitski program do četiri ujutru.
Probudio sam se ujutru pre šest sati.
Popio kafu, odradio jutarnju gimnastiku i odslušao jutarnji dnevnik radio Beograda.
U svim informacijama se osećao glas mržnje i neodmerenosti u izjavama .
U seosku školu sam ujutru otišao biciklom; jedan deo pešice uz uzbrdicu do škole na selo.
Došli su moji učenici za čas dodatne nastave.
Vršio sam pripreme za okružno takmičenje iz matematike.
Dobio sam informaciju da je u noćnim satima veliki broj građana iz grada sa porodicama-na traktorima, kamionima i kolima se vratio u svoja rodna planinska sela:Sredoru, Lipovici, Komarici, Gunjertini, Prisjanu, Crnoj Bari, Lomnici.

Deca su se smejala-eto kako „građani“ beže kod nas u selo, plašeči se rata-bio je njihov podrugljiv komentar.
Ujutru u školu sve je bilo uplašeno.
Strah i panika se osećala.
Svako je imao neko lično svog u vojsci ili na stranu.
Saopštenja ministra prosvete da se deca raspustaju do 2.aprila; delovala je šokantno na decu i mene.
Nerazumem takav čin.
Prosvetni radnici su najkorisniji u učionicama sa decom.
Preko dece mogu da deluju na stanovništvo, da se ne podiže panika i strah od rata . Ovako je još nastala veća panika i metež.

Kada sam se vratio ujutru kući-moji su spavali.
Saopšteno mi je da se noću sve iz komšiluka iselilo u sela.
Na pomolu je ona SEOBA od Crnjanskog.
Ali seoba lažnih patriota, onih koji su grabili sve od ovog vremena.
Kupovali kola, traktore, gradili kuće-dok na drugoj strani se gladovalo i živelo u bedi i beznađu.

Toj primitivnoj bahato bogatoj rulji, moja supruga je na šaljiv način ovako to prokomentarisala: „ode nam inteligencija u brdima“.
Među tim je mnogo takozvanih socijalista i JULOVACA.
Sve su pokupili .
Čak su nagomilali i hranu-pa se sklonili po njima na bezbednom mestu.
Otišlo se u skoro svim planinskim selima vlasotinačkog kraja: Lopušnji, Dobrovišu, Dejanu, Predanči, Crnoj Bari....
Bilo je i komičnih situacija.
Odmah neki od tih novopečenih bogataša su noću u kućama i opljačkani.


Profiteri rade svoj posao-doušnici i podanici i saučesnici onih koji lagodno dele packe o patriotizmu i navodnoj raspodeli hrane.
Tako kažu da je Žika „ciganče“-„Srbijapromet“ i Šarići-predhodno sve sakrili i onda podizali cenu-pa se bogate za sebe i dotične mafijaše u vlasti.

Sin je ostao u studentskom domu u Beogradu.
Celog dana se najavljuje bombardovanje Vlasotinca i Leskovca-sirene daju uzbune. Očekujem da nadvlada razum i spasi se srpski narod propasti.
Bolje da ode ON-nego mi svi u crnu istoriju nacije i civilizacije.
četvrtak-petak:25-26 mart 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Subota 27 mart 1999.godine
Toliko se brzo i dramatično odvijaju stvari da je nekada teško i sve to pratiti.
Kada se pomešaju strah, beznađe, emocije u jedan košmar, onda se tu običan čovek teško može snaći.

Ovaj moj narod je samo obična rulja-koja slepo iz straha sledi VELIKOG VOĐU.
Koji će prema satiri Domanovića tek kasnije uvideti posle možda velike srpske tragedije, da su sledili „slepog čoveka“, koji sem lične vlasti drugo i nije video ispred sebe.

To stanja straha i beznađa se moglo uvideti još dublje, još jadnije i tragičnije; kada se vršila zloupotreba sredstvima zastrašivanja ratom i AMERIKANIZMOM.
Svesno se stvorilo stanje psihoze straha i mržnje, kako bi se iskoristilo stanje neizvesnosti oko Kosova.
U suštini da se sačuva vlast Velikog Vođe i njegovog mafijaško kriminalnog režima odnosno sistema totalitarizma – autoritarnosti.

U večernjim satima dana 26.marta, petak-drugi dan bombardovanja NATO alijanse-vojnih objekata i ciljeva, sve radi Slobodana Miloševića i njegovog režima.
Kao opasnost po život na Balkanu i Evropi; poslednjeg diktatora u Evropi.

Dok sam gledao na televiziji i slušao radio; onako uplašeno utrčala je ćerka i supruga rečima-„bežimo bombarduju Leskovac, sve gori“.
Bio sam u drugoj sobi-tamo gde je bio televizor, dok sam slušao Glas Amerike.
Tamo pored mene su bila deca, snaha hrvatica i moja strina; koja je došla iz planine da ih gore void u planinu od bombardovanja.
Posle glasa o bombardovanju Leskovca, odjednom bezglavno svi su pohrlili prema izlazu kuće.

Očitu paniku su stvarale žene sa decom.
Uz plač dece, panike, dovikivanjem starih ljudi; sve je išlo uz seoski put prema planinskom selu Crna Bara.
Neko je išao pešice, neko kolima, neko traktorom-čitava „seoba“ Vlasotinca sa okolinom Leskovca.

Moja kuća je na periferiji pobrđa čuvenog vlasotinačkog vinogorja na obroncimia planine Kruševica. Postoji dobar vidk ka Leskovsu I čitavoj moravskoj kotlini I prema planini.
Svi smo iz naše kuće izašli na seoski put prema selu Crna Bara, koja je bez ulice još od 1985. godine.
Naravno da je to bila moja “kazna” zbog mog uverenja kako u onom tako i u ovom birokratskom sistemu.
Dok se čuo vrisak dece, zapomaganje žene i staraca, uz pobrđe seoskog puta-odjednom se čula jaka eksplozija. Čuo se jak zvuk aviona bombardera. Bombardovanje Leskovca i okoline je počelo.
Počeo je suludi rat u kome će biti smrti.

Začuo se lelek, jauk dece i žena od straha.
Deca i žene su zalegle u šašinje kukuruzovine u njivi ispod jedne kruške.
Malo sam morao da podignem i glas kako bih se smirilo stanje.
Deca su me poslušala.
Govorio sam svima okolo sebe-nepaničite; budite mirni i krećite se van puta; kako nebi ometali vozila i traktore.
Nemoj da se plašite, jer se gađaju samo objekti vojske, a nikako stanovništvo.

Očito da je ovo stanovništvo nepripremljeno za ovakve ratne situacije.
Strah je bio jači od razuma.
Teško se u početku sticala pribranost.
Ta detonacija je bila toliko jaka da su mnoga deca kasnije drhtala dok smo gledali po vedroj noći kako kulja veliki plamen nad Leskovcem; gde je bio upaljen vojni magacin. Od jake detonacije sve se čulo po brdima.
Sve je pucalo od municije.

U zbegu je bilo i bosanaca-izbeglica; koji su opravdano komentarisali strah od bombardovanja.
Glasna je bila i moja strina, koja je rekla:
“ vi još neznajete što je rat“- taj stra sam preživela u II svetski rat.
Naravno das u i bosanci preživeli velike strahote iz ovog nesrećnog zadnjeg rata u Bosni i Hrvatskoj-prilikom raspada stare Jugoslavije.

Neko je slušao radio-detonacija kažu u kasarni Sinkovce kod Leskovca i u „Miloš Dimanić“ u Vlasotince.
U tom trenutku je stigao i naš sin-student, koji je bio očevidac bombardovanja vojnih objekata u Beogradu, Nišu i u Leskovcu.

Nekako se jedva izvukao iz Leskovca, jer nije bilo prevoza.
Na autobuskoj stanici nisu hteli da im daju telefon da se posluže i pozovu Vlasotince radi prevoza.
Nekako se snašao i ušao u prvu stambenu zgradu i telefonom pozvao oca njegove drugarice, pa ih je sa njegovom devojkom dovezao u vreme one detonacije i bombardovanja Leskovca od strane NATO alijanse.

Sin mi je dosta napredovao.
Nije uopšte paničar, staložen i smiren.
Majka mu se najviše obradovala-a i mi ostali.
Nismo morali više da se brinemo, jer su telefonske linije bile odsečene i nije se moglo dobiti telefonska linija Beograd iz Vlasotinca, ni obrnuto.

Vratio sam se kući sa brda, gde smo bili u voćnjaku na nekoliko stotina metara od kuće.
Odatle smo posmatrali detonaciju posle bombardovanja NATO avijacije.
Moglo se videti kako se krstareće rakete kreću po nebu i kako pogađaju ciljeve.

Kažu da su gledali avione kako su kružili i onda se vršilo bombardovanje.
Rakete su dolazile sa strane prema Bugarskoj.
Odmah smo se vratili kući, pa sam legao da spavam.

Moji su ostali zajedno u sobi pored televizora.
Gledali su film.
Na televiziji je bila ratna propaganda.
Na takav način se stavara ratna psihoza-što je i bio cilj te mašinerije; kako bi se narod zaluđivao što više.
Težnja te propaganda je bila da bi se sejao strah i mržnja- prema:” Nato fašistima, Amerikancima ubica, Amerikanca fašista, Klintona- Hitlera, Klintona ubice, Klintona fašiste”.
To je najčešće bio sadržaj rečnika propagnde na državnoj televiziji.

Pustaju se na televiziji i državnom radiju pesme iz prošlosti o Kosovu i partizanima.
Preko filmova se htelo podići moral vojske i naroda.

Bio je veliki strah od samih uzbuna.
Neorganizovanost civilne zaštite.
Od straha nikoga nije biulo na ulicama, a nikave informacije na televiziji i radiju nije bilo o bombardovanju vojnih objekata.

Htelo se poistovetiti Kosovo, kao otadžbina sa Slobodanom Miloševićem i njegovim režimom - mafijaško kriminalnim sistemom.
Ko je bio protivu Slobodana Miloševića i njegovog režima; taj je bio “izdajnik” u odbrani Kosova od okupacije NATO alijanse.

Narod je bio izgubljen; kao ovce su jurili u brda.
Niko nije znao gde ide i zbog koga se ide.
Bežalo se u selima i tamo ostajalo sa porodicama.
Samo su ostajali oni koji nisu imali gde da beže.
Kažu da se čitav komšiluk preselio po selima.

Onaj manji deo starijih su ostali da čuvaju kuće.
Čitave noći do svanuća sedelo se uz vatru sa po kojim ćebetom oko sebe-do svanuća na nekom brdu iznad Vlasotinca.
Bilo je Zbegova u okolnim brdima oko Vlasotinca.
Bilo je i komičnih situacija.
Kažu neko od komšija se od straha usrao-napunio gaće.

Naredni dan 27.marta 1999.godine- subota; doneo je takođe veliki strah i uzbuđenje u gradu.
To je bio treći dan bombardovanja.
Drugog dana je bombardovan Leskovac-kasarna u Sinkovcu i selo Međa; kao i vojni magacin u Orahovoj Dolini.
Bilo je samo povređenih, a naneta je šteta od od detonacije u selo Sinkovce i okolnim naseljima Leskovca.
Kažu da je u samom Leskovcu svo staklo popucalo na prozorima od silne detonacije. Bila je i krađa u privatnim prodavnicama.

Kažu da je posle uvođenja vojnih sudova –se prestalo sa krađama.
Sada je VELIKI VOĐA postao i Vrhovni komandant armije.
Nema šta, sada se nesme ni pisnuti u vreme ratnog stanja.
Odmah “uza zid”, streljanje-; takav se imao osećaj na jugu Srbije kod slobodno mislećih ljudi.
Najzad je Diktator imao Silu: vojsku i Policiju-u npravom smislu te reči; što je i bio cilj Slobodana Miloševića u sistemu vladanja.
Prateći lokalna sredstva informisanja-televiziju i radio; koja su bila uključena u „JEDINI SISTEM“ INFORMISANJA” državne televizije Beograd- postalo je jasno da će tek sada biti totalni raspad nacije u pogledu biološkog opstanka.

Na jednoj strani se pozivalo na patriotizam, moral i svetu prošlost-dok na drugoj strani se sejala strah u narodu raznoraznim dezinformacijama.
Poput one da su gađali branu na Vlasinskom jezeru, da se beži iz kuće; da su u planinskim selima:Kozilu, Darkovcu, Jabukoviku-opštine Crna Trava, bačene rakete ili su pogođene od naših artiljeraca.
Bilo je i prekomerno lažno junačenje na lokalnoj televiziji „Rosulja:
“-„braćo srbi, samo napred, naša armija je oborila jedan avion nad Vlasotincem“.
Došlo je vreme svih hulja i nacionalista u ovom kraju.

Dobro sam rekao-da je narod hulja i ovce.
Što iz straha, što iz neznanja, što od političke nepismenosti - nepismenosti i primitivizma.
Teško je reći razumne reči-da se ratuje zbog njihovog Vođe i da će se na Kosovu izginuti do jednog-a da će se onda zatrti srpski rod.

Razum i mudrost-su danas najveće vrednosti patriotizma i rodoljublja.
Nikako sila na silu.
Najbolje je rešenje da taj diktator podnese ostavku sa celim režimom i onda se povuku NATO snage sa Kosova i dođu drugi novi razumni i moralni ljudi u Srbiji i pregovorima dođu do mirnog rešenja na Kosovu.

