offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5738
|
Preuzeto iz "Odbrane":
Британски носач авиона
Вековима је флота Енглеске и Британије владала морима. Њени бродови и јединице били су неприкосновени и гарант стабилности Британске превласти. Први напад са носача авиона починили су британци у првом светском рату нападом са модификованих бродова, који су постали први носачи авиона на немачке хангаре за Цепелине.
Током другог светског рата, сјединјене Државе преузимају примат у флотили носача авиона. Њихови носачи постају већи и боље опремљени од британских, а и боље конструкције, док им је палубна авијација била далеко боља од британске, па и најбоља у другом светском рату. Британци су конструисали носаче базиране на предратним дизајнима, са палубама од дрвета, што се показало као катастрофално. Крај рата британци су дочакали са флотом која је била опремљена британским и америчким авионима, да би последњи квалитетни савремени авион био Ф4 Фантом. По новој стратегији НАТО-а британија је изгубил задатке за своје ударне носаче авиона. Нешто пре тога, буквално је са царства у којем сунце не залази спала на једно и фртаљ острва са малим острвцима по свету. Валика флота носача авиона није имала оправдање. По НАТО стратегији, британија је имала један једини квалитетни задатак, а то је да патролира северним морем, спречава агресорске потезе Совјетске морнарице, док је њеним носачима авиона додељена понижавајућа улога противподморничког лова.
Британија тада гради носаче авиона „Инвинсибл“: „Инвинсибл“ „Иластријус“ и „Арк Ројал“. Са доста скромним депласманом од 20,000 тона и комплетом од 22 авиона били су доста скромних могућности. Носачи су опремљени тада новим авионима „Си Хариер“ Прва проба им је била у Фолкландском рату где су слављени и глорификовани, без неког ваљаног основа. Наиме, Аргентинци су имали више пропуста него британци умешности. Рањивост носача је велика, а Аргентинци су пропустили да на острвима изграде бољу писту и пошаљу авионе на острво, тако да су британској флоти дозволили да приђе. Нападали су разараче уместо носаче и транспортне бродове и сличноИначе и сами носачи су имали проблема. Цитат једног официра британске морнарице пре пар година био је „Када смо испловљавали за Фолкланде, испраћала нас је гомила људи, док се носач, полако, достојанствено попут лабута одаљавао од обале. Поређење са лабудом је било подесно јер смо на површини изгледали грациозно, а под водом, малијачки педалали јер нам је радила само једна од две турбине!“
Следећа употреба била је на нашим просторима. За време Клинтоновске авантура на Балкану Британија је била савезник. Своје носаче је слала у напад на Српске положаје по босни и један „Си Харијер“ приликом напада на земаљске циљеве бива погођен ПВО ракетом „Стрела-2М“ и оборен. Након тога Британци су били врло пажљиви у употреби „Харијера“. Током Агресије на Србију 1999.бритнци су доста избегавали да користе „Харијере“ а посаде носача су стално извештавале о стварним или имагинарним кваровима и одлагале мисије. Мада је то највероватније била политика морнарице, која је радије задатке напада на Србију препуштала америчким А-10 и својим Торнадо авионима, а „Харијер“ се показао као већ застарело и неподесно средство.
Сами носачи су своју каријеру и заврчили на Балкану. Наиме, Британије има поново велике идеје у употреби својих снага. Осокољена некаквим како тврде, успесима на Балкану упушта се у даље интервенције попут оне у Ираку. Једноставно, носачи које има, су премали и немају никаквих капацитета. Њихова авијација је застарела и неподесна за нападе на земаљске цињеве. Због тога, одлучују се на градљу нове класе носача каква доликује великим силама. У међувремену Шпанија је саградила носач „Принципе Де Астуриас“, Француска „Шарл Де Гол“, Италија „Ђузепе Гарибалди“ чак и Тајланд „Чакри Науребет“ а Кина планира доградљу „Варјага“. Све наведене земље изузев Тајланда планирају или граде нове носаче авиона.
Британија се одлучила на средње решење.