Dok grobar srpske nacije sa njegovim ekstremnim pomoćnicima-zaluđenim nacionalistima; nesiđu sa vlasti, nema nam nade ni za Kosovo, ni za Srbiju ni za naše živote.

Nemože neko da se poziva na Ustav, koga nepoštuje kada su u pitanju naša prava i životi.
Ali se zato poziva na njega kada silom: Vojnim sudovima može olako da fizički likvidira svakog ko mu se suprostavi zbog samovlašća i samouništenja srpske nacije.

Taj čovek nema ni moral ni ljudska ni patriotska osećanja.
NJegovom krivicom se izginulo rat u Hrvatskoj i Bosni.
Taj čovek je doneo nesreću našoj srpskoj naciji za sva vremena.
Ovo restvo što je ostalo, to je osakaćeno, izbogaljeno i nervno poremećeno.
Mogao sam lično da se uverim za sve ove godine kako srpskinje majke: radnice, seljanke, nastavnice piju Demitrin-lek za smirenje.
To su te posledice samouništenja mentalnoga zdravlja nacije.

Naša deca su psihofizički uništena, jer su svakodnevno deset godina u strahu da se prehrane-a sada naišlo i bombardovanje, sve je potpuno u jednom slomu.
Kažu da Vođin Sin Marko na spisku je bio kao vojnik u Kraljevu, ali se zato blindiranim kolima šetka svuda po Srbiji.
Kažu ima sklonište samo za njega u podzemnim spratovima u Požarevcu.
Možda je to skolonište i za njegovog Tatka Slobu i mamicu Miru –dok se naša deca – kao nejač; od straha bombardovanja skriva po trnju i šumama u promrzlim noćima.
Gde se drhti od hladnoće i od straha skarćuje život.

Treći dan bombardovanja je psihološki bio težak za sirotinju u ovom kraju Juga Srbije.

Pošto se izgleda propagandom nije uspelo-naročito preko izbeglica se „pustala buva“ o navodnoj puštenoj brani jezera ili o njenom bombardovanju-kako bi se „državni neprijatelj“ uhvatio na delu.
To je ona „peta kolona“; da bi se tek naknadno na lokalnoj televiziji eto pojavile samo kao dezinformacije, od koje se treba navodno čuvati.
Čitane su “poruke” da treba biti “budan i smiren”, da se nenaseda na provokacije dezinformacija.
Iz iste kuhinje Vođe se narodu solila pamet o takvim „petokolonašima“, pa i „ratnim profiterima“.

Naravno da sam se bio pripremio za ovakvo stanje-a i supruzi sam rekao:“drži jezik za zube“; jer zbog naših uverenja možemo olako da stradamo po drugi put.
Tako bi se eto narodu pokazao „državni neprijatelj“ i „nacionalni izdajnik“-da se „Sveta zemlja Kosovo“ treba braniti i od „petokolonaša“.

Nisam hteo da bežim kada su dali uzbunu za vazdušnu opasnost; da će biti bombardovano Vlasotince.
U komšiluku se govrilo o mojoj hrabrosti-koja je po meni bila samo posledica jednog hroničnog stanja života bez ikavog straha, od koga sam se u prošlosti dobro “istrenirao”.
Zato nisam nigde bežao iz kuće kada je bilo uzbuna i bombardovanja .
Od bežanija smo sa suprugom još iz vremena progona zbog uverenja bili ”pelcovani”.
Sirene, buka aviona, rakete, bombe-sve je za nas nekako bilo kao “normalno” stanje, jer smo sve to jednom preživeli u životu.
Dakle, bili smo imuni na sve ratne psihoze.
Buka aviona, jake detonacije bačenih bombi, zavijanje sirena u gradu-davalo je jezivu sliku života u jedno malo mesto na Jugu Srbije.
Nastajale su bežanije.
Negde oko podne sve se bezglavno sjurilo iz grada uz seoski put ka selo Crna Bara, dok je drugi deo bežao prema selima Šišava i Lomnica-a ostali prema planini.

Ta propaganda-stvaranje psihološkog stanja kao instrumenta „homogenizacije“-ujedinjenje „srpstva“; za jedinstvo srpstva preko sejanja „straha“-bila je izgleda dobro isplanirana.

Tu se videlo kako su se u strahu zbližavale komšije, koji nikada nisu jedan drugome rekli ni dobar dan; kako su se zbližile mnoge familije koje su godinama bile u svađama.

Naravno da zbog dobrog informisanja preko Glasa Amerike i drugih radio stanica bivših republika stare Jugoslavije; kod mene i porodice nije bilo nikakve potrebe za uzbuđivanja.

Mnogi tada „junaci“ koji su se junačili svih ovih silnih godina; putem književnih večeri, kazivanja o prošlosti bilo na časovima dece u školama ili na lokalnim televizijama ili u lokalnom listu „Vlasina“-bili su prvi među „beguncima“ ka brdima.

To su naši „junaci“ sa Kosova i o Kosovu.
Samo su želeli da potpale vatru, pa da ginu deca siromašnih radnika i seljaka i onih moralnih ljudi kojima i sebe smatram.
Među pobeguljama je bilo vojnih starešina, sudija, profesora, nastavnika, studenata i svih „junaka“ koji će za Kosovo da se tobože bore „do krvi do kolena“.

Naravno da sam u svom narodu ispao čak kao hrabar čovek.
Kasnije su mi u komšiluku verovali; pa je čak jedna radnica rekla: „njemu više verujem nego li Slobodanu Miloševiću“.
Kažu da sam im čuvao kuće od lopova-jer jedini nisam bežao van kuće u komšiluku na uzbne i bombardovanja.

Naravno da je bilo i komičnih situacija-jer su se kasnije moji vratili sa pobrđa kući, a bilo im je hladno.
Imao sam problema sa ćerkom srednjoškolkom.
Bila je pod velikim uticajem ratne propaganda.
Svima nama u kući je čitala naglas propagandnu poruku:“uzbunjivanje i čitanje upozorenja uzbune, šta treba da se radi u kući i šta treba da se radi, odmah zamračivanje sobe, otvaranje prozora“.
Naravno da je u školi i sredini tako potpala pod propagandom; pa je postala sklona stresu i straha.

Nije mogla da vlada sa samim sobom.
To su posledice stresnih situacija koje su imali kao deca u vreme mog progona i moje porodice u prošlosti.
Tako je ona jedina paničila u porodici od bombardovanja.
Svi mi ostali smo bili već „pregoreli“ sve strahove u prošlosti.
Odatle je i bila moja i moje supruge-„velika pribranost“ i hladnokrvnost u vreme bombardovanja.

Zbog toga smo morali treći dan bombardovanja da sa njom uveče izađemo na brdo u vremenu bombardovanja.
U vremenu kada su bile bežanije; tako malo posedimo i onda se vratimo kući.
Takao bi je razuverili I oslobodili od straha bombardovanja.

Naravno da su to bile nove situacije za decu i odrasle ljude.
Za ćerku , kasnije posle razgovara i davanja ličnog primera u prisebnosti brata; mogla se razuveriti da se više toliko neplaši od bombardovanja.
Tako smo joj objašnjavali da u slučaju pravog rata sa stanovništvom; paničari prvi ginu u ratu.

Bilo je i komičnih situacija iz neznanja.
Tako se nije znalo koja sirena je za bombardovanje a koja daje znak za prestanak opasnosti .
Tako sam gledao uz seoski put mnoge komične situacije.
Kada je sirena davala znak za prestanak vazdušne opasnosti ; onda tim seoskim putem unezvereno ljudi su bežali ka brdima; pa bi ih drugi vraćali nazad.
Bilo mi je žao jednog dede, koji je vozio babu na motoru iz pobrđa baš u vremenu vazdušne opasnosti-koji je unezvereno me upitao:“toj li je za vrćanje“.

Odgovrio sam da je za „bežanje“-našalio se i onda malo ga oslobodio straha; da se vrati svojoj kući jer nije velika vazdušna opsnost da se beži u brda.

Da bi se prekratilo vreme, tako noću u „bežaniji“ u brdima- zbivale su se i šale na svoj račun.
Kada nestane strah od bombardovanja, po šumarcima, voćnjacima trnjacima vlasotinačkog pobrđa; nekako su se svi osećali sigurni.
Često da bi se prikirio strah, onda se šalilo I na ovakav način:
“Gle gi , kriju se ispod ženske suknje, pa im niko ništa nemože”.
Bilo je I zbunjenosti u tim “bežanijama” kada se dacala siremna za vazdušnu opasnost od bombardovanja aviona NATO alijanse.


Kada su upitali jednog starca gde ideš-ovako je odgovorio:“jebemli ga neznam kude idem“.
Jedean starac uz put u „bežaniji“ je i umro.
Mnogi nenaviknuti noću na trnje i šumu, često su se gubili u mraku-pa su ih noću i tražili.

Tako su neke predzoru i u mom komšiluku tražili.
Kada je prestala vazdušna opasnost od bombardovanja, onda su se povikom oglašavali iz trnjaka i šuma.
Mnogi koji su bili u vojsci na ratištu- Srebrnica.
Taj prokleti Bosanski rat, ostavio je velike posledice na mnoge izbeglice koje su bile u zbegu “bežanija” sa vlasotinčanima.
Teško su preživljavali ratne psihoze; pa su prvi bežali u brda ili su otišli u sela.
U prodavnicama se teško dolazi do hleba i mleka, a nezavisne novine „Blic“, „Danas“-uopšte nedolaze u Vlasotince.
Sigurno bih se odmah i zabranile, jer su po ratnim pravilima proterani strani novinari.
Niko nesme da govori-sem kako kažu Slobodan Milošević kao ratni komandant.
Nema slobode.
Sad je ratno stanje i ubijanje.
Mora da se ćuti.
-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

subota 27.mart 1999.godine
Ponovo se vrćamo na bombardovanje vojnih objekata u Leskovcu i okolini kao i strahu stanovništva od bombrdovanja.
Celokupno stanovništvo: staro i mlado iz sela Šišava i Lomnica je prebeglo(uveče 25.mart prema petak) u sela: Sredor, Lipovicu, Crnu Baru -prema kolibama i stajama.

Kažu panika je učinila svoje.
Jadna je nažalost naša odbrana u pogledu civilne zaštite-kad se svako sklanja i beži što dalje iz gradova u sela.
Sigurnoama baš niko neveruje huljama i nemoralnim profiterima-koji su u vlasti i koji nam se predstavljaju kao navodni patriote.
NJima rat odgovara da bi učvrstili vlast, uvećali bogatstvo i vladavinu strašnim manipulacijama na strahu i represiji naroda

Dok ovo pišem izgleda da te hulje se vrte oko moje kuće kako bi me isprovocirali ili mi prilepili etiketu „državnog“ ili nacionalnog „izdajnika“.
To se radi preko nestabih ličnosti, nepismenih i neobrazovanih, za neki mali interes ili sejanjem straha od rata.
Pokušali su da mi sina izmanipulišu u vidu dezinformacije-da je navodno bombardovana dečja bolnica u Beogradu.
Jer ratnoj mafijaškoj mašineriji odgovara da se što više šire te dezinformacije među stanovništvom-da bi „lovili“ dršavne i nacionalne izdajnike i zajedno sa NATO HORDAMA I FAŠISTIMA ih prikazivali narodu, kako bi se prikrili pravi ciljevi rata Slobodana Miloševića oko Kosova.

Jadan je ovaj narod-toliko težak, glup, primitivan, na niskoj svesti da se njima može igrati kako se želi-po cenu njihovog života.
To je nažalost jedna rulja koja se može usmeriti svuda silom gde se želi usmeriti.
Jadnici navikla na bič i poslušnost; koja traje čitavih 50 godina pod jednoumljem, a nekada se kaže i čitavih petsto godina pod turskom vlašću.

Oni se u vreme panike, mržnje, straha-mogu „usmeriti“ da napadnu svakog razumnog čoveka na najgori mogući način.
Ukolikobilo ko pokuša se suprostaviti nekim drugačijim mišljenjem od njihovog Vođe-po pitanju mitološkog poimanja Kosova i njegove navodne odbrane od takozvanih po njima belosvetskim agresora i teroristima.

Oni se toliko plaše da čuju drugačije mišljenje, da sam prilikom slušanja radija Glas Amerike, mogao da posmatram komšiju kako bledi i crveni; čas od straha čas se pojavljuje znak slobode čoveka.
To je strašno i žalosno, kolikI je taj strah, ta manipulacija strahom rata oko Kosova. “Pere se mozak” malim ljudima dubokim podsvesnim mitološkim korenom na istoriju prošlosti-raznoraznim mitovima oko kosovskog boja.
Tako se može poremetiti čovekov um i navesti ga na takva nerazumna i patološka ponašanja, puna mržnje, gneva i besa.
Naravno da normalnom, razumnom i civilizovanom čoveku teško može biti to shvatljivo.

Samo onaj ko je rođen, odživeo i živi svoj život sa tim ljudima-može razumeti taj nakardni svet života u ovim teškim okolnostima života.
Kada se nezna šta će da donese sutrašnji dan; da li će imati hleba ili da li će nas neka budala-nacionalistička sve strpati da poginemo kao stoka na Kosovu.
Da tako jeftino damo taj jedini život Slobodanu Miloševiću i njegovim mafijašima.

Sve dosada je trajala, a I još traje represija zbog moga uverenja.
Nemam nameru da bez plate, bez ikakvih prava na život, bez prava na slobodu - dajem ovaj jedini život.
O kome ču sam odlučivati.

Taj hulja-ministar prosvete bez povoda –kažu i homoseksualac; želi da mi dajemo živote za njihove fotelje i vlast-ne misleći da više meseci i sada nemamo ni dinara u kući.
Tako da nije moj ostareli otac doneo nešto od penzije da mu kupimo brašno-nebi imali šta da jedemo.

Supruga takođe bez plate i bez posla.
Ciljevi borbe i rata-navode me na pomisao da će ovo bezumlje i tragedija trajati veoma dugo; jer je samo ojačala mašinerija vlastodržca Slobodana Miloševića.

Zapad ako je mislio da eliminiše glavnog krivca za Balkan, trebalo je da nađe drugi način-nikako bombardovanje.
Nama običnim malim ljudima je nanesena velika ljudska nesreća i stresovi.
Tako se nastavlja desetogodišnja patnja pod čizmom Slobodana Miloševića.
Ovim ratom samo ovaj narod je psihofizički dokusuren.

Samo “bežanje” i panika, pokazuje njegovu potpunu iscrpljenost-biološku i duhovnu propast.
Dok pišem ovaj dnevnik, na radiju slušam kako se preti svima onima koji se neobavežu radnom obavezom - da će biti kažnjeni po Ustavu i zakonu o ratnom stanju.
Ali se ne kaže o tome da li se ima da se hrani porodica, gde su naše plate i naša prava iz radnog odnosa i života pod jarmom vlastodržaca; to njih neinteresuje.

Različita su tumačenja rata u Jugoslaviji kod običnih ljnudi.
Mahom se čuju emocije, gnev i bes, a to je indirekno sve iz dosadašnjeg života u beznađu i opštoj materijalnoj bedi i nemaštini u svih ovih deset godina naše nacionalne propasti pod čizmom VELIKOG VOĐE Slobodana Miloševića.

Taj bolesni vlastodržac, sa ekstremnim nacionalistima će dokusuriti ovu naciju.
Ljudi koji su neinformisani, drogirani propagandom državne televizije; samo jedan program na svim kanalima, potpuno stvara stanje besa, mržnje i gneva prema svemu što je sa zapada.

Evo sada čak slušam na radio Beograd kako se kaže vrši satanizacija srpskog naroda od fašističkih osvajača i zločinačkih napada-stradaju škole, civili, ali nikako ne pominje glavnog krivca-onaj koji sada likuje što je po njemu pobedio sve što je napredno i civilizovano u duhu srpskog uma.
Sve je u Srbiji uništeno jednim varvarskim nasiljem nad mišljenjem-počev od Zakona informisanja, zakona univerziteta, do sada stvorenog rata oko Kosova.

Običan čovek-prosečan balkanac, naviknut na snagu-a ne na razum; malo iz straha kao mali čovek, malo iz našeg primitivističkog mentaliteta-hvali kao smo oborili njihove avione.
Čuju se komentari da to treba sve pobiti na Kosovu i proterati sve šiptare sa Kosova u Albaniju, kako je to uradio Tuđman u Hrvatskoj sa Srbima.

Kakav je to poremećen um-zadojen nacionalističkom ideologijom; to može potvrditi čak i polemika sa mojom koleginicom sa posla-prosvetnim radnikom, kao i sa najbližim u svojoj užoj familiji-kako u Srbiji, tako i Makedoniji-po liniji rodbine moje supruge makedonke.


subota-nedelja 27-28.mart 1999.godine Vlasotince
Ponovo ću hronološki navesti datum bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO alijanse.
Prvi udar raketom je bio između srede i četvrtka (24-25.mart 1999.godine), drugi udar između četvrtka i petka(25-26 mart 1999.godine)-Leskovac sa okolinom, a treći udar između subote i nedelje (26-27 mart 1999.godine), a četvrti udar između subote i nedelje (27-28 mart 1999.godine).

U onom drugom raketiranju, bilo je najviše panike i treba istaći da su se mali ljudi-poput radnika, seljaka-a naročito cigana, toliko bili preplašeni da se bežalo sa decom bezglavno na sve strane prema brdima.

Na treće raketiranje u Jugoslaviji je bilo takođe panike; ali je zato ostao manji broj građana koji su ostali kod svojih kuća.
Taj paničarski sloj je gomilao i zalihe hrane, pa je u prodavnicama bilo dovoljno hleba i mleka; što su se česato ljudi duhovito šalili na taj račun-bolje što su izbežali, bar će mi da preživimo od bombardovanja i rata.

Teško je bilo slušati noću kako uz seoski put, pored moje kuće koja je sasvim blizu puta –ka selu Crna Bara; u vreme uzbune i “bežanija” uspaničena mala deca su plakala i vriskom tražila pomoć -bežući po mrkloj noći prema brdu.

Sreća je što je bilo lepo vreme pa su majke decu nosile zavijenu u ćebadima iz kreveta.
Neke majke u panici su bile u spavaćicama; a očevi u kratkim gaćama-prilikom bežanije od bombardovanja.

Najveći stres su doživljavale majke čiji su sinovi bili na kosovskom ratištu.
Svako je od nas strahovao da nečuje onu najgoru vest posle bombardovanja.
Tako smo i mi u porodici odahnuli kada nam se sestrić preko sestre javio mobilnim telefonom kao tenkista negde na granici prema Albaniji u Đakovici.

Svi smo govorili kako je eto snalažljiv, iako smo svi govorili da je još dete.
Telefonom je govorio-kad oni pucaju-misleći na pobunjene albance iz tkz OVK, mi ćutimo-a kad oni prestanu mi pucamo.

Ona priča u narodu-jednog svođanina, bila je tačna o potpunom uništenju albanskih sela od naše vojske i policije i paravojnih jedinica(dobrovoljaca- gde se sporovodi u vidu etičkog čišćenja Kosova.
A to rade militantni nacionalisti, fukare, hulje i robijaši koji su pomilovani na Dan republike 27.marta od strane Presednika Srbije, a to sve radi očuvanja vlasti diktatora.


Ali izgleda da su za nas rezervisti postali po njihovom taktičko propagandnom sistemu odbrane-DOBROVOLJCI, jer su im dali vojne knjižice, a događa se ista priča sa Vukovarom-to je bila čista nasilna mobilizacija .

Bože, čovek razuman čovek se nemože načuditi.
Zar će ćemo postati fašistička zemlja u Evropi.
Naravno da se to sve pokreće mašinerijom “ispiranja mozga”-propagandom borbe za navodno srpstvo; gde se zloupotrebom patriotskih i nacionalnih osećanja manipuliše sa masama.
To se vešto radi sejući strah od bombardovanja-preko sredstava javnog informisanja televizije-jedinog programa; na kome se mogu gledati samo patriotske pesme o vojsci, zatim mitsko iracionalni sadržaji istoriskih činjenica o nacionalnom oslobođenju od turaka, bugara i nemaca.
Tako se teži da se običan čovek “poistoveti” sa kosovskim junacima, sa srpskim istinskim patriotama sa solunskog fronta; želi da potpuno drogra prosta masa - da može kao obična stoka da izgine na Kosovo.

Suštinski se ništa nezna šta će biti sa nama i sa Srbijom.
Može se naslutiti kraj svakog ko bi pokušao u vreme ratnim uslovima digne glas protivu samouništenja srpske nacije.
Jer tu su preki formirani vojni sudovi.
Dobro znam okolo sebe šta se događa sa običnim ljudima.
Onaj mali deo-mahom izbeglica:srba, muslimana, hrvata-mešovitih nacionalnih porodica; kao i siromaha koji nema gde da se sklone od panike posle davanja uzbune sirenom za vazdušni napad-polako počinju da mi veruju .
Evo prema nedelju , kada je bilo reketiranje, nisu pobegli u šumu.

To je dobro za te ljude da se prekine igrati sa njihovim životima.
Dobro je što se polako ljudi okreću da slušaju i druge informacije o bombardovanju-pa se sada sluša i Glas Amerike i gleda satelitski program preko televizije-gde im prevode učenici koji znaju engleski jezik.

Vide se slike albanaca kako beže iz svojih domova, polako kod ljudi se pojavljuje svest da su i albanci ljudi kao i mi.
U ćaskanju jednog Srbina, čija je supruga hrvatica-izbeglice ; moglo se uočiti da se ljudi plaše tih uzbuna i same jeze da u njihovoj okolini stana nema nigde nikoga.
Jer sam grad Vlasotince nema za privatne kuće nikakva skloništa, sem u stambenim zgradama.

Bile su drame u porodicama koje su imale sinove vojnike na ratištu.
Komšika siromašnog stanja, zamalo je dobila nervni slom-kada je čula bombardovanje tamo gde joj je sin izviđać-obaveštajac.
Supruga je razumnim ubeđivanjem pomogla da se komšika smiri-dala joj je med i čaj kao pomoćno sredstvo za smirenje.
Polila je vodom i dala joj sedativ da se malo smiri.

Objasnili smo joj da se gađaju samo vojni objekti-a da su vojnici sklonjeni po šumama. Naravno da je tako i bilo i da je vojni objekat na Avali bio potpuno sravnjan sa zemljom, pa joj se sin javio telefonom da je živ i zdrav.
Situacija se malo smiruje u komšiluku.

Kod četvrtog raketiranja NATO alijanse-oni koji su ostali u gradu nisu bežali u brdo. Naravno da da su napolje svi sedeli na jedno mesto-budni za svaki slučaj; dok ne prođe vazdušna opasnost.
Naravno da smo mi svi u porodici spavali.
Supruga je noću čula kako se se noću bežalo seoskim putem ka brdima-posle uzbune za vazdušni napad- i se u noć čuo plač dece u naručju svojih izbezumljenih majki u uopštoj bežaniji iz grada.

Malo se čula i šala na moj račun u mojoj porodici-kako sam eto u komšiluku postao „junak“ a svi ovi koji su se „junačili“ su pobegli i postali su „izdajice“ srpskoga naroda. Sin je samnom terao šegu: „nebije boj bojno oružje, nego srce u junaka“.


Interesantno je u ovim teškim trenucima života nacije-posmatrati malog čoveka; kako se posle panika i stresova smeje na svoj račun posle bežanja od bombardovanja, ali i od hvalisanja kako smo pogodili jedan avion.

Voli mali čovek da se kuraži i hvali kako može i tako veliku silu da rani.
Da se hvališe i da u tome uživa, kada nemože ništa drugo da promeni.
Tako sam mogao da gledam i ozarenost na licu moje supruge kada je gledala na televiziji kako njeni makedonci „dižu demonstracije“ protiv NATO; a još kad je čula za njene prilepčane-radosti nikada kraja.

Čovek se uvek nada da će nevoljama da dođe kraj.
Naravno da se na sve strane vrše propagande svih-zapada, istoka, pa i naše zemlje.
To je normalno u politici da svako brani svoje interese-na bilo koji način.
Naravno da je naš interes da se prekine uništavanje ljudskih i materijalnih dobara.

Jedina je nada da se u ovom trenutku pojavi razum u vrhu armije kod generala vojske i policije ili primoravanje diktatora da raspiše nove izbore i dođu razumni ljudi da vode i grade ovu zemlju.
Sve ostalo je loše po sve nas.
Mora se prekinuti ubijanje i razaranje zemlje.
Nedelja 28.mart 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović






Nedelja-Ponedeljak, 28-29mart 1999.godine
Peti dan bombardovanja.
Naročito me uzbudilo što NATO alijansa Amerike i Evrope uništava živu silu-vojnike, našu mladost Srbije, naš život, naš koren nacije i to na Kosovo.

Emotivno me udario jaki stres, tako da sam se teško smirio u večernjim satima kada sam čuo da će se uništiti tenkovi, artiljerija na Kosovu.

Naročita težina moga psihičkog stanja je bila emotivna veza i strah za životom moga sestrića, koji je tenkista i koji negde sada u tenku je u brdima oko Đakovice; gde se često ispaljuju krstareće rakete.
Supruga i sin su me nekako smirivali-bojeći se za moje već naruženo zdravlje; jer sam i onako bio pola čovek.
Naravno da moja zabrinutost raste iz sat u sat, pa neprekidno slušam informacije sa svih radija: državnog, Glasa Amerike, Slobodna evropa, Glasa Bugarske, Glasa Rusije, Bukurešta, Skoplja, Zagreba.
Kako bih mogao da shvatim što bolje na koji način će se naći izlaz iz ovog prokletog rata .
Možda katastrofe - propasti čitave nacije, pa i Balkana.

Svima bi laknulo kada bi čuli dobru vest:”prekinuta ofanziva vojske i policije na Kosovu, prestalo etničko čišćenje albanaca, prekinuto bombardovanje od NATO alijanse na Jugoslaviju”.
Oboren avion NATO alijanse, bio je na televiziji-sigurno sa ciljem da se podigne moral armije i naroda.
Očito po meni kontraefekat- u dodatnoj odmazdi i uništavanju NATO kako na Kosovu, tako i šire.
Jedino će mošda imati koristi Rusija koja će naplatiti naše žrtve u dolarima, jer se već zuckalo u narodu-a i na radiju kako če dobiti svetski kredit.
Malo ću se okrenuti oko komšiluka.
Šta to radi i kako se ponaša običan čovek u ovim teškim vremenima.

I dalje na znak uzbine mnogi u gradu Vlasotince idu u podrume i neka skloništa, koja sigurno nisu po propisu, ali u strahu svaki čovek traži spas.
Možda nebi bilo toliko panike i straha kada bi se narod informisao istinito i blagovremeno o ciljevima bombardovanja.
Alil Gospodin Milošević dobro zna da dok je strah u narodu od rata; onda može preko Kosova da njima vlada.
Kosovom se služi da bi sačuvala gola vlast.