Мали носачи авиона постали су преслаби за дејства у мисијама која изводи Британија, па је велики, ударни носач авиона постао неопходан. Тако је покренут пројекат „Будућег Носача Авиона“ ЦВФ. Ради се о великом носачу депласмана 65,000 тона, који ће носити 40 авиона ЈСФ-Ф-35. По величини он је негде између класе „Нимиц“ (САД, 90,000 тона) и „Шарл Де Гол“ (Француска, 45,000 тона). Планови су започети 2003. године, и адмиралитет је ставио у план изградњу два брода, „Краљица Елизабета“ ЦВФ-01 и „Принц од Велса“ ЦВФ-02. Први брод, „Краљица Елизабета“ треба да почне да се гради ове године, а да буде поринут 2009. у бродоградилишту „Росит“ док би морске пробе требале да почну 2010. Бродови треба да уђу у употребу 2012. и 2015. године. Носачи ће бити конвенционални са класичним погоном и са максималном брзином од 25 чвора, а при брзини од 15 чвора имаће даљину пловидбе 10,000 миља. Посаду треба да сачињава 1,200 чланова са 600 чланова летачког и помоћног особља. Брод би требао да буде оперативан седам дана без залиха горива, хране и воде. Носач треба да укомбинује не само нову електроску технологију и нове авионе, већ и нову конструкцију. Наиме, Британија разматра могућност да се промени до садашња конструкција једног командног торња. Сви досада носачи авиона имају један командни торањ у којем су смештени центри команде, навођења и комуникације. Британци сматрају да би било боље да имају два командна торња, један це имати различиту намену. Предњи торањ ће бити комана брода, а други команда летних операција. То омогућава броду допле системе, тако да неће долазити до оптерећења посада и електронике. Растерећење ће бити значајно и у случају да дође до напада на брод и да један торањ буде погођен, други би евентуално могао да преузме њег;ову улогу. Конструкције са једним торњем су високог профила и сам торањ је најрањивији, па два торња смањују шансу да непријатељ једним поготком обогаљи брод и једноставно побије сву командну посаду, п аброд неће бити лако онеспособити. То је значајно нарочито ако се узме у вид чињеница да би могући самоубилачки напади на брод са једним авионом надзвучне категорије просто разнели један командни торањ, а брод би био онеспособљен иако не би био потопљен.
Предвиђа се да командни торањ буде опремљен радаром „Сампсон“, вишенаменски радар са две антене по правцу и висини угла скена 360 степени који су смештени у плексиглас пирамидални јарбол на чијем врху се налази сфера са радарима , а командни торањ лета би био опремљан радаром „Инсајт“ С1850М снаге 1ГхЗ до 2ГхЗ. Реч је о вичезрачном радару који има елевацију 0-70 степени и домет 400 км. Електроника заузима посебно место и тврди се да је отпорна на ометање.
Палуба има две писте дугачке 160 метара. Поседују одскочну рампу. Катапулт је интересантан. Постоји план да се угради нова врста уместо досадачњег парног, електромагнетни катапулт. Кинетик у сарадњи са Америчком морнарицом изводи студију о електромагнетном катапулту дугачком 300 стопа. Потребан је редни мотор снаге 90 мегавата. Министарство одбране Велике Брит. Жели да види пројекат у стварности. Тако се програм ЕМАЛС на америчким носачима плнира у будућности.
Носач има проблема јер касне неке компоненте, као например ПВО ракете. Биће дизајниран, али и не и опремљен системима. Планира се уградња 16 о цевног вертикалног лансера АСТЕР.
Британци коначно имају велики носач авиона и ипак остаје да се види укомпоновање нових система. Веома велики број нових, неиспробаних система се планира у овај носач, посебан проблем је Ф-35 авион, који обећава, али још није ни испробан. Преостаје да се види како ће се будућност носити са овом пројектом и он са будућношћу, јер јасно је да се велике лађе поново граде, а Пацифик постаје поново жариште света. Италијани пламнирају нови носач авиона „Кавур“ који може да крца и батаљон маринаца са тенковима, Кинези Граде руски „Варјаг“ и јасно је да ће будуће градити сопствене носаче, Индијци имају руске носаче, а Британија нема намеру да седи и гледа коко се други наоружавају.
|
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