U noćnim satima čitava naselja su pusta.
Većina ulica novonaselja su i danju pusta.
Sve je izbeglo pom selima.
Neki su čak odneli i šporete po kolibama u vinogradima.

Bezobzira na kišu cele noći se čuje žagor po brdima :vinogradima i šljivicima.
Na prvu uzbunu, naročito kada otpočne bombardovanje bilo gde u Jugoslaviji, odmah se krene kolima, pešice sa decom, ženama i starcima bežieći u brda.
Naša ulica Ive Andrića je potpuno pusta.
Priča jedan naših rođaka iz planine u narednoj ulici; da nemaju s kim ni da pričaju u komšiluku.
Tako u samoći i strahu od bombardovanja, često ih uhvati jeza kada počne da zavija sirena.

On kaže:„dođite malo do nas, da se malo razgovaramo“.
Mnogi „junaci“ poput presednika opštinskog sindikata i clana SPS-koga je svako od građana viđao kao se slika za televiziju, sa čelnicima SPS i JUL-a opštine, prilikom mitingovanja za Kosovo i Srbiju-bolje reći za vlast Slobodana Miloševića i za sebe-kao parazitskih džabolebanja, nigde ih nije bilo u vreme prvih dana bombardovanja.
Sa ostalim „junacima“-patriotama radikalima; odmah su na prve znake sirene pobegli kolima iz Vlasotinca.

Tako su neki dolazili samo danju u grad da se vide, a noću kolima se skrivaju sa porodicama i beže po vikendicama i na selo -odakle su se doselili u Vlasotince.
Tako u toku dana dolaze i do prodavnica da nabave hranu.
Tu ih zatiče naša komšika-o kojoj je bilo reči u dnevniku, koja ima vojnika izviđača-obaveštajca na ratištu.

Ispred prodavnice je im održala ovakvu lekciju:
„ Vi ste kukavice, skrivate se da vas ne pogode bombe, a mi žene smo same ostale u komšiluku, a ja sama sedim kući i nebežim, bez ikakvog skloništa.
Sram vas bilo dok moj sin tamo negde čuči u rovu i čeka neprijatelja, a vi ste se pre rata pravili junaci-svi i:julovci i, radikali i espeovci, kada je puklo nigde nikoga na ulicu a kamo li na Kosovo.
Muža sam ispratila u pečalbu, sin u rov, a ja se neću plašiti ako poginem u svojoj kući“.


Naravno da su mnogi ispred prodavnice bili postiđeni-naročito taj sindikalac, večiti opštinski funkcioner.
U prisustvu toga dijaloga komšike-jedan od retkih koji nije pobegao-čiji je zet otišao na ratištu, samo se rasplakao i rekao:
“ alal ti vera komšike“.
U komšiluku je bilo više plašljivih žena-pošto su bile same, jer su im muževi otišli u pečalbu, pa je na njihov račun bilo i velikih šala.

Jedna od retkih slobodnijih žena-moja rođakinja iz planine; često je znala da se našali na njihov račun.
Tako jedno veče obukla je muško odelo, stavila šubaru na glavu i sa vazdušnom puškom se „prošetala“ noću oko naših kuća.
Gde je plašila komšike žene kukavice sćućorene u mraku od straha bombardovanja. Gde je bezbroj ljudi-kukavica stajalo u mraku sa decom u kolima, a stariji muškarci su čuvali straže.

Tako su neki muškarci na straži ćim su je ugledali-odmah na seoskom putu se razbežali; da bi posle toga se nastavilo druženje u šali i smehu sve dok neprođe vazdušna opasnost od bombardovanja.
Pošto fabrike i škole nerade, a da bi se dan lakše proveo i noć dočekala sa manje straha-onda su međusobno se zbijale razne šale.

Tako su u jutarnjim satima komšike prilikom uzimanja šašinja kukurzovine-da nahrane kravu; u njivi našle sa puškom lovočuvara i njegovu ženu.
Gde su se sakrili od bombardovanja i tu prespavali noć.

A onog komšiju što je od straha napunio gaće-komšike žene ga već „krstile“ Userko. Komšiluk je imao problema sa njim.
Odmah prvi diže paniku u komšiluku na prvi znak sirene- beži prema brdu.
Sam je ostao da čuva kuću a familiju poslao u svoje planinsko selo.

Neznanje, neobaveštenost i strah, ljude dovodi često do čestih komičnih situacija.
Tako kada su uvideli bele Lokatore-balone, koji su kružili nad nebom noću-mnogi su panično bežali po voćnjacima i vinogradima vlasotinačkog pobrđa.

Tako jedan “pobegulja” se kasnije ovako šeretski smejao:
„Vidim ja na nebu ide.
Mislim raketa. Bežim čas levo, čas desno, a ono kao da me raketa juri.
Ama čoveče sve sam izgazio vinograd.
Kad ono odjednom pade.
Od straha se prekinem.
Usrao sam se od strah.
Ustado pa se pipam dal sam živ“.

Kasnije smo doznali da crvene „rakete“ su bili lažni znaci-lažnjaci; kojima se otkrivaju protivavionsk položaji naše dobrane.
Ali narod se i dalje ništa o tome neobaveštava-kao da se i dalje teži da se drži tenzija straha.
Na drugoj strani se putem televizije “žesti” za rat i pružanju otpora amerikancima i njihovim saveznicima.

Čovek nemože biti pametan kakve sve niske primitivne vređujuće reči se upotrebljavaju za: Klintona, Toni Blera, Solanu, za Ameriku, Englesku, francusku.

Često se sa ćerkom smejemo na ovakve reči:
„amerikanska svinjo, klonirani potrčko, napuderisani paun, ubico,....“.
Jadan ovaj narod.
Kao da je pelcovan da verno služi svome diktatoru.
Slepo ga sledi i ide zajedno za njim.
Kada dođe do samog dna, tad će tek uvideti da su sledili slepog Vođu.
Za Dan Republike , pustili su da gore ulična svetla-nedelja-ponedeljak 28-29.mart 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Ponedeljak-utorak 29-30 mart 1999.godine
Šesti dan bombardovanja naše zemlje.
Možda najžešći u razaranju materijalnih dobara i stradanja ljudskih života.
Najviše je stradala Priština sa okolinom, jer je vršeno granatiranje žive sile-vojske: artiljerije i tenkova, policije i paravojnih jedinica odnosno dobrovoljaca.

Nekoliko granata je bačeno i na kasarnu u selo Sinkovce kod leskovca, ali bez žrtava. Slušajući strane radijo stanice, mogao sam da dođem do zaključka da se obostrano gine i među albancima i srbima.

Šta je sve to napravila nacionalistička i separatistička ideologija kod srba i albanaca.
Stvorila je fanatike ubice drugih nacija.
Sve je to ludilo kome nema kraja.
Bože da li će doći do samoistrebljenja i potpunog uništenja.
Sve velike sile u svetu:Amerika, Evrpa, Rusija, Kina-samo se kočopere oko plena.

Biće velika stradanja u gubljenju života i onako malog broja srpskog življa.
Lažno juinačenje samo nam donosi još veću nesreću za biološki opstanak srpskoga naroda na Kosovu.
Albanci se koriste za “svoje interese”; pošto je izgleda ovaj deo Balkana veoma strateško mesto za sve njihove interese.

Nikako da se opametnimo na osnovu prošlosti.
I dalje se prave iste greške.
Na osnovu informacija Glasa Rusije, kao i Glasa Amerike, Zagreba-putem radija sam čuo informaciju od ruskog generala odbrane da je u dosdašnjim vazdušnim napadima poginulo u Jugoslaviji oko 1000 vojnika-civila.
Dok na drugoj strani se govori o izbeglicama na desetine hiljada u Makedoniji, Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Bugarskoj i Turskoj-kao i veliki broj streljanih na stotine od strane naše vojske, policije i paravojnih jedinica.

Naravno još nema proverenih informacija, a njih su davale izbeglice sa Kosova. Naročito jezivo deluje slika paljenja i ponašanje ljudi onih običnih oko svojih izgorelih kuća od NATO bombi. Čoveku nekada dođe da uopšte i negleda i nesluša nikakve informacije, kada vidi slike posle bombardovanja, kako sve gori i kako ta strašna fizička sila uništava sve pred sobom-a najviše ljudsku dušu i život.

Ovaj narod je toliko propatio za ovih deset godina, da ti suludi nosioci rata neznaju kakve će posledice biti posle rata. Ako se ovako nastavi nikada se nemožemo oporaviti-ni materijalno ni duhovno, jer represija Slobodana Miloševića i njegovih pajtaša ekstremnih nacionalista i mafi kriminalaca i profitera iz onih predhodnih godina.

Koji su nam predhodno ugušili slobodu štampe, autonomiju univerziteta-slobodu kritičke misli i izražavanja -kako u društvu običnog čoveka tako i u nauci naše inteligencije.

Sada će nas i biološki dokrajčiti da nestanemo zanavek i kao nacija a možda i kao zemlja sa tradicionalnom slobodom i demokratijom iz prošlih vremena.
Bojim se da će posle sačuvanja glave na ramenu, poći jedna druga reka izbeglica-svih razumnih srba- naša prava srpska mladost inteligencije; da se seli ka drugim mirnim karejevima gde će imati slobode za život dostojan običnom čoveku.

Niko neće želeti na ovakav ostatak života ili da se započinje novi život naših sinova i kćeri u jednom najgorem totalitarno-autoritarnom pa i fašisoidno rasisitičkom poremećenom umu-sistema.
Gde bi morali da budu samo poslušnici jedne opasne mašinerije bezumlja, nasilja i repersija nad ljudskim životom.
Tako nam nasilno žele da pruže život kao stoci u staji.
Kojoj daš da jede, “biješ je”-kad je neposlušna.
Koja stalno teglji i vuče jaram za VELIKOG GAZDU do kraja biološkog postojanja.
uz to da se “služi” za produžavanje srpske nacije, kako se nebi uništilo „srpstvo“.

Pravi srbin- je svaki razuman srbin; civilizovan srbin, koji gleda ljude oko sebe prvenstveno u njihovim vrlinama i čovečnosti, pa tek onda njegovu veru i naciju.
Bilo kada, vratiće se svojim korenima, svojoj kulturi i jeziku; samo onda kada treba da pokaže svome okruženju prave vrednosti svoje nacije.
Života u jednom multietničkom civilizovanom društvu.
Različitost kultura, vera, uverenja u svakom društvu, svakoj državi-biće prava istinska vrednost civilizacije da se živi u toleranciji različitosti.
Takve različitosti rađaju jedan kvalitetniji način života.

Čulo se da se na Kosovo kolje i vrši etničko čišćenje albanaca od strane paravojne jedinice-zloglasnog kriminalca Arkana i njegovih kriminalaca.
Koji danas u vrhu vlasti imaju moć i vlast nad običnim čovekom-zbog navodnih zasluga u borbi na Vukovaru,.
Mnogi kažu da se tamo istakao u klanju Hrvata, zatim u Bosni klanje muslimana.
Nije ni čudo što se danas od takvih strahuje za svoju glavu, jer su čak formirani i vojni sudovi.
Arkanovi „beli orlovi“ su sigurno tamo gde se pljačka i ubija civilno stanovništvo.

Čuli smo glassine putem “Radio Glas Bugarske”, da je došlo do ubijanja nekoliko albanskih intelektualaca-umerenih uverenja, među njima-Fehmit Agani-član pregovaračkog tima iz Rambujea i potparol Demokratskog saveza albanjaca-potparol Rugove, koji je pobegao i spasio se ubistva; zatim Veti Suroji, urednik albanskog lista „Kohe ditore“, član pregovaračkog tima, nezavisan intelektualac, a nekada i član UJDI-udruženja za demokratsku jugoslovensku inicijativu.
Taj skup nezavisnih intelektuačaca u bivšoj Jugoslaviji kao članovi IJDI-a(udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu) se borilo za demokratsku Jugoslaviju; čiji sam i ja bio član kao jedan od retkih nezavisnih intelektualaca na jugu Srbije.

Bože, bože kakav li je ovaj narod.
Ubijaju se ljudi umerenijeg uverenja, koji žele mir i dobro narodu-a slede one koji su ratoborni i koji su doveli taj narod do ratova u Bosni, Hrvatskoj a sada i na Kosovu-slede svoga slepog Vođu.

Gospodin Suroji je imao tek nešto preko 4o.godina života; najbolje godine života za stvaranje.
Šta li još treba da kažem.
Toliko sam bio potišten toga dana-da još uz uzbunu bujanje aviona nad gradom od strane NATO, dugo nisam mogao ni da zaspim.

Panika i dalje traje, a kako i nebi kada sam doznao da se na staroj ciglani; u blizini, tamo gde su smeštene i izbeglice iz Bosne, nalaze naše protivavionske rakete, koje će biti sigurno meta napada raketama i bombama aviona NATO alijansa.

Na uzbunu radnici iz fabrike „Miloš Dimanić“ su odmah otpušteni kućama; pa je sigurno tamo naša protivavionska odbrana .
Zato je zbog toga uzbuna i panika među stanovnicima, jer kada smo gradili kuće niko od nas ni pomišljao na ratove.
Kada se gradile kuće nismo pravili skloništa u slučaju rata.

Ima i veselih dogodovština, pa i šala na svoj račun.
Tako jedan svođanin u autobusu je šoferu ovako šeretski odvalio: „vozi bato, stiže NATO“.
Dok je jedan boljarac pojavu lokatora-za navođenje aviona NATO, ovako na šaljiv način iskazao; „moja žena je našla u podrumu dva lokatora-koji loču i piju-mene i noga sina“.

Mnogi u planini nemaju pravo stanje i snagu ovog rata, pa se u selima organizuju straže.
Takoreći drvenim tojagama se čuvaju objekti koji su od važnosti za selo.
Kada je počelo NATO bombardovanje; u selo Svođe je jedan sedamdesetogodišnjak cele noći čuvao most na reku Vlasinu.
Naravno da je tu pomoćno sredstvo bila “flaša rakije”, kojom se gubi strah od neprijatelja.
Kada je počelo da se puca-detonacija raketa i bombi na Leskovac; onda se tek shvatio i pravi strah i opasnost jedne moćne sile.
Zapisaću još jedan providan način-scenario oko vrbovanja-homogenizaciju siromašnih srba za učešće u ratu na Kosovo.
Jednom sam već zapisivao u dnevniku taj slučaj-ali je vredno pažnje zapisati i sada. Bivši preduzimač-ciglar u Hrvatskoj-a sada bogataš sa velikim mlinom u selo Boljare, “poskupeo” je cenu brašna za vreme rata.
U tom “scenariju” tako dođe inspekcija i po drugi put za ove zadnje deset godine; to brašno se navodno oduzima bogatašu i deli besplatno raji-sirotinji.

Naravno da se to sve radi uz dogovor vlasti i tog bogataša; pa se tako sirotinjska raja zamajava i manipulacijom dovodi u stanje zavisnosti i navodne vere u vlast i državu.
Stvara vse privid kako se eto jure ratni profiteri , kako se deli sirotinji, kako eto država vodi računa o njima.
Naravno oni treba samo da “hrane” i šalju sinove u rat, da ginu za Slobodana Miloševića-preko Kosova.

Naravno da se njihov gradonačelnik-presednik opštine Vojislav Ljubenović sa porodicom-sinovima; sklonio u njegovo rodno selo Dobroviš-gde je kažu delio “besplatno brašno” svim seljacima u njegovo rodno selo.
Naravno da je brašno bilo “zaplenjeno” preko inspekcije, uz “dodgovr sa njihovim “ratnim profiterima”. Poput onog boiljarca, koji to “daje” podizanjem cena brašna; a naravno su povlašćeni pred porezom opštini.

Naravno da je to samo potkupljivanje prostih i zaostalih seljaka, niske svesti-da ga ne ocinkare zbog lažnog patriotizma.

Šesti dan bombardovanja je pokazao uništavanje naše-ruske protivavionske odbrane-koja je oborila više aviona NATO, a jedan sam i lično mogao da čujem kako je padao oko ponoći prema Surdulici.

Nije bilo mnogo civilnih žrtava-prema državnom radiju i televiziji, ali je materijalna šteta razaranja velika.
Prvi put sam išao ujutru biciklom u seosku školu .
Uosam časova sam tamo zatekao sekretara kako se vraća kući motorom; dok drugog nije ni bilo.
Seljaci su mi se javljali sa “dobro jutro”; što je meni bilo malo čudno.
Komentar u pordici bio je ovakav:”nema kome da se jave”.
Svako se privbližava u nesreći-takav je rat.

Tako je sa običnim ljudima bilo u vreme rata.
U porodici smo oraganizovali da nešto radimo fizički i duhovno.
Deca su ćitala knjige.
Sa suprugom smo išli u brda i brali koprive da napravimo koprivnjak i čorbu od kopriva, a usput smo bili da okopamo i naš voćnjak na visoravni iznad Vlasotinca-pečšačkog hoda od jednog sata u jednom pravcu.

Trebalo se je fizički održati.
Treba sačuvati zdrav duh.
Meni je u slobodno vreme bilo dopušteno da na kucaćoj mašini pišem dnevnik u drugoj od dve sobe u kojima smo živeli sa četvoročlanom porodicom.
Pili smo čajeve koje sam godinama sakupljao; sušio i pravio od svakojakih boljki. Takav način života u prirodi, druženje sa prirodom -nas je održao svih ovih godina.
Tako se I u ovo ratno vreme dobro za sada držimo.


Naročito nas iscrpljuju loše vesti.
Bombardovanje i civilne žrtve na obe strane.
Čovek je čovek- bilo koje nacije i vere.
Svačija majka plače za detetom.
Naročito nas pogađaju žrtve mladosti-dece i armije.
Nervira ratna mašinerija na sve strane.
Kako naša tako i NATO i tkz OVK.

Svi smo u porodici za mir i razum-što ga nema u državi.
Ovo je ludo vreme, luda država.
Nevidi se kraj ovom ratnom ludilu.
Dokle će ovaj „kasapin“ naše nacije da ide-da li će mu neko stati na put.
Evo danas dolazi ruska delegacija na čelu sa presednikom vlade Primakovovom.
Nadajmo se prekidu ratnog stanja-prekida svih ubijanja na svim stranama.

Imao sam prilike da posmatram ljude svih socijalnih grupa; različitog nivoua obrazovanja, različitih nacija-mešovotih brakova, različitih uverenja.
Zato sam mogao da beležim različitosti i sličnosti u ponašanju prilikom najavljivanja ratne opasnosti iz vazduha.
U takvim situacijama-straha i panike; moja supruga često zna da kaže da smo sada svi „jednaki“ u strahu.
Jer smo mi kao porodica dosta propatili kada su nas proganjali zbog mog političkog uverenja.
Kod nas se “pucalo” iz pištolja u mirnom vremenu života ostalih ljudi.
Što je u ovom trenutku sin student svojim drugarima studentima, na pitanje rata i bombardovanja-zašto se neplaši-ovako odgovorio:“ mi se nigde nekrijemo, svi normalno spavamo i sedimo u kući, jer smo mi jednom preživeli rat, pa smo izgubili strahove rata“.

Kakave li smo sve strahove „rata“ preživeli kada smo morali da krijemo tada „antidržavni“ materijal: listove četnika, ljotićevaca, ustaša-koji je verovatno naša tadašnja državna bezbednost poslala na moju adresu, zbog tadažnjih mojih kritičkih članaka o družtvenom sisitemu i birokratiji, kao i mojih uverenja.
Kako bi me okarakterisali kao tada „izdajnika“ zemlje, jer taj „propagandni materijal“ je imao cilj da me iskompromituje u sredini i se izvrži diskvalifikacija moje lišnosti i moje profesije prosvetnog radnika-kao „državnog neprijatelja“.
Tako se u montiranom sudskom procesu-postupku; pokaže da mi nije mesto rada u prosveti .
Tada i sam sud udruženog rada najviše distance Srbije „potvrdi “ odluku o tada udaljenju iz škole-prosvete.
Naravno da se među slobodno milslećim intelektualcima- uvek traži neprijatelj i izdajnik, kako bi se zastrašio narod; kako bi kao ovčica slepo pratila VOĐU i bila poslušna raja.
Kako bi bila verna Vođi; pa za njega ako treba i u smrt.
28-29 mart 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



Sreda-Četvrtak, 31mart-1 april 1999.godine
Šesti dan bombardovanja Jugoslavije.
U petom bombardovanju smo videli po drugo bombardovanje fabrike tehnike „Sloboda“ u Čačku.
Čudili smo se što se bombarduju civilne fabrike-kad ono tamo bila i vojna fabrika za izradu „Zolja“-ručnih bacača.
Naročitu paniku stanovništva unose avioni letenjem iznad Vlasotinca i Leskovca; koji kružeći stvaraju posebnu psihozu.
Javlja se strah kod stanovništva, naročito žena i dece.
Pošto se zna da u ovo doba godine veliki broj muškaraca je otišao u pečalbu-zidara, a jedan deo i na Kosovo u rezervni sastav naše vojske.
Koji se vode kao dobrovoljci, slično kao u ratu na Vukovar.
Svaka pogibija na frontu, kako izgleda nema mnogo odgovornisti u samoj državi
Za njihovu smrt.
Težnja je da se među albancima stvara panika I da u što većem broju napuste Kosovo-a tome doprinos daje Arkanova armada dobrovoljaca.

Čudne li su to fiks ideje srpskih nacionalista-čuvanje Kosova i odbrana kao srpske duhovnosti.
Tako je od aviona u gradu Cone „Miza“-čiji sin “Đoša”u ovo vreme postao popularan na srpskoj televiziji u seriji „Porodično blago“; dobio treći infrakt.
Napustio je ovaj svet kada je izašao da gleda avione kako nadletaju grad.
Tako je okončao svoj život u pedeset i neku godinu života.
Dobro ga se sećam iz mladosti kada je igrao fudbal za lokalni FK „Vlasina“, a oženio se i mojom školskom drugaricom medecinskom sestrom iz sela Svođa.
Ta medecinska sestra nekoliko puta mi pružala pomoć u vremenu mog teškog života-posle dobijanja nervnog sloma.
Koji je kao posledica represije birokratskog sistema u Titovoj Jugoslaviji.
Čuli smo da je neki od šofera državnog saobraćajnog preduzeća navodno uhapšen-jer u njegovoj torbi se našao snimljeni materijal za NATO-o kretanju naše vojske.
Sumnjam u sve to-verovatno je izmišljeni izdajnik nacije i države, kako bi se vršila homogenizacija narodnih masa u pogledu kolektivnog učešća u ratu na Kosovu.

Jer se na lokalnoj i državnoj televiziji stalno pretilo vojnim sudovima i pozivalo na patriotska i nacionalna osećanja-gde se vrtela pesma o vojsci, sa spotom o našem naoružanju.
Time se težio da se podigne moral naroda i vojske protivu jedne velike vojne sile-kakva je NATO alijansa na čelu sa Ameriokom.
Teško je u ovom trenutku panike i straha ljudima govoriti o razumu.
Sama ratna propaganda i jednostranost i obmanjivanje-skrivanje pravog stanja ratovanja i samih ciljeva rata; stvara zabunu i neznanje šta će ovaj rat uopšte doneti narodu.

Kao I ratovi u Hrvatskoj, Bosni, pa I ovaj na Kosovu; sem nesreće: ubijanja i razaranja materijalnih dobara, nedonose ništa dobro naciji.
Ljudi niske svesti, niskog nivoa obrazovanja, neinformisanosti, praznog stomaka-pa još u beznađu života -dobro su i pogodno sresdtvo manipulacije i zloupotrebe njihovih patriotskih i nacionalnih osećanja za neke druge ciljeve rata na Kosovu.

Slušajući njih kako se čas u euforiji od obaranja neprijateljskih-NATOVIH aviona, čas od straha za sopstven život, kao i jednostrano-interesne informacije svih radija koje daju vesti na srpskom, hrvatskom i makedonskom jeziku-može se donekle uočiti da postoje opšti interesi velikih sila u vođenju ovoga rata.
Počev od ličnih ambicija pojedinih vladara država, tako i samih država i samog saveza NATO alijanse, kao i na drugoj strani Rusije i Kine, Indije i drugih država-sve radi isporbavanja jačine svoje sile u oružju („nevidljivi“ avioni, nove bombe) do ovladavanja i osvajanja itekako važnog strateškog geopolitičkog ovog dela na Balkanu, pa do materijalne koristi u dolarima i markama.

Poseban interes od ovog rata ima Slobodan Milošević i njegov režim-da se preko Kosova ostane na vlasti.
Što je u suštini i jedini cilj ratovanja na Kosovu i oko Kosova.
Naravno da pored njega imaju interese posebne i jedan grupa narko-kriminalaca u albanskoj populaciji, kao i jedan deo nacionalističke i separatističke provijencije u srpskoj i albanskoj inteligenciji.
To su bolesni i umno poremećeni ljudi, koji ako se nezaustave će potpuno uništiti srpski i albanski narod ne samo na Kosovu nego i i na čitavom Balkanu.
Kako je jadno i bedno da se naš srpski patrijarh Pavle upotrebljava i zloupotrebljava-uvek posle njegovih poruka srpskom i svim narodima kako na Kosovu, tako i u Srbiji i na Balkanu-za lične i ciljeve poremećenih umova u Srbiji.

Njegove mudre poruke su uvek u službi mira i ljubavi među narodima različitih vera i osećanja ljubavi-a nikako mržnje i nasilja; dok se njegove besede i poruke kod ekstremnih nacionalista-tumače samo za ODBRANU i rasterivanje albanaca za našu „svetu zemlju“ Kosovo.

Toliko nam je pomračen um u narodu, da čak i mladi ljudi-studenti, radnici, seljaci, prosvetni radnici-teže idealu „čistog“ Kosova-proterivanje albanaca sa Kosova.
Bolno je pominjati činjenice da su u tome najgrlatiji prosvetni radnici i studenti nastavničkih zanimanja u našoj sredini.
Tako je jedno veče u vreme bombradovanja-braneći patrijarha Pavla u službi mira i razuma-a ne u službi nasilja i bezumlja-moj sin među svojim drugovima studentima; maltene potpuno ispljuvan došao sav kući u besu i gnevi.

Naravno da sam mu objasnio da više sa takvim nerazumnim ljudima više neulazi u jalove rasprave, jer je besmisleno govoriti “gluvima i slepima”- treba imati političku nudrost.
Posle ponoći šestog dana bombardovanja, nekoliko aviona je potpuno uznemirilo stanovništvo, pa se bežalo u brdima.
Naravno da se nisam ni podigao iz kreveta, dok je uznemirenje najviše doživela moja ćerka, koja se nemože još prilagoditi ratnim uslovima i koja teško savlađuje strah od aviona.

Za sada od posete ruskog presednika Primakova SR Jugoslaviji i susreta sa presednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševićem-nije dalo velike rezultate.
Jer posle odlaska u Nemačku i susret sa nemačkim kancelarom-socijaldemokratom, niko više neveruje Slobodanu Miloševiću; da će posle prestanka bombardovanja povući vojsku i policiju i prestati uništavanje albanskih sela na Kosovu.

NATO je najavio treću fazu bombardovanja i uništavanja vojske na Kosovu i objekata vojske širom Jugoslavije.
Neizvesnost i dalje traje.
Na radio Skoplje sam čuo da je Fehmi Agani šiv, dok za Rugovu se ništa nezna.
Opšte beznađe u Srbiji i na Kosovu.
Kako među srbima tako i među albancima.
Svi ginu-svi plaćaju ceh suludom ratu koji je protivu srpskog i albanskog naroda. Uništavanje se nastavlja.
Suludo i nerazumno se ulazi u 21.vek civilizacije jednog novog slobodnog i demokratskog humanog društva.
Šesti dan je bombardovan Beograd-Avala i Pančevo-vojni ciljevi.
Živi se bez nade i jedino se nada da se ostane u životu.
31 mart-1 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Četvrtak 1.april 1999.godine
Sedmi dan bombardovanja NATO alijanse na čelu sa Amerikom.
Svaki projektil, svaka bomba je toliko razarajuće delovala na narod; da je sada ova zemlja zašla u još veći mrak, u kojoj je zavladalo još veće bezumlje.

Sada tek ljudski život ama baš ništa ne vredi.
Zbog svojih uverenja nemogu da budem ubica-znači nemogu da ubijam ljude, pa bih morao da u slučaju dobijanja poziva za rat na Kosovo sa clabancima-morao krivično da odgovaram prema sadašnjim novoformiranim Miloševićevim ratnim sudovima.
Sada oni drugi njegovi sudovi u njegovoj privatnoj partiskoj državi uopšte i ne važe za nas koji se suprostavljamo ratovima i ljudskim ubijanjima.

Verujem da za primer narodu-kako bi se taj isti narod zastrašio, možda bih bio i streljan i ispred kućnog praga.
Moja uverenja su čvrsta-trideset godina proganjanja i represije i nad mojom porodicom, u kojoj nisu postojali nikakvi zakoni i nikakav Ustav da se brani moj život, moja porodica, moje dostojanstvo-a sada treba da im dam sam život za ličnu vlast.
To nikada nebih uradio.
Svaki čovek mora imati slobodu odlučivanja za sopstven život.
Ovaj narod iz straha ide u rat na Kosovo-manje iz patriotskih osećanja, jer se pretnjom ratnim sudovima ovako kod običnog čoveka razmišlja:
“bolje ću tamo otići, pa možda i ostanem živ, ovako mogu da me ubiju na kućni prag ili završim pretučen i onesposobljen u zatvoru do kraja života”.

Ovo je vreme preispitivanja naših tradicionalnih mitskih vrednosti o ulozi vojske.
Znači došlo je vreme da se armija formira od profeionalnih vojnika, kao i njihove uloge da se svede na civilizaciske okvire tokova života u Evropi.
Balkan se mora demilitarizirati.
Ekstremnost u armiji zasnovanog na nacionalizmu i patriotizmu može da nas vrati u srednji vek.
Evropa mora ekonomski ulagati u Balkan, kako bih se jednoga dana taj prokleti primitivni Balkan pretvorio u civilizovano društvo bez granica u Evropi.
Time bi te male nacionalne države postale samo deo jedne zajedničke kuće-Evrope.

Narod kao da se privikava na stanje rata i bombardovanja.
Kažu da se u gradu više nebeži na znak sirene o vazdušnoj opasnosti.
Kažu da je u skloništima stambenih zgrada-mračnim podrumima; toliko bilo i straha i panike i komično-smešnih situacija-da će se u nekim vremenima pisati i o smešnoj strani rata.

Ljudi koji nikada nisu bili bliski, nekako se zbližili u takvim situacijama.
Najteže je bilo deci, starcima i bolesnima.
Jer ta skloništa su samo bili podrumi za ugalj ili kućne potrebštine.
Za vreme trajanja vazdušne opasnosti u mentalitetu naših ljudi postoji humor-koji se javlja posle doživljenog straha.
LJudi su se plašili tih lokatora, pa su tako u zgradi jednog profesora gimnazije-stanara zgrade, naterali noću da se popne na krov-zaravan petog sprata; da traži lokator, jer su se ljudi bojali „navođenja“ bombe NATO alijanse u njihovo sklonište.

U strahu se pojavljuju različite iracionalnosti mišljenja.
Nacionalna osećanja pomešana sa strahom od bombardovanja i velike sile NATO, često su ljude navodili na frustracije; bes, gnev.
A bogme nekada i na „vesela“ raspoloženja, kada se saopšti vest o uništavanju aviona NATO alijanse.
Ljudi u trenucima beznađa, bez para, bez ekonomnske i svake druge sigurnosti-često puta gube razum u prosuđivanju smisla i ciljeva ovog ratovanja sa velikom silom.
Niko ne naslućuje kakav će biti kraj našega samouništenja.
Nekako se vrši samo pražnjenje emocija-od danas do sutra; a tome mnogo deluje državna televizija sa svojom ratnom propagandom i namernim prećutkivanjem pravog stanja i ciljeva ratovannja.
Najlakše je gladne stomake raspametiti i potpaliti im patriotska i nacionalna osećanja. Naviklo se misli tuđom glavom i deluje nerazumno.
Propaganda ide u pravcu manipulacije ostvarenja ciljeva naredbodavaca besmislenog ubijanja ljudi na obadve strane.

Tamo gde je narod primitivan-kako albanski tako i srpski, mnogo je lakše da taj narod posluži kao sredstvo ciljeva ovoga rata.
Koliko ta ratna psihoza i propaganda deluje među običnim ljudima-to mogu da osetim i u svojoj porodici.
Često se supruga raduje što su njeni makedonci u demonstracijama podržali srpsku braću, pa se kod nje razbuktala nacionalna osećanja kao i kod skoro svih srba u sredini.

Pričala mi je sa velikim posnosom i radošću, kako su je u gradu zaustavljale radnice-pa čak i one koje su joj bile manje naklonjene u fabrici-da bi joj se glasno zahvaljivale rečima-alal vera za makedonci, što nas podržavate protivu protivu amerikanci i NATO.

Nekoliko puta sam imao i neugodne rasprave sa sinom, ćerkom i suprugom-zbog „viška“ njihovih nacionalnih i patriotskih emocija.
Dobro sam ih upozorio da čovek njihovih u ratnim okolnostima-treba misliti razumom-kako bi moglo da bude, a ne kako bi želeli da bude, kako bi se sačuvao život, kako bi se sačuvala psihološka strana ličnosti čoveka odnosno njegov razum za život posle rata.

Naravno da mi je ćerka u šali i ovako onbrusila:
“tato, pa majka kao makedonka je veći srbin od tebe”.
Naravno da sam se nasmejao i izašao iz sobe gde se takav komentar daje uz obavezno gledanje televizije Beograd, koji se prenosi putem satelita na lokalnim televizijama:“Rosulja“, Vlasotince i Leskovac.
Zbog bombardovanja Avale, prestalalo je emitovanje sva tri programa TV Beograd.

Nek su prokleta tri rata:Hrvatskoj, Bosni i Kosovu.
Posle raspada stare Titove Jugoslavije, doneo je mnogo nesreće porodicama u svim nacionalnim entitetima: srba, hrvata, muslimana i albanaca(šiptara).

Koliko pobijenih u najboljim godinama mladosti, razorene čitave porodice - naroda svih vera i nacija u svim bivšim republikama.

Opisaću samo jedan mali detalj posledica svih etničkih čišćenja: Hrvatskoj, Bosni ,Kosova i Srbiji.
Kako su mojoj snahi hrvatici, koja je živela sa bratom od strica u Doboju-Bosni; njeni roditelji sa bratom i snahom posle etničkog čišćenja muslimana u rodno selo Jelak-Tešanj, morali da pobegnu u Hrvatskoj.
Njen otac-učesnik mnogih radnih akcija-po ubeđenju jugosloven; nije mogao da izdrži taj egzodus, pa je sada negde u Varaždinu potpuno zdravstvenio propao-šlogirao.
Postao je nepokretan, a možda će ovo biti njegov sudnji dan njegovih muka.
Tako njen brat nije mogao da telefonira iz Hrvatske mojoj snaji o teškom stanju njihovog oca; pa je morao da ide čak u Doboj više stotina kilometara-da bi u republici Srpskoj razgovarao telefonom sa donedavnom braćom bivše nam zajedničke kuće.

Eto kakve su posledice suludih ratova.
Izgleda da se sve strane u sukobu oko Kosova služe špekulacijama i obmanama.
Zato se čovek mora dobro paziti na različititost informacija o jednom te istom problemu.
Svako bi da kroji istinu prema svojim interesima i ciljevima ratovanja.
U sedmom danu ratovanja, bombardovana je najviše Priština sa okolinom; jer se na “Glas Amerike” i radio Zagreb javlja o okruženju oko 150 hiljada albanaca, žena i dece-sa njihovom tkz OVK-koja ih brani od strane armije i policije- naših snaga na Kosovu; koji ih tuku topovima i artiljerijom u nekoj dolini kod Prištine.

Sve je u haosu.
Teško se koja informacija može smatrati verodostojnom.
Tako se javilo da je Fehmi Agani prvo likvidiran, pa živ, pa onda ponovo likvidiran sa grupom kosovskih intelektualaca od paravojnih snaga na Kosovu.
Javilo se da je zaplenjena kuća albanskog vođe Rugove-da je u besktvu; a sada se on sam javlja da je zdravo i živo i da ga čuva srpska policija u njegovoj netaknutoj kući.
Da se sa porodicom vratio iz Pariza.
Čak je u srpskom Medija centru u Prištini dao izjavu za televiziju, da se mora prekinuti sve-pa i NATO bombardovanje.
Iracionalnost mišljenja-„otkačenos” u rasuđivanju, dovodilo je ljude do mnogih frustracija i nerazumnih zaključaka o ljudima iz umerene struje albanaca na Kosovu.

Tako je moja supruga iz gneva-kada se javljalo da je Rugova u bekstvu; ljutito govorila:
“ama što ga neuvatiše”.
Ali sada kada je slušala druge činjenice, smejala se i deci u smehu govorila:
“deco tata je pobedio”.
Naravno da je sve to razumljivo i normalno u nenormalnim okolnostima ovog suludog rata.
NATO je nekoliko dana najavljivao da će bombardovati sve što se kreće na Kosovo-topove, artiljeriju i mživu silu; a sada najavljuju i one tri brigade, kako bi se sprečila humanitarna katastrofa i progon albanaca sa Kosova.
Ali do toga nije došlo.
I dalje se biraju selektivni ciljevi vojske-kao pritisak na Slobodana Miloševića i njegovu vojsku i policiju.
Uništen je most na Petrovaradinu-a preti se bombardovanje vrha armije i policije.
Ruska ratna flota je pokrenuta ka Sredozemlju.
Presednik Jeljcin daje oštre tonove prema bombardovanju u Jugoslaviji.
NATO alijansa već bombarduje i albance na Kosovu.
Jer se sada uopšte i nezna ko je kome štit na Kosovu.
Na televiziji se vide slike izbeglica koji beže od NATO bombardovanja.
Dok na drugoj strani već se u poslepodnevnim šasovima u Beogradu na televiziji pojavio njihov vođa Rugova, kako se rukuje sa Slobodanom Miloševićem u njegovoj rezidenciji na Dedinju.
Predpostavka je da je taj Rugova sada ”zarobljenik”- dojučerašnji sagovornik tkz nezavisnog Kosova-a sada pred srpskom policijom-za televiziju kaže:
“da je uvek govorio reč NAROD i da su srbi bili deo tog jedinstvenog naroda na Kosovu”.
Pod određenim okolnostima i ličnim greškama-poput svih nacionalnih i nacionalističkih vođa srpskog i albanskog naroda-želi sa Miloševićem da se izvuče za stradanje srpskog i albanskog naroda za neke sulude fanatične ideje.

Moja razmišljanja i pretpostavke da ovaj narod polako počinje da se budi.
Više nije ona rulja.
Napaćen i zaplašen, bez istinske svesti o patriotizmu i rodoljublju, kao i izmanipulisan njegovim patriotskim i nacionalnim osećanjima-dokazuje da se huljama na vlasti u opštini, okrugu jablaničkom i republici Srbiji-polako počinje da se suprostavlja.
Počinje da se ne sledi suludo I gine za ličnu vlast Slobodana Miloševića i njegovih nacionalnih pajtaša.
Bezobzira na raznorazne pretnje, mnogi u Srbiji nežele da se odazivaju pozivima za ratovanje.
Tako sam imao prilike da zapišem kazivanje jednog rezerviste iz jednog planinskog sela opštine Vlasotince.
Kako su po njega došli u selo, gde se krio od dolaska na Kosovo-da bi mu otac rekao:” –sine idi, pa šta nam bog da”.
Da bi tamo u nekoj seoskoj školi se jedva sakupili negde preko trideset vojnika, što nije bilo dovoljno za formiranje jedinice za rat na Kosovu, pa posle pet dana su ih vratili kući.

Ti lažni patriote i srpski nacionalisti samo huškanjem-galamom guraju druge da ginu za njihove sulude ciljeve i ličnu vlast.
Dok oni i njihova deca lagodno žive i daleko su tamo negde gde se ne gine i neproliva krv.
Ti takvi huškači su čak isprovocirali moju koleginicu iz komšiluka, koja je tek sada shvatila njihove ratne trube koje su svirale svuda-u školama, fabrikama, televiziji, štampi, ulici i selima.
Ta moja koleginica je preživela jedan lični pakao-kada je uvek bila u stresu i sluđeno čekala da joj jave kako joj je sin negde sa izvađenim očima.
“ Možda ostavlja mlade kosti u Bosni na Srebrenici”-onog prokletog rata Slobodana Miloševića, prilikom raspada bivše Jugoslavije.
Tako se zvanično tvrdilo da naša ova skraćena Jugoslavija-Srbija i Crna Gora nisu u ratu ni sa hrvatima ni sa muslimanima.
Vidno potresena u plaču, pričala mi je tu priču kako se morala braniti od agresije na ulici od lažnih srpskih nacionalista.
Naravno da joj je sada i drugi sin u armiji, pa joj sve to teško palo, da bi smogla snage da se odbrani na dostojanstven način.
To se samo u teškim vremenima može uočiti ko je šta i kakve su mu ljudske vrednosti i kakva su mu osećanja kako prema drugim ljudima tako i prema svojoj otadžbini.

Nemogu nekako da se uzdržim kada vidim kako generali primaju unapređenja, dok nam deca ginu na Kosovu za neke druge ciljeve i interese.
Još kada se setim da mi je tamo i sestrić negde u tenku na ratištu Kosova.
Još dete kome još majka donosi doručak u krevet, kome još nije ni brada porasla, koji je i po prirodi plašljiv dečak.
Treba da za nekoliko meseci postane zreo muškarac kome će biti povereno da brani domovinu od NATO snaga.
Koji treba da bude nečija žrtva nekih interesa svestkih sila i Slobodana Miloševića-koji treba da silom sazri “na strahu” u godine jednog tridesetogodišnjaka-umom i razumom.

To je za mene zločin prema mladom čoveku i njegovom životu.
Da li će ta deca uopšte moći da prežive i žive sa tim traumom rata, bezumlja i ubijanja. O tome suludi generali i hulje političari ne vode računa-jer to nisu njihova deca i nemaju roditeljska osećanja prema tuđoj deci, jer su njihova na bezbednom mestu.

To su ljudske tragedije ratovanja.
Zato se treba boriti da se svet razoruža.
Da se mirovni pokret pokrene svuda u svetu kao filozofija življenja.
Kako li se osećaju majke čiji su sinovi vojnici već poginuli na Kosovu-bilo srba ili albanaca.
Mučan je bio osećaj kada je sin naše komšike javio telefonom da mu je poginuo najbolji drug.
Dok drugom drugu su otsečene obe noge.
Da bi na drugoj strani se narod i dalje huškao na rat i samouništenje.
To se vrši preko televiziske ratno nacionalističke propagande.

Čuo sam glassine iz nekih izvora da je Tuđman, presednik hrvatske-nacionalista umro i sahranjen, ali se to nejavlja u sredstvima javnog informisanja ni u Hrvatskoj ni u Jugoslaviji.
Verovatno zbog ovih okolnosti rata i NATO-a.
Čuo sam da je poginulo naših sedam pilota, a onaj hrabri major pilot je oborio onaj „nevidljivi“ avion-kažu izvori da je čak oštetio i drugi avion i da se borio među dvadeset aviona.
U NATO izvorima se kaže da su uništena naša dvadeset aviona, ali se zato prećutkuju njihovi gubici-nekoliko aviona i letilica su uništeni.
Pojavom ruske ratne mašinerije u Sredozemlju, izgleda da će se sile međusobno malo merkati, pa će možda i biti konkretni pregovori o podeli plena.
Žrtve su bile jadan narod srba i albanaca na Kosovu.
Zapisaću i mnoge smešne strane rata.
Gde se mnogi „junače“, opijaju , pa tako pijani junače u skloništima.
Dok su pre rata bili ratni huškači ili se „junačili“ da će da „padne krv do kolena“ na Kosovu.
Naravno ali “samo tuđa”, nikako njihova.
Tako profesoru gimnazije u skloništi zgrade žene su u šali ga zadirkivale:
“bolje da si tražio lokatore-lokadžije-pijanice u tvojoj gimnaziji, nego da se na čarapama bos noću penješ u vreme ratne uzbune na krov zgrade od pet spratova po locator”.
Na osnovu raznih upozoravanja i inicijativa- kaže se da će ovih dana doći do prestanka bombardovanja i ubijanja sa obe strane na Kosovu
Četvrtak, 30-mart 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Četvrtak-petak, 1-2 april 1999.godine
deveti dan mombardovanja NATO na Jugoslaviju.
Pred pola noć i predzoru su dva puta avioni NATO preletali iznad vazdušnog prostora prema planinama Čemernik, besnoj Kobili i Vardeniku.

Izgleda u prvom naletu je bombardovana Kuršumlija, gde izgleda ima i mrtvih-
Dok drugo bombardovanje je izvršeno sa četiri projektila-bombi, kasarna u Vranju.
Gde se detonacija noću čula, prozori i vrata su lupali od detnacije.
Neznam šta se odvijalo na nebu, ali bilo je jakog zvuka, a i šuštanje krstarećih raketa koje su dolazile od strane Bugarske.
To se na osnovu šuštanja moglo pretpostaviti, jer je bilo oblačno vreme.
Osetio sam strah i mučninu u stomaku za mlade živote vojnika na Kosovu i drugim mestima.
Naročito sam osećao veliku brigu za svojim sestrićem, vojnikom tenkistom na Kosovu.

Zvuk aviona i detonacija bačenih smrtnih tovara bombi na nedužnu decu i našu mladost Srbije-potpuno me izbacio iz ravnoteže razuma.
Tako ostajem budan noću, u crnim mislima -nespavajući , uz slušanje radija.
Nekako sam se smucao ujutru po kući i otišao biciklom u školu.
Raspust je produžen do daljnjeg.
Prvi put sam kupio nezavisne novine „Blic“, da bi u njima pročitao potpunu jedinstvenost svih stranaka i građana oko napada NATO snaga razornim bombama na naš život-ugrozili biološki opstanak.

Slobodan Milošević nas je potpuno za ovih deset godina iscrpeo, obeščastio, doveo do bede i beznađa.
Sada nam preti. Izgleda na pomolu potpuno biološko istrebljenje.

Teško je doći do potunih informacija-šta se sve događa kod nas i u svetu.
Svako umesto informacija daje propagandu.
Običan čovek na Jugu Srbije, nema nikakvih informacija; sem državne televizije, pa je nekada potpuno zbunjen.
Kada je odjednom video na televiziji kako se “srdačno rukuju i slikaju za javnost”-dva ključna čoveka ovog našeg užeg sukoba i samouništenja srpskog i albanskog naroda:
Slobodan Milošević i doktor Rugova.

Daju se već informacije da je OVK suštinski razbijena kao organizovana pobunjena albanska populacija za TKZ „Nezavisno Kosovo“.
Izbeglice beže svuda, dajući izjave da se plaše bombi NATO alijanse.

Na osnovu razgovora sa ljudima-bilo je i bombardovanje vojnog skladišta u selo Grabovnica kod Leskovca.
Ali nije pogođeno.
Dva projektila su pala u polje, a sedam su uništena našom protivavionskom artiljerijom-raketama.
Kada običan čovek-neopterećen ovom ratnom propagandom, želi da traži ispravnost i tačnost činjenica šta govore:- Klinton, Jeljcin, Bler, Milošević-svako bi u svom kontekstu sa svojih ličnih i grupno političkih i nacionalnih interesa “bio u pravu”.

Imao sam prilike da slušam kako se oduševljavao jedan srednjoškolac-a još izbeglica iz Bosne, govorom Klintona.
Koji je veoma rečito i tačno govorio o vraćanju Slobodana Miloševića na srednji vek, umesto da se kreće u 21. vek.
Da bi čak uporedio i istoriju svoga naroda iz 18 i 19 veka-što je sasvim tačno sa uske strane gledišta.
Ali kada se uzme u obzir cilj-i ne samo njega; onda se može doći do prave suštine stvari: da se ova predstava sa bombardovanjem i našim diktatorom Slobodanom Miloševićem koristi za vlastite interese.
Nekoristi se nikako za opšte civilizaciske interese svih ljudi na planeti.
Nemože se preko ubijanja i tuđih života graditi novi svet.

Nama srbima i svim ostalim nacijama na Balkanu je dosta i diktatora i bombardovanja i ratova.
Slušao sam lično i govor Jeljcina Presednika Rusije, koji poziva na nacionalne interese, ali nikako se nepominju interesi običnog čoveka-bilo da je albanac, turčin, srbin ili druge neke nacije.
Mora se u svetu stvoriti neke nove vrednosti u kojima će čovek biti osnovna vrednost na zemlji, bilo koje rase i bilo kuda.
Gde će o svakom čoveku biti interesovanja u bilo kom narodu i o bilo kojo jnaciji i državi.
Izgleda da se očekuje rasplet događaja posle raspada tkz OVK i velike humanitarne katastrofe, gde se već iselilo-što od bombardovanja NATO alijanse, što od borbi između tkz OVK i naše vojske i policije-oko 200 000 albanaca u: Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini.
Petak 2.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Petak-Subota, 2-3.april 1999.godine
Deseti dan bombardovanja.
Spavali smo cele noći mirno bez letanja aviona nad gradom.
Kada se bombarduje Leskovac, Krušumlija, Prokuplje, Niš, Vranje i Kosovo-kod nas se avioni okreću i tu im je prolaz za bombardovanje.

Znak za uzbunu vazdušne opasnosti je dat u ponoć, a prestao ujutru u pola osam. Bombardovan je centar Beograda-zgrade ministarstva odbarne i policije, republike i savezne države.
Na radiju slušam kako ujutru negde oko pet sati je bilo bombardovanje.
U drhtavom glasu radio reportera se oseća strah I čuje još jaka detonacija.
Požar do svanuća je lokalizovan.
Oko tih zgrada je dečje porodilište u ulici Kneza Miloša.
Čuje se plač dece, kako se napuštaju i evakuišu porodilje i deca.
Koliko god bili ciljevi “čišćenja” srpskog dikatatora sa vlasti u Srbiji-to se moglo izvesti bez ijedne ljudske žrtve i jedne bačene bombe na našu zemlju.

Mi smo pogaženi i potpuno uništeni narod.
Prvo od diktatora Slobodana Miloševica, a sada i od NATO bombi i raketa.
Ovo je gnusno, besramno, nehumano i nerazumno-za ukazak u 21. vek.
Bezobzira na moje lično uzdržavanje da ću sve realno i bezstrasno pisati ovaj Dnevnik; nisam u ovom trenutku mogao lično kao čovek da nereagujem osećajno-prema našoj deci u porodilištu.
To mi je smisao moga profesionalnog rada - u pogledu obrazovanja i vaspitanja dece u školi.
Bio sam besan i gnevan-zašto ova hulja Milošević nije još pre deset godina imala malo akala u glavi; pa da pridobije tada još umerene albance i intelektualce poput Azema Vlasija, Bakalija, Rugovu, Ćosija, Surojia...
Mogao je da se tada napravi sudogovor za zajednički život, zašto se ušlo u kolo iracionalnog nacionalističkog ludila-samo radi lične vlasti.

Sve bi bila danas druga priča.
Ostalo bi Kosovo nama tu u Srbiji bez iaspaljenog metka.
Zašto se dozvolilo da nam se drugi umešaju u našu kuću.
Tako što smo stvarali probleme koji su čak ometali normalan život naših komšija.
Na ta pitanja nisu dati na vreme odgovori.

Saosećam bol, tugu i patnju sa svim onim albanskim mučenicima-žena, dece, staraca, ostalih; kako u strahu spasavanja svoje glave na ramenu- dok se pucalo sa svih strana: vojske, policije, NATO i tkz OVK.
Saosećam bol i plač majki, koje u naručju nose samo njihovu decu i beže preko planina i šuma Makedonije , Alabanije, Crne Gore.

Koliko gneva ima u meni prema svima tim sejačima smrti, klanja, ubijanja i psihičkog zlostavljanja ljudi.
Kako se sada Gospodin –diktator Milošević može rukovati pred svetom sa Gospodinom Rugovom-albancem-zar nije bilo moguće da se posle deset godina prosvećenja došlo do zajedničkog dogovora o autonomiji Kosova i stvaranja multietničkog Kosova.
Pobedio je najgori oblik srpskog nacionalizma, pobedila je sila moći vladanja svetom putem NATO bombi-a izgubio je razuman čovek.

Juče i prekjuče su se telefonom javljali iz Makedonije i Švajcarske.
To je bila briga za naše živote i naročito posle stalnog bombardovanja Leskovca i okoline.
Naročito je bila potrešena tetka moga sina iz Tetova, koja živi u okruženju albanaca-šiptara u selo kraj Tetova i NATO vojnika u Makedoniji.
Bila je vidno uzbuđena i zabrinuta za sestrića koji je kao student u Beogradu bio veoma blizu u prvom talasu bombardovanja.
Na pitanje njene sestre zašto se protestuje u korist srba u Makedoniji-odgovorila nam je:
“sestro nama gori pod nogama od šiptara u Makedoniji in Tetovo-svako veče nam avioni vržde prema Kosovu i tamo bombarduju srbe. Evo sinoć smo čak spalili i američku zastavu”.
Vidno uzbuđeno govorila je telefonom njena sestra iz Makedonije.
Pitala je da li je sestrić živ i zdrav i da li je na ratištu Kosova.
Moja sestra iz Markovca kod Velike Plane se uzbuđeno javila telefonom mojoj supruzi-rekla da je sestrić živ i zdrav na Kosovo-da čuvaju izbeglice albance, da će se rat skoro završiti i da će doći do primirja.
Bili smo vedri u porodici.
Bilo je i šala na račun sestrića-da će biti jedini „heroj“ u familiji u ovom ratu na Kosovu.
Jedino je on „hrabar“ da se suprostavi kao srbin protivu na takvu veliku silu kakva je NATO alijansa.


Dok pišem ovaj dnevnik, sina sam poslao da kupi dnevne nezavisne novine „Blic“.
U međuvremenu dolazi njegov drug student elektrotehnike i saopštava da su njegovog druga apsolventa geografskog fakulteta noćas poslali iz Vlasotinca na Kosovo u ratu. Supruga je veoma teško emotivno odreagovala.
S obzirom na blizinu sa tom porodicom, svi smo zabezeknuto se međusobno pogledali-ćutali bez reči .
Kasnije sam malo i emotivno odreagovao na Diktatora
Zašto nas je ovako doveo da nam gine naša mladost Srbije.
Premda je teško uopšte i reći neku razumnu reč i za stradanja albanske dece u povorkama na desetine hiljada izbeglica preko planina.
Sve je to bilo emotivno i bilo nabusito u meni.
Što mi je i sin zamerio za vreme doručka-trošenice,.
Napravljena od vinjske masti, suvog hleba i sira.
To smo nekada u vreme siromaštva u vreme detinjstva jeli uplanini.
Dobro se sećam kada na kubetu, ujutru oko pet sati po zimskom vremenune; pred polazak u školu baba I majka su mi pravile trošenicu za doručak.
Sa tom energijom j trebalo pd mog rodnog planinskog sela Predanča do seoske OŠ “Dositej Obradović” u selo Svođe izdržati pešačenje u oba pravca oko 20 kilometara dnevno.
Naravno tek smo ponovo mogli da dobijemo obrok uveče kući oko 6 popodne kada samo s evraćali iz škole, jer u torbama nekada nas je bilo sramota da nosimo crni hleb od raži ili žutu proju; kada se postajalo momčići.
Naravno nekada smo doručkovali “namazan mast” na krišku hleba proje ili raženog hleba, pa smo to onda usput doručkovali usput, kada se u letnjim vremenima nije imalo vreme za naše školske obaveze.
Trebalo je da se u četiri sata ujutru ide u polje da se rade seoski poslovi na njivama.
Toga sam se svega setio dok smo doručkovali trošenicu za doručak, kao “znak” ponovnog vraćanja siromaštva u naš život.

Nema plate u prosveti od januara, a supruga radnica konfekcionar nije primila platu još od avgusta prošle godine.
Nekako trerba preživeti siromaštvo i strahotu rata.
Bilo jen teško prehraniti četvoročlanu porodicu u ovom teškom vremenu.

Supruga je pomalo privatno radila uz šivaću mašinu i šila ženske odevne haljine, suknje i pantalone-mahom nižem socijalnom sloju radnica i seljanki.
Da nije bilo njene šivaće mašine nikako nebi preživeli sve ove težke godine u vremenu svih ratova- i ovog na Kosovu; u vremenu izolacije naše zemlje.
Sin iz straha za vreme doručka me je upozorio da više nepričam sa „mržnjom“ prema Slobodanu Miloševiću.
“Nevidiš našu tragediju, neko će te streljati, što samo pričaš o albancima”-obrusio mi je sin.
Naravno da sam rekao samo što sam ljut zašto je rasturio našu zajedničku kuću-Jugoslaviju, pa kuću Kosovo; a sve to na Kosovo je njegovo „delo“.
Malo sam se nasmejao.
Branio sam se da ja moram da slušam sve strane.
Kako bi biološki i duhovno opstao.
Jer na osnovu preživljenog u prošlosti-da sam ja pola čovek.
Što će na to supruga uz osmeh odgovorila;
“more nisi ti pola čovek ti se samo dobro čuvaš, kao u „Balkan ekspresu“ glumac Bora Todorović u ulozi „invalidnog bolesnika“ za vreme rata”.

Dogovorili smo se da više ne vodimo rasprave-jer one suviše –samo nam otežavaju naš položaj; jer i ovako smo nemoćni šta da utičemo na promenu toka stvari oko rata na kosovu, kao i Jugoslavije i sveta.

Uz doručak mi je sin ispričao tešku sudbo-tragičnu priču o nekom njegovom poznaniku-studentu-kome su poginuli otac i brat u onom nesrećnom ratu u Bosni.
Kako je on bio učesnik tog rata i kako mu je trebalo biti odsečena noga, ali on se usprotivio.
I
NJegovom upornošću u Banji i fizičkim aktivnostima, uspeo je da se spase, da bi kasnije bio golman nekog fudbalskog kluba u Beogradu.
Naravno da bi mu naši smestili da je nešto ukrao i onda ga otpustili iz tima.
Gde je jadnik preko fudbala izdržavao majku i sestru, da bi kasnije pobegao u inostranstvu.
Tamo se oženio norvežankom i sada tamo dobro živi.
Kaže mi sin:
“Bio je vesele naravi, bosančina-samo je plakao kada malo poije poviše u kafani”.
Eto takva je naša srpska narav.
Subota 3.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Subota-nedelja, 3-4. april 1999.godine
Veoma sam bio šokiran i zbunjen, zbog bombardovanjeaBeograda- u plmaneu zgrade saveznog i republičkog MUP-a.
Da nisam znao šta ću sa sobom.
Potresne slike Beograda u plamenu na televiziji i male dece u porodilištu.
Potpuno me psihički izbacilo iz ravnoteže normalnosti.
Počeli su po meni da viču u kući.
Da se malo pričuvam od preteranih emocija.
Kada sam se malo povratio, video sam da je Beograd bombardovan negde posle ponoći, a ujutru u pet sati ugašen požar.

Nikako nisam mogao da verujem da će doći do toga.
Nekako smo svi bili u neverici.
Politička procena onih koji diriguju NATO alijansom-kao silom, nisu nas dobro procenili kada su izvršili agresiju na našu zemlju.
To tek mogu da kažem, jer istinski nisam mogao da poverujem u ovakvo zlo razaranja ljudskih duša, života i materijalnih dobara-u ime neke civilizacije koja nam se silom nameće od NATO bombi.
To ovaj narod neće nikada prihvatiti.
Ovo je ponosan, prkosan i inadžiski narod.
To izgleda nisu dobro znali bombarderi NATO alijanse.
I sam sam smatrao da će to potrajati dva do tri dana, radi zatrašivanja Slobodana Miloševića.
Smatrao sam da se radi prekida sa etničkim čišćenjem albanaca od strane ekstremnih nacionalista i separatista-radi zaustavljanja ekstremnosti tkz OVK, radi političkog dogovora oko autonomije u okviru Srbije i Jugoslavije.
Zapisaću da u ovo vreme panike i straha stanovništva-sve se polako prilagođava ratnim okolnostima.
Naša vojska se junački brani protivu velike sile poput NATO alijanse.
Vladavina bezumnost ljudi.
Kojima naši životi izgleda mnogo nevaže.
Sem njihovih dolara, marki i funti-naši životi im ništa nevrede.
Nisu se nadali takvom otporu jednog malog i žilavog naroda na Balkanu.
No, vratimo se pravoj surovoj realnosti.
Mnogi koji su se junačili i svirali ratne trube-srbovali; kada su njihova deca došla na red gde se gine na Kosovu, kukali su uz plač kao roditelji.
Što je i nromalno za svoje najbliže čedo; ali zato se tako nisu ponašali kada su ginula neka druga deca širom naše zemlje.
Često se pitam da li će to doći do samog “pročišćenja”srpskog naroda i čitavog društva.

Izgleda da ova NATO agresija i naše žrtve biće od “koristi” za kolektivno pročišćenje sviju nas.
Gde će prestati sve naše svađe I podele na ideološkim osnovama.
Mi se nadamo da takvo kolektivno pročišćenje može doneti nove vrednsoti života i varćanje morala u zajednici nacije i države.

Zapisaću da je iz našeg okruženja noćas na Kosovu oterano devet autobusa mladih vojnika-rezervista.
U komšiluku i naselju vlada muk.
Niko ništa nezna šta više da kaže.
Kažu oni koji su vozili našu decu, da je veoma loša organizacija u pogledu civilnih vlasti u pogledu prijema boraca-vojnika.
Tako se žalio vojni starešina, prilikom preuzimanja naše vojske.
Teško materijalno stanje naše države, naše nacije; naša beda i siromaštvo utiču i na teško stanje naše vojske.
Tamo samo imaju jedan dnevni obork.
Ima problema sa gorivom.
To se može uvideti da se u civilu deli na bonovi.
NATO alijansa bombama je uništava naša skladišta gorivom.
Svakodnevno na televiziji se videlo kako skladišta gore u plamenu svih ovih dana bombardovanja.
Subota-nedelja 3-4 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Subota-nedelja 3-4 april 1999.godine Vlasotince
Jedanaesti dan bombardovanja.
Narod kao da se pomirio sa svojom sudbinom života.
Polako se vraća sebi od onog prvog šoka-prvih nekoliko dana bombardovanja.
Više se nebeži po brdima.
Samo se izađe pred svojim kućama i gledaju avioni i njihova letenja; kao i uništavanje krstarećih raketa.
Nema više straha od raketa i aviona u onoj meri početnih dana bombardovanja.
Mnogi su videli kako posle uništenja krstarećih raketa NATO od naših raketnih sistema-samo se označi plavi dim i stvori se kao pečurka oblak u vazduhu.
Posmatrali smo kako je vršeno bombardovanje leskovačkih sela:Grabovnica i Đorđevo, prema Grdelici.
Mi smo dobro osetili te detonacije u Vlasotincu.
Ovaj rat, ova naša kolektivna nesreća mnoge će ljude izvesti iz njihovih egoističkih svetova života.

Mnogi sada plaču ili ćute kada njih zaboli-prilikom odlaska njhovih sinova na ratištu. Mnogi koji su ih krili ili koji se kriju i do današnjeg dana; polako shvataju bol-zajedničke patnje.
Izgleda da neke je trebalo da zaboli lično; pa da se njihove “duše pročiste”-srce i pamet.
U ovim teškim vremenima lična i kolektivna patnja mnogo boli.
Čoveku nekada osećanja pomute razum, pa se teško mogu davati ispravni sudovi o određenim problemima.

U mojoj porodici toliko je postala euforija rusofilstva, da je to samo odraz stanja u celokupnoj populaciji svih stanovnika Juga Srbije i Makedonije.
Dobro se sećam kakvo je bilo stanje straha onog prvog bombardovanja(bila su dosada tri) Leskovca i okoline.
Kada je po vedrom nebu moja bliža rođakinja gledala rakete kako lete od strane Bugarske- uzviknula je prema men:”bato Mirko eno idu rusi”.
Svi su bili srećni, eto idu naši oslobodioci-tako se komentarisalo.
Na osnovu sadašnje siruacije i naše nemoći, kolektivnog beznađa; nekako smo svi gledali u Ruse kao našu nadu I spas od ovog prokletog NATO bombardovanja.
Ta nada je bila emocionalna. Komentarisalo se das u rusi naša braća-da nas neće izneveriti I preoustiti NATO bombama, da izginemo tako lako.

Bezobzira na sve okolnosti i krivaca ovog nesrećnog rata; jedino Rusija nam dala nadu da se nekako kolektivno biološki i duhovno opstane.
Slušam sve vesti o bombardovanju radijo stanica:na srpskom, hrvatskom i makedonskom jeziku.
Tako dok je javljena vest o bombardovanju još jednog mosta na Dunavu, kod Novog sada-utrčali su u sobu sin i supruga i ljutito obrusili:
“eto ti tvoji amerikanci, opet ste ni srušili most”.
Bio sam ljut-pa sam im odgovorio:
“abre ja nisam amerikanac i ja nisam naredio da se ruši most”.
Kasnije kada su se pribrali od besa i gneva-uvideli su da su me povredili i izvinuli se.

Ujutru je bombradovano: Beograd, Čačak, Smederevo, Kragujevac (prede zoru).
Bombardovanja mosta na Savi- potresne slike na radiju kazivali preživeli bicikliste i pešaci.
Teško je čoveku a da ne pušti suzu očaja i žalosti za izugubljenim ljudskim životima.
U vremenu bombardovanja mosta, bilo je na mostu nekoliko kola, više špešaka i biciklista.
U tom vremenu se prelazilo most.
Svakodnevno ujutru odlazilo se iz Kamenice za Novi Sad.
Prilikom odlaska na posao-bilo usmrteno više života razornim dejstvom NATO bombama.
Bombardovane su kasarne, vojna skladišta, benziske pumpe, rafinerije nafte u Pančevu. Primili smo drugi seo plate za kanuar.
Malo će nas utešiti u ovom teškom vremenu prešivljavanja i borbe za opstanak.
Sve nas čeka velika neizvesnost-ali postoji nada da će ipak rat prestati.
Nedelja 4.april 1999..gpodine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-